Prenosimo tekst Nebojše Malića „Slike vredne hiljadu laži“ (Images Worth a Thousand Lies) objavljen na sajtu Antiwar 9.5.2002. godine, u kojem autor prikazuje i analizira nastanak i razvoj američkog chetnixploitationa kao još jednog nakaznog ploda višedecenijske simbioze Pentagona i Holivuda, a sve to kroz predstavljanje najpoznatijih CHEX naslova od kojih će, naravno, svaki dobiti poseban tretman na našem blogu. Zahvaljujemo Nebojši što se potrudio da izvorni tekst objavljen na engleskom prevede i prilagodi za naš blog.
Nebojša Malić je istoričar (diplomirao istoriju i političke nauke na američkom univerzitetu Grejsland u Ajovi), politički komentator i prevodilac. Autor je bloga Sivi soko/Gray Falcon i redovni kolumnista pomenutog Antiwar sajta. Živi i radi u SAD.
Balkan u popularnoj kulturi:
Slike vredne hiljadu laži
Autor: Nebojša Malić
Budući da su filmovi i televizija izuzetno uticajni u samoj Americi, a zabava američke proizvodnje ima dominantan položaj na svetskom tržištu, ne treba potcenjivati uticaj američke popularnе kulturе na svetske događaje. Istoriju možda pišu pristrasni istoričari ili pokvareni novinari, ali njena uveliko pojednostavljena forma se urezuje u mozgove masa preko filmova i televizije.
Predrasude protiv predrasuda
Na primer, slika Arapa kao terorista je dugo bila standard holvudskog menija, tako sveprisutna tokom 1980-ih da su kultni klasici kao „Povratak u budućnost“ (Back to the Future) i „E.T.“ prikazivali elemente terorističke zavere ili ih spominjali. Muslimanski terorizam je takodje bio ključni element tehno-triler knjiga početkom 1990-ih, kao što su „Neprijatelj iznutra“( Enemy Within) Larija Bonda, ili „Zbir svih strahova“( Sum of All Fears) Toma Klensija.
1998. godine je Edvard Cvik, reditelj filmova - „Slava“, „Hrabrost pod paljbom“( Glory, Courage Under Fire) napravio „Opsadu“, (The Siege) izuzetnu dramu koja se bavi nizom smrtonosnih terorističkih napada islamskih terorista u Njujorku, i državnim merama represije koje potom uslede.
Nebojša Malić je istoričar (diplomirao istoriju i političke nauke na američkom univerzitetu Grejsland u Ajovi), politički komentator i prevodilac. Autor je bloga Sivi soko/Gray Falcon i redovni kolumnista pomenutog Antiwar sajta. Živi i radi u SAD.
Balkan u popularnoj kulturi:
Slike vredne hiljadu laži
Autor: Nebojša Malić
Budući da su filmovi i televizija izuzetno uticajni u samoj Americi, a zabava američke proizvodnje ima dominantan položaj na svetskom tržištu, ne treba potcenjivati uticaj američke popularnе kulturе na svetske događaje. Istoriju možda pišu pristrasni istoričari ili pokvareni novinari, ali njena uveliko pojednostavljena forma se urezuje u mozgove masa preko filmova i televizije.
Predrasude protiv predrasuda
Na primer, slika Arapa kao terorista je dugo bila standard holvudskog menija, tako sveprisutna tokom 1980-ih da su kultni klasici kao „Povratak u budućnost“ (Back to the Future) i „E.T.“ prikazivali elemente terorističke zavere ili ih spominjali. Muslimanski terorizam je takodje bio ključni element tehno-triler knjiga početkom 1990-ih, kao što su „Neprijatelj iznutra“( Enemy Within) Larija Bonda, ili „Zbir svih strahova“( Sum of All Fears) Toma Klensija.
1998. godine je Edvard Cvik, reditelj filmova - „Slava“, „Hrabrost pod paljbom“( Glory, Courage Under Fire) napravio „Opsadu“, (The Siege) izuzetnu dramu koja se bavi nizom smrtonosnih terorističkih napada islamskih terorista u Njujorku, i državnim merama represije koje potom uslede.
