CITY BY THE SEA (2002) - Robert De Niro na braniku srpstva

Reditelj: Michael Caton-Jones
Scenarista: Mike McAlary

- Šta će film sa Robert de Nirom na Chetnixploitation blogu ?

To mora da je neka greška - iznenađena je većina posetilaca ovog bloga.

- A šta je tu toliko čudno? - pita se manji broj naših čitalaca kojima su ipak nepoznate čvrste veze ovog legendarnog glumca sa Srbijom i njegova velika ljubav prema srpskom narodu.

Pa dobro, ajde da zbog njih objasnimo, a one prve da podsetimo zbog čega i sam De Niro za sebe često voli da kaže: - Maybe I am part Serbian!

KAKO JE BOBI ZAVOLEO SRBE (ONCE UPON A TIME IN SERBIA)

Sve je počelo jedne letnje večeri davne 1967. godine na jugu Srbije kada se Radovan Đokić iz sela Čokot vraćao kući sa niške pijace na kojoj je prodavao paradajz. Na putu je naišao na stranog studenta koji mu je objasnio da putuje kroz Evropu na Bliski istok i da traži prenoćište. Radovan ga je, kao svaki pravi srpski domaćin, primio na konak i ugostio kako dolikuje, a sutra ujutro ga sa pogačom ispratio i poželeo mu srećan nastavak puta.

Već ste pogodili da je taj mladić bio Robert De Niro.

On nije zaboravio gostomprimstvo svojih domaćina, prelepi seoski ambijent i netaknutu srpsku prirodu, pa je posle samo godinu dana ponovo svratio kod njih kada se svojim folksvagenom zaputio u Grčku. 

Ovoga puta proveo je čitava tri dana u kući Đokića pomažući im u seoskim poslovima. Ne samo što je brao paradajz, već ga je svojim autom prevozio na nišku pijacu i tamo ga sa svojim domaćinima prodavao. Starije Nišlije još uvek se sećaju bradatog i dugokosog mladića obučenog u vijetnamku koji je obilazio zidine niške tvrđave i obožavao da sedi na obаlama Nišave. Nišlije su svog gosta od milošte prozvali Boki.

 

Nakon tri dana De Niro je svojom „bubom“ nastavio put za Grčku, ali je posle samo nekoliko sati morao da se vrati kod svojih domaćina jer su ga na jednoj benzinskoj pumpi na samom jugu Srbije, opljačkali Albanci koji su ovim brutalnim napadom na budućeg Don Vita Korleonea još tada najavili preuzimanje vodeće pozicije u svetu organizovanog kriminala.

Tu bi Bobijevom putešestviju bio kraj da nije bilo dobrodušnih srpskih seljaka koji su mu još jednom pomogli i dali mu novac koji mu je bio potreban da nastavi put. Mladi Robert je uz zahvalnost obećao da ih neće zaboraviti i da će se sigurno ponovo videti.

Tek posle mnogo godina, kada je De Niro postao velika filmska zvezda, njegovi domaćini su saznali da je slavni glumac bio njihov dragi gost.

BOBI PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA (GOODFELLAS)

Ponovna poseta Roberta De Nira Srbiji je mnogo poznatija, jer je sredinom sedamdesetih gostovao u Beogradu na FEST-u kao jedan od najtalentovanijih mladih holivudskih glumaca koji je već tada stekao svetsