БОЖИЋНИ УСТАНАК (2. део)

Прву лаж ћемо чути већ на почетку серије када упознајемо функционера Краљевине Црне Горе Тодора (игра га Младен Нелевић) који на Цетињу диктира својој ћерки Јелени (Сања Поповић) писмо за краља Николу, у којем га обавештава да је црногорска војска ослободила земљу од Аустроугарске.

У прилог његовим речима, у наредним сценама видећемо како народ са војницима Краљевине Црне Горе прославља ослобођење на улици и у кафани. Нигде се не може видети ни један војник савезничких снага, ни српске, ни француске војске.

Тодор писмо краљу Николи завршава речима да очекује његов скори повратак. Гледалац који о овом периоду националне историје не зна много, а таквих је доста, помислио би да је Никола одсутан из Црне Горе због неке дипломатске мисије, а не да је побегао из земље заједно са Владом пред аустроугарском војском. 

Тодору, који у Црној Гори представља Владу (иако у серији нећемо сазнати коју функцију обавља), у посету долази страни новинар (игра га Амар Буквић).

- Аха! То мора да је италијански тајни агент Балдачи који ће са Тодором да склопи заверу о подизању оружане побуне против предстојећег уједињења Црне Горе са Србијом – рећи ће неко од гледалаца који се наивно понадао да ће видети веран и на чињеницама заснован приказ овог историјског догађаја у Црној Гори, али је заборавио да гледа монтенегрински чекс.

Е зато страни новинар у серији није Италијан Балдачи који је са функционерима краља Николе и другим противницима спроведеног уједињења заиста организовао Божићну побуну, већ Француз Шарл, измишљени лик. Он је у серији тајни агент француске владе који шурује са присталицама уједињења из саме Црне Горе како би по задатку своје државе спречио повратак краља Николе у земљу и припремио терен за улазак српске војске у Црну Гору (у чијем ослобођењу, како нам је овде приказано, није учествовала).

Шарл се бахато понаша према Тодору, прети му и упозорава га да пази шта ради, стављајући му до знања да он представља француску државу, а да је у Црној Гори сада власт у рукама француског генерала Пола Венела (команданта савезничких трупа у Црној Гори, кога игра Мирза Халиловић).

Шарлова српска веза је Јанко (глуми га Момчило Пићурић), продужена рука српске тајне службе у Црној Гори и један од главних негативаца у серији.

Погађате да су сви они Срби, што из Црне Горе – посрбице, што из Србије – Србијанци (да се послужимо монтенегринском терминологијом).

Шарл третира Јанка као ђубре – осим што му издаје наређења, он га вређа и понижава (и Французима се гади издајица свога народа – телефонира нам редитељ).

Јанков син је Милош (игра га Миливоје Обрадовић), који студира у Београду и одмах након ослобођења долази из Србије у Црну Гору да у народу агитује за уједињење и против повратка краља Николе у земљу.

Милош се толико одродио од својих Црногораца да говори екавицом.

Чак ни француски шпијун Шарл није толико црн као Срби, јер за разлику од њих он има и људску страну коју ћемо упознати кроз његову љубав према Тодоровој Јелени.

У првој епизоди ћемо сазнати да су Јанков брат Божо и Божов син Мирко погинули у Мојковачкој бици, па је Јанко од тада глава породице (фамеље). Мојковачка битка, вођена 6. и 7. јануара 1916. године, у серији се помиње неколико пута, али искључиво у негативном контексту. Не као пример величанственог и херојског подвига и жртве санџачке војске Краљевине Црне Горе под командом сердара Јанка Вукотића, захваљујући којем је омогућена евакуација војске Краљевине Србије преко Црне Горе и Албаније на јадранску обалу па затим на Крф, а потом њен опоравак, пробој Солунског фронта и ослобађање и Србије и Црне Горе од окупатора, већ као бесмислена и узалудна погибија у коју је Црногорце увукла српска влада и њени официри у Врховној команди црногорске војске.

Па тако, када након избијања Божићне побуне, у сцени преговора између вође побуњених зеленаша и команданта јединица Војске Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (у серији представљене као Војске Краљевине Србије), црногорски капетан Крсто Поповић упита српског генерала Милутиновића:

- Јесмо ли за ово гинули на Мојковац?

овај му цинично одговара:

- Па је ли вас неко терао да гинете?

Породицу, чија је Јанко, како сам каже, сада глава, чине удовица његовог брата Божа, Ксенија (Наташа Нинковић) и њена два сина – Нико (Милош Пејовић) са трудном женом и два мала сина, и Данило (Миодраг Радоњић), млади комуниста, који се након учешћа у Октобарској револуцији враћа из Русије на Цетиње, највише због девојке, ћерке црногорског функционера Тодора –  Јелене.

И мајка Ксенија и брат Нико одушевили су се када су  угледали Данила јер су га били одавно прежалили убеђени да је погинуо у Русији. У то је била уверена и Јелена па је након дуго година узалудног чекања на Данила, решила да отвори своје срце за нову љубав и заљубила се у галантног и маркантног Француза Шарла. 

Зато је по повратку Данило код Јелене наишао на хладан и равнодушан дочек.

Браћа Данило и Нико Божов (фиктивни ликови) су главни јунаци серије, људи из народа, који заједно са официрима војске Краљевине Црне Горе, повратницима из аустроугарског заробљеништва и стварним историјским личностима, капетанима Крстом Поповићем (Срђан Граховац) и Ђуром Драшковићем (Војин Ћетковић) чине екипу гуд гајса овог чекса, вође и учеснике „Божићног устанка против српске окупације Црне Горе“, како овај догађај називају аутори и ментори ове серије.

Зато ћемо сада посветити посебну пажњу главном јунаку серије, Данилу, кога тумачи Миодраг Радоњић.

Након непријатног изненађења због млаке добродошлице коју му је по повратку из Русије приредила његова прва и једина љубав Јелена, он схвата да су разлог за то њене емоције према Французу Шарлу, па се разочаран ватрено посвећује својој другој љубави – политици. Данило са комунистичком пропагандом започиње у сопственој породици чијим члановима са одушевљењем препричава своје доживљаје из Октобарске револуције и представља благодети комунистичког система у којима ће, како им обећава, сви они моћи да уживају кад у скорој будућности буде успостављен у Црној Гори. Наравно да у црногорској монархистичкој породици Данилове идеје изазивају снажно противљење, па његове бајке са усхићењем слушају само Никова деца.

Колики је Данило фанатик видећемо приликом разговора са Тодором када на његово згражавање, а сигурно и свих гледалаца, оправдава злогласни комунистички злочин у Јекатеринбургу – убиство царске породице Романов. 

Када на то Тодор згрожено каже: - И у рату постоје неке границе,

Данило му бесно одговара:

- Нема граница. Због те ђеце остала ђеца у Русији умиру од глади.

А да је и сам Данило у нечему сличном учествовао, редитељ нам сугерише флешбеком у којем видимо атентат који су у Москви 1913. године, на Данилову команду, извршила двојица младих бољшевика на полицијског инспектора царског режима, убивши притом и његову жену и дете.

Француски обавештајац Шарл коме Данило представља конкурента за Јеленину љубав, сазнао је за овај злочин и пренео то Јанку који је ову информацију одмах проширио по Цетињу па су то убрзо чули и Тодор и Јелена.

- Па зар је то главни јунак? – питали су се гледаоци.

- Како да навијамо за једног фанатика који убија жене и децу? Па он је гори чак и од српских окупатора!

Али испоставило се да су сви који су тако видели Данила у потпуности погрешили. Тај флешбек са сценом атентата био је само редитељски трик како би гледаоце навео да помисле да је главни јунак серије негативац – убица нејачи, јер нам комплетна сцена убиства полицијског инспектора и његове породице није била приказана све до последње епизоде када ћемо видети да Данило није знао да ће у кочији осим инспектора бити и његова жена и дете јер да јесте, он такву акцију не би одобрио.

А да је Данило монтенегрински јунак митских димензија, гледаоци ће схватити на самом завршетку серије када се он придружује учесницима Божићне побуне, и то у најтежем тренутку, када је угушена, а преостали побуњеници се организују за наставак отпора герилском борбом. И не само то, иако му се Јелена на крају вратила, Данило испред љубави према њој ставља љубав према отаџбини и Црној Гори, заштиту своје породице и борбу за праведније друштво па остаје на Цетињу, а она са Шарлом одлази у Француску.

О љубавном троуглу Данило-Шарл-Јелена више ћемо рећи у једном од следећих наставака јер анализа ове драматуршко-геометријске фигуре, коју је саставила сценаристкиња Јована Бојовић, захтева више времена.

- Јес вала честит и свјетао лик наш Данило, али ипак није требало да оправдава убиство деце Романових –  коментарисали су и најокорелији монтенегрини јер чак ни они нису могли остати равнодушни на убијање  деце, макар она била и Руси.

Верујемо да је ова мрља на идеализованом Даниловом лику, која накнадно није могла бити уклоњена, последица намере аутора серије да том његовом екстремном изјавом појача утисак сцене атентата и гледаоце убеди да поверују да је Данило и сам починио сличан злочин, да би на крају серије када увиде  да ипак није, њихово изненађење и одушевљење било још веће.

У супротном бисмо закључили да се иза овог сценаристичког и редитељског решења крије порука да су све методе борбе дозвољене када вам је противник аутократска руска држава, непријатељ број 1 Монтенегра, а коју у серији симболизује руска царевина, цар Николај и његов апсолутистички, националистички, клерикални и ретроградни режим, насупрот којег стоји млади, демократски, прогресивни, реформски, космополитски, европски Монтенегро, који у серији симболизује Данило.

Наравно да није случајно што је млади комуниста Данило главни јунак серије и што се придружио побуни зеленаша против Краљевине СХС, јер је његов лик заснован на личности црногорског комунисте Вукашина Марковића, бољшевичког комесара у Октобарској револуцији, кога је 1921. године Коминтерна послала из Русије у Краљевину СХС да у Црној Гори диже револуцију.

Прикључивање Данила борцима против „српске окупације“ и за независну Црну Гору симболично представља формирање природне коалиције комуниста и монтенегрина, који су настали испод истог шињела – после Другог светског рата они први радиће у корист ових других (проглашавајући српски народ Црне Горе посебном нацијом и дајући му унутар нове државе посебну федералну јединицу), посејавши клицу антисрпства и трасирајући пут монтенегринском расрбљавању Црне Горе, поделама унутар њеног народа и каснијем сепаратизму, а ови други оберучке прихватити њихове тековине, па на основу комунистичке антисрпске политике градити своју монтенегринску идеологију, да би 2006. године у оквирима постојећих републичких граница, прогласили независну државу и одвојили Црну Гору од Србије.

Да бисмо видели како је дошло до настанка ове коалиције, отићи ћемо на крај треће епизоде серије у којој је представљено како „војска Краљевине Србије окупира Црну Гору“!  А како ће страшна та окупација бити, редитељ Сошић показује више него симболично – хорор сценама ноћног уласка српске војске на Цетиње које је снимио по узору на оне из партизанских филмова у којима немачка војска улази у окупиране градове Краљевине Југославије.

Фокус камере је, наравно, на војничким цокулама и тај кадар траје пуних двадесет секунди.

Уснуле Цетињане буди бат чизама, они излазе из својих кућа и у шоку гледају како у престоницу Црне Горе улази окупатор!

А за случај да ипак има и оних гледалаца који не знају да ли је та војска пријатељска или непријатељска или чак и оних који би српске војнике могли сматрати браћом и ослободиоцима, Сошић се побринуо да свима објасни, то јест нацрта ко су и шта су војници који ноћу попут разбојника улазе у град, па зато пси бесно лају на њих.

Овом сценом завршава се трећа епизода серије и престрављеним гледаоцима шаље јасну слику какав ужас очекује Црну Гору и какве опасности прете главним јунацима у наставку серије.

На почетку четврте епизоде, командант ових јединица (Јадранских трупа које су на челу савезничке војске ушле у Црну Гору ослобађајући је заједно са црногорским комитама од аустроугарске војске), пуковник Милутиновић (у серији генерал) долази код црногорског функционера Тодора (чија кућа у серији представља резиденцију црногорске владе, иако је она од јануара 1916. била у егзилу) да преузме управу над црногорском престоницом (иако су Цетињем до доласка Јадранских трупа управљали Аустроугари). 

Да би Сошић гледаоцима показао да су Срби само разуларена банда, а не војска, њихов командант издаје наређења и преузима власт раскопчаног шињела и гологлав.

Он саопштава Тодору да је у Црну Гору ушло 3000 војника Краљевине Југославије.

- Каква сад Краљевина Југославија? Па она је настала тек  касније – збуњено ће реаговати многи читаоци овог блога који нису имали кеца из историје.

У време ослобођења Црне Горе од Аустроугарске (новембар 1918.) и разговора који у серији воде Тодор и Милутиновић, још није постојало ни Краљевство (од 1921. Краљевина) Срба, Хрвата и Словенаца, које ће бити проглашено тек 1. децембра, а ова држава ће назив Краљевина Југославија добити тек 1929. године.

Зашто онда Милутиновић говори Тодору да је у Црну Гору ушла војска Краљевине Југославије? Па зато што је Сошић стављањем ових речи у уста српском генералу желео да покаже како командант српске војске покушава да замаскира националну припадност својих јединица и њихов окупациони карактер.

Али је зато ту Тодор да га истог часа раскринка:

- Обавестите ме ђе и кад је формирана та краљевина Југославија?

Милутиновић му одговара: - Ми смо овде да сачувамо мир. Вама је познато да постоји могућност повратка аустроугарских трупа.

Овим речима, дакле, и сам српски командант треба да потврди оно што нам се све време говори у серији – да јединице српске војске нису ослободиле Црну Гору већ ушле у њу након што је земљу ослободила Војска Краљевине ЦГ, а што Тодор даље елаборира:

- Као што сте видјели, Црна Гора је ослобођена, аустроугарске трупе су разбијене и оне су сад далеко од Црне Горе. Ви се представљате као главнокомандујући измишљене војске непостојеће државе. Ви сте генерал војске Краљевине Србије, ваши топови и митраљези припадају војсци Србије! Једино питање је што ће топови Краљевине Србије у Црној Гори. Краљевина Црна Гора сматра овај чин Краљевине Србије окупацијом!

За гледаоце који су можда пропустили претходну сцену, а и за оне који су је видели, како би учврстили градиво, Сошић понавља лекцију „Окупација Црне Горе од стране Србије“, па тако по Милутиновићевом одласку следи сцена у којој се Тодор жали ћерки Јелени да су га сви оставили „и на све то те још окупира братска држава“. Он јој одмах диктира писмо за краља Николу у којем га обавештава да је Црна Гора окупирана и моли га да из Француске пошаље брод са оружјем и храном.

А да није само један политичар закључио да су војници из Србије окупатори, јер би их он, као функционер Владе краља Николе, могао тако квалификовати зато што се уплашио за своју функцију, редитељ Сошић показује гледаоцима да то исто мисли и народ што ћемо чути у њиховим разговорима и коментарима на улици и кафани.

Па тако Нико Божов пита свог брата од стрица, Јанковог сина Милоша, ватреног присталицу уједињења и истакнутог члана новоформиране Напредне омладине Црне Горе, која се за то залаже:

– Што су долазили на Цетиње? Што ће српска војска на Цетиње?