Bio je to čudno proročki film, s obzirom na to šta se dogodilo 11. septembra 2001. i posle. Međutim, arapsko-američke grupe su odmah protestovale protiv ovog filma. Naviknuti na slike u popularnoj kulturi koje su opisivale muslimane isključivo kao teroriste, napali su Cvikov film a da ga nisu ni videli.Iako je „Opsada“ bila veoma fer prema Arapima - naročito u poredjenju sa, recimo, filmom „Istinite laži“ (True Lies) Džejmsa Kamerona iz 1994. – film je postao meta kontroverze i bojkota. Tako su se protiv navodnih predrasuda borili sa neopravdanim predrasudama, i (gle čuda) predrasude su pobedile.
Da nije bilo stereotipa muslimana kao terorista u popularnoj kulturi, američki Arapi možda ne bi reagovali na „Opsadu“ sa toliko žestine. A da su lekcije „Opsade“ uzete iole ozbiljno, 11. septembar se možda ne bi ni dogodio. Istorija je puna takvih ironija sudbine.
Kroz mračno ogledalo
Tokom 1990-ih, kada su ratovi u bivšoj Jugoslaviji bili na svim naslovnim stranicama, zabavljači su požurili da zarade na tajanstvenim sukobima na drugoj strani sveta. Slike arapskih terorista sada su polako zamenili stereotipi o balkanskim teroristima – što će reći, skoro isključivo Srbima. Stvarni događaji, koje su prvo pogrešno protumačili mediji a onda preuveličali propagandisti, dopali su šaka profesionalnim prodavačima iluzija. Kroz knjige, filmove i TV emisije, Balkan kakvog nikada nije bilo oživeo je u umovima američke publike.
Nepostojeće nuklearne bombe
Pre nego što je Nikol Kidman mogla tragično da se zaljubi u „Mulen Ružu“, morala je prvo da spasi Menhetn - uz pomoć Džordža Klunija - od jednog Srbina sa nuklearnom bombom, u filmu „Mirotvorac“ (Peacemaker 1997). Osujećeni bombaš je predstavljen kao član skupštine RS, koji je ubio svog kolegu da osigura sebi mesto u delegaciji koja putuje u Njujork. Njegov motiv? Osveta Ujedinjenim nacijama, jer su snajperisti ubili njegovu porodicu a mirovnjaci nisu učinili ništa da pomognu.
Ne mora se biti stručnjak za Balkan da se odmah vidi u čemu je problem. Pre svega, bosanski Srbi nikad nisu imali nuklearno oružje, niti postoje neki dokazi o tome da su pokušali da ga nabave. Drugo, motiv pripisan "teroristi" bio je čista fantazija. Bosanski Srbi nikad nisu očekivali od UN da im pomogne – već jedino Muslimani. Nije da među Srbima u BiH nije bilo animoziteta prema UN i Imperiji; oni su ipak najčešće pomagali srpskim neprijateljima – pa čak ponekad i istinskim teroristima. Ali holivudsko pravilo je da istini nikada ne treba dozvoliti da stane na put dobroj priči.Bosanski Srbi sa nuklearnim oružjem imali su ulogu i u seriji mreže UPN, „Sedam dana“ (Seven Days 1998-2001), kada se njen junak koji putuje kroz vreme borio protiv Srba koji su namerili da kupe plutonijum od (isto tako fiktivnih) domaćih američkih terorista . „Sedam dana“ se vratila u Bosnu u još jednoj epizodi, da spasi američke taoce od zlih Srba.
Sudija u bombarderuNajčešći posetilac Bosni je međutim bila hit-drama kanala CBS, „JAG - Mornarička advokatura“ (JAG - Judge Advocate General). Jedna od prvih epizoda je prikazala nepobedivog advokata-pilota Harmona Raba mlađeg kako bombarduje Srbe u Bosni. U potonjim epizodama, Rab je spasavao oborene američke pilote, bombardovao Kosovo, i čak spasavao američke obaveštajce od italijanske mafije - koju su angažovali Srbi.
