Wednesday, June 9, 2021

GENERAL (3. deo)

 

NEPOROČAN

 

Cigarete su Gotovinin jedini porok pošto alkohol pije samo u posebnim prilikama (kada časti vinom svoje vojnike na prvoj liniji i šampanjcem proslavlja pobedu u „Oluji“).


A droga? Bože sačuvaj!

Dobar katolik, moralan, čist, pošten i bezgrešan, kakvog ga je podigla i vaspitala njegova skromna porodica, Gotovina je morao da zamoli svog prijatelja, bezbednjaka u kolumbijskoj vladi, kojoj je iz Legije stranaca poslat kao vojni instruktor za  borbu protiv narko kartela, da mu objasni šta je to uopšte kokain.


- Čekajte malo, pa zar ne rekoste malopre da je Gotovina neporočan. A žene? - upitaće sigurno bar neki hrvatski čitalac.

E, to je nešto drugo, to i nije porok.

 

ZAVODNIK

Gotovina je donžuan, neodoljivi srcelomac, hrvatski mačo pred kojim padaju žene svih nacija i profesija - Hrvatice, Kolumbijke, Francuskinje, pevačice, novinarke, pripadnice vojske.

Kako i ne bi kada ova muškarčina ne osvaja samo svojim izgledom, harizmom i šarmom, već i savršenim plesnim veštinama i citiranjem najlepše ljubavne poezije.

A neke poetske rečenice koje je uputio voljenim ženama u filmu, njegova su lična kreacija:
- Bolje je zbog ljubavi izgubiti pamet, nego zbog pameti izgubiti i mrvu ljubavi. 


On žene zavodi čak i kada jedva natuca njihov jezik.


Tako je u tinejdžerskim danima uspeo da osvoji mladu Francuskinju za vreme putovanja vozom samo uz pomoć nekoliko reči koje je uz put naučio iz priručnika za francuski jezik, pa mu se ona, čim je voz stigao u Marsej, bacila u naručje i ostavila mu broj telefona.

Već pomenuta šefica kabineta hrvatskog ministra odbrane, koja će mu doneti poverljiva naređenja iz štaba pred napad na Knin (njegova sadašnja žena Dunja Zloić), zatreskala se u njega čim ga je videla:
- O Vama se mnogo govori ali sasvim drugačije nego sam Vas doživjela.

 

А ni Gotovina nije ostao imun na čari lepe bojnice pa joj je odmah ponudio brak. Dunja je odmah prihvatila pruženu ruku, ali je malo tvrdila pazar:

- Iskreno, priznajem da Vas ne bih odbila, ali možda u neko drugo vrijeme.


- Onda, čim se svrši rat - dočekao je spremno Gotovina.


A anonimna novinarka (njegova bivša partnerka Vesna Karuza) nakon razgovora sa njim, tokom kojeg je još jednom demonstrirao svoju elokvenciju i dar da uvek kaže svakoj ženi ono što ona želi da čuje, oduševljeno mu priznaje – Gdje si ti bio i što radio kad na sve imaš spreman odgovor?

Pa koja bi žena ostala ravnodušna na ove izraze najdubljeg poštovanja i najsnažnije ljubavi:
- Vidi, ja ti neću reći nijednu riječ za koju ne snosim potpunu odgovornost i neću te nikad zaboraviti.

Karuza je svesna da njena ljubavna avantura sa čovekom kakav je Gotovina, i to usred ratnog vihora, mora biti kratka, strastvena, i eksplozivna, pa mu se poverava:
- Ja sam mislila da će mi za ljubav trebati cijeli život, ali ti si ratnik.

Nije ni čudo što se na rastanku sa Gotovinom, iako usred hrvatskog glavnog štaba, na prvoj liniji fronta, emotivno slomila i iskreno mu priznala: - Pa i u ratnom stožeru, ja sam zaljubljena žena.


Kolumbijka Himena ne može da poveruje da je takav savršeni muškarac sa planete Zemlje.


Gotovinin temparement ljubavnog predatora snažniji je čak i od njegove vernosti trenutnoj partnerki, pa zato, čak i kad ona sedi pored njega, on ne može da se uzdrži da se ne okrene za drugom ženom.


Ako je neka razočarana hrvatska gledateljka ovako nešto prokomentarisala u negativnom kontekstu i pripisala to bezgrešnom Gotovini kao veliki minus, većina gledalaca, naročito muških, skočila je u odbranu voljenog generala i objasnila da se takvo ponašanje muškarca na Balkanu ne smatra manom već vrlinom, a što je očigledno znao i reditelj.
Još jedan dokaz da je filmski Gotovina božanstvo sa osobinama koje ne poseduju obični smrtnici je njegova sposobnost da pravi decu bez seksualnog odnosa, pa ćemo tako u filmu saznati da je Gotovina dobio decu sa Kolumbijkom Himenom i hrvatskom novinarkom Karuzom iako se sa njima samo ljubio.



GANDIJEVAC

Kao što strastveno voli domovinu i svoje žene, Gotovina isto tako strastveno prezire nasilje.


Pa čekajte, kako je onda ratovao u Legiji stranaca i hrvatskoj vojsci, kako je komandovao svojim vojnicima da ubijaju?


Iako je izbegao da ovo objasni,


očigledno je koliku je onda ličnu žrtvu Ante Gotovina podneo za Hrvatsku, kad je zbog domovine prešao preko ovog svog principa i pogazio svoj kredo. 

 

FiLOZOF, MUDRAC, ČOVEK ŠIROKE KULTURE, LJUBITELJ KNJIŽEVNOSTI

 
Film počinje filozofskim mislima samog Gotovine:
-Bože, gdje počinje sjećanje, gdje počinje pamćenje? Koja je prava slika ili je to možda riječ? 


Još kao mladić Ante je postavljao sebi pitanja o smislu života i svoje misli poetski izražavao. To ćemo čuti u sceni iz njegovih tinejdžerskih dana kada mu je za vreme ribarenja pobegla riba sa udice jer je bio zagledan u oblake.

– Što ti stvarno tražiš u oblacima? Što vidiš gore? – pitao ga je prijatelj na što mu je Ante odgovorio:

- Kad bi ti znao odgovoriti, tko zna bi li me razumio. Ali ja mislim da svaki čovjek ima neki svoj oblačić, barem u glavi.


Svaka mudra misao koju Gotovina izgovori u filmu mogla bi postati poslovica:

- Oni koji se kunu na vjernost do groba, pitanje je na čiji grob misle.

- Ko nema domovinu, taj nema dušu, a duša je čovjek.

Nakon snažnih i pravih reči kojima je nakitio motivišući govor održan svojim jedinicama pred napad na Knin, oduševljeni Roso mu priznaje: -Ti si pjesnik.


Nije čudno što je Ante tako vešt sa rečima koje izazivaju tako snažne emocije kad je još od rane mladosti čitao klasike svetske književnosti. Zato niko ne bi trebalo da se iznenadi što on citira Šekspirove Romea i Juliju ili Homerovu Odiseju.
On je još kao mladić čitao Kiplinga, ali ne Knjigu o džungli kao ostala deca već novelu Kim u kojoj ga je „osobito dirnuo“ susret irskog siročeta u Indiji sa Dalaj Lamom.

 

POLIGLOTA

 

A da svetski čovek koji je obišao celu zemaljsku kuglu i živeo u toliko država zna nekoliko jezika, to se podrazumeva.


SUPERHEROJ

 

Ume li Gotovina da leti? Ne znamo jer to nismo videli u ovom filmu. Možda je za Vrdoljaka to ipak bilo suviše komplikovano da  snimi. Ali zato ima superherojsko čulo sluha i vida, i naravno brzinu. Jer kako bi inače uspeo da čuje a i uoči srpsku raketu čak sekund pre nego što će pogoditi glavni štab hrvatske vojske, i zatim se u deliću stotinke skloni na bezbednu udaljenost. Kao pravi superheroj, on telepatski prenosi svoje super moći na sve koji se nalaze u njegovoj blizini, pa tako i vojnici koji su bili u njegovom društvu dobijaju superbrzinu koja im spašava živote.

