PATRIOT (2011) STRELJANJE (2012)

 

Produkcija: Veb TV Zlatni Ljiljan

 

 

Predstavljamo vam i prve animirane filmove chex žanra namenjene deci i omladini muslimana sa prostora bivše Jugoslavije, a snimljenih sa ciljem da ih zadoje mržnjom prema Srbima. Autori su uzore i inspiraciju za svoje filmove očigledno pronašli u propagandnim crtanim filmovima i karikaturama nacističke Nemačke u kojima su Jevreji i Rusi u obliku bubašvaba, svinja i raznih čudovišta plašili nemačku decu i omladinu.

Negativci Patriota i Streljanja – Srbi,  u ovim filmovima se pojavljuju u vidu ćetnika, u svom najčešćem i najprepoznatljivijem obliku koji personifikuje sve najstrašnije zveri i najmonstruoznija čudovišta koje jedno muslimansko dete može da zamisli.

 

Ali autori ovih filmova bili su svesni da im koncept pozajmljen od njihovih zloglasnih kolega iz Trećeg rajha, na kojem su zasnovali svoja ostvarenja, neće biti  dovoljan da uspešno realizuju ono što su naumili. Jer, ako imate za cilj indoktrinaciju dece i želite da ona vaše poruke što bolje shvate i što potpunije usvoje, onda im ih morate plasirati u formi koja je njima najatraktivnija i najprijemčivija. A najbolji i najefikasniji način da privučete pažnju klincima 21. veka, koje neće moći da zainteresuju staromodni crtaći ili lutke, jeste da im prikažete animirani film u najsavremenijoj kompjuterskoj 3D tehnologiji. A to je upravo ono što su uradili kreatori Patriota i Streljanja realizujući svoje filmove po najvišim standardima 3D animacije, zasenivši svojom kreativnošću i inovativnim tehničkim rešenjima čak i lidere u produkciji ove vrste filmova, kao što su Pixar i DreamWorks u šta ćete moći i sami da se uverite kada ih pogledate.

Ova minijaturna filmska nedela su autorska čeda, ili bolje rečeno nedonoščad veb televizije Zlatni ljiljan koja emituje svoj program pod okriljem istoimene fondacije.

http://www.zlatniljiljan.org/index.php?option=com_k2&view=item&layout=item&id=16&Itemid=110

 

https://www.youtube.com/user/webbtvZlatniljiljan

U promotivnom spotu na njihovom Youtube kanalu, na kojem možete videti sva njihova filmska ostvarenja, Semir Lokmić, alfa i omega Fondacije, idejni tvorac, predsednik, portparol, reditelj, scenarista i pozajmljivač glasa većini Ljiljanovih animiranih likova, sa bradom po poslednjoj vehabijskoj modi, opisuje Ljiljan kao nevladinu, neprofitnu organizaciju patriotsko-verskog karaktera čiji je plemeniti cilj:

promocija i popularizacija tekovina oslobodilačko-odbrambenog rata Bošnjaka od 1992-1995. godine i arhiviranje naše historije kroz produkciju igrano-dokumentarnih filmova (koji obrađuju genocid i zločine počinjene nad Bošnjacima tokom agresije na BIH), štampanje knjiga i njegovanje bošnjačke kulture i tradicije. U tu svrhu fondacija Zlatni ljiljan realizuje i producira program podijeljen u četiri kategorije: informativni, politički, vjerski i program za djecu.

Prve tri kategorije Ljiljanovog programa sastoje se iz:

- propagandnih dokumentaraca koji prikazuju njihovu verziju rata u Bosni i počinjenih zločina (kao što je, na primer, film Genocid u Prijedoru, koji sadrži i igrane delove sa čijeg snimanja vam prenosimo jedan karakterističan kadar);

 

 

- iz intervjua sa komandantima Armije BIH i serijala o paravojnim muslimanskim jedinicama čuvenim po tome što su, kako Ljiljanovci smatraju, ratovale po najvišim standardima međunarodnog ratnog prava(kakva je, na primer, Mudžahedi);

- od analiza istorijskih, ali i aktuelnih političkih događaja od strane Ljiljanovih političkih analitičara (čiji je najtipičniji predstavnik Fatmir Alispahić za koga je čak i Boris Tadić srpski ekstremista), kao i od snimaka predavanja imama i profesora islamskih fakulteta od kojih nam je najpoznatiji Elvedin Pezić, koji je postao internet zvezda u regionu zahvaljujući snimcima njegovih izlaganja na različite teme, koji se pod oznakom šaljivo mogu pogledati na Youtube-u, kao što je, na primer, video Ljudi gledaju šejtanluke, http://www.youtube.com/watch?v=c5Tl1uMyQy8 dok je kod muslimana sa naših prostora stekao veliku popularnost zahvaljujući vatrenom govoru protiv svoje bivše sunarodnice Fahrete Jahić – ili kako je on naziva – Ružne Brene.

 

 

Tu je i njegov kolega Nezim Halilović, imam najveće balkanske džamije „Kralj Fahd“ u Sarajevu, čije su propovedi takođe izazvale burne reakcije u regionu, iako se on u najpoznatijoj od njih, nije bavio Lepom Brenom već Ivom Andrićem koga je nazvao četničkim ideologom. 

  

 

Halilović, u Bosni poznatiji kao Muderis (profesor), zauzima počasno mesto među zvezdama veb televizije Zlatni ljiljan, jer je on i bivši ratni komandant vojske bosanskih muslimana, odlikovan najvišim priznanjima BH Federacije za podvige koja je njegova 4. lahka brigada, u kojoj su se borili i mudžahedini iz arapskih zemalja, počinila na području  Konjica, a o kojima on u svojoj ratnoj ispovesti, koju su Ljiljanovci snimili i nazvali Ratni put, iz skromnosti nije želeo da govori.

 

 

Iako je svoju sablju okačio o klin, a ratnu maramu zamenio miroljubivom penzionerskom beretkom, Muderis je uvek na oprezu i spreman za akciju ako zatreba, jer dobro zna da Šejtan nikad ne spava, o čemu svedoče reči kojima se obratio vernicima na jednoj od svojih čuvenih propovedi petkom:   - Od prijatelja iz Srbije dobio sam jednu zabrinjavajuću informaciju. U nama susjednoj državi registrirano je čak 60.000 lovaca! Razmislite čemu to služi.  

http://www.islambosna.ba/forum/politika-i-aktuelnosti/nezim-halilovic-'muderis'-najuticajniji-balkanski-fundamentalista-!!!/?wap2   

Da ne zaboravimo ni serijal Kurs arapskog jezika, koji i pored slabog interesovanja gledalaca-slušalaca, profesor Adnan Mrkonjić, sa istim entuzijazmom i predanošću, drži na Youtube-u svojim virtuelnim učenicima već godinu dana.