А кад му Милош одговори да је то ослободилачка војска, Нико му одбруси:

– Прославили смо ми ослобођење пре неђељу дана.

Он затим оптужује Милоша да је сарадник окупатора и назива га издајником.

Шта мисли народ чућемо и од локалног попа, Стева Дрецуна који преноси најновије догађаје са Цетиња свом претпостављеном, поглавару Православне цркве у Црној Гори митрополиту Црне Горе, Брда и Приморја Митрофану Бану (обојица су историјске личности), рекавши му да је свуда војска српске краљевине, а кад га овај упита како народ на то гледа, Стево му одговара:

- Народу није право. 

И официри војске Краљевине Црне Горе који су се вратили из аустроугарског заробљеништва, које предводе Крсто Поповић и Ђуро Драшковић, на исти начин посматрају и доживљавају војску из Србије. Коментаришући политичку кампању коју су у Црној Гори одмах након ослобођења покренуле присталице безусловног уједињења лепећи по Цетињу плакате са позивом народу да на предстојећим изборима за црногорску скупштину гласа за њихове посланике (по белим изборним листама назване бјелашима), капетан Драшковић каже:

- Они су прво ушли са топовима, па су онда штампали плакате.

Он говори Нику Божову да им је једина шанса за одбрану Црне Горе да узму пушке и нападну српске војнике са леђа, јер је српска војска бројнија и јача и има топове, док Нико још увек верује да се циљ може остварити политичким путем, па се хвали Ђуру Драшковићу како су и зеленаши (присталице условног уједињења) облепили Цетиње својим (зеленим) плакатима.

И док су зеленаши у серији обучени у свечану црногорску народну ношњу, дотле бјелаши, у складу са имиџом бандита који су им аутори овог чекса доделили, по стајлингу највише подсећају на припаднике сицилијанске Коза Ностре са почетка 20. века.

И сами српски војници у серији знају да у Црној Гори немају шта да траже, па тако кад их црногорска старица, нудећи их јабукама, упита којим су добром на Цетиње, одговарају:

- Не знамо ни ми мајка. Једва чекамо да се вратимо кући.  

Окупатори и окупација су појмови који се почев од 3. епизоде, у којој српска војска улази на Цетиње, понављају кроз целу серију да гледаоци не би заборавили ко су душмани Црне Горе и Црногораца и у ком својству се налазе у Црној Гори и да не би случајно почели да симпатишу и навијају за ликове из серије који су се придружили „српском окупатору“ (за Јанка и Милоша) или што би било подједнако страшно – да војнике из Србије доживљавају као браћу, а њихову војску као своју.

Па да ли је Црну Гору заиста ослободила Војска Краљевине Црне Горе а потом окупирала Војска Краљевине Србије по наређењу њеног врховног команданта регента Александра Карађорђевића, као што је приказано у серији?

Да би гледаоци то знали морају им бити познате историјске чињенице које у серији нису могли да чују јер су их Сошић и његов стручни консултант Аџић прећутали.

Неколико дана након што је Аустроугарска објавила рат Србији, Црна Гора објављује рат Аустроугарској. Влада декларацијом истиче да је црногорска војска „спремна да изврши своју славну и свету дужност какву још никада имала није откако је Црне Горе, од како је српског народа“ и да „Србија и Црна Гора у овим најтежим данима за српско племе дијеле исту судбину“, а краљ Никола прогласом позива све Црногорце у одбрану српства и југословенства („Ко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну!“).

Црна Гора се придружује савезницима и укључује у војне операције против Централних сила.

Аустроугарска у јануару 1916. покреће велику офанзиву на Црну Гору са четвороструко бројнијим људством (са 160.000 војника) и седмоструко јачом атриљеријом. Након тешких и крвавих борби после којих аустрогарска војска наставља да продире кроз Црну Гору, због процене да малобројна црногорска војска (нешто више од 40.000 људи) ослабљена великим губицима и исцрпљена тешким и дуготрајним борбама, слабо наоружана и опремљена, а без помоћи савезника, неће бити у стању да се одбрани од надмоћнијег непријатеља, црногорска влада предлаже краљу Николи евакуацију државног апарата са војском ка Скадру где би се придружила српској војсци. Али краљ то одбија у страху да би   прикључивањем војсци Краљевине Србије и стављањем под врховну команду регента Александра Карађорђевића, војска Краљевине Црне горе престала да постоји чиме би он остао без војске, а тиме и без круне.

