Tuesday, April 30, 2019

БОЖИЋНИ УСТАНАК (2017)



Редитељ: Жељко Сошић
Сценаристи: Жељко Сошић и Јована Бојовић


„ Noć je. U kući Boža Šćepanova se nazire svjetlost, u kafani sjede i igraju karte Krsto Zrnov, kapetan Drašković, Niko Božov. Mir je. Odjedanput noćnu tišinu remeti bat vojničkog koraka. Mirnim usnulim mjestom odjekujе zveckanje oružja, a ispod teške vojničke čizme se ugiba  tlo. Crna Gora je okupirana.“



Ево и првог монтенегринског чекса на блогу и то телевизијске серије чије је приказивање горе наведеним речима у подгоричким Дневним новинама, најављено гледаоцима у Црној Гори. Већина људи са ових простора би, имајући у виду назив серије-Божићни устанак, збуњено упитала:
– Па зар није народни устанак против окупације Црне Горе од фашистичке Италије био 13. јула?

Па јесте, али ова серија се не бави тим догађајем.

– Па против чије је онда окупације подигнут тај устанак у серији? Аустро-угарске 1916? Да није серија можда о неком од устанака против Турака?

Па није.

Није ни чудо што не знате о којем је устанку наше умјетничко дјело и која се окупација у њему приказује – парафразирамо вам речи аутора серије – јер у школама вас нијесу учили праву историју Црне Горе већ фалсификовану, а ми смо то исправили овим пројектом који представља екранизацију најстрашнијег али и најсвијетлијег догађаја у црногорској историји када се на Божић 1919. године црногорски народ дигао на устанак против српске окупације Црне Горе. Серија ће бити умјетнички приказ ових историјских дешавања, али искључиво заснован на чињеницама које су нам обезбиједили најеминентнији црногорски историчари.

                         
А онолико колико је ова серија уметничка, толико је и заснована на историјским чињеницама у шта су могли да се увере сви који су је гледали, а они који нису ће моћи након што прочитају приказ на овом блогу. Али, да чујемо којим су то још бираним речима аутори најављивали своје дело:
- Биће то епски спектакл, прва играна серија са историјском тематиком у историји црногорске телевизије, раскошна и визуелно атрактивна серија епохе са неколико стотина статиста, снимана на десетинама различитих локација, са најбољим и најпопуларнијим глумцима и најквалитетнијим телевизијским и филмским сарадницима из Црне Горе и региона.

Када чујете да неко из Црне Горе даје овако помпезне најаве у вези са снимањем неког телевизијског пројекта, прво помислите да је у питању најава нове сезоне тв сапунице Будва на пјену од мора или неке друге серије браће Караџић, или пак да се само ради о зајебанцији, односно новом скечу црногорских Надреалиста – Букс оф Књиге.
Али када узмете у обзир претходно цитирану политичку агенду на којој ће серија бити заснована, а то је фалсификовање историје Црне Горе и антисрпска пропаганда, и да су аутори озбиљни када кажу да ће за реализацију таквог пројекта добити потребан новац и логистику, онда схватите да иза серије Божићни устанак стоји монтенегринска држава.
И да, серија Божићни устанак (у даљем тексту БУ) је пројекат монтенегринског режима, снимљен под покровитељством Министарства културе, у продукцији Радио Телевизије Црна Гора. Цео продуцентски тим чини проверени режимски кадар, као што су бивши директор РТВ ЦГ Раде Војводић и главни уредник радија Антена М Дарко Шуковић, а ово одабрано друштво је појачао и репрезентативни представник монтенегринске културне сцене - бивши боксер а сада писац Милорад Поповић као уметнички директор серије. Пре почетка снимања, као један од продуцената био је најављен и тадашњи министар културе и директор Црногорског народног позоришта, нама познатији као глумац, Бранимир Поповић, али се он на крају уместо тога одлучио да свој допринос настанку ове серије да ангажовањем своје супруге Сање за главну женску улогу.  
          