 

 

Sve tri navedene vrste programa Zlatnog ljiljana (informativni, politički i verski) sadržane su u njihovom dečjem programu koji će biti i glavna tema našeg interesovanja, s obzirom na to da su njegovi najreprezentativniji predstavnici animirani chex filmovi Patriot i Streljanje.

Zaštitni znaci Ljiljanovog dečjeg programa jesu špice kojima počinje i završava se svaki film ovog programa. Ali za razliku od lika nekog crtanog junaka koji nas je uz veselu muziku uvodio u čuvene Looney tunese Worner Brothersa i sve druge poznate crtaće koje smo gledali kao klinci, animirani filmovi Zlatnog ljiljana počinju slikom mračnih i prljavih ulica, praćenom tužnim dečijim zapevanjem koje treba da simbolizuje vapaje muslimanskih siročića i nejači koji su nekim čudom pretekli sa ćetnićkog noža.

 

 

Ova sumorna špica treba da malim muslimanskim gledaocima, koji su se nadali nekom smešnom i zabavnom crtaću, odmah na početku stavi do znanja da će gledati nešto sasvim drugo –  ozbiljan i težak, ali poučan vaspitno-obrazovni program.

U odjavnoj pak špici videćemo maskotu veb televizije Zlatni ljiljan, ali ne – to nije islamski ratnik sa čalmom na glavi, jataganom zataknutim u dimije i zastavom sa polumesecom u ruci, kao što ste sigurno očekivali, već na opšte iznenađenje gledalaca – konjanik u oklopu i sa mačem hrišćanskog viteza, zastavom srednjovekovnog srpskog vladara Bosne Tvrtka Kotromanića i štitom sa simbolima njegovog grba po kojima fondacija Zlatni ljiljan i nosi ime.
 

 

Posvetimo se sada glavnim adutima Ljiljanovog dečijeg programa na koja je njihov realizator Semir Lokmić sigurno i najponosniji, a to su animirani chex filmovi Patriot i Streljanje.
Kao i u svim pričama namenjenim najmlađima, i ovde je radnja jednostavna i lako razumljiva, podela na dobro i zlo jasna, a pouka nedvosmislena. Krenimo od Patriota.

Na početku rata, u jednom bosanskom selu, dvojica srpskih vojnika zarobili su dvojicu svojih muslimanskih komšija i sprovode ih na streljanje.
 

 

Na naše iznenađenje, u liku prvog Srbina, dugokosog  i bradatog vojvode Milana, prepoznali smo crte Vuka Draškovića iz mlađih dana.

Prvo smo pomislili da nam se to samo učinilo i da je to samo slučajnost zbog Milanovog klasičnog chetnik looka i stylinga koji je još pre četrdeset godina  kreirao i brendirao Veljko Bulajić, a čiji je najpoznatiji maneken dugo godina bio Drašković. Ali kada smo videli kako izgleda drugi srpski vojnik u ovom animiranom filmu, shvatili smo da frapantna sličnost vojvode Milana sa liderom SPO-a nije slučajna i da Ljiljanovci očigledno danas miroljubivom, liberalno-demokratičnom i NATO-fanatičnom Vuku nisu zaboravili i oprostili četničku prošlost, niti su mu poverovali da je, osim što je promenio dlaku (skratio kosu i bradu), promenio i ćud i istinski se preokrenuo, jer u Milanovom kompanjonu koga on oslovljava sa kume, debeljuškastom plavušanu okruglog lica – Jovanu, prepoznali smo Vukovog kuma Vojislava Šešelja. Iako je animirani Šešelj prikazan bez naočara, kako sličnost ne bi bila previše očigledna, i bez toga je jasno da Jovan predstavlja upravo vođu radikala.  

    

 

Negativci u Patriotu su dobili likove Vuka i Šešelja da bi roditelji malih muslimana kojima je ovaj film namenjen, mogli da im ispričaju da su upravo te zle čike bile vođe ćetnićkih bandi iz Srbije, koje su ne tako davno napale njihovu lepu zemlju, i kako bi muslimanska deca od najranijih dana zapamtila te strašne i ružne njuške srpskog Zlog Vuka i Hromog Dabe.

Neka vas ne zbuni to što Ljiljanovi animirani Srbi mešaju č i ć, pa ne može u ovom filmu baš sve da bude autentično i savršeno.

Baš kao i Srbi, tako i likovi koji u Patriotu predstavljaju muslimane, izgledaju isto kao i u realnosti, to jest kao i svaki drugi muslimanski seljak iz Bosne – kao Bred Pit i Džastin Biber. A da bi mali muslimanski gledaoci znali za koji tim navijaju njihovi heroji, Jusuf i Mustafa – i za koji bi zbog toga trebalo i sami da navijaju – na duksu jednog od njih velikim i sjajnim slovima ispisano je „American“.   

   

 

Ali razlika u odeći i obući koju nose dobri dečaci i zle čike u ovom filmu treba da poruči još nešto, vrlo važno, što će i najmlađi gledaoci lako shvatiti – uniforme i vojničke čizme na Milanu i Jovanu najslikovitije pokazuju da su Srbi po zanimanju vojnici, tj. ubice – oni su se već ranije bili pripremili i opremili za rat i samo su čekali pravi trenutak da krenu da ubijaju, siluju, pljačkaju i pale, za razliku od njihovih komšija muslimana u starkama koji su naivni i lakoverni, kakvim ih je Alah stvorio, samo želeli da u miru žive, rade i slušaju rock ’n’ roll u svojim selima.

Ali u želji da naglase mladalački, urbani stajling Mustafe i Jusufa, Lljiljanovci su sebi zabili autogol i to iz voleja – obukavši jednog od svojih glavnih junaka u maskirne combat pantalone doveli su u sumnju civilni status muslimanskih mladića i time pružili opravdanje za njihov tretman, kojem su bili podvrgnuti od strane Milana i Jovana koji su, kao i gledaoci koji su ovaj detalj primetili, mogli pomisliti da Jusuf nije stigao na vreme da skine svoju uniformu i presvuče se u civilno odelo pre nego što su se Srbi pojavili.

A sad je bilo dosta priće – da citiramo ćetnićkog vojvodu Milana – pogledajte i sami da li će se i pored bezizlazne situacije u kojoj su se našli, filmski Mujo i Haso spasiti, da li će na kraju dobro ipak pobediti i pravda trijumfovati, i da li će ova animirana filmska bajka imati srećan kraj.