И поред јуначког отпора црногорске војске, Аустроугарске трупе 11. јануара пробијају Ловћенски фронт и два дана касније улазе на Цетиње, због чега се краљ, Влада и команда војске измештају у Подгорицу. Аустроугари даље надиру и прете опкољавањем целокупних снага црногорске војске и заробљавањем и краља и Владе. Влада нотом нуди аустроугарској влади мир и моли је да изда наредбу својој војсци о обустави непријатељства, а краљ Никола депешом моли цара Фрању Јосифа  “да се заузмете за частан мир доследан угледа једног народа који је некад уживао Ваше благостање, Ваше уважавање и Вашу симпатију. Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће нам нанети понижење које не заслужујемо''.

Беч одбија ове молбе тражећи безусловну капитулацију. Након тога, 19. јануара, краљ Никола напушта Црну Гору и преко Албаније и Италије емигрира у Француску. За њим одлази већи део Владе на челу са председником Мијушковићем, а министри који су остали у ЦГ, на основу члана 16. Устава, уз сагласност принца Мирка донели су 21. јануара Наредбу о распуштању Војске Црне Горе. На Цетињу су затим 25. јануара црногорски официри потписали Одредбе о полагању оружја (фактички капитулацију) након чега је црногорска војска распуштена.

Аустроугари су велики број официра и војника интернирали у логоре на територији Аустрије и Мађарске, мањи број од око 3000 војника (добровољци из Боке, Херцеговине, Америке) се евакуисао преко Албаније на Крф где су се придружили трупама војске Краљевине Србије а они који су остали лојални краљу Николи војсци Француске (у оквиру посебног батаљона). Део официра и војника који су остали у земљи одметнуо се у комите. Аустроугарска окупира Црну Гору, на њеној територији успоставља своју администрацију и заводи окупациону власт (Генералну војну управу са седиштем на Цетињу). Тада се први пут уводи латиница као службено писмо у Црној Гори.

Врховни ратни савет савезничких војски одлучио је, на јесен 1918. године у Версају, да у ослобађању Црне Горе учествују мешовите савезничке трупе састављене од француских, италијанских, српских, америчких и енглеских јединица. Ове трупе су стављене под команду француског генерала Франше Д’Eпереа, главнокомандујућег Источне армије чланица Антанте.

Он је Врховној команди војске Краљевине Србије упутио инструкцију за формирање српског деташмана, који би у склопу савезничке војске учествовао у ослобађању Црне Горе, уласком са Метохије (са првим правцем дејства: Подгорица-Цетиње-Котор и другим: Скадар-Бар) и покривао лево крило савезника. Врховна команда војске Краљевине Србије је за ову сврху одредила јединице Скадарских трупа које су претходно учествовале у ослобађању јужних српских територија – Косова и Македоније, а биле су састављене од Другог југословенског пука (југословенски добровољци из Босне и Херцеговине, Војводине, Далмације, Славоније и других јужнословенских територија под аустроугарском окупацијом, као и добровољци из иностранства, највише из Америке), једне брдске батерије, четника Косте Пећанца са Охридскким одредом, а придружено им је и око 130 официра и војника црногорске војске (добровољци из Боке и Херцеговине). Укупан број ових јединица био је око 3000 људи. Французи су прикључили 1500 војника са брдском батеријом и ескадроном коњице и тако су формиране Скадарске трупе (касније преименоване у Јадранске) којима је командовао пуковник српске војске Драгутин Милутиновић.