Ima li Vrdoljakov Gotovina i nekih mana? Ima li bar nečega nesavršenog u njemu na osnovu čega bismo mogli zaključiti da je on ipak ljudsko biće a ne božanstvo? To što je previše osetljiv na pogibije i ranjavanje svakog svog vojnika i što izgubi živce kad neki neodgovorni pojedinci iz njegove vojske prekrše njegova striktna naređenja o poštovanju ratnog prava, ne mogu se smatrati manama već vrlinama jer pokazuju njegovu ljudskost i duboku humanost.
Zanči, baš ništa?
Pa ipak ima nešto.
Vrdoljak očigledno nije pažljivo pregledao svoj scenario pre nego što je započeo snimanje pa mu je tako promakla jedna iskrena i verovatno istinita reakcija pravog Gotovine, na vest da su Srbi upali u jedno hrvatsko selo, izbacili meštane iz kuća i uselili se u njih:                                                                  - Bez imalo milosti treba ih iskorijeniti! Neka se vrate tamo odakle su i došli!


Osim toga, dostojanstveni i gospodstveni general u jednoj, ali samo jednoj situaciji, spustio se nisko ispod svoje razine kada je primitivno i vulgarno (i psovkom i gestom) odreagovao na jednu vest koju je čuo u svom štabu.


Ali imajući u vidu da je to bila njegova reakcija na, kako nam je to predstavljeno u filmu, plan Rusa i UN-a da nuđenjem plana Z4 krajiškim Srbima pokvare Gotovini i njegovim momcima već isplaniranu feštu pod nazivom „Oluja“, za koju su već obezbedili sponzora i animatora iz SAD, kao i vatromet, niko od hrvatskih gledalaca mu to neće uzeti za zlo.
Kao ni to što je zarobljenom, a bahatom i logoreičnom spskom oficiru, podviknuo da zaveže jer je i to učinio per tu: - Zavežite!


A politika? Pa čovek takve vojničke karijеre, koji je domovini dao celog sebe, „oslobodio je agresora“, sa biografijom bez jedne mrlje, obožavan od cele nacije, koji sve što dotakne pretvara u zlato, pa on bi i u miru mogao doprineti razvoju i blagodeti i napretku Hrvatske još i više – razmišlja ushićeno svaki pravi hrvatski domoljub.
E pa upravo zbog navedenih referenci, on ne želi da se bavi politikom. Suviše je pošten i čist da bi se uplitao u taj mulj i uprljao. To je objasnio još davno u razgovoru sa bezbednjakom kolumbijske vlade. On je samo želeo da bude vojnik i da brani narod, prvo kolumbijski od narko kartela a onda i hrvatski - od četnika.


Zato njegovo angažovanje u politici nije otišlo dalje od učlanjenja u HDZ.

 

A kakav je zaista bio Ante Gotovina?

Da bi idealizovani filmski portret omiljenog hrvatskog generala ostao čist, Vrdoljak je sliku svog modela morao žestoko da izriba kako bi je očistio od crnih mrlja koje su je tokom života prekrile.

Zato u filmu nema ni reči o kriminalu kojim se Gotovina bavio, niti o ratnim zločinima koje su njegove jedinice počinile u „Oluji“, i tek nešto malo o Hagu, ali tako izmontirano da svaki hrvatski gledalac shvati da je haška optužnica protiv njega bila samo gruba proceduralna greška.


Vrdoljak je sa svoje romantične slike obožavanog hrvatskog komandanta obrisao i najsitnije sive tačkice koje je smatrao problematičnim, pa je tako prećutao i da je mlađani Ante u svojoj 16. godini napustio školu i porodicu da bi se brodom otisnuo u avanture po svetu. U filmu je prikazano da je iz rodne Hrvatske morao otići na Zapad zbog teške ekonomske situacije u SFRJ i političke represije komunističkog režima.
- Zašto su nam zatvorene granice? Ja ovdje živim ka zavezani pas na lancu! - vatreno je objasnio mladi Ante svom brižnom ocu zašto ih mora napustiti i ilegalno preći granicu.


