NEPOROČAN
Cigarete su Gotovinin jedini porok pošto alkohol pije samo u posebnim prilikama (kada časti vinom svoje vojnike na prvoj liniji i šampanjcem proslavlja pobedu u „Oluji“).
A droga? Bože sačuvaj!
Dobar katolik, moralan, čist, pošten i bezgrešan, kakvog ga je podigla i vaspitala njegova skromna porodica, Gotovina je morao da zamoli svog prijatelja, bezbednjaka u kolumbijskoj vladi, kojoj je iz Legije stranaca poslat kao vojni instruktor za borbu protiv narko kartela, da mu objasni šta je to uopšte kokain.
- Čekajte malo, pa zar ne rekoste malopre da je Gotovina neporočan. A žene? - upitaće sigurno bar neki hrvatski čitalac.
E, to je nešto drugo, to i nije porok.
ZAVODNIK
Gotovina je donžuan, neodoljivi srcelomac, hrvatski mačo pred kojim padaju žene svih nacija i profesija - Hrvatice, Kolumbijke, Francuskinje, pevačice, novinarke, pripadnice vojske.
Kako i ne bi kada ova muškarčina ne osvaja
samo svojim izgledom, harizmom i šarmom, već i savršenim plesnim veštinama i
citiranjem najlepše ljubavne poezije.
- Bolje je zbog ljubavi izgubiti pamet, nego zbog pameti izgubiti i mrvu ljubavi.
On žene zavodi čak i kada jedva natuca njihov jezik.
Tako je u tinejdžerskim danima uspeo da osvoji mladu Francuskinju za vreme putovanja vozom samo uz pomoć nekoliko reči koje je uz put naučio iz priručnika za francuski jezik, pa mu se ona, čim je voz stigao u Marsej, bacila u naručje i ostavila mu broj telefona.
Već pomenuta šefica kabineta hrvatskog ministra odbrane, koja će mu doneti poverljiva naređenja iz štaba pred napad na Knin (njegova sadašnja žena Dunja Zloić), zatreskala se u njega čim ga je videla:
- O Vama se mnogo govori ali sasvim drugačije nego sam Vas doživjela.
А ni Gotovina nije ostao imun na čari lepe bojnice pa joj je odmah ponudio brak. Dunja je odmah prihvatila pruženu ruku, ali je malo tvrdila pazar:
- Onda, čim se svrši rat - dočekao je spremno Gotovina.
A anonimna novinarka (njegova bivša partnerka Vesna Karuza) nakon razgovora sa njim, tokom kojeg je još jednom demonstrirao svoju elokvenciju i dar da uvek kaže svakoj ženi ono što ona želi da čuje, oduševljeno mu priznaje – Gdje si ti bio i što radio kad na sve imaš spreman odgovor?
Pa koja bi žena ostala ravnodušna na ove izraze najdubljeg poštovanja i najsnažnije ljubavi:
- Vidi, ja ti neću reći nijednu riječ za koju ne snosim potpunu odgovornost i neću te nikad zaboraviti.
- Ja sam mislila da će mi za ljubav trebati cijeli život, ali ti si ratnik.
Nije ni čudo što se na rastanku sa
Gotovinom, iako usred hrvatskog glavnog štaba, na prvoj liniji fronta, emotivno
slomila i iskreno mu priznala: - Pa i u ratnom stožeru, ja sam zaljubljena žena.
Kolumbijka Himena ne može da poveruje da je takav savršeni muškarac sa planete Zemlje.
Gotovinin temparement ljubavnog predatora snažniji je čak i od njegove vernosti trenutnoj partnerki, pa zato, čak i kad ona sedi pored njega, on ne može da se uzdrži da se ne okrene za drugom ženom.
Još jedan dokaz da je filmski Gotovina božanstvo sa osobinama koje ne poseduju obični smrtnici je njegova sposobnost da pravi decu bez seksualnog odnosa, pa ćemo tako u filmu saznati da je Gotovina dobio decu sa Kolumbijkom Himenom i hrvatskom novinarkom Karuzom iako se sa njima samo ljubio.
GANDIJEVAC
Kao što strastveno voli domovinu i
svoje žene, Gotovina isto tako strastveno prezire nasilje.
Pa čekajte, kako je onda ratovao u Legiji stranaca i hrvatskoj vojsci, kako je komandovao svojim vojnicima da ubijaju?