           
Медијску подршку за БУ обезбедиле су главне режимске новине Побједа и водећи монтенегрински портали попут Аналитике и Cafe del Montenegra. А о значају овог пројекта за монтенегринску власт најбоље говоре речи тадашњег министра културе Јанка Љумовића којима је, након пријема ауторске екипе, најавио почетак снимања серије:

"Jedan od činilaca koji gradi identitetsku svijest svakako je poimanje o značajnim događajima iz prošlosti. Svaka nacija svijeta gradila je svoje kolektivno sjećanje na događajima koji su u određenom istorijskom trenutku bili presudni za identitet zajednice. Uloga umjetnosti i moć medijske produkcije u tom kontekstu je od suštinskog značaja.


             
Za crnogorsku kulturu izuzetno je važno što će tema Božićnog ustanka dobiti svoju umjetničku obradu, odnosno televizijsku igranu seriju koja se naslanja na recentnu nauku koja je o tome događaju stvorila značajnu istoriografsku produkciju. Čestitam producentima, autorskom timu, glumcima i svim saradnicima na projektu koji na ovaj način bogate crnogorski televizijski i umjetnički arhiv, arhiv kao riznicu velikih datuma i događaja koji u kulturno identitetskoj memoriji grade našu spoznaju o sebi".

Зато је као стручни консултант за историјска питања ангажован баш један такав научник – најпознатији монтенегрински квазисторичар Новак Аџић (http://www.in4s.net/adzic-doktor-prije-doktorata-postao-istoricar-cak-prije-zavrsetka-prava/), који је осим „стручних“ квалификација за учешће у оваквом пројекту испуњавао и главни услов да буде део горе наведене екипе јер је овај правник и политичар током своје каријере обављао више државних функција.



Да не заборавимо ни то да је снимање серије аминовао и министар просвјете  Дамир Шеховић, а помогле га Управа за заштиту културне баштине и народни музеј Црне Горе, као пројекат од великог културно историјског значаја,  Министарство одбране и Војска Монтенегра која је све своје ресурсе ставила на располагање ауторској екипи, а колико су они импозантни, могао је да се увери свако ко је гледао серију.

                           
На листи најугледнијих монтенегринских личности које су заслужне за настанак овог пројекта једино недостаје Мираш Дедеић кога су аутори очигледно заборавили да позову да благосиља почетак снимања. Или можда то ипак нису урадили јер су се плашили баксуза и несрећних случајева на снимању.
Серија је финансирана са 400.000 евра од стране државних министарстава и институција, општинских администрација и компанија у државном власништву попут Аеродрома ЦГ или Електропривреде ЦГ (са већинским државним капиталом), тако да су њено снимање, у ствари из својих џепова платили грађани Црне Горе.
А који уметници из Црне Горе су добили велику част али и одговорност да реализују овај велики национални пројекат? Ко је режирао, а ко био сценариста БУ?
То су дипломци Факултета драмских умјетности на Цетињу – млади позоришни редитељ Жељко Сошић и још млађи драматург Јована Бојовић.


Па зар нису могли да нађу неког искуснијег и верзиранијег за ову врсту пројекта? Сошић је снимио само два филма а ниједан није са историјском тематиком (његово дебитантско остварење и дипломски рад је урбана драма Имам нешто важно да ти кажем о младом подгоричком музичару кога је тумачио певач Бојан Маровић) и углавном режира позоришне представе, а и Јована пише за позориште и никада није радила сценарио за телевизијску играну форму.