Влада Краљевине Србије је за Јадранским трупама у Црну Гору послала чланове Црногорског одбора за народно уједињење на челу са Андријом Радовићем како би након ослобођења радили на уједињењу Црне Горе са Србијом.

Трупе Другог југословенског пука су прве јединице савезничке војске које су ушле у Црну Гору под борбом, протерујући из ње аустроугарске војнике. Уласком на територију Црне Горе њима се придружују црногорске комите, чија борба против аустријских трупа је са различитим интензитетом трајала све време окупације. Под команду пуковника Милутиновића ставили су се и народни устаници који су се са приласком савезничке војске Црној Гори дизали на оружје, спонтано организовали, нападали окупаторске војнике и разоружавали их (најмасовније у Васојевићима) а затим прикључивали Јадранским трупама у ослобађању остатка земље од непријатеља. Црногорски устаници ослобађају Андријевицу, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје, Колашин и Бијело Поље а заједно са Другим југословенским пуком и четницима капетана Милинка Влаховића после дводневних борби 18. и 19. октобра ослобађају Подгорицу, док четници професора Јована Радовића ослобађају Никшић. Аустроугарске трупе са Цетиња у пратњи делегације Цетињана шаљу 21. октобра у Подгорицу преговарача који моли команду Јадранских трупа за дводневно примирје. Команда шаље на Цетиње са четом војника мајора Николића који Аустроугарима диктира услове под којима морају да напусте Цетиње. Аустроугари се повлаче 22. октобра а остатак Јадранских трупа 23. улази у град. Јадранске трупе 8. новембра улазе у Будву у којој их дочекују народни устаници који су претходно разоружали и заробили аустроугарске војнике у граду.

У наредних неколико дана ослобођена је и Бока которска (која до тада није била део Црне Горе, јер су је велике силе још крајем XVIII века доделиле Аустрији; од 1814. је под Аустро-угарском), па су уласком у Котор и Херцег-Нови (у којем је аустроугарски командант предао команду над градом новоформираном Народном вијећу) Јадранске трупе предухитриле италијанску војску која је из Скадра кренула са циљем да Боку окупира и прогласи је италијанском територијом.

А да је ратни циљ Јадранских трупа трупа био ослобађање Црне Горе, јасно је из Упутства Врховне команде, са војводом Мишићем на челу, издатог пуковнику Милутиновићу – „Да се брзом акцијом из Метохије протера непријатељ у Црној Гори и овлада Скадром, прикупе црногорски обвезници и од њих формирају јединице које ће продужити чишћење целокупне црногорске територије од непријатеља. Да пријатељским начином помоћу чланова Црногорског одбора и самих Црногораца раде на уједињењу Србије и Црне Горе иницијативом и добром вољом самих становника Црне Горе без икакве пресије од стране наших трупа......Ако се случајно појаве какве црногорске трупе добачене са стране или формиране у земљи, треба се свим силама старати да се са њима остане у добрим односима и да се ради у сагласности. Чланове Црногорског одбора треба употребити за разговоре са црногорским трупама и за објашњење нашег држања. Ако би поред свега тога, било отпора од стране црногорских трупа, или каквих знакова неповерења и непријатељства, онда треба по сваку цену избећи сваки оружани сукоб; међусобна борба наших и црногорских трупа не сме се ни у ком случају догодити. Због тога, ако би сви преговори остали без резултата, онда треба обавестити Врховну команду и чекати даља наређења. Уопште, наша акција треба да буде тако руковођена да се на нашу страну приволе оне црногорске трупе које су организоване од стране краља Николе или од Талијана...Уопште, у односима са Црногорцима, треба водити рачуна о њиховој осетљивости, о племенским организацијама, спречавати освету и пљачку, проповедати грађанску једнакост, задржавање стечених права. Чиновништву ће се издавати плате. А народу помоћ у житу и првим потребама које ће бити искрцане у Бару у коме правцу из Скадра одмах послати јачу патролу".