 

 

Nije ni čudo što Muhamed nije uspeo da stigne na vreme da spasi i Mustafu, kada zaslugom genijalnog animatora ovog filma Semira Lokmića, trči toliko sporo da izgleda kao da trči u mestu.

Kada ćemo imati priliku da vidimo kako je izgledala osvetnička misija Muhameda i Jusufa i da li će se možda iz njihovog prijateljstva razviti još dublja i intimnija veza, što je u 2. minutu filma nagovestio Jusuf svojom izazovnom i zavodničkom seksi pozom pred Muhamedom, tj. kada ćemo gledati Patriot 2 još uvek se ne zna, jer na sajtu Ljiljana nismo uspeli da o tome pronađemo podatke.

Ali da će nastavka sigurno biti, najbolje svedoči nezvanična informacija do koje smo došli – da su predstavnici Pixara već kontaktirali Zlatni ljiljan radi pregovora oko otkupa prava na holivudski rimejk Patriota jer su i oni prepoznali ogroman potencijal ovog filma, i to kako komercijalni, tako i političko-propagandni, imajući u vidu brojnost muslimana u svetu. Kako nezvanično saznajemo, već se pregovara sa najpoznatijim holivudskim zvezdama koje bi pozajmile glasove glavnim likovima Patriota. Najveći favoriti za uloge Jusufa i Mustafe su Bred Pit i Met Dejmon, a za lik Muhameda – Vin Dizel, dok će negativce Patriota – Milana i Jovana, oživeti Džejms Erl Džons i Džeremi Ajrons. Kuriozitet je da je i samom Vuku Draškoviću bilo ponuđeno da svojim glasom oživi vojvodu Milana u američkoj verziji filma, i to kako zbog želje holivudskih producenata da do kraja ispoštuju izvornu ideju autora originalnog Patriota, tako i zbog Vukovog odličnog vladanja engleskim jezikom, što je celom svetu demonstrirao u svom čuvenom nastupu na CNN-u, kada je govorio o genetskom ukrštanju baba i žaba. Ali iako je ova ponuda iz Holivuda bila finansijski izuzetno primamljiva, Vuk je odlučno odbio izjavivši da bi pre odsekao ruku svakom mus...samom sebi nego što bi učestvovao u bilo kakvom projektu na štetu svog poslovnog pros...naroda.

 

Ali dok se ne pojavi američka 3D verzija Patriota, posvetimo se drugom Ljiljanovom animiranom chexu, a to je film Streljanje. Imate pravo samo jednom da pogađate kojim streljanjem bi se mogao baviti jedan muslimanski film, pa čak i ako je namenjen deci.
Iako zahvaljujući svojim roditeljima, mladi muslimanski gledaoci već znaju da za razliku od drugih animiranih filmova za decu, u Ljiljanovim filmovima ništa nije izmišljeno, već je sve zbilja, na početku ovog to mogu i sami da pročitaju:

 

A ako ipak ima i muslimanske dece koja još uvek ne znaju šta je to Sud u Hagu, roditelji će im već objasniti da je to velika kuća u jednoj lepoj zemlji vetrenjača i lala gde najmudriji starci sveta kažnjavaju sve one zle i ružne ćetnike iz Ljiljanovih filmova. Baš kao što su ovi koje će videti u Streljanju.

Prvog od njih upoznaće u štabu srpske vojske koji je smešten u svinjac. Ovaj, u Ljiljanovoj scenografskoj postavci tipični srpski ambijent, upotpunjuju još i oklopni transporter, traktor IMT, i sekirče u panju.

 

U takvom okruženju, koje najviše podseća na prebivalište ljudoždera mutanata iz Wrong Turn, upravo i očekujete da vidite jednu mračnu, čudovišnu njušku poput one koju ima srpski vojnik Miloš jer on izgleda baš kao serijski ubica iz nekog horor filma ili kao vođa neonacista.

 

 

Miloš se upravo vratio u štab iz pohoda na Srebrenicu i započeo da prepričava uspešno izvršenu akciju svom ratnom drugu Nikolaju.

                  

Nikolaj? Pa zar to nije rusko ime? Jeste, ali zbog najmlađih Ljiljanovih gledalaca kojima možda nije poznato da su se u bosanskom ratu Srbima u borbi protiv muslimana pridružili i Rusi, Ljiljanovci su se pobrinuli da oni to saznaju i to iz usta samog Miloša, koji se Nikolaju zahvalio na pomoći ruske pravoslavne braće.

 

 

Najvažniji pak deo razgovora između srpskog i ruskog ćetnika je onaj u kojem Miloš Nikolaju detaljno opisuje način na koji je sprovedena likvidacija muslimana u Srebrenici, navodeći broj ubijenih i objašnjavajući plan kako da se njihovi leševi sakriju i tako zametnu tragovi ove srpske akcije.

 

 

Ovaj Milošev monolog predstavlja, u stvari, i zvaničnu muslimansku verziju takozvanog genocida u Srebrenici, a koliko je ona lažna i apsurdna najbolje se vidi baš ovde, jer se savršeno uklapa u jedan nestvaran, crno-beli, pojednostavljen i imaginaran svet kakav postoji samo u crtanom filmu. Ovu sliku upotpunjuje i Miloševo nabrajanje srpskih vojnika koji su, prema scenariju ovog crtaća pisanom na osnovu haških presuda, učestvovali u streljanju srebreničkih muslimana, i to tako što Nikolaju deklamuje njihova imena i prezimena, zaboravivši još samo da navede brojeve njihovih ličnih karata. A čitanje srpskih imena praćeno je groktanjem svinja.

 

Na ovako suptilno plasiranoj metafori, Ljiljanovom režiseru i scenaristi Sеmiru Lokmiću pozavideli bi i najveći simbolisti svetskog filma.

Ali pošto se iz statistički hladnog, sterilnog i bezosećajnog prepričavanja likvidacije u Srebrenici od strane jednog bezdušnog ćetnika, kakav je Miloš, ne može ni naslutiti sav užas tog zločina, gledaoci treba sami da vide koliko je to strašno izgledalo. Zato nas reditelj iz srpskog štaba vodi na novu lokaciju – u Kravicu, ispred zemljoradničke zadruge, i vraća nas nekoliko sati unazad – u vreme kada srpski vojnici oklopnim transporterom šlepuju tour autobus nekog američkog boys benda koji se pokvario na njihovoj turneji kroz Bosnu.