Па кога су могли да изаберу? Није баш да је Црна Гора крцата искусним и талентованим телевизијским и филмским ауторима.
- А зашто не Милана Караџића чије су серије и филмови у последњих неколико година имали велику гледаност и успех у региону? - упитао је сигурно неко од продуцената, али су му остали одговорили: - Па зато што он ради и живи у Београду, значи не може му се у потпуности вјеровати, а осим тога, он углавном режира и пише комедије па је неизвјесно како би се снашао у озбиљној драмској серији историјске тематике, а имајући у виду политички осјетљиву тему, питање је да ли би уопште пристао да ради такву серију.
- Али јесу ли Жељко и Јована дорасли овом захтјевном умјетничком и што је још важније, политичком задатку који је пред њима? – упитао се сигурно бар неко од покровитеља овог пројекта. А они који су их предложили су им највероватније овако одговорили:  
- Сигурно да јесу – знање које су стекли и таленат који су развили школовањем на умјетничком факултету Универзитета Црне Горе су за то најбоља гаранциија, а својим успјехом на серији само ће подићи углед Универзитета и образовног система Монтенегра. А што се тиче њихове морално-политичке подобности, па ту тек нема разлога за бригу - ко ће вјерније и досљедније да прикаже званичну државну верзију једног историјског догађаја од кадра који смо ми сами одшколовали и којем дајемо државне паре!


Сошић је власник филмског продукцијског студија Догма који је на конкурсу црногорског Министарства културе из 2014. године, управо за развој и реализацију овог пројекта добио 40.000 евра, а ангажован је у својству сарадника у настави као предавач на Факултету драмских умјетности на Цетињу из предмета филмски и тв сценарио, док Јована на овом факултету на истом предмету ради као асистент.

Да чујемо сада којим то најбољим и најквалитетнијим глумцима из Црне Горе и региона су, како је најављено, додељене улоге у серији.
Глумце из Црне Горе предводе ветерани Момо Пићурић, Боро Стјепановић и, на наше изненађење, Младен Нелевић, који свој глумачки хлеб већ двадесетак година најчешће зарађује у Србији и Београду – у филмовима и серијама (старијој публици најпознатији је по изванредном портретисању владике Његоша у Кадијевићевом и Витезовићевом телевизијском ремек делу - Вук Караџић). 


Али ако је Нелевићево учешће у овој антисрпској серији и било изненађење, онда оно Боре Стјепановића сигурно није.
Како није? Па зар није чувени епизодиста Ју филма завршио филмску академију у Београду, зар није био члан београдских позоришта и радио као асистент на ФДУ, зар нису политички и војни челници Републике Српске на почетку рата у Босни демобилисали њега и његовог сина и дозволили му да са њим и супругом из Босне оде у Србију, и зар није из Сарајева избегао право у Београд где је наставио да ради наступајући у позоришту и филмовима и серијама које и даље овде снима? Па јесте, све је то тачно, али је Боро све то заборавио и већ неколико година пљује у бунар из кога је пио и још увек пије. Његови политикантски интервјуи препуни ирационалне мржње према Србији и Србима од којих је најкарактеристичнији онај који је дао Дневном Авазу https://www.klix.ba/magazin/kultura/boro-stjepanovic-kusturici-treba-psihijatar-koji-nije-karadzic/170129011 (у којем смо сазнали да су он и његова супруга по доласку из Сарајева у Београд страховали да ће их неко од Београђана које су сретали на улицама гађати гранатом или заклати, и у којем фрустрацију личном професионалном каријером покушава да излечи нападима на Кустурицу), навели су многе које су их прочитали да закључе да је Боро Стјепановић био тако убедљив у својим улогама у којима је тумачио искомплексиране, завидне и пакосне маргиналце, баш зато што и није глумио већ играо самог себе.


Ето зашто је сигурно одушевљено прихватио улогу у антисрпској серији каква је БУ, надајући се да ће му се коначно пружити прилика да оно што задњих неколико година прича, докаже и делима – у послу којим се бави, и то у великом стилу.


Редитељ Божићног устанка ипак изгледа није довољно препознао тај његов ентузијазам.


А где је Милутин Мима Караџић, најпознатији и најпопуларнији глумац Црне Горе? Па он сигурно глуми у овој серији! Посебна препорука му је што је још пре три године, снимио промотивни спот за улазак Црне Горе у НАТО пакт, у оквиру кампање Партнерство за сигурну будућност
због чега је био изложен ЧАК и прозивкама и непријатним питањима појединих медија у Србији, а што је он све јуначки издржао.