Tako su svi kompromitujući, osuđujući, ili sporni delovi Gotovinine biografije, u filmu prepravljeni ili obrisani, ili pak jednostavno preskočeni. Pa zar da hrvatski gledaoci vide kako je heroj „Domovinskog“ rata pljačkao zlatare, otimao ljude i iznuđivao novac u Francuskoj za šta je osuđen na devet i po godina zatvora? Zar da gledaju kako je švercovao drogu i prodavao oružje teroristima širom sveta? Treba li da vide kako su njegove jedinice u „Oluji“ klale i spaljivale starce u Krajini? Ili da saznaju da se u Hrvatsku nije vratio iz silne želje da brani domovinu već da bi pobegao od francuskih organa gonjenja?
Pa naravno da ne.
Vrdoljak će Antinim mornarskim doživljajima posvetiti nekoliko minuta na početku filma da bi sledeće scena u kojoj ćemo videti mladog Gotovinu biti ona u kojoj se prijavljuje na regrutaciju u čuvenu specijalnu jedinicu francuske vojske – Legiju stranaca. 

Svestan loše reputacije koja prati Legiju zbog kriminalne prošlosti velikog broja njenih članova (posle Drugog svetskog rata u nju su primani čak i bivši esesovci, koji su se potom kao legionari borili u Prvom indokineskom ratu), a i u želji da svom glavnom junaku sačuva čistotu i oreol bezgrešnog čoveka, Vrdoljak je ovu elitnu jedinicu beskrupoloznih plaćenih ubica u službi francuske države i NATO pakta, za čije interese su ratovali i ubijali širom sveta (od Ruande i Somalije, preko Iraka, Avganistana, pa do Bosne i Kosova i Metohije gde su ubijali srpske vojnike), pretvorio u Plave šlemove Ujedinjenih nacija.

U to ćete se uveriti kada budete čuli pitanja koja na regrutaciji Gotovini postavlja pukovnik Legije (Nemac, poreklom iz Vojvodine, koga glumi Rene Bitorajac), a potom i kada budete videli da legionari umesto vojnih operacija Francuske u njenim i NATO kolonijama, obavljaju humanitarne misije širom sveta. Smehotresna pitanja, koja je Vrdoljak napisao za legionarskog oficira, savršeno su poslužila filmskom Gotovini da odagna sumnje onim hrvatskim gledaocima, koji su možda poverovali da u tekstovima koji su se u nekim hrvatskim medijima mogli pročitati o njegovoj kriminalnoj prošlosti možda ipak ima istine.




Još smešnije je kada u filmu budete videli da će prva akcija u kojoj će Gotovina učestvovati nakon prijema u Legiju, biti spečavanje šverca oružja u Somaliji, jer pravi, a ne filmski Ante Gotovina, je prema pisanju hrvatskih novinara, nakon završetka rata u Hrvatskoj, sa svojim ratnim drugovima - hrvatskim generalima, a uz pomoć francuskih kolega iz Legije, organizovao šverc oružja, preko Francuske i Belgije za Bliski istok i Evropu (pripadnike IRA i ETA i čečenske teroriste). To su bili viškovi naoružanja koje su Gotovina i ekipa za vreme rata i embarga UN na uvoz oružja i vojne opreme u Jugoslaviju, kupovali sa državnim parama i blagoslovom u Argentini i Čileu odakle je ilegalno dopremano do hrvatskih luka i aerodroma.



Vrdoljak nastavlja sa parodijom kada u njegovom filmu Legija stranaca pošalje Gotovinu u prvu undercover misiju u Kolumbiju sa zadatkom da vladi te zemlje pomogne u borbi protiv narko kartela. Ovo je smešno ali i perfidno ne samo zato što su oružanim snagama kolumbijske vlade koje je pravi Gotovina obučavao, glavni neprijatelji bili levičarski gerilci (kao i u Gvatemali i Paragvaju gde je takođe boravio kao vojni instruktor), već i zato što je prema autorima knjige Gotovina-stvarnost i mit (Paveliću, Đikiću i Krili), i sam trgovao drogom za vreme rata u Hrvatskoj i to sa svojom hrvatskom braćom legionarima, koji će se kasnije kao i on, proslaviti u generalskim činovima u „Domovinskom ratu“, a i u ovom filmu. Kamp u Šepurinama kod Zadra za obuku prvih hrvatskih specijalnih jedinica, koji su pod pokroviteljstvom tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Gojka Šuška, '91. godine osnovali bivši legionari a budući generali Gotovina, Miljenko Filipović i Ante Roso, služio je, prema pisanju hrvatskih novinara, osim u tu svrhu, i kao paravan za centar dilovanja heroina širom Dalmacije a koje su Gotovina i Roso tokom rata proširili i na zapadnu Hercegovinu.


