Da bi izbegli pucnjavu ispred kasarne, troje španskih i
jedan francuski NATO vojnik se sklone u prvu uličicu, ali tu naleću pravo na
dva srpska paramilitarca koji odmah u njih upere puške.
I
baš kada su pomislili da je sa njima svršeno, iza leđa Srba se pojavljuju dva
Šiptara koji ih jednim rafalom pokose.
Oni
zatim protrče pored skamenjenih KFOR-ovaca kao da su vazduh i kao da do juče
nisu pucali jedni na druge i ubijali
se. Gererosi beže dalje i kroz razbijen prozor uskaču u prvu kuću na koju su
naišli.
Srećom,
tu nema ni šiptarskih ni srpskih paramilitaraca pa mogu da odahnu. Ali ne i da
udahnu – kakav je to smrad? Kuća je puna leševa.
Još
jedna horor scena. To su tela onih šiptarskih civila koje su Srbi pobili na
početku filma. Oni nisu imali ni minimum ljudskosti da ih sahrane nego su ih
ostavili ovde da se raspadaju.
Vidal
počinje da pipa po podu kao da nešto traži i posle par sekundi podigne jedan
zarđali nož.
Ovaj
sterilni instrument je baš ono što mu je bilo potrebno da Rubiu izvadi metak iz
noge.
Iako
mu je Vidal svrdlao nožem kroz stopalo kao bušilicom kroz testo, Rubio je to
junački podneo. Malo se otimao, prigušeno stenjao, ali nije izgubio svest i
pokazao je hrabrost i izdržljivost na kojima bi mu pozavideli i junaci Šotrinog Igmanskog marša. Zar je i to moguće? E
pa uverite se i sami:
A
već sledećeg trenutka Rubio je bio u stanju da sa svojim vojnicima razmatra
planove za bekstvo iz sela. Vidal im kaže da je video da Šiptari imaju njihov
BOV i predlaže da ga preotmu i u njemu pobegnu iz Rujca. Ovaj kretenski plan ne
bi pao napamet ni pripadnicima najgore svetske vojske – saudijske. Selo je puno
naoružanih Srba i Šiptara koji su se izmešali i ne zna se ko na koga puca, na
sve strane pršte meci i padaju granate i umesto da se Rubio i njegovi vojnici
izvlače iz sela pešice – pojedinačno ili u paru, oni planiraju da se svi
potrpaju u najveću i najvidljiviju metu – BOV i u njemu pokušaju da pobegnu.
Kao da je to svemirski brod Hana Sola koji će čim vojnici uđu u njega, za
sekund da se vine u nebo i nestane u svemiru, a ne vozilo koje će u selu punom
prepreka od razrušenih kuća, barikada i zaseda na svakom koraku, morati da se
kreće sporo i samim tim biti laka
meta za svaku od zaraćenih strana. Očekivano, Rubio prihvata kretenski plan
svog vojnika, ali naređuje:
Pucnjava
prestaje – Šiptari su zauzeli selo. I baš kada su Rubio i vojnici nameravali da
krenu u potragu za Alonsom i Baljesterosom, ugledali su ih kroz prozor svog
skloništa kako pod šiptarskom stražom izlaze iz kasarne.
Šiptari
ih ubacuju u svoj džip, a zatim se sa njima odvoze izvan sela. Gledaoci
zaključuju da ih odvode na streljanje, ali četvoro KFOR-ovaca ničim ne pokazuju da su došli
do istog zaključka, već izlaze iz kuće i trče ka mestu gde je Vidal video
španski BOV. Rubio, koji je prethodnog dana zbog ranjene noge hramao i jedva se
kretao uz pomoć svojih drugova, deset minuta nakon partizanske operacije koju
je nad njim izveo Vidal, trči kao Jusein Bolt.
Pošto
su vojnici pronašli svoj oklopni transporter koji čuvaju samo dva Šiptara,
očekivali biste da iskoriste noć, likvidiraju ih i preotmu ga.