Iako je izbegao da ovo objasni,
očigledno je koliku je onda ličnu žrtvu Ante Gotovina podneo za Hrvatsku, kad je zbog domovine prešao preko ovog svog principa i pogazio svoj kredo.
FiLOZOF, MUDRAC, ČOVEK ŠIROKE KULTURE, LJUBITELJ KNJIŽEVNOSTI
-Bože, gdje počinje sjećanje, gdje počinje pamćenje? Koja je prava slika ili je to možda riječ?
Još kao mladić Ante je postavljao sebi pitanja o smislu života i svoje misli poetski izražavao. To ćemo čuti u sceni iz njegovih tinejdžerskih dana kada mu je za vreme ribarenja pobegla riba sa udice jer je bio zagledan u oblake.
– Što ti stvarno tražiš u oblacima? Što vidiš gore? – pitao ga je prijatelj na što mu je Ante odgovorio:
- Kad bi ti znao odgovoriti, tko zna bi
li me razumio. Ali ja mislim da svaki čovjek ima neki svoj oblačić, barem u
glavi.
Svaka mudra misao koju Gotovina izgovori u filmu mogla bi postati poslovica:
- Oni koji se kunu na vjernost do groba, pitanje je na čiji grob misle.
- Ko nema domovinu, taj nema dušu, a duša je čovjek.
Nakon snažnih i pravih reči kojima je
nakitio motivišući govor održan svojim jedinicama pred napad na Knin,
oduševljeni Roso mu priznaje: -Ti si pjesnik.
On je još kao mladić čitao Kiplinga, ali ne Knjigu o džungli kao ostala deca već novelu Kim u kojoj ga je „osobito dirnuo“ susret irskog siročeta u Indiji sa Dalaj Lamom.
POLIGLOTA
A da svetski čovek koji je obišao celu
zemaljsku kuglu i živeo u toliko država zna nekoliko jezika, to se podrazumeva.
SUPERHEROJ
Ume li Gotovina da leti? Ne znamo jer
to nismo videli u ovom filmu. Možda je za Vrdoljaka to ipak bilo suviše
komplikovano da snimi. Ali zato ima superherojsko
čulo sluha i vida, i naravno brzinu. Jer kako bi inače uspeo da čuje a i uoči srpsku
raketu čak sekund pre nego što će pogoditi glavni štab hrvatske vojske, i zatim
se u deliću stotinke skloni na bezbednu udaljenost. Kao pravi superheroj, on
telepatski prenosi svoje super moći na sve koji se nalaze u njegovoj blizini,
pa tako i vojnici koji su bili u njegovom društvu dobijaju superbrzinu koja im
spašava živote.
Zanči, baš ništa?
Pa ipak ima nešto.
Vrdoljak očigledno nije pažljivo pregledao svoj scenario pre nego što je započeo snimanje pa mu je tako promakla jedna iskrena i verovatno istinita reakcija pravog Gotovine, na vest da su Srbi upali u jedno hrvatsko selo, izbacili meštane iz kuća i uselili se u njih: - Bez imalo milosti treba ih iskorijeniti! Neka se vrate tamo odakle su i došli!
Osim toga, dostojanstveni i gospodstveni general u jednoj, ali samo jednoj situaciji, spustio se nisko ispod svoje razine kada je primitivno i vulgarno (i psovkom i gestom) odreagovao na jednu vest koju je čuo u svom štabu.
Kao ni to što je zarobljenom, a bahatom i logoreičnom spskom oficiru, podviknuo da zaveže jer je i to učinio per tu: - Zavežite!
E pa upravo zbog navedenih referenci, on ne želi da se bavi politikom. Suviše je pošten i čist da bi se uplitao u taj mulj i uprljao. To je objasnio još davno u razgovoru sa bezbednjakom kolumbijske vlade. On je samo želeo da bude vojnik i da brani narod, prvo kolumbijski od narko kartela a onda i hrvatski - od četnika.
Zato njegovo angažovanje u politici nije otišlo dalje od učlanjenja u HDZ.
A kakav je zaista bio Ante Gotovina?
Da bi idealizovani filmski portret omiljenog hrvatskog generala ostao čist, Vrdoljak je sliku svog modela morao žestoko da izriba kako bi je očistio od crnih mrlja koje su je tokom života prekrile.