Али и поред тога, Миме у серији ипак нема. Највероватније зато што је најпознатији као комичар, па публику пре свега асоцира на тај жанр због чега би му се смејала чак и ако би се појавио у смртно озбиљној драмској серији каква је требало да буде БУ, која код гледалаца не треба да изазива смех (бар су се аутори заносили да неће) већ бол, сузе и осветничку мржњу према „српским окупаторима“. Ето, зато је сигурно Мима извисио за улогу. Остали глумци из Црне Горе који играју у серији углавном припадају млађој генерацији и већина је позната публици у региону из Будве на пјену од мора, а предводе је већ поменута Сања Поповић и Милош Пејовић.


А зашто нема Момчила Оташевића, најпознатијег, а многи кажу и најбољег младог глумца из Црне Горе, који је публици у региону постао познат управо преко поменуте Будве? Па он је изгледа имао паметнијег посла.


У телевизијском приказу монтенегринске истине несебично су помогле и колеге из Хрватске и БХ Федерације – Амар Буквић и Мирза Халиловић.

                                       
 
                                              
Ок, очекивано је да ће они глумити у антисрпској серији, али који глумци из Србије-Београда су им се придружили? Осим наравно Умрлог Пре Рођења, Мирјане Карановић и Николе Ђуричка.
За дивно чудо, ово троје се ипак не појављују у овом чексу.

                           
А зашто, можемо само да претпоставимо. Умро Пре Рођења је сигурно већ ангажован на неком новом холивудском пројекту исте врсте, док су од Ђуричка вероватно одустали из истих разлога због којих и од Миме, а и Ђаволина га је већ довољно експлоатисала у свом редитељском првенцу.
                                                 

А Мира? Она или није била задовољна понуђеним хонораром или, што је вероватније, предложеним сценариом.

                         
Али ако њих нема, који су онда други глумци из Србије, читај Београда, узели сребрњаке за учешће у овој монтенегринској чекс серији? А избор је заиста велики јер је добро познато да би београдски глумци због овакве понуде газили једни преко других као проститутке у неком јефтином куплерају у који је залутала муштерија, која би онда натенане могла да бира и погађа се око цене.
Али ако сте мислили да ће се продуценти и аутори БУ одлучити за неке анонимне студенте глуме који их неће пуно коштати, преварили сте се. Њима су били потребни квалитетни, искусни и популарни глумци из Србије, познати и у Црној Гори и региону, који ће обезбедити да серија буде успешна и гледана, и својим учешћем дати на значају и кредибилитету овом пројекту. Наравно, при овом избору, посебно се ценило црногорско порекло глумаца.
Главне улоге су тако добили: Војин Ћетковић (глуми једног од вођа Божићне побуне, капетана Ђура Драшковића) и Миодраг Радоњић (млади комуниста Данило, главни јунак серије), а ту је и Војинова кума Наташа Нинковић (Ксенија Божова, мајка рођене браће који се у Божићној побуни боре на супротним странама).

                            
У споредним, али ништа мање значајним улогама појавили су се Марко Николић (митрополит Православне цркве Црне Горе Митрофан Бан) и Небојша Кундачина (игра пуковника српске војске, у серији генерала, Милутиновића).
Није нас изненадило што су се Војин и Наташа појавили у овом чексу јер су се у овом жанру већ доказали - Ћетковић у филму Human Zoo данске манекенке Рие Расмунсен, које је колега Харви већ истранжирао на блогу, а Нинковићка у Антонијевићевом Спаситељу, али нам није било јасно како се и зашто легендарни Марко Николић, пола глумац а пола вожд Карађорђе, појавио у оваквој серији. У интервују који је касније дао једној РТС-овој новинарки сазнали смо каква га је, на жалост, тешка мука натерала да прихвати ову улогу због чега је за снимање прочитао само део сценарија у којем се појављује његов лик.
Исто питање би се могло поставити и у вези са учешћем Небојше Кундачине у овој монтенегринској серији, не само зато што је овај одлични позоришни и телевизијски глумац такође био изванредан као Карађорђе (у документарно-играној серији Трагом Карађорђа), већ и зато што је као и Марко Николић у досадашњој каријери бирао улоге и пројекте у којима је учествовао. На ово питање он је, међутим, дао немушти одговор који ћете моћи да чујете у последњем наставку овог текста.