Ali
malo morgen. Pa već ste naučili da gererosi obožavaju da svaki problem rešavaju
na najteži mogući način i da situaciju u kojoj su se našli tako još više
zakomplikuju. Zašto lakše kad može teže?
Oni
opet negde potrče ali nalete na kolonu šiptarskih vozila pa se u poslednjem
trenutku sakriju iza razrušenog zida neke kuće. Odatle vide da Šiptari
iz sela izvode veliku grupu srpskih civila i sa njima odlaze u istom pravcu u
kojem su malopre odveli Alonsa i Baljesterosa.
Sad
je valjda i Rubiu i ekipi jasno šta čeka njihovog poručnika i kaplara. A šta će
im se zaista desiti, upravo ćemo videti.
Alonsa
i Baljesterosa Šiptari sprovode do njihovog komandanta, onog istog sa kojim su
se prethodnog dana suočili u klancu u krvavom obračunu. Nije ni čudo što se
Baljesteros usrao od straha i pomirio sa sudbinom.
Ali
Alonso dobro zna za koga je Španija ratovala na Kosovu i da će Šiptari
oprostiti svojim saveznicima što su u panici juče malo pripucali na njih, pa
zato on teši Baljesterosa dok opušteno korača ka komandantu OVK.
Baljesteros
nije takav optimista; on se sav pokunjio i ufitiljio i od agresivnog, bahatog i
drskog kaplara pretvorio u preplašeno kmezavo dete tako da je Alonso morao da
ga očinski zagrli ne bi li ga utešio i smirio. E moj Baljesteros, pa jedini
razlog da strahuješ za svoj život bi imao kada bi ispod uniforme nosio dres
Atletiko Madrida kao tvoj pokojni kolega Lukas, ili pak dres Barselone. Zašto?
Odmah ćete da čujete. Dosta su nas u ovom filmu zasmejavali Španci i Srbi, sada
je red na Šiptare.
Zadnja
rečenica šiptarskog komandanta, međutim, nije uopšte smešna već predstavlja
perfidnu metaforu kojom scenaristi aludiraju na “slobodu” koju su španski vojnici
zajedno sa kolegama iz drugih država učesnica KFOR-a, doneli Šiptarima na
Kosmetu.
Vratimo
se Rubiu i ekipi. Oni su se sakrili u štalu jedne šiptarske kuće da tu sačekaju
zoru.
SIMERIJANAC
Šiptarski
seljak ulazi da vrati svog konja ali Španci i Francuz su dobro sakriveni tako
da ih nije primetio.
Međutim,
Šiptar ima i kerušu Selimu i naravno da muslimanski pas odmah nanjuši španske
nevernike.
Seljak
tome ne pridaje značaja i izlazi napolje, ali lavež je čuo stražar OVK koji
ulazi u štalu i pronalazi gererose.
Ovi
izlaze iz skrovišta, bacaju se na njega, a njemu ispada puška. Sledi još jedna
komična scena u kojoj četvoro NATO vojnika pokušava da savlada jednog
nenaoružanog čoveka, što izgleda kao tuča đaka prvaka.
Da
nije bilo Vidala i njegovog zarđalog noža za puter, ovaj Šiptar bi dočekao
zoru. Ako vam ovo nije bilo dovoljno smešno, gledajte sad ovo. Naši gererosi
nisu dugo jeli, pa ćete sada da vidite parodiju čuvene scene iz Night of the Living Dead.
Dok
oni privode obrok kraju, šiptarski seljak se vraća u štalu i pošto ih je video,
istrčava napolje da to što pre javi stražarima OVK. Ali Vidal je bio brži.
Nakon
što je ubio seljaka, Vidal podiže glavu da vidi da li je možda neko od
terorista nešto čuo. Kada se uverio da je sve mirno, on nastavlja da bode u
leđa već mrtvog čoveka!?
Kako
je moguće da se za samo jedan dan Vidal od humanog čovekoljupca
pretvorio u bezdušnog sadistu koji uživa u ubijanju nedužnih ljudi – pitaju se
gledaoci?
- Pa
zar ste ćoravi i glupi? To je zbog rata koji ga je potpuno promenio – viče nam
Kalparsoro iza kamere.
Ali
džaba viče kad su transformacije njegovih glavnih junaka totalno neuverljive i
nelogične jer nemaju nikakve veze sa onim što im se događa niti su posledica
njihovih ratnih iskustava već isključivo zavise od hirova i nebuloznih ideja
reditelja i scenariste koji njihove karaktere menjaju po nekoliko puta u toku
filma kao da su roboti, a ne ljudska bića. Sad si dobar, a sad si zao. A onda
si opet dobar. Kad pucaju u tebe puškama ti si kukavica, a kad te gađaju
granatama ti si hrabar i tako dalje. A činjenica da postoji toliko odličnih
ratnih filmova u kojima je ubedljivo i umetnički snažno prikazano kako rat
pogubno utiče na psihu čoveka i
menja ljude, čini ove pokušaje španskog autorskog tandema još jadnijim.
Pošto
su sakrili leševe u štali i poneli pušku ubijenog OVK teroriste, troje Španaca
i Francuz izlaze iz svog skrovišta. Naravno, Kalparsoru nije palo napamet da bi
njegovi junaci imali veće šanse da prođu neprimećeni da su skinuli svoje
uniforme i preobukli se u odeću mrtvih Šiptara.
Gererosi
počinju da trče nekim putem koji izgleda vodi izvan sela.
Da
li to znači da su odustali od suludog plana da iz Rujca izađu u svom BOV-u ili
ipak samo pokušavaju da dođu do njega zaobilaznim putem?
Odjednom
se začuje brujanje motora nekog vozila, a ispred njih se pojavi svetlost
farova. Oni u poslednjem trenutku skoče u neki jarak.
Pojavljuje
se bager kojim upravljaju Šiptari.
Zaustavlja
se baš ispred jarka, a zatim počinje da
istovara gomilu leševa.
Dok
mrtva tela padaju na šokirane i zgađene vojnike, oni shvataju da se nalaze u
jami koju su Šiptari iskopali da bi tu zatrpali one srpske civile koje su pre
samo petnaest minuta sprovodili iz sela i koje su, kao što vidimo, pobili.
E
najzad da i neki šiptarski zločin bude prikazan! – prijatno će se iznenaditi
neki čitalac ove recenzije. Pa jeste, samo što kada se prikaže u ovako
idiotskom filmu to niko ne može da shvati ozbiljno, niti da tome pridaje
značaja, a naročito kada je predstavljen na ovakav način; glavni junaci se,
uz neku morbidnu crkvenu kantatu već spomenutog muzičkog dua Najwajean,
usporeno provlače kroz leševe polivene krečom, kao u nekoj od opskurnih
pozorišnih predstava koje osvajaju glavne nagrade na BITEF-u.
Pošto
su se izvukli iz jarka, gererosi vrebaju vozače bagera koji su, pre nego što
nastave sa poslom i zatrpaju jamu, napravili puš pauzu i okrenuli im leđa.
Puške
su ostavili kod bagera tako da je to prava prilika za Vidala i ekipu da ih bez
mnogo buke nečujno srede nožem i kundakom puške. Možda u pravom ratu ili u
nekom drugom realističnom ratnom filmu, ali kod Kalparsora naravno ne. Pošto
očigledno žele da probude sve šiptarske teroriste i privuku pažnju njihovih
stražara sa svih krajeva sela, oni zapucaju u bageriste.
Jedan
Šiptar je istog časa gotov, ali drugi je još živ. Njega će valjda da dokrajče
hladnim oružjem, bez pucnjave? Šta vam je, ljudi? Vidal i Balbuena su se
zabrinuli da možda nisu svi u selu čuli njihovu malopređašnju rafalnu paljbu,
pa je zato ponavljaju. Što je sigurno, sigurno je.
E
sad su gotovi! Cela OVK će se stuštiti ovde – pomisliće naivno neko od
gledalaca koji još uvek ima nadu da će u ovom filmu videti bar nešto što ima
smisla. Naravno da neće. Nije se pojavio nijedan šiptarski terorista niti
krenuo u pravcu odakle se čula pucnjava. Gererosi opušteno nastavljaju dalje. Ali zašto se nisu preobukli u odeću
šiptarskih seljaka, seli u bager i uputili se ka izlazu iz sela jer to im je
bila odlična prilika da na taj način neprimećeni zbrišu? Pa zato što su ove
magarčine po svaku cenu naumile da beže svojim BOV-om, makar morali da do njega
dođu prolazeći kroz gomilu Šiptara u centru sela. A kako to izgleda, upravo ćete
da vidite.
Pa
zar neće sačekati da svane kao što je to naredio Rubio, kako bi im otimanje
transportera bilo teže, to jest po njihovoj i rediteljevoj logici lakše? Pa
očigledno da neće jer su se upravo uputili ka centru sela gde se nalazi njihovo
borbeno vozilo. Ali dok su malopre tu bila samo dvojica stražara, sada je ceo
prostor pun Šiptara.
Većina
su civili, ali mnogi od njih su naoružani. Gererosi će sigurno odustati od svog
nauma? Naravno da neće. Oni se mrtvi ladni, sa sve puškama, upute usred
šiptarske mase koračajući ka svom BOV-u opušteno, kao da su na korzou.
A
Šiptari? Ništa. KFOR-ovci su ili nevidljivi ili su im maskirne uniforme toliko
dobre da šiptarski seljaci koji su svi u civilnim odelima ne mogu da primete da
pored njih prolaze vojnici. Pa koji su se onda đavo celu noć krili od Šiptara i
ubijali ih kad se ovi na njih ni ne obaziru?
Ali
u tom trenutku u selo dolazi struja!
Struje,
inače, kao što smo videli, u selu ima od kad su ga Srbi preuzeli i nije
nestajala čak ni za vreme njihove upravo okončane borbe sa OVK, ali Kalparsoru
je „dolazak struje“ neophodan za završnu scenu filma, a pošto svoje gledaoce
ionako smatra slepim i gluvim retardima, uveren je da oni ovu „sitnicu“ neće ni
primetiti.
Oduševljeni
što je došla struja, Šiptari počinju da slave pucajući u vazduh. Ali Vidal i
družina pomisle da su ih ovi napali, pa odmah u njih upere puške.
Šiptari
ih tek sad primete, ali ih ne napadaju već ih začuđeno posmatraju: - Ko su ove
budale?
Kalparsoro
je pokušao da ovom paničnom reakcijom strahom izbezumljenih vojnika i njihovim
unezverenim pogledima pokaže kakve su strašne tragove na ovim mladim ljudima
ostavila samo dva dana ratnog ludila, ali je samo uspeo da snimi još jednu
humorističku scenu.
Konačno
se pojavljuju i pripadnici OVK koji opkoljavaju NATO vojnike.
Kroz
gomilu se probija dobro nam poznati komandant OVK, a u njegovoj pratnji se
nalaze Alonso i Baljesteros.
Vidal
i njegovi drugovi kao da ih ne primećuju, pa i dalje drže uperene puške na
Šiptare. Kao i prošli put u klancu, vođa OVK pokazuje kakav je mirotvorac – on
ponovo utiče na svoje borce da prvi spuste oružje.
Mir,
braćo, odložite oružje, ne ubijte, ne silujte, ne pljačkajte, ne
dilujte drogu, ne vadite organe....
Kakav čovek, na leb da ga mažeš. On razmiče svoje ljude kako bi omogućio Alonsu da prođe i da naredi svojim vojnicima da i oni spuste puške. Alonsu se pridružuje i Baljesteros.
Kakav čovek, na leb da ga mažeš. On razmiče svoje ljude kako bi omogućio Alonsu da prođe i da naredi svojim vojnicima da i oni spuste puške. Alonsu se pridružuje i Baljesteros.
Svi
su ih poslušali sem Vidala. Zato Alonso ponovo pokušava da primeni svoje
hipnotizerske metode ne bi li ga umirio i ubedio da odloži svoje oružje.
Ali
kao što ni ranije nije uspeo da mu na taj način slomi volju, još teže mu je da
to uradi sada, posle svega kroz šta je Vidal prošao i što je preživeo za ova
dva dana.
Mladi
vojnik pogleda oko sebe. On vidi šiptarske žene kako ga uplašeno gledaju.
Pa
nije on Srbin da na njih puca. Zatim pogleda u Balbuenu na čijem licu se osim
fizičkih ožiljaka jasno prepoznaju i tragovi bola, traume i poniženja koje je pretrpela zbog noćašnjeg
silovanja.
Pa
nisu je silovali ovi šiptarski muškarci, već Srbi. I Vidal najzad spušta svoju
pušku.
Ali
na kraju je ipak imao pitanje za svog poručnika:
A
šta tek da kažemo mi koji smo sve ovo morali da gledamo? I šta će reći drugi
gledaoci? Šta su španski, a i gledaoci drugih evropskih država u kojima se Guerrerosi prikazani, što na televiziji,
što na festivalima, mogli da saznaju o španskoj misiji na Kosovu i ratu koji se
tamo vodio?
Da
je na Balkanu iz nepoznatih razloga izbio rat između dva divlja plemena. Oni su
dugo klali jedni druge ne štedeći pritom ni žene ni decu. Civilizovani svet to
nije mogao više da gleda pa je poslao mirotvorce i emisare da prekinu rat,
pomire ih i pomognu im da ponovo izgrade svoje razrušene kolibe i zemlju. Među
njima su bili i Španci. Oni se ovaj put nisu dovezli morem na svojim velelepnim
galijama i nisu došli na konjima, već su se spustili sa neba svojim avionima i
došli u oklopnim transporterima, jer novo je doba, a za razliku od nekadašnjih
domorodaca, ovi današnji imaju vatrene štapove i znaju da ih koriste, a i mnogo
su ratoborniji i pokvareniji.
Iako
su španski emisari u svoju mirovnu misiju uložili nadljudske napore i
pristupili svim domorocima najdobronamernije i najiskrenije, tretirajući ih na
isti način, nisu uspeli da iskorene vekovnu mržnju između ovih plemena i nauče
ih mirnom suživotu.
Glavni
krivci za to su bili Srbi koji su svaki pokušaj Španaca da održe mir između
njih i Šiptara namerno opstruisali da bi mogli da nastave rat i zadovolje svoje
životinjske nagone i sadističku želju za ubijanjem njihovih civila. Ti pagani
su uvek pljuvali na pruženu ruku hrišćanskog milosrđa španskih dobrotvora:
-
prvi su bez povoda prekršili primirje kada su Šiptarima ugasili vatru u
njihovom selu (struju u Rujcu) da bi zatim u mraku, podlo i kukavički, mogli da
masakriraju njih, njihove žene i decu;
-
jedan od pripadnika njihovog plemena koji je učestvovao u tom pokolju, sledećeg
jutra se krišom uvukao među izbeglice u selu koje su podigli Španci da bi
pomogli unesrećenim domorocima, kako bi se okoristio o špansku humanitarnu pomoć;
-
nahuškali su francuske vojnike da napadnu Šiptare kako bi ovi uzvratili napadom
na međunarodne mirotvorce i tako prekinuli teško uspostavljeno primirije;
I na
kraju, što je najgore od svega, Srbi su napali španske mirotvorce i to onda
kada su ovi pod zastavom mira, došli u šiptarsko selo zauzeto od Srba, kako bi
ponovo zapalili vatru koju su im Srbi bili ugasili. Tada su ih Srbi zarobili i
privezali za stubove za mučenje, a onda ih podvrgli najtežoj torturi i izložili
najvećem poniženju, a špansku ženu, časnu sestru Balbuenu, ritualno silovali
tako što su je obljubili svi muškarci njihovog plemena.
I
sve to Srbi su učinili iako je najmlađi španski misionar Vidal rizikovao svoj
život da bi spasao pripadnika srpskog plemena, i to onog koji je učestvovao u
pokolju šiptarskih žena i dece.