Zato u filmu nema ni reči o kriminalu
kojim se Gotovina bavio, niti o ratnim zločinima koje su njegove jedinice
počinile u „Oluji“, i tek nešto malo o Hagu, ali tako izmontirano da svaki
hrvatski gledalac shvati da je haška optužnica protiv njega bila samo gruba proceduralna
greška.
- Zašto su nam zatvorene granice? Ja ovdje živim ka zavezani pas na lancu! - vatreno je objasnio mladi Ante svom brižnom ocu zašto ih mora napustiti i ilegalno preći granicu.
Pa naravno da ne.
Vrdoljak će Antinim mornarskim doživljajima posvetiti nekoliko minuta na početku filma da bi sledeće scena u kojoj ćemo videti mladog Gotovinu biti ona u kojoj se prijavljuje na regrutaciju u čuvenu specijalnu jedinicu francuske vojske – Legiju stranaca.
Svestan loše reputacije koja prati Legiju zbog kriminalne prošlosti velikog broja njenih članova (posle Drugog svetskog rata u nju su primani čak i bivši esesovci, koji su se potom kao legionari borili u Prvom indokineskom ratu), a i u želji da svom glavnom junaku sačuva čistotu i oreol bezgrešnog čoveka, Vrdoljak je ovu elitnu jedinicu beskrupoloznih plaćenih ubica u službi francuske države i NATO pakta, za čije interese su ratovali i ubijali širom sveta (od Ruande i Somalije, preko Iraka, Avganistana, pa do Bosne i Kosova i Metohije gde su ubijali srpske vojnike), pretvorio u Plave šlemove Ujedinjenih nacija.
U to ćete se uveriti kada budete čuli pitanja koja na regrutaciji Gotovini postavlja pukovnik Legije (Nemac, poreklom iz Vojvodine, koga glumi Rene Bitorajac), a potom i kada budete videli da legionari umesto vojnih operacija Francuske u njenim i NATO kolonijama, obavljaju humanitarne misije širom sveta. Smehotresna pitanja, koja je Vrdoljak napisao za legionarskog oficira, savršeno su poslužila filmskom Gotovini da odagna sumnje onim hrvatskim gledaocima, koji su možda poverovali da u tekstovima koji su se u nekim hrvatskim medijima mogli pročitati o njegovoj kriminalnoj prošlosti možda ipak ima istine.
Još smešnije je kada u filmu budete
videli da će prva akcija u kojoj će Gotovina učestvovati nakon prijema u
Legiju, biti spečavanje šverca oružja u Somaliji, jer pravi, a ne filmski Ante
Gotovina, je prema pisanju hrvatskih novinara,
nakon završetka rata u Hrvatskoj, sa svojim ratnim drugovima - hrvatskim generalima,
a uz pomoć francuskih kolega iz Legije, organizovao šverc oružja, preko
Francuske i Belgije za Bliski istok i Evropu (pripadnike IRA i ETA i čečenske
teroriste). To su bili viškovi naoružanja koje su Gotovina i ekipa za vreme
rata i embarga UN-а na uvoz oružja i vojne opreme u
Jugoslaviju, kupovali sa državnim parama i blagoslovom u Argentini i Čileu
odakle je ilegalno dopremano do hrvatskih luka i aerodroma.
Vrdoljak nastavlja sa parodijom kada u
njegovom filmu Legija stranaca pošalje Gotovinu u prvu undercover misiju u
Kolumbiju sa zadatkom da vladi te zemlje pomogne u borbi protiv narko kartela.
Ovo je smešno ali i perfidno ne samo zato što su oružanim snagama kolumbijske
vlade koje je pravi Gotovina obučavao, glavni neprijatelji bili levičarski
gerilci (kao i u Gvatemali i Paragvaju gde je takođe boravio kao vojni
instruktor), već i zato što je prema autorima knjige Gotovina-stvarnost i mit (Paveliću, Đikiću i Krili), i sam trgovao drogom za vreme rata u
Hrvatskoj i to sa svojom hrvatskom braćom legionarima, koji će se kasnije kao i
on, proslaviti u generalskim činovima u „Domovinskom ratu“, a i u ovom filmu.
Kamp u Šepurinama kod Zadra za obuku prvih hrvatskih specijalnih jedinica, koji
su pod pokroviteljstvom tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Gojka Šuška, '91. godine osnovali bivši legionari a budući
generali Gotovina, Miljenko Filipović i Ante Roso, služio je, prema pisanju
hrvatskih novinara, osim u tu svrhu, i kao paravan za centar dilovanja heroina
širom Dalmacije a koje su Gotovina i Roso tokom rata proširili i na zapadnu
Hercegovinu.