                                                  
Ова искусна екипа глумачких ветерана из Београда освежена је младим Миодрагом Радоњићем, који се на телевизији „прославио“ улогама у РТС-овим серијама попут тинејџ сапунице Војна академија или у трагикомичном покушају копирања скандинавских крими серија Убице мога оца, а на великом платну у филмском  деби промашају Југа Радивојевића Игра у тами у којем Миодраг глуми макроа. Та улога му је очигледно била најбоља препорука за ролу Србина Драгана у америчком телевизијском трилеру My daughter is missing у којем српски криминалци отимају у Београду америчку студенткињу како би је продали својим компањонима за проституцију.

                           
Није ни чудо што је Радоњић након учешћа у оваквим пројектима, када му је понуђена улога у БУ, изјавио за сајт Пинка Монтенегро:
 
Radonjić kaže da ga je toj ulozi prije svega privukao scenario, čija je struktura jako dobra. Kako kaže, scenario Željka Sošića jedan je od boljih koje je imao prilike da pročita, a tumačenje lika Danila najinspirativnije i najsloženjije glumačko iskustvo u karijeri.

У то време, наравно, није знао да ће каријеру ускоро обогатити и улогом обијача аутомобила –Баће у крими драми Милоша Аврамовића Јужни ветар.
    
Али наведени глумци нису били једини Београђани који су из Србије унајмљени да публици у Црној гори и региону прикажу монтенегринску верзију Божићне побуне. Свесни да ће на Цетињу и у Црној Гори тешко наћи довољно стручну и компетентну екипу за снимање и техничку реализацију серије која је требало да и са тог аспекта буде на високом нивоу, продуценти су се поново окренули Београду у потрази за квалитетним, искусним и познатим сценографима, костимографима, директорима фотографије и сниматељима, а ови су се радо и спремно одазвали позиву са Цетиња.
За фотографију и камеру били су задужени Петар Поповић и Иван Костић (Жигосани у рекету, Завет, Монтевидео, Непријатељ), за сценографију Миленко Јеремић (Лепа села, Сеобе, Црна мачка Бели Мачор), за костиме Гордана Ангеловски (Византијско плаво, Ране, Како су ме украли Немци), шминку Наташа Крстић (Лепа села, Ране) док је маскер и власуљар била Љиљана Анђелковић (Подземље, Сабирни центар).  
Из црногорских медија сазнали смо да је серија, осим на Цетињу, у Подгорици, и Даниловграду, снимана и у Београду ( градске власти су, дакле, великодушно омогућиле да се у престоници Србије снима серија у којој је она проглашена окупаторском државом), а медијску подршку у Црној Гори обезбедио је Пинк М Жељка Митровића.

                                   
С обзиром на оволики број глумаца и чланова телевизијске екипе из Србије, који су у настанку ове серије дали готово равноправан допринос са својим колегама из Црне Горе, могли бисмо овај чекс назвати монтенегринско-српском копродукцијом. Ипак, имајући у виду да је финансијер БУ монтенегринска држава одакле су и сами аутори, а да су глумци и технички део екипе само плаћеници, односно најамни радници, и да држава Србија бар званично није спонзорисала снимање ове серије, то ипак не можемо приписати настанак овог чекса српском Министарству културе и информисања и Филмском центру Србије ма колико би они то сигурно желели и на то били поносни.

Серија Божићни устанак представља дилетантски политички ТВ памфлет заснован на лажној монтенегринској историографији насталој фалсификовањем, измишљањем, извртањем или у најбољем случају прећуткивањем историјских чињеница, снимљен у пропагандне сврхе владајућег режима како би се употребио за идеолошко-политичку индоктринацију народа Црне Горе монтенегринском пропагандом која им се овај пут сервира замотана у фолију културно уметничког програма забавног садржаја – игране серије за најшире народне масе.