Sa
druge strane, pleme Šiptara iako divlje, primitivno i surovo kao i Srbi, ipak
je na kraju pokazalo više razuma i iskrenu volju za stvarnim pomirenjem i
prekidom daljeg krvoprolića, jer oni su za razliku od Srba, nasilje i ubistva
činili isključivo u samoodbrani. Jesu i oni napadali španske mirotvorce i
ubijali ih, ali samo zato što su ih Srbi na to naterali svojim spletkama, u
koje su uvukli nadmene Francuze. Srbi su tako svojim obmanama ubedili Šiptare da im španski dobrotvori žele zlo.
Na
kraju su, ipak, najviše zahvaljujući bezgraničnom strpljenju, praštanju i
razumevanju koje su pokazali španski humanitarci, Šiptari shvatili svoje
greške, odbacili oružje i nasilje i prihvatili Špance kakvi i jesu – mirovni
izaslanici koji su sa dalekog poluostrva došli da donesu mir i blagostanje
njihovom narodu. Baš kao što smo videli u završnoj sceni filma. A čak su im
spasili i život prilikom bekstva iz srpskog logora ubivši dvojicu srpskih
ratnika.
Jedino
pitanje koje su španski gledaoci posle odgledanog filma mogli sebi da postave
jeste da li su svi ti domoroci bili vredni tolikih španskih žrtava i novca koju
je španska vlada utrošila na misiju svoje vojske na Kosovu?
Ali
s obzirom na to da se film završio zajedničkom slikom španskih vojnika i
miroljubivih šiptarskih domorodaca, i pošto je poručnik Alonso slavodobitno
izjavio:
-
Završili smo posao. Idemo kući. – znači da sve te žrtve nisu bile uzaludne i da
ima nade da na Kosmetu prestane ubijanje i uspostavi se trajni mir.
A u
stvarnosti je u južnoj srpskoj pokrajini bilo sve suprotno od toga – i u vreme
dok je film sniman i nakon što je prikazan (2002. godine), kao i sada:
-
Šiptari nisu ubili nijednog španskog vojnika KFOR-a niti bilo kog drugog
pripadnika NATO snaga na Kosmetu, jer zašto bi napadali svoje saveznike koji su
za njih dobili rat protiv Srba (kod Kalparsora, kao što ste videli, o tome nije
bilo ni reči);
Jedine
žrtve koje su Španci imali na Kosmetu su četvorica vojnika koji su poginuli u
saobraćajnim udesima. Sudbina nekoliko njihovih
vojnika koji su oboleli od raka i leukemije usled boravka u rejonu koji je za
vreme rata bio jedan od onih koje su Amerikanci najviše bombardovali municijom
sa osiromašenim uranijumom (Peć-Dečane-Uroševac), nije nam poznata.
-
Španski vojnici se nisu „vratili kući“ sa Kosmeta 2002. kada je film premijerno
prikazan u Španiji, već tek 7 godina kasnije – 2009. godine. Španija tada nije
povukla svoje trupe zato što su njeni hrabri momci „završili posao“, kao što se
na kraju filma pohvalio poručnik Alonso, niti zato što se španska vlada
pokajala zbog svoje krvave i prljave uloge u bombardovanju suverene države i
otimanju jednog dela njene teritorije, već isključivo zbog svojih unutrašnjih
političkih razloga. Oni nisu mogli da priznaju nezavisnost takozvane države
Kosovo, koje je proglašeno godinu dana ranije, iz straha od sopstvenih
separatista iz Baskije i Katalonije čije su ambicije i aspiracije za
otcepljenjem od Španije naglo porasle nakon što su ovu američku frankenštajnsku
tvorevinu priznale gotovo sve ostale članice NATO i EU. Time je i opasnost da
Baskijci i Katalonci po sličnom modelu dobiju svoje države u bliskoj
budućnosti, za vladu u Madridu postala i te kako realna.
Zato
Španija nije po ovom pitanju više mogla da zadrži isti kurs spoljne politike,
pa su 2009. godine, na osnovu naređenja ministarke odbrane Karme Čakon, španski
vojnici povučeni sa Kosova i Metohije.