 

Ali šta je sad ovo – umesto da poprave autobus mladim Amerikancima, a njih ugoste, Srbi ih sprovode na streljanje i postrojavaju uza zid!
 

                    

Ovaj put Srbe ne predvode ni Vuk ni Šešelj, već jedan anonimni dugokosi plavušan koji izgleda kao da je pobegao sa Planete majmuna i jedan bradati Ciga šatirane kose.
 

To mora da je ipak sasvim slučajno jer u suprotnom bismo pomislili da su Ljiljanovci time želeli da Srbe predstave kao majmune i Rome. Isto tako smo sigurni da se Ljiljanovim animatorima sasvim slučajno omakla greška kada su u srpski streljački vod ubacili i jednog nemačkog vojnika iz Drugog svetskog rata. U suprotnom bismo pomislili da su Ljiljanovci time želeli da Srbe poistovete sa nacistima.

 
Tek kada se jedan od Srba obratio mladićima u šarenim duksevima i brzim patikama, koji su se sporo kretali prema zidu, povikom: „Ajde brže, balije!“ – gledaoci su shvatili da oni nisu mladi američki muzičari već muslimanski civili.
Kao što su u Streljanju Ljiljanovi animirani Srbi ružni, strašni i divlji, po standardu koji je uspostavljen u njihovom prvom chexu-Patriotu, tako su animirani muslimani i ovde isti kao i tamo – lepi, bezazleni i urbani, pa zato izgledaju kao da su izašli iz MTV spota nekog boys benda.

Zato smo se i iznenadili kada smo među ovim mladim manekenima ugledali jednog sparušenog starca u staromodnom i nebrendiranom džemperu.

Onda smo shvatili da su ga Ljiljanovci među njih ubacili sa namerom da Srbima, osim dece, pripišu i ubistva srebreničkih staraca. Ali kao što to uvek biva u njihovim crtaćima, umesto željenog postigli su suprotan efekat – umesto da ovaj njihov dedica kod gledalaca izazove empatiju, izazvao je samo smeh jer izgleda kao neki zombi iz Dilana Doga Anđela Stana.

Ali je zato bilo malo gledalaca koji su mogli ostati ravnodušni na najpotresniju scenu ovog filma, a to je ona u kojoj jedan od muslimanskih mladića, iako od glave do pete obučen kao član najpopularnijeg svetskog tinejdž benda One direction, u svom sudnjem času pred ćetničkim cevima ne pevuši pesmu svog omiljenog benda, već tiho recituje molitvu Alahu.

 

A onda je sve gledaoce, zaleđenih pogleda prikovanih za ovu scenu, presekao zvuk ćetničkih rafala koji su za nekoliko sekundi pokosili sve članove najpoznatijih svetskih boys bendova. U tome im je asistirao svojim šmajserom već pomenuti vojnik Vermahta.

 

Na isti način na koji je na početku ovog filma Lokmić pokušao da da legitimitet onome što će u njemu biti prikazano i gledaoce uveri u verodostojnost onoga što će videti, natpisom da je snimljen po istinitim događajima potvrđenim presudama haškog suda, to je uradio i na  kraju filma, pa smo tako mogli da čujemo da su za ovo streljanje Srbi zasluženo kažnjeni presudama podjednako ugledne i svetski čuvene pravosudne institucije kao što je Sud BIH. Zato i presude takvog suda (dugogodišnje zatvorske kazne izrečene Srbima čija nam imena i prezimena narator čita) imaju veću težinu –   telegrafiše nam Lokmić na ovaj način.

 

 

A ko može da posumnja u nezavisnost i objektivnost suda koji je svoj kredibilitet potvrdio višegodišnjim beskompromisnim procesuiranjem i drakonskim kažnjavanjem muslimanskih zločina nad Srbima, kao što su istinski genocid u Kravici počinjen u ovom selu na Božić 1993. od strane koljača Nasera Orića, u vezi sa kojim nikada nisu preduzete ni istražne radnje, ili pak onaj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, počinjen 3. maja 1992. godine, za koji Sud BIH ni posle višegodišnjeg istražnog postupka nije podigao ni jednu optužnicu.

Pošto Lokmić kao i svaki proizvođač propagande dobro zna da jedna slika govori više od hiljadu reči, a zabrinut da bi saznanje da su Srbi za Srebrenicu kažnjeni najtežim zatvorskim kaznama mogla da kod mladih muslimanskih gledalaca njegovih filmova ugasi žeđ za osvetom, on se pobrinuo da se to ne desi, već, naprotiv, da se kod njih mržnja prema Srbima još više rasplamsa. Zato im je u poslednja tri minuta filma prikazao seriju forenzičkih slajdova leševa i kostiju za koje se, naravno, tvrdi da su ostaci streljanih srebreničkih civila, kao i fotografije sahrana u Potočarima i ožalošćenih srebreničkih žena, da bi na samom kraju za verifikaciju svega viđenog upotrebio „pečat“ u koji se niko u civilizovanom svetu (čitaj: zapadnom i muslimanskom) ne bi usudio da posumnja i  ospori ga, a to je, naravno, najpoznatiji svetski četvorocifreni broj.

 

 

Da li je i koliko Lokmić u svojoj nameri bio uspešan i da li se trud koji je uložio u Streljanje kao i u svoj prvi animirani chex Patriot isplatio, tj. da li je i u kojoj meri Ljiljanovo ideološko trovanje muslimanske dece i omladine bilo uspešno, saznaćete na samom kraju ovog teksta.

A sada pogledajte i sami ovaj film da vidite da li nam je možda neka od sublimiranih poruka koje Ljiljanovci tako vešto i neprimetno provlače kroz svoja remek dela, ipak promakla. 

 

Ali ako ste nakon ovih filmova pomislili da je to najsmešnije, ili bolje rečeno, najstrašnije što ćete videti od dečijeg programa produkcije Zlatni ljiljan, prevarili ste se. Tek treba da pogledate San malog Tarika, glavni adut njihovog verskog programa za decu.

 

 

To, međutim, nije lepa i poučna dečija priča kako bi njeni autori želeli da predstave ovo animirano ostvarenje svojim malim gledaocima i njihovim roditeljima, već šestominutni horor film koji muslimanskoj deci, na više nego ubedljiv način, predočava kakvi će ih užasi snaći ukoliko pre spavanja nisu naučili nekoliko sura iz Kurana.
 

www.youtube.com/watch?v=U1k63ic-RjI

 

Zahvaljujući fondaciji Zlatni ljiljan, svaki musliman koji želi da svoje dete podiže u duhu islamskog fundamentalizma, dobio je priliku da u tu svrhu, umesto tradicionalnih ali danas prevaziđenih, pa samim tim i nedovoljno efikasnih vaspitnih metoda, kao što je fizičko kažnjavanje dece, upotrebi najsavremenije audio-vizuelno vaspitno-obazovno sredstvo, kao što je film San malog Tarika. Jer malo je muslimanske dece koja bi se suočena sa pretnjom da će morati da gledaju ovaj film strave i užasa, usudila da ne poslušaju svoje roditelje.