Историјски догађај којим се бави ова серија, а који монтенегрински историчари називају Божићним устанком, је оружана побуна, коју су након ослобођења Црне Горе од аустроугарске окупације и њеног уједињења са Србијом у једну државу, а потом у Краљевство СХС, подигли уочи Божића, 6. јануара 1919. године, противници безусловног уједињења Црне Горе са Србијом и присталице краља Николе (који је у јануару 1916. године пред надирућим трупама Аустро-угарске војске напустио Црну Гору и емигрирао у Француску да би убрзо потом Црна Гора капитулирала, њена војска распуштена а Аустро-угарска окупирала земљу). Након што су савезничке снаге, предвођене јединицама српске војске удружене са црногорским комитама, у новембру 1918. године ослободиле Црну Гору, уједињење је проглашено одлуком Велике народне скупштине српског народа у Подгорици на којој је и детронизована династија Петровић-Његош, а краљу Николи забрањен повратак у земљу.

                             
Побуну су организовали бивши министар у Влади Црне Горе Јован Пламенац, и војно-обавештајна служба Италије, чији је агент у Црној Гори био Ђовани Балдачи, а покренута је како би се одлуке Скупштине поништиле и уједињење њима проглашено спречило. Осим италијанске, побуњеници (тзв. зеленаши) нису имали подршку других држава победничке коалиције јер је силама Антанте одговарало стварање југословенске државе као тампон зоне између немачко-аустријског утицаја са запада и руског са истока, као и да би се Србија ослабила формирањем вишенационалне државне заједнице. Тако је Италија, која је планирала да преко независне Црне Горе реализује своје геополитичке циљеве на Јадрану и Балкану (да би је придобиле за улазак у рат на својој страни, силе Антанте су јој Лондонским уговором 1915. обећале северну Далмацију, Истру, протекторат над Албанијом и Валону), остала усамљена у својим настојањима да уједињење спречи.

                                       
Оружана борба коју су на Бадње вече 1919. године на Цетињу покренули зеленаши не може се назвати устанком већ побуном јер није била масовна, нити уживала већинску подршку народа Црне Горе (у борбама је учествовало око 1500 људи), била је локално ограничена (Цетиње, Ријека Црнојевића, Вирпазар, Никшић, Ровци..), није била хомогена нити организована са јединственим ланцем командовања и јасним војно-политичким циљем. Зато је и угушена за три дана од стране присталица безусловног уједињења из саме Црне Горе (тзв. бјелаша), којима су помагале Јадранске трупе војске Краљевства СХС (састављене од југословенских добровољаца са јужнословенских територија под аустроугарском окупацијом) под командом српског пуковника Драгутина Милутиновића, подређеног француском генералу Полу Венелу. У тродневним сукобима на обе стране је погинуло око 50 људи. Након слома побуне, највећи број зеленаша се вратио кућама, а мањи део је наставио са герилском оружаном борбом све до 1929. године када су многи ликвидирани или ухапшени док су преостали емигрирали у иностранство (највише у Италију). Власти Краљевине су процесуирале директне учеснике у Божићној побуни, њих 200-300; нико није осуђен на смрт већ на казне затвора (неколико на доживотну робију), али је највећи број помилован када је краљ Александар прогласио амнестију. Након тога се и већина побуњеника из емиграције вратила у новоформирану државу против које су 1919. били подигли оружје, у којој су потом поједини од њих добили и војничке пензије а неки чак и функције, укључујући и политичког вођу побуне Јована Пламенца.

А да верзија тих догађаја из угла монтенегринских историчара, па тиме и њихов приказ у режији монтенегринских уметника у овој серији, изгледа потпуно другачије, видећемо у следећих неколико наставака у којима ћемо представити овај чекс серијал.

2. део:  
http://chetnixploitation.blogspot.com/2019/06/2.html