Za oba ova dela Gotovini se sudilo u odsustvu (2+2,5 godine), jer je na vreme zbrisao za Hrvatsku. Za vreme izricanja presude za drugo krivično delo on je već nosio uniformu hrvatske vojske na frontu, a u vreme izricanja presude za treće, bio je na funkciji glavnog inspektora hrvatske vojske na koju ga je postavio Franjo Tuđman kao generala pobednika iz „Oluje“ i nacionalnog heroja. Hrvatska javnost je za ovo saznala u vreme dok se Gotovina krio od Haga kada je Jutarnji list objavio krivične presude francuskih sudova kako bi se u narodu diskreditovao hrvatski nacionalni heroj čije je bekstvo od haškog tužioca predstavljalo ozbiljnu smetnju za članstvo Hrvatske u Evropskoj uniji.
Tu zaštitu su povukli tek 2005. pod pritiskom Karle de Ponte, ali su odbili da ga uhapse, pa je Ante pobegao u Španiju. Navedeni podaci otkriveni su od strane francuskih novinara kada su u toku istrage velike korupcionaške afere (u koju su bili umešani bivši predsednik Nikola Sarkozi i vodeći francuski političari), zaplenjene i dešifrovane beleške visoko rangiranog pripadnika DGSE Filipa Rondoa.
A Hag?
Haška epizoda Ante Gotovine trajala je, ako računamo njegovo sakrivanje nakon podizanja haške optužnice (prema kojoj je delujući sam, ili u dogovoru sa drugima, uključujući tadašnjeg hrvatskog predsednika Franju Tuđmana, planirao, podsticao, nalagao, činio ili na drugi način pomagao i podržavao planiranje, pripremu ili izvršenje krivičnih dela za vreme i nakon „Oluje“), i vreme provedeno u holandskom zatvoru nakon hapšenja, čitavih 11 godina.
Da li je Vrdoljak u svom filmu tome posvetio bar pola sata? Bar petnaest minuta? Naravno da nije.
Poruka svim hrvatskim gledaocima, a naročito onima koji su u to vreme bili deca, ili nisu bili ni rođeni da bi uopšte mogli da znaju šta se tada dešavalo, je jasna:
- Naš je general bio neopravdano optužen, dokazao je u postupku svoju nevinost i zasluženo je oslobođen. Pa ne bi ga nemilosrdni haški tribunal oslobodio da je stvarno bio kriv.
A šta se desilo između toga? Pa koga je briga?
Zato gledaoci neće u filmu ni čuti ni videti kako je Gotovina nakon podizanja haške optužnice zbrisao iz Hrvatske. Vrdoljak će kasnije novinarima ispričati da ga je upravo progon i hapšenje Gotovine „Ta velika nepravda“, inspirisalo da snimi film o njemu: - Ja sam bio utučen kako se ta vlast (predsednik Mesić i vlada Ivice Račana) ponašala prema njemu, kako su se tada prema njemu poneli oni koji sada uživaju u njegovim stolicama.
Vrdoljak je izostanak tih scena u svom autorskom delu objasnio novinaru Slobodne dalmacije sledećim rečima: - Moj se film ne bavi progonom generala jer što ćeš svoju sramotu iznositi pred svijet.
Iako bi to bilo dramaturški opravdano a i uzbudljivo, gledaoci u filmu neće videti ni kako se njihov genereal-heroj četiri godine krio po svetu niti kako je došlo do hapšenja na Kanarskim ostrvima (iz memoara Karle de Ponte se saznalo da je otkriven praćenjem poziva njegove žene Dunje koja je zaboravila da zameni karticu na svom mobilnom telefonu nakon što ga je zvala).
A naravno da neće videti ni čuti da je junak „Domovinskog rata“ u Hagu nakom donošenja prvostepene presude odležao 7 godina pre nego što su ga Amerikanci posle drugostepenog postupka oslobodili, zajedno sa još jednim hrvatskim ratnim zločincem, generalom Mladenom Markačem.
Ovakav ishod haškog suđenja Gotovini nije
bio nikakvo iznenađenje za Krajiške Srbe koje su u leto 1995. nadletale američke
bespilotne letelice iz njihovih baza na Braču i Šepurinama, dok su im na početku
„Oluje“ njihovi avioni uništili radarske i PVO sisteme.