Ali ako pak dete bude dobro i poslušno, babo će mu, umesto Priče o Tariku, pred spavanje pustiti vedrije, ali podjednako poučne filmiće Ljiljanovog versko-obrazovnog programa čiji su glavni junaci mali Mustafa, obučen u tradicionalnu muslimansku nošnju, i njegov mudri đedo Abdulah.

 

 

U prvom od njih, U čije ime učimo, mali gledalac će moći da čuje kako đedo objašnjava svom unuku, razočaranom što je podbacio na pismenom zadatku, da je stalno napredovanje na različitim naučnim poljima obaveza svakog muslimana, ali samo ukoliko uči u ime Alaha, a ne da bi ga pohvalila učiteljica pred cjelim razredom ili da bi dobio veću ocenu od svog druga.

 

 

 

A da je mali Mustafa dobro upamtio savete koje mu je dao njegov đedo, videćemo već u sledećem filmiću, jer u njemu on opominje jednog klovna koji mu je ispričao vic da to ne radi jer je muslimanima zabranjeno lagati i pričati viceve i tako zabavljati ljude.

Ljiljanovci su očigledno rešili da zabrane viceve o Muji i Hasi, ali kao što ćete videti u ovom filmu – ne i hip-hop muziku, jer ona može odlično poslužiti da njihove poruke dopru do mladih naraštaja. Naravno, pod uslovom da su polugluvi kao Mustafin đedo.

http://youtu.be/YXtMSyjqtOM

Da ne zaboravimo ni Priču o Jusufu. U ovom filmu će mladi Ljiljanovi gledaoci naučiti od svoje animirane vršnjakinje Hatidže, učenice jedne osnovne škole koju pohađaju mali muslimani sa ovih prostora, da roditelji ne treba svojoj deci da pričaju i čitaju bajke o Uspavanoj lepotici i Pepeljugi, već istinite priče iz Kurana. Upravo takva je priča o Ismailu i Jusufu koju je Hatidža čula od svoje majke, a zatim je prenela u svoj pismeni zadatak, koji je učitelj proglasio za najbolji, pa ga je na njegov zahtev pročitala svojim drugovima iz razreda.

 

 

Uključujući tu i jedno crnče koje su Ljiljanovci ubacili u Hatidžin razred, očigledno sa namerom da pokažu kakva tolerancija, multikulturalnost i multietničnost vlada u školama balkanskih muslimana.

                    

 

Svi dobri pedagozi, a ljudi iz fondacije Zlatni ljiljan upravo takvima sebe smatraju, dobro znaju da  obimno, teško i zahtevno gradivo deca najlakše savladaju i usvoje kroz interaktivno učenje, odnosno kroz igru. Upravo zato je autorski tim Zlatnog ljiljana, na čelu sa Semirom Lokmićem, kreirao kompjutersku igricu U streljani, u kojoj muslimanski klinci i klinceze mogu uživati u predahu između Ljiljanovih vaspitno-obrazovnih filmova. To je uzbudljiva 3D pucačina u prvom licu na 16 nivoa, sa vrhunskom grafikom,  velikim izborom oružja, atraktivnim teksturama, vrhunskim voice actingom i ultrarealističnim gore efektima. A kako izgleda muslimanska varijanta Doom-a/Half life-a/Quake-a možete videti i sami.

 

NASTAVIĆE SE..

 

 

Shot Through the Heart (1998)

Režija: David Attwood

Scenario: Guy Hibbert po članku Johna Falka

 

Ne znam jeste li primijetili da maltene svaki od filmova koje opisujemo ovde (i generalno onih koji se bave tematikom bosanskog rata) izvor za svoj scenario pronalazi u nekakvim novinskim člancima? The Peacemaker (to je, da se podsjetimo, film u kome srpski terorista kreće u Njujork, pravo do sjedišta Ujedinjenih (abomi)Nacija, da im isporuči nuklearku u krilo), Hunting Party, Lepa sela lepo gore, Welcome to Sarajevo... i evo ovaj Upucan kroz srce, kao najsvježije opisani primjer. Doduše, to ne važi npr. za Go West, ali o događaju opisanom u tom filmu svakako nije ni mogao postojati novinski članak jer u Bosni kao što znamo nema homoseksualaca. Uglavnom, htjedoh da kažem da ti filmovi, uprkos tome što su navodno zasnovani na istinitim događajima, posjeduju određenu dramaturšku „urednost“ (inače u životu uglavnom neprisutnu), koja nas navodi na misao ili da su događaji opisani u člancima za potrebe scenarija dotjerani i/ili obogaćeni novim detaljima, sve u cilju pomenute dramaturgije, ili ne daj Bože da su možda čak i sami autori novinskih tekstova sebi dopustili određene slobode u interpretaciji stvarnih događaja. Ali ova druga varijanta je previše uznemirujuća – ako više ni u novinare ne možemo da se pouzdamo, pa šta nam onda ostaje u životu?

Upucan kroz srce je zasnovan upravo na jednoj takvoj priči prilično sumnjive vjerodostojnosti, koja vjerovatno može da se provjeri (čitaj: opovrgne) sa malo pretraživanja po Internetu, ali ja sam previše lijen čak i za tako nešto, pa ću da im dam benefit of a doubt, tj. pokušaću da opišem događaje u filmu posmatrajući ih isključivo u kontekstu samog filma bez zajedljivih upadica na račun autentičnosti. Naglasak je na „pokušaću“.

U najkraćim crtama, radnja je otprilike sljedeća: Dva vrhunska sarajevska strijelca, Vlado i Slavko, pripremaju se za odlazak na Olimpijadu u Barseloni, gdje treba da nastupaju za Jugoslaviju. Ta dvojica su najbolji prijatelji, maltene ko rođena braća, ali različite su nacionalnosti (Slavko je Srbin a Vlado, pomalo neočekivano, Musliman – preziva se Selimović), što je evo već decenijama provjeren recept za katastrofu. Šta se dalje dešava znamo. Barikade, Srpska Republika BiH, rat, jedan ode na jednu stranu, drugi na drugu, sve dok ih sudbina (malo potpomognuta intervencijama scenariste Gaja Hiberta) ponovo ne spoji u potresnom finalu koje će mnogu domaćicu natjerati da obriše oči keceljom e ne li spriječila da joj suze pokapaju bosanski lonac.