- A o
tome da španski vojnici na Kosmetu nisu bili nikakvi heroji koji izlažu svoje
živote smrtnoj opasnosti da bi zaštitili Srbe od šiptarskih terorista kao što
je to radio Vidal u filmu, već da su kao i
svi ostali NATO vojnici okretali glavu na drugu stranu i žmurili dok su
Šiptari vršili zločine nad srpskim civilima, nema potrebe ni govoriti, jer nam
je to dobro poznato.
Ali
nemojte biti toliko strogi prema Kalparsoru, reći će možda neko od naših čitalaca,
pa on je kroz usta poručnika Alonsa i ovakav završetak filma najdirektnije
poslao španskoj javnosti snažnu i jasnu poruku protiv daljeg španskog vojnog
angažovanja na Kosmetu.
Malo
sutra, jer je taj kraj filma, kao i sve ono što smo pre toga videli, lažan,
ljigav i bezmud. Kalparsoro je zadatku dobijenom od španske telvizije pristupio
ziheraški i kukavički – snimiće
standardni žanrovski film (akcionu dramu sa elementima trilera i
primesama horora, koji je već tada u Španiji postao komercijalan) koji će
ideološki u potpunosti biti na liniji tadašnje državne politike, i na kraju ga
začiniti bezazlenom hipijevskom antiratnom porukom koja neće nikog da naljuti –
svi ratovi su loši, a naročito tuđi, kao što je bio ovaj na Kosovu, sa kojim
Španci nemaju nikakve veze, već su samo došli da počiste đubre koje su drugi
napravili i kojim su se ni krivi ni dužni uprljali.
Zato
u takvom filmu ova završna scena izgleda samo kao bljutavi kliše hepiend iz
nekog holivudskog akcionog spektakla u kojem glavni junaci, nakon što su potamanili sve loše momke, lica
umazanih barutom, kulerski izgovaraju:
- OK, završili smo posao, idemo kući.
- OK, završili smo posao, idemo kući.
A
čak i da je ta završna poruka bila iskrena kritika rata i tadašnje španske
politike na Balkanu, ona bi zvučala licemerno i bila nečujna, jer je ostala
zatrpana gomilom laži, ksenofobije, mržnje, kultur-rasizma i najgorih
stereotipa koje smo gledali i slušali tokom celog filma – najprljavijom NATO
propagandom kojoj su Kalparsoro i Kavestani na taj način dali legitimitet.
Kalparsoro
je pre par godina boravio u našoj zemlji da bi na jednom beogradskom festivalu
promovisao svoje tada aktuelno akciono ostvarenje Vatrena trka (Combustion)
i najavio snimanje svog novog filma Svi
Panteri su Pink, špansko-nemačko-srpske koprodukcije o čuvenim srpskim
sanitarcima svetskih draguljarnica – Pink Panterima.
Pošto
je u intervjuima koje je tom prilikom dao za naše medije iznosio sve same
hvalospeve o Srbiji i Srbima i izrazio saosećanje zbog nepravdi koje su nam
nanete od strane NATO u ratovima devedesetih, ponadali smo se da se u
međuvremenu informisao i saznao šta se zaista dešavalo na Kosmetu i da se
opametio. Ali da su to, ipak, bile samo uobičajene kurtoazne reči stranog gosta
za srpske domaćine, i da je to i dalje onaj isti špansko-katalonski chex
reditelj, shvatili smo na osnovu njegovog odgovora na novinarsko pitanje u vezi
sa snimanjem Guerrerosa:
-
Pre nego što je počelo snimanje filma „Ratnici“,
dolazio sam ovde, ne u Beograd, ali u Srbiju, Bosnu, Crnu Goru, Hrvatsku,
Kosovo, u Makedoniju...
Zato
ako Kalparsoro ikada snimi film o Pink Panterima, nemojte da se iznenadite ako oni prilikom pljački zlatara budu ubijali prodavce, a prodavačice silovali.
SIMERIJANAC