Isto tako bogata bila je i Gotovinina kriminalna karijera u Francuskoj koju je započeo za vreme produženog odsustva u Legiji stranaca kada je sa svojim prijateljem Dominikom Erulinom iz padobranske jedinice u kojoj su služili, opljačkao parisku draguljarnicu iz koje su, osim dragulja i zlata, pokupili i 25000 franaka. Za ovo delo je u francuskom zatvoru odležao četiri od pet godina na koje je osuđen kada je „pao“ zbog lažnog pasoša. Godinu dana nakon izlaska iz zatvora pokušao je da od jednog pariskog bogataša iznudi šest miliona franaka, a krajem 90-ih je sa dvojicom saučesnika oteo još jednog kako bi ga naterao da otkupi svoj život za 1,5 miliona franaka.


Za oba ova dela Gotovini se sudilo u odsustvu (2+2,5 godine), jer je na vreme zbrisao za Hrvatsku. Za vreme izricanja presude za drugo krivično delo on je već nosio uniformu hrvatske vojske na frontu, a u vreme izricanja presude za treće, bio je na funkciji glavnog inspektora hrvatske vojske na koju ga je postavio Franjo Tuđman kao generala pobednika iz „Oluje“ i nacionalnog heroja. Hrvatska javnost je za ovo saznala u vreme dok se Gotovina krio od Haga kada je Jutarnji list objavio krivične presude francuskih sudova kako bi se u narodu diskreditovao hrvatski nacionalni heroj čije je bekstvo od haškog tužioca predstavljalo ozbiljnu smetnju za članstvo Hrvatske u Evropskoj uniji.


Francuska, međutim, zbog ovih presuda nikad nije tražila od Hrvatske izručenje Gotovine niti mu je oduzela pasoš i francusko državljanstvo. Ne samo zbog vojno-obaveštajne pomoći koju je francuska država pružila Hrvatskoj u pripremi „Oluje“ (isporukom telekomunikacionih uređaja i obukom hrvatskih specijalaca i operativaca), već i zbog prljavih poslova-usluga koje je u Francuskoj nakon napuštanja Legije, Ante Gotovina (zajedno sa već pomenutim Dominikom Erulinom) odrađivao za atlantističke struje u francuskim službama bezbednosti, protiv Miteranove socijalističke vlade. Iz svih tih razloga, francuska tajna služba DGSE je pružala zaštitu Gotovini dok se od Haga krio u Francuskoj (uglavnom na Korzici), a francuska država (u to vreme je predsednik bio ratni zločinac Žak Širak) mu je prethodno omogućila da pobegne u Francusku tako što mu je produžila pasoš baš u vreme objavljivanja haške optužnice.


Tu zaštitu su povukli tek 2005. pod pritiskom Karle de Ponte, ali su odbili da ga uhapse, pa je Ante pobegao u Španiju. Navedeni podaci otkriveni su od strane francuskih novinara kada su u toku istrage velike korupcionaške afere (u koju su bili umešani bivši predsednik Nikola Sarkozi i vodeći francuski političari), zaplenjene i dešifrovane beleške visoko rangiranog pripadnika DGSE Filipa Rondoa.


A Hag?

Haška epizoda Ante Gotovine trajala je, ako računamo njegovo sakrivanje nakon podizanja haške optužnice (prema kojoj je delujući sam, ili u dogovoru sa drugima, uključujući tadašnjeg hrvatskog predsednika Franju Tuđmana, planirao, podsticao, nalagao, činio ili na drugi način pomagao i podržavao planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnih dela za vreme i nakon „Oluje“), i vreme provedeno u holandskom zatvoru nakon hapšenja, čitavih 11 godina.