Uteko zec!

Film, kao i mnogi drugi, počinje natpisom koji nas informiše da je 1992 izbio rat u Bosni, a da su do tada bosanski narodi živjeli mirno (who'd have thought?), ali ne ulazi u nepotrebno široka objašnjenja i detalje koji bi samo zakomplikovali ono što je u suštini prvenstveno priča o prijateljstvu, porodici, ljubavi, strasnoj ljubavnoj vezi dvije mlade ž..., o, pardon, nažalost nema ovog posljednjeg.

 

Uglavnom, odmah nakon tekstualnog uvoda slijedi vrlo realističan prikaz idiličnog multinacionalnog života u predratnom Sarajevu, gdje svi sa smiješkom kupuju najkvalitetnije ananase na pijaci, djeca se igraju s golubovima, tramvaji prolaze, a likovi sve neke Lejle, Nataše, Vlade, Zijasi, Majde, Avrami (!), prosto da se čovjek rastopi od miline. Autentičnost ugođaja je pojačana faktom da je film sniman u samom Sarajevu, međutim neugodno iznenađenje nas čeka već u prvom dijalogu, kad se Vlado na pijaci obrati Avramu na tečnom engleskom (!). Zatim se ovaj trend nastavlja sa svim ostalim likovima i brzo nam postaje jasno da autori nisu naučili ništa od Mela Gibsona, što ipak možemo donekle da opravdamo činjenicom da je Mel svoje filmove sa autentičnim egzotičnim jezicima kao što su majanski, aramejski i sl. snimio tek nekoliko godina kasnije.

Mind you, ovo zapravo uopšte nije tako loša odluka kad čovjek bolje razmisli. Umjesto preganjanja sa domaćim megazvijezdama kao što su Ermin Bravo i Emir Hadžihafizbegović, angažovani su strani glumci, tako da se bar taj engleski govori kako treba. Istina, jeste malo blentavo da Bosanci govore engleski, ali gdje bi ovom filmu bio kraj da mu je to jedini problem...

Kad sam već spomenuo strane glumce, Vladu Selimovića glumi Linus Rouč (glavni lik u meni vrlo dragoj dramakomediji Siam Sunset, koju ovom prilikom preporučujem apsolutno svima), dok je Slavko Stanić Vensan Perez, onaj dugokosi Francuz. Ostali su uglavnom neki totalni anonimusi. Na početku filma se upoznajemo sa ovom dvojicom likova i dobijamo prvu porciju uvida u njihove karaktere. Oni su vrhunski strijelci, dobitnici više medalja (što dokazuje da oni valjaju) i budući učesnici Olimpijade. Vlado je porodičan čovjek, zreo, oženjen, sa kćerkom u predtinejdžerskim godinama, dok je Slavko šarmantni vjetropir i ljubitelj provoda i dobre kapljice, zavodnik koji ne može da se skrasi sa jednom ženom duže od 15 minuta. Vidjećemo kasnije da je ova nestalnost njegovog ljubavnog života foreshadowing nestabilnosti i u drugim sferama života. Pored ove dvojice, tu je i njihov prijatelj, doktor Mišo, sa svojom porodicom. Njegova i Vladina kćerka su dobre drugarice (toliko dobre da tokom većeg dijela filma uopšte nisam provalio koja je čija).

Na ovom mjestu izgleda opravdano pitanje opravdanosti prisustva tog Miše. Ako je ovo već film o sudaru, kako karakternom, tako i onom snajperskom, dva međusobno suprotstavljena lika (dakle nešto kao Pakao na Pacifiku, samo ubosni), a koji će mu đavo taj treći? Da možda ne pokušavaju da provuku neki gej trougao ovde? E pa Mišo je prisutan iz dva razloga: Prvi je, da to tako nazovemo, ideološke prirode i cilj mu je da simboliše malobrojne Srbe koji su u jeku četničke oružane i medijske kampanje ostali vjerni svom gradu i svojoj domovini i Aliji Izetb... naime svom gradu i svojoj domovini, dok je drugi razlog jednostavan fakat da u svakoj drami koja drži do sebe neko mora da rikne, jer postupci većine likova jednostavno ne mogu da se obrazlože bez toga. Smrt je najbolji motivator i pokretač dešavanja, a osim toga strašno je popularna kod žena. U trenutku kad se desi pomenuta smrt (a to je negdje na pola filma) vjerujem da će mnoga domaćica da posegne za pakovanjem maramica, ne bi li spriječila kapanje suza po dasci za peglanje. Having said that, nije Mišo taj koji pogine.

Hej haj, barikade...

 

Da se nešto gadno sprema, to već na početku filma pažljiviji gledaoci lako mogu da primijete po tome što se na nekom derneku ori „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“, ali prostodušni i dobroćudni Vlado to ne registruje, jer kao i svaki pravi Sarajlija on je Jugosloven i te nacionalosti su njemu skroz apstraktne, uopšte ne može da vjeruje da neko može da se zamara tim glupostima, tako da mu ova pjesmica na jedno uvo uđe a na drugo izađe. Čak nije previše uznemiren ni kad ih u nekoj šumetini povrh Sarajeva legitimišu četnici (obučeni u ukusno dizajnirane partizanske uniforme sa sve petokrakama na kapama) i informišu ih da je tog dana proglašena Srpska Republika BiH. On još počne da se svađa sa četnikom što ih legitimiše, ali Slavko izgladi stvar (pardon, situaciju) tako što četnika malo „podmaže“, pošto znamo da generalno Srbi od svih stvari najviše vole pare i rakiju. Dobro, klanje i masovna silovanja su takođe pri vrhu liste, ali ovo dvoje je mislim prvo.

Radovane, crni Radovane...

Ubrzo nakon toga kreće pogoršavanje situacije u gradu – kradu se auti, loša atmosfera, ljudi iz nekog razloga počinju da napuštaju grad, na TV-u se vrti čuveni Karadžićev govor u Skupštini (da sam ciničan, primijetio bih da je taj govor hronološki bio mnogo ranije, preciznije - nekih šest mjeseci prije događaja u filmu, ali pošto nisam ciničan, onda to neću primijetiti), pa onda opet Karadžić, ali sada negdje iznad Sarajeva, govori kako srpska vojska može u bilo kom trenutku da zauzme grad, ali da to ne želi i sve tome slično. Tu su i prisilne mobilizacije, tako da je Slavko prinuđen da ode u vojsku.