U jednoj epizodi Rab brani previše revnosnog kolegu pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleći da su Srbi koji čine zločine (!). Štaviše, pilot tvrdi da je pre toga video srpske zločine i zakleo se da neće dozvoliti da se ponove.Što je previše, previše je, čak i kad se radi o fantaziji. Niko od Amerikanaca, pa ni ostalih vojnika NATO ili UN, nikad nije bio svedok nekih zlocina, a kamoli piloti koji su leteli nekoliko kilometara u atmosferi. Dapače, NATO piloti su pre počinioci zločina, kako mogu da posvedoče bombardovani vozovi, mostovi, škole, bolnice, pijace i TV stanice širom Srbije.
Samo neko ko ne zna ništa o VJ je mogao da misli da ona koristi iste oklopne transportere kao Rusi. Budući da to nije slučaj, celi zaplet epizode postaje besmislen. Uostalom, jugoslovenske (a ni srpske) vojske već odavno nije bilo na Kosovu kada su se "mirovnjaci" pojavili. Jedini Srbi koji su ostali na Kosovu bili su civili. Okupacione trupe NATO u stvari jesu bile svedoci zločina – ali onih koje je nad tim civilima činila albanska OVK. Šta su učinili da se ti zločini prekinu ili spreče? Ništa. To se, dabome, nikad ne spominje. Moglo bi da iskomplikuje stvari, je li.
Čovek sa dva pogrešna imena
Takve zamene teza su u svetu TV fantazije više pravilo nego izuzetak. Prva sezona Foksove hit serije „24“ kao arhinegativca je imala «srpskog vojvodu» po imenu Viktor Dražen (Denis Hoper), optuženog za zločine na Kosovu. Eto opet tih famoznih zločina, koji imaju otprilike onoliko veze sa istinom koliko i prosečna američka serija.
A tu vezu najbolje opet ilustruje činjenica da Foksov "Srbin terorista" ima dva imena – pa još hrvatska!Dražen je, naime, hrvatsko ime – a ne srpsko prezime. Kao "Bob" u Americi. Zapravo, verovatnije je da ćete naći Amerikanca koji se preziva "Bob" nego Srbina ili Hrvata koji se preziva "Dražen". Viktor na latinskom znači "pobednik", i prilično je popularno ime među katoličkim Hrvatima – ali ne i pravoslavnim Srbima. Tako su scenaristi jadnom Denisu Hoperu dali em pogrešno prezime, em pogrešnu nacionalnost. Takvo neznanje zahteva trud; talenat sam po sebi nije dovoljan.
Zanimljivo je da sve ove srpske zlotvore igraju ne-Srbi. U svim navedenim primerima, i jos mnogim drugim, srpske zločince (drugih Srba i nema) uvek igra neko drugi. Možda srpski glumci - za razliku od njihovih političkih vođa - još uvek imaju malo dostojanstva. (Napomena autora: ovo je pisano nekoliko godina pre nego što su mnogi srpski glumci odlučili da je prava demonstracija «evropejstva bez alternative» uloga u nekom srbomrzačkom ratnom filmu.)
Bekstvo iz istine
Filmovi o spasavanju su jedan od najgorih pod-žanrova eksploatacije balkanskih ratova. Uzmimo za primer jedno od prvih ostvarenja snimljenih na terenu, „Dobro došli u Sarajevo“( Welcome to Sarajevo) iz 1997, navodno je trebalo da bude kritika ravnodušnih novinara. Dočim je u stvarnosti upravo "interventno novinarstvo" likova poput Kristijan Amanpur učinilo bosanski rat toliko prljavim, uz patnju i smrti namerno isprovociranim da bi se nahranile zapadne kamere.