Da li je Vrdoljak u svom filmu tome posvetio bar pola sata? Bar petnaest minuta? Naravno da nije.


On je problematično poglavlje iz Antine biografije pod nazivom Hag rešio jednostavno i pragmatično: film počinje dokumentarnim snimkom Gotovininog hapšenja u Španiji i isporučivanja Hagu, njegovim izjašnjenjem pred sudijom da nije kriv za dela za koja je optužen (nećemo čuti koja), i izricanjem prvostepene presude kojom je za najteže ratne zločine osuđen na 24 godine zatvora, a završava se oslobađajućom presudom i dočekom na Trgu bana Jelačića pred 100.000 egzaltiranih Hrvata (u transu kao na koncertima srpskih narodnjaka). 


Poruka svim hrvatskim gledaocima, a naročito onima koji su u to vreme bili deca, ili nisu bili ni rođeni da bi uopšte mogli da znaju šta se tada dešavalo, je jasna:

- Naš je general bio neopravdano optužen, dokazao je u postupku svoju nevinost i zasluženo je oslobođen. Pa ne bi ga nemilosrdni haški tribunal oslobodio da je stvarno bio kriv.

A šta se desilo između toga? Pa koga je briga?

Zato gledaoci neće u filmu ni čuti ni videti kako je Gotovina nakon podizanja haške optužnice zbrisao iz Hrvatske. Vrdoljak će kasnije novinarima ispričati da ga je upravo progon i hapšenje Gotovine „Ta velika nepravda“, inspirisalo da snimi film o njemu: - Ja sam bio utučen kako se ta vlast (predsednik Mesić i vlada Ivice Račana) ponašala prema njemu, kako su se tada prema njemu poneli oni koji sada uživaju u njegovim stolicama.

Vrdoljak je izostanak tih scena u svom autorskom delu objasnio novinaru Slobodne dalmacije sledećim rečima: - Moj se film ne bavi progonom generala jer što ćeš svoju sramotu iznositi pred svijet.


Iako bi to bilo dramaturški opravdano a i uzbudljivo, gledaoci u filmu neće videti ni kako se njihov genereal-heroj četiri godine krio po svetu niti kako je došlo do hapšenja na Kanarskim ostrvima (iz memoara Karle de Ponte se saznalo da je otkriven praćenjem poziva njegove žene Dunje koja je zaboravila da zameni karticu na svom mobilnom telefonu nakon što ga je zvala).


A naravno da neće videti ni čuti da je junak „Domovinskog rata“ u Hagu nakom donošenja prvostepene presude odležao 7 godina pre nego što su ga Amerikanci posle drugostepenog postupka oslobodili, zajedno sa još jednim hrvatskim ratnim zločincem, generalom Mladenom Markačem.

Ovakav ishod haškog suđenja Gotovini nije bio nikakvo iznenađenje za Krajiške Srbe koje su u leto 1995. nadletale američke bespilotne letelice iz njihovih baza na Braču i Šepurinama, dok su im na početku „Oluje“ njihovi avioni uništili radarske i PVO sisteme.


Oslobađajuća presuda Gotovini u Hagu nije bila iznenađenje ni za koga ko je narednih godina pročitao depeše zvaničnika UN-a, izvode iz memoara Bila Klintona, kolumnu bivšeg američkog ambasadora Dena Simpsona u novinama Pitsburg Post-Gazet, članke američkih, engleskih i hrvatskih novinara, ili izjave bivšeg šefa hrvatske obaveštajne službe Miroslava Tuđmana i bivšeg hrvatskog ministra odbrane generala Miljavaca – o vojnoj pomoći SAD hrvatskoj vojsci, koja je nezvanično započela 1992. godine (preko šefa američke vojno-obaveštajne agencije DIA Džemjsa Klepera), a zvanično od 1994. godine na osnovu sporazuma ministarstava odbrane SAD i Hrvatske, koordinisanoj na sastancima tadašnjeg zamenika, a kasnije šefa CIA, Džordža Teneta sa Gojkom Šuškom, Miroslavom Tuđmanom i Ante Gotovinom, a sprovedenoj posredstvom vojne konsultantske kompanije bivših američkih generala MPRI, koji su izradili plan „Oluje“ i faktički komandovali ovom vojnom akcijom hrvatske vojske u agresiji na Republiku Srpsku Krajinu (što je i potvrđeno nagodbom o isplati odštete pravne sledbenice MPRI izbeglim Krajiškim Srbima u SAD u sporu koji je po srpskoj tužbi bio vođen pred Federalnim sudom u Čikagu).