 

Linus je osupnut. Pa šta se ovo dešava? Zar velike Ujedinjene Nacije ovo dozvoljavaju? Neka tamo paravojna formacija teroriše nenaoružan narod! Siromah nije upoznat sa tim da su stranci zapravo sve to i zakuvali, kako nam je lijepo poručio Danis Tanović u Ničijoj zemlji, ali taj film je izašao tek dvije ili tri godine kasnije, tako da Linusu možemo da oprostimo ovu neobaviještenost. Međutim, u razgovoru sa Vensanom, tj. Slavkom, on vrlo brzo spominje „idiote na brdima koji iživljavaju svoje glupe istorijske knjige“, tako da mu se mora priznati zavidna sposobnost komprehenzije (da ne kažem razumijevanja) razvoja situacije.

Već na ovom mjestu Slavko mu nudi da za tričavih 10000 njemačkih maraka kupi karte do Beča za sebe i porodicu, ali on i žena rezignirano odbijaju. Koliko je ovo bio genijalan potez, pokazuje već sljedeća scena, u kojoj stravična eksplozija budi Linusa i ženu, koji prestravljeni trče da pokupe kćerku iz njene sobe i da je izvuku napolje. Ovaj trk izvode potpuno u Adamovom i Evinom odijelu – pošto je ovo HBO produkcija, njih dvoje logično spavaju potpuno goli, jer svaka drama koja drži do sebe mora da ima bar jednog golog muškarca. Kasnije su nešto slično ponovili, samo u mnogo eksplicitnijoj (čitaj: bolje osvijetljenoj) varijanti, Dajen Kruger i Dermot Malroni u filmu Inhale.

Tu je već potpuno jasno da je đavo (tj. Radovan) odnio šalu. Sa uvijek objektivne sarajevske televizije stižu vijesti o opsadi Sarajeva, na ulicama grada je haos, te Linus brže-bolje guta pljuvačku (iliti, kako bi to Hrvati rekli, slinu) i svoj ponos i pokušava da telefonira Slavku za slučaj da ponuda za one superjeftine karte još uvijek važi, al klinac – Slavko nekud otperjao i ne javlja se. Ovde počinjemo da primjećujemo nešto što je naizgled razvoj ratnog profiterstva – dotadašnji sitni lokalni krimos Zijah postaje maltene glavna faca u mahali preprodavanjem benzina po potpuno suludim cijenama koje su gore i od ovih današnjih. Usput Zijah, valjda zbog kontrole tržišta, ako sam dobro razumio, formira i svoju armiju od nekih propalih diletanata. Linus sve ovo posmatra sa velikom skepsom, ali vrlo brzo prihvata da obuči ove paćenike u rukovanju oružjem, jer u ovoj s koca i konopca sakupljenoj grupi građana prepoznaje jedini vid otpora četnicima s brda (ovde je on već sasvim ovladao odgovarajućom terminologijom). Zijahova armija je naravno potpuno multietnična – Avram, Samir, Malik, Duško... nema nacionalnosti koja nije zastupljena, osim kolko mi se čini Šiptara, ipak nisu mogli da idu tako nisko.

Ciničan gledalac bi na ovom mjestu mogao da primijeti upadljivo odbijanje filma da prikaže bilo kakvu organizovaniju oružanu formaciju u samom gradu, ništa što bi na bilo koji način narušilo forsiranu sliku o tome kako je sve što se desilo bilo to da se goloruk narod gonjen nevoljom naoružao, naravno tek nakon što su četnici zapucali s brda. Nema u ovom filmu TO BiH, Patriotske lige, Zelenih beretki i tako tih paravojnih jedinica, ali ko bi se još zamarao s tim komplikacijama kad je ovako mnogo jednostavnije? A i ljepše. Pošto, kako sam već spomenuo, nisam ciničan, onda ni ovo nećemo primijetiti.

Tako je nastala Armija BiH

Nakon kratkotrajne obuke, ekipa ide u nekakvu akciju čija poenta mi je izmakla, u svakom slučaju rezultat je to da je izvjesni balavac Malik popio metak, i to je načisto iznerviralo Linusa. Pa kad i djeca ginu, kakvu budućnost ima ova zemlja??? Iznerviran odlazi kući i vodi ljubav sa ženom (pošto je ovo HBO produkcija, a osim toga poznato nam je da svaka drama koja drži do sebe mora da ima bar jednu scenu seksa), a ubrzo stiže telefonski poziv ni manje ni više nego od Slavka (!). On je već establišovan u ulozi trenera snajperista četničke ekipe, koja sada sportuje ukusno dizajnirane Gučijeve četničke uniforme sa srpskim zastavama na kapama umjesto petokraka. Uglavnom, Slavko nudi Vladi još jednu priliku za bjekstvo iz Sarajeva, ovog puta preko izvjesne Nataše koja radi u lokalnoj putničkoj agenciji. (Obratite pažnju na tu simboliku – Nataša, očigledno Srpkinja, radi u putničkoj ageniciji, dakle simbolično pokazuje put napolje svima koji ne podržavaju velikosrpskočetničku politiku Radovana Karadžića i njegovih sljedbenika). Naravno, Vlado i žena ponovo odbijaju i sada već i Mišo počinje da se nervira zbog njihove ekstremne gluposti, tako da napravi scenu koja zamalo pokvari proslavu rođendana jedne od dvije djevojčice (zaboravio sam čiji je rođendan i ne gnjavite me oko toga).

Znatno respektabilnija verzija četničke vojske

 

 

Slavkova transformacija postaje očigledna. Ne samo da ne ispoljava prezir prema svojoj ulozi četničkog kouča, već i ne reaguje na blatantno idiotske ispade svog komandanta, koji je takva budaletina ko da su ga preuzeli iz Alana Forda (minus humor). Ako se sjećate Ajversona iz Plavog vojnika, e pa taj je mila maca za ovog. „Vaš posao je da terorišete!“, „Ubijajte žene, djecu, starce“, to su sve njegova naređenja vojnicima, koji ga pažljivo slušaju i poslušno slušaju. Sve naravno opravdava patnjama koje je srpski narod ranije preživio. Taj lik je vrlo zadovoljan Slavkovim radom, pa mu obeća da će mu obezbijediti kuću koju god želi. On samo da izabere, a formalnosti oko deložacije stanara biće ekspresno obavljene. I tako ti oni zastanu kod nekog vrlo primamljivog kućerka, tamo muške izbace napolje i odvedu u nepoznatom smjeru, mlađe žensko siluju, starije žensko natjeraju da gleda, dakle uobičajena praksa Vojske RS, samo me je razočaralo što niko nije zapjevao Singin' in the Rain. Slavko na kraju izabere tu kuću da se u njoj nastani.