Црну Гору није, дакле, окупирала Војска Краљевине Србије на основу наређења њеног врховног команданта регента Александра Карађорђевића, како се импутира у серији, већ су је заједно са црногорским устаницима и комитама, по наређењу  Врховног ратног савета Антанте ослободиле јединице савезничке војске – Јадранске трупе (у чијем су се саставу налазиле и јединице војске Краљевине Србије), које је у ту сврху формирала њена Врховна команда на основу инструкције команданта савезничких трупа на Источном фронту Д’Eпереа, коме је командант тих јединица Милутиновић, био подређен.

Да ли су за црногорске комите и народ Црне Горе, војници из Србије и други савезници који су у њу ушли протерујући непријатеља, били окупатори?  

Ако прихватимо  верзију виђену у серији, да је у време уласка савезничке војске у Црну Гору постојала и функционисала суверена државна власт Краљевине Црне Горе и њена војска, која је већ ослободила земљу пре доласка савезничких трупа, због чега се онда та војска није супротставила војсци Краљевине Србије која је, како нам се приказује, ушла у ЦГ као окупатор након што је непријатељ из ње већ протеран?

Црногорске војске није било, јер је као што смо раније навели, распуштена 1916. године, али било је црногорских комита и наоружаног народа, па зашто се они нису супротставили српским јединицама из Јадранских трупа већ су им приступили стављајући се под њихову команду и заједно учествовали у ослобађању земље и протеривању непријатеља?

Да ли зато што сви они нису били способни да победе и протерају нешто више од 3000 „окупаторских“ војника из Црне Горе? Или можда ипак зато што их нису сматрали окупаторима и непријатељима већ ослободиоцима и браћом. О томе, уосталом, сведоче и комитски скупови одржани током окупације од којих је најпознатији одржан 10. и 11. јула 1918. на планини Сињајевини на којем је  усвојена резолуција о наставку борбе против окупатора и поред сурових репресалија, као и о уједињењу Црне Горе са Србијом након ослобођења земље. Ово опредељење потврђено је и на скуповима на Штитову и Дурмитору.

А можемо ли са становишта међународног права улазак јединица савезничке војске у Црну Гору назвати окупацијом?

По међународном праву претпоставка за постојање ратне окупације је оружани сукоб у којем је једна држава војнички запосела територију друге државе. Хашки правилник о законима и обичајима рата на копну (донет као прилог истоимене међународне Конвенције из 1907. године) у члану 42. (став 1.) прописује да се територија сматра окупираном када је стварно потчињена власти непријатељске војске.

И познати црногорски професор права, академик др Гавро Перазић, који се овим питањима посебно бавио у свом раду „Међународноправна основа мандата савезничких оружаних снага на територији Црне Горе 1918-1919.“ прецизирао је да ратна окупација као предмет мора имати непријатељску територију која је војничком силом заузета од њеног суверена.

Јасно је, дакле, да се ратна окупација може успоставити само освајањем територије која припада противничкој, непријатељској страни у ратном сукобу, што Србија нити друге савезнице, наравно, нису биле у односу на Црну Гору. С обзиром на то да је Црна Гора 1916. године била окупирана од стране Аустроугарске, а да је и поред распуштања своје војске и изласка из ратних операција, преко своје владе у егзилу остала у статусу зараћене стране и део савеза сила Антанте, отуда су њене савезнице биле овлашћене да предузимају ратна дејства против непријатеља на целом ратишту, укључујући и територију државе савезнице над којом је непријатељ успоставио своју окупациону власт и на којој држи и употребљава своју војску.

У оквиру тих операција, Црна Гора је и ослобођена у новембру 1918. године.

Све наведено се, међутим, није уклапало у идеолошку и политичку матрицу на којој је заснована ова серија, па је зато у њој ослобођење – окупација а ослободиоци су окупатори.

А како је на истој матрици приказано уједињење,
видећете у следећем наставку:
http://chetnixploitation.blogspot.com/search?updated-max=2019-07-28T12:50:00-07:00&max-results=33&start=3&by-date=false