Gotovinin advokat Luka Mišetić se sasvim logično mnogo više uzdao u ove činjenice koje je smatrao garancijom za pozitivan ishod haškog sudskog procesa za njegovog klijenta, nego u svoje pravničke sposobnosti i dokazna sredstva. Zato je tada i izjavio novinaru Njusvika: - He was in the chain of command, but there was this other set of eyes and ears watching this operation. No one there [in the CIA] saw there was a problem with war crimes or a crime against humanity.

Uostalom, nije slučajno Gotovinin stari prijatelj iz Legije stranaca i saučesnik u njihovim akcijama u francuskom podzemlju i paradržavnim strukturama, već pomenuti Dominik Erulin, u svojoj knjizi Državna lovina u delu posvećenom svom hrvatskom drugu i njegovom učešću u „Oluji“, napisao da su Amerikanci Gotovinu prepoznali kao sigurnu vrednost.
Šta mislite da li bi se Džordž Tenet složio sa ovom konstatacijom? 


Iako je u filmu prikazano kako Gotovina sa admiralom Domazetom stiže na sastanak hrvatskog državnog i vojnog rukovodstva na Brionima kojim je predsedavao Tuđman a na kojem je 31. jula ’95. koordinisano sprovođenje plana „Oluje“, nećemo moći da vidimo ni čujemo šta je tamo rečeno i dogovoreno.



Taj važni sastanak je u filmu izostavljen. Zašto?
Zato što su transkripti razgovora hrvatskog vojno-političkog vrha sa Briona bili među ključnim dokazima u haškim postupcima protiv Gotovine, Markača i Čermaka da su se trojica generala, zajedno sa hrvatskim predsednikom, udružili u zločinačku organizaciju s ciljem etničkog čišćenja Srba u Krajini, odnosno da su na ovom sastanku izdata naređenja za ratne zločine koje je hrvatska vojska počinila u „Oluji“, pre svega za namerno granatiranje civila u srpkim gradovima i selima kako bi se u stanovništvu izazvala panika.


Najcitiranije rečenice sa ovog sastanka bile su one koje su izgovorili predsednik, ministar odbrane, i naravno, obožavani hrvatski general:

Franjo Tuđman: - Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu; odnosno da ono što nećemo odmah zahvatiti da mora kapitulirati u nekoliko dana.
Gojko Šušak: - Mislim, treba po naseljenom mjestu, tamo gdje je Markač to je pod Velebitom, mogu lupati cijeli dan.
Ante Gotovina: - Ako je naređenje za udar na Knin, mi ga za nekoliko sati rušimo, kompletno.

Naravno, Vrdoljak je i te razgovore mogao da falsifikuje kao što je to činio u najvećem delu svog filma, ali s obzirom na to da su već bili dobro poznati, kao i na negativan odjek koji su izazvali u hrvatskoj javnosti u vreme kada su bili objavljeni, procenio je da je najbolje da hrvatske gledaoce na njih ne podseća i ne soli im ranu. 

 

Ante Gotovina odgovoran je za najteže ratne zločine koje su jedinice pod njegovom komandom u avgustu i septembru 1995. godine počinile nad krajiškim i bosanskim Srbima za vreme i nakon „Oluje“ u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj.

Zbog počinjenih zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja čak ga je i haški NATO sud, tzv Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, prvostepeno osudio na 24 godine zatvora jer su jedinice kojima je komandovao kao zapovednik Zbornog područja Split (koje je bilo pod zaštitom UN-a kao UNPA sektor Jug), počinile u krajiškim opštinama (Benkovac, Donji Lapac, Drniš, Gračac, Knin, Korenica, Obrovac, Šibenik, Sinj i Zadar) ratne zločine ubistva najmanje 150 Srba (najviše civila i to najstarije životne dobi, od toga 25 žena, ali i zarobljenih vojnika Srpske vojske Krajine) i to streljanjem, probadanjem i spaljivanjem,


zatim zločine deportacije, prisilnog raseljavanja i progona (preko 200.000 ljudi), bezobzirnog granatiranja i razaranja gradova, naselja i sela, pljačkanja i uništavanja imovine, kao i druga nehumana dela (mučenje, premlaćivanje i ponižavanje civila i zarobljenih vojnika).

Ranije, u januaru 1993. godine, u akciji „Maslenica“, napada na tadašnju zaštićenu zonu Unprofora u Ravnim Kotarima, u kojoj je Gotovina bio jedan od komandanata (sa Jankom Bobetkom, Antom Rosom, Mirkom Norcem, Mladenom Markačem i Agimom Čekuom kao načelnikom artiljerije sektora Velebit), pobijeno je ili nestalo preko 348 Srba (od toga 34 žene i troje dece), dok je oko deset hiljada proterano, a veliki broj je odveden u hrvatske logore. Sela Kašić, Smoković i Islam Grčki spaljena su, a crkve i groblja oskrnavljeni i porušeni.


Iste zločine Gotovinine jedinice počinile su i tokom i nakon zajedničke ofanzive hrvatske vojske i Armije BiH, uz vazdušnu podršku NATO avijacije, u septembru i oktobru 1995. godine na zapadnokrajiške opštine Ripač, Petrovac, Drvar, Grahovo, Glamoč, Ključ, Sanski Most, Šipovo, Srbobran, Jajce, Kupres, Krupa na Uni, Strmica i Mrkonjić Grad, kada je ubijeno oko 2000 srpskih civila i vojnika ( od kojih 150 zarobljenih boraca Vojske Republike Srpske), a proterano više od 120.000 ljudi.

Posebno težak zločin su njegovi vojnici počinili u toku i nakon zauzimanja Mrkonjić grada u okviru akcije „Južni potez“, i to 4. i 7. gardijska brigada kojima su komandovali Damir Krstičević, kasniji ministar odbrane i potpredsednik vlade Hrvatske, i Ivan Korade), kada je u gradu i okolnim selima ubijeno oko 400 ljudi, od čega su polovina bili civili i to uglavnom starci i starice. Među ubijenima je bilo i duševno bolesnih lica i invalida.

Sudsko medicinskom obradom ekshumiranih tela u Mrkonjić gradu i okolnim selima, kod 46 žrtava pronađene su kombinovane povrede od hladnog i vatrenog oružja, šest žrtava sa odsečenim glavama i četiri tela bez glave.

A što se tiče vojničkih sposobnosti generala Gotovine i njegove uloge u „Oluji“, o tome je svojevremeno u intervjuu za Feral Tribune govorio prvi načelnik generalštaba Hrvatske vojske, bivši komandant RV i PVO JNA, general-pukovnik Anton Tus (odgovoran za ratni zločin ubistva zarobljenih oficira JNA u kasarni u Bjelovaru, počinjenog na osnovu njegove naredbe iz spetembra ’91. da se tajno likvidiraju oficiri JNA u Bjelovaru i Koprivnici):                                                                                    "Što se tiče "Oluje", na razini na kojoj se Gotovina nalazio u toj operaciji mogao je biti bilo tko i sve bi bilo isto: to je sve već bilo jasno i Hrvatska je imala takvu nadmoć da se tzv. Krajina nije mogla braniti. Utoliko je pogrešno dovođenje Gotovine u isti ravan s Mladićem i Karadžićem, jer je on u "Oluji" bio jedan od generala treće razine: iznad njega su bili generali iz zapovjedništva i generali iz Glavnog stožera."
 
 
U sledećem nastavku ćemo videti kako je Vrdoljak u filmu prikazao ostale hrvatske generale i hrvatsku vojsku uopšte....

No comments:

Post a Comment