Ovo nije jedini kliše koji „Dobro došli u Sarajevo“ ponavlja do besvesti: tu su i masakri i “koncentracioni logori". A konačna uvreda dolazi u vidu deteta koje je proizvedeno u smisao pohoda jednog dušebrižnog novinara; siroče za čiji izlazak iz grada pod opsadom se bori, uprkos policiji koja zabranjuje svaku evakuaciju (gle čuda, ovo su pogodili) je Muslimanka. Devojčica na kojoj je priča (vrlo labavo) zasnovana je bila Srpkinja.Ubedljivo najgori u ovoj kategoriji je film „Iza neprijateljskih linija“(Behind Enemy Lines) iz 2001. Radi se o tugaljivoj smesi reciklirane propagande, koja pokušava da ubaci malo Holivuda u neprijatnu priču poručnika Skota O'Grejdija. Rezultati su predvidljivo kriminalni.
U leto 1995, O'Grejdijev F-16 je oboren raketom dok je izviđao pozicije bosanskih Srba za planiranu kampanju NATO bombardovanja. On se katapultirao, krio u planinama i posle nekoliko dana ga je pronašla i izvukla četa marinaca, bez ikakve borbe. U O'Grejdijevoj odiseji nema ničega herojskog. Dopustio je da avion vredan više miliona dolara obori zastarela PVO raketa usred bela dana, vucarao se po gudurama zapadne Bosne, a onda su ga pronašli Marinci i helikopterom se vratio u Italiju. Ali kada je američkoj vladi bio potreban heroj da ućutka kritiku njene politike na Balkanu, O'Grejdi je to preko noći postao.Čak i tako doterana u službi politike i propagande, O`Grejdijeva priča je bila dosadna. Zato je Holivud smislio novu priču. Ovog puta "heroj" je bio navigator, koji je preživeo dok su njegovog pilota brutalno ubili pomahnitali Srbi (koje su opet igrali ne-Srbi, je li). On je onda morao da beži od tih istih Srba kroz kišu metaka, eksplozija, šrapnela ostale pirotehnike, a spasioci nisu bili Marinci već oficiri koji su prekršili naređenja. Usput, navigator je bio "svedok srpskih zločina" (opet!) i čak je sa sobom poneo dokaze!
O'Grejdi je oboren daleko od ratne zone, a nigde blizu mesta gde su navodno viđeni zločini (sugestija filma je da se radi o Srebrenici). Međutim, „Iza neprijateljskih linija“ tvrdi da je baš oboreni navigator doneo "dokaze" koji se koriste na suđenjima za ratne zločine! Znajući kakvim se metodama služi Haška Inkvizicija, ne bi čudilo da «dokaze» uzimaju iz filmskih scenarija, ali što je previše...
Usamljena istina
Ovo je samo vrh ledenog brega. Za odgovarajuće dokumentovanje svih iskrivljenih slika sa Balkana u američkoj pop-kulturi trebalo bi daleko više vremena, prostora, rada i novca. Mnogo je lakše naći primere gde je balkanska tragedija predstavljena realno. Nema skoro nijednog.
Jedan izuzetak vredan paznje je novela Ralfa Pitersa, „Nema rata u Melnici“(There Is No War in Melnica). Ističe se u inače prosečnoj antologiji «Borba» (Combat ) - knjiga 3 urednika Stivena Kuntza. Piters opisuje jezivi karakter haosa u Bosni, gde se zločini pogrešno tumače a ubistva insceniraju zarad provociranja strane vojne intervencije.
Piters je bio u Bosni, za razliku od većine scenarista i njihovih producenata, tako da bi to delimično moglo da objasni ovaj dodir sa stvarnošću. Ali mnogi drugi zapadnjaci su boravili u regionu, pa su ipak izabrali da pletu laži i poluistine. Piters zato zaslužuje pohvalu kao mali, usamljeni glas istine medju bučnim morem sumanutih laži. Na kraju krajeva, istina je često mnogo zanimljivija od fantazije.
Ali fantazija - pogotovo loša fantazija - lakše se prenosi na ekran.