Drama koja drži do sebe ne može da prođe bez malo ultra vajolensa

 

Sreća da je dramaturški opravdano

U isto vrijeme u Sarajevu nastupa tragedija – snajperski hitac ubija Mišinu kćerku i tu on i Vlado prekidaju svoje odnose (mislim prijateljske). Mišo krivi Vladu za njenu smrt, jer ovaj nije obezbijedio svima izlaz iz grada onda kad su imali ponudu od Slavka. Nesreća nikad ne dolazi sama, tako Vladina žena kupi prnje i kćerku i odlazi na Koševo, koje engleski titler ovog filma uporno zove „Kosovo“. Strancima je to svejedno, ali kod nas bi bilo pravi hit.

Ma da bona, to ti je prepišaj hoda!

Novopečeni samac Vlado mora da se suoči sa još jednim gadnim problemom, koji je možda čak i veći od gubitka žene – neki snajperista roka narod po Sarajevu, a nikako ne mogu da ga lociraju. Shvatajući da budućnost Bosne i Hercegovine, Sarajeva i Zijahove armije zavisi od pronalaženja tog snajperiste, Vlado koristi sve svoje šerlokholmsovske sposobnosti i na kraju otkriva istinu toliko stravičnu da ne mogu da je napišem tek tako s neba pa u rebra, da osjetljiviji čitaoci ne bi dobili kakav srčani udar ili nešto slično. Zbog toga ćemo odgovor da damo u vidu pitalice sa više ponuđenih rješenja:

Ko je po vašem mišljenju misteriozni snajperista koji se krije iza terora nad građanima Sarajeva?

A)    Sam Vlado (podvojena ličnost i sl.)

B)    Jasna Šekarić

C)    Slavko

D)    Artur Konan Dojl

E)     Kanda, Kodža i Nebojša

Svi vi koji ste zaokružili odgovor pod C – u pravu ste! Misteriozni snajperista je zaista Slavko Stanić! Ali kako to? Kako je moguće da normalan čovjek odjednom postane misteriozni snajperista koji roka ljude bez ikakve mjere i ukusa? Zašto je Linus ostao dobričina i poštenjačina, a Vensan se pretvorio u zlikovca? Da li to ima veze sa njegovim raskalašnim životom? Ma jok bre! Slavko je Srbin, to je njegov osnovni problem. U krvi svakog pravog Srbina kola želja za osvetom za prvi svjetski rat, drugi svjetski rat, tursku okupaciju, balkanske ratove i mnoge druge stvari i to samo čeka pogodan trenutak da ispliva. Ako si dobar snajperista, pa šta ćeš drugo da radiš nego da rokaš ljude po ulici? Pa da. Ovde ću samo da napravim jednu malu digresiju – uglavnom sam zadovoljan snajperskim scenama. Ima tu određenog realizma – npr. snajperista gomila žrtve tako što roka one koji dolaze da pomognu onima koje je prethodno roknuo i slično. Međutim, ponašanje naroda je malo retardirano. Kroz poznate snajperske zone ne ide se tako nonšalantno ko što oni idu, ko da su izašli u predvečernju šetnju sa bračnim drugom i djetetom – to se brate juri ko da ti život zavisi od toga (prvenstveno zato što ti život zavisi od toga). I obično su kritične oblasti prekrivene dekama, čaršafima i sličnim stvarima koje blokiraju snajperisti vidik. Bar tako je bilo kod nas na Grbavici kad su nas snajperisali sa Izvršnog vijeća.

Da se vratimo na priču – Vlado pronalazi Slavka u njegovoj veleljepnoj vikendici i otkriva da ovaj već neko vrijeme dejtuje ni manje ni više nego Natašu iz turističke agencije (!). On je, prije nego što je izbio rat, nagovarao Slavka da je zovne da izađu, ali Slavko nije htio jer mu je bila „previše fina“. Eto kako se ljudi mijenjaju pod četničkim uticajem. Sad tu nastupa relativno mlak ideološki clash koji nikako ne opravdava očekivanja. Vlado zamjera Slavku što ubija nevine ljude, ovaj to pravda patnjom srpskog naroda, onda ga ovaj informiše da je ubijena Mišina kćerka, onda se Slavko sneveseli (jer nije on to uradio, ipak nije toliko đubre) i obeća da će još to veče sa Natašom da napusti zemlju. Linus je zadovoljan ovim, ali ipak ode u zasjedu da stražari.

Od četnika ne možeš očekivati da drži datu riječ, tako da Slavko noć provede u nekakvom dubokom razmišljanju sa čijim detaljima nismo upoznati. Ujutru on krene negdje u svom džipu, natovaren oružjem i maskirnom uniformom, ali sve to prati Linus kroz snajperski nišan i sjeća se prve slične situacije, kada je tek otkrio da je Slavko misteriozni snajperista i tada mu je u ime starog prijateljstva poštedio život. E al taj kredit je istrošen, tako da sad iznervirani Linus poteže oroz i rokne Vensana pravo u srce! Shot throught the heart, and you're to blame, you give love a bad name!

Nimalo mi se nije svidio ovakav razvoj situacije. Očekivao sam spektakularni snajperski obračun na krovovima grada, gdje non stop pucaju jedan na drugog i kroz megafon dovikuju najopscenije nacionalističke uvrede, a ništa od toga. Ovo je bilo kraće od dvoboja Ume Turman i Lusi Liu na kraju prvog Kila Bila. Bezveze.

 

Što je najgore, tu ni blizu nije kraj filma, tako da sam ja sve vrijeme očekivao da nemrtvi Slavko odnekud iskoči i ispali još koji hitac prema nedužnom stanovništvu, ali ni to se nije desilo već je ostali dio potrošen na rekonsiliejšn Vlade i svijeta oko njega. Pomirio se sa Mišom, vratila mu se žena, ponovo radi biosk... ovaaj, pošta, uglavnom, sve se proveseli i prošareni kad roknete četničkog agresora. I to vam je film? Ma more marš! Postojanje nečeg ovako praznog moglo bi biti opravdano samo eventualnim horor nastavkom sa zombi snajperistom, ali tako nešto koliko ja znam nije snimljeno. Ostaje samo ova tanja od papira i crnobjelja od filmova iz tridesetih karakterna studija koja ne služi apsolutno ničemu.