Šta mislite da li bi se Džordž Tenet složio sa ovom konstatacijom?
Iako je u filmu prikazano kako Gotovina sa admiralom Domazetom stiže na sastanak hrvatskog državnog i vojnog rukovodstva na Brionima kojim je predsedavao Tuđman a na kojem je 31. jula ’95. koordinisano sprovođenje plana „Oluje“, nećemo moći da vidimo ni čujemo šta je tamo rečeno i dogovoreno.
Zato što su transkripti razgovora hrvatskog vojno-političkog vrha sa Briona bili među ključnim dokazima u haškim postupcima protiv Gotovine, Markača i Čermaka da su se trojica generala, zajedno sa hrvatskim predsednikom, udružili u zločinačku organizaciju s ciljem etničkog čišćenja Srba u Krajini, odnosno da su na ovom sastanku izdata naređenja za ratne zločine koje je hrvatska vojska počinila u „Oluji“, pre svega za namerno granatiranje civila u srpkim gradovima i selima kako bi se u stanovništvu izazvala panika.
Najcitiranije rečenice sa ovog sastanka bile su one koje su izgovorili predsednik, ministar odbrane, i naravno, obožavani hrvatski general:
Franjo Tuđman: - Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu; odnosno da ono što nećemo odmah zahvatiti da mora kapitulirati u nekoliko dana.
Gojko Šušak: - Mislim, treba po naseljenom mjestu, tamo gdje je Markač to je pod Velebitom, mogu lupati cijeli dan.
Ante Gotovina: - Ako je naređenje za udar na Knin, mi ga za nekoliko sati rušimo, kompletno.
Naravno, Vrdoljak je i te razgovore mogao da falsifikuje kao što je to činio u najvećem delu svog filma, ali s obzirom na to da su već bili dobro poznati, kao i na negativan odjek koji su izazvali u hrvatskoj javnosti u vreme kada su bili objavljeni, procenio je da je najbolje da hrvatske gledaoce na njih ne podseća i ne soli im ranu.
Ante Gotovina odgovoran je za najteže ratne zločine koje su jedinice pod njegovom komandom u avgustu i septembru 1995. godine počinile nad krajiškim i bosanskim Srbima za vreme i nakon „Oluje“ u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj.
Zbog počinjenih zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja čak ga je i haški NATO sud, tzv Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, prvostepeno osudio na 24 godine zatvora jer su jedinice kojima je komandovao kao zapovednik Zbornog područja Split (koje je bilo pod zaštitom UN-a kao UNPA sektor Jug), počinile u krajiškim opštinama (Benkovac, Donji Lapac, Drniš, Gračac, Knin, Korenica, Obrovac, Šibenik, Sinj i Zadar) ratne zločine ubistva najmanje 150 Srba (najviše civila i to najstarije životne dobi, od toga 25 žena, ali i zarobljenih vojnika Srpske vojske Krajine) i to streljanjem, probadanjem i spaljivanjem,
Ranije, u januaru 1993. godine, u akciji „Maslenica“, napada na tadašnju zaštićenu zonu Unprofora u Ravnim Kotarima, u kojoj je Gotovina bio jedan od komandanata (sa Jankom Bobetkom, Antom Rosom, Mirkom Norcem, Mladenom Markačem i Agimom Čekuom kao načelnikom artiljerije sektora Velebit), pobijeno je ili nestalo preko 348 Srba (od toga 34 žene i troje dece), dok je oko deset hiljada proterano, a veliki broj je odveden u hrvatske logore. Sela Kašić, Smoković i Islam Grčki spaljena su, a crkve i groblja oskrnavljeni i porušeni.
Posebno težak zločin su njegovi vojnici počinili u toku i nakon zauzimanja Mrkonjić grada u okviru akcije „Južni potez“, i to 4. i 7. gardijska brigada kojima su komandovali Damir Krstičević, kasniji ministar odbrane i potpredsednik vlade Hrvatske, i Ivan Korade), kada je u gradu i okolnim selima ubijeno oko 400 ljudi, od čega su polovina bili civili i to uglavnom starci i starice. Među ubijenima je bilo i duševno bolesnih lica i invalida.
Sudsko medicinskom obradom ekshumiranih tela u Mrkonjić gradu i okolnim selima, kod 46 žrtava pronađene su kombinovane povrede od hladnog i vatrenog oružja, šest žrtava sa odsečenim glavama i četiri tela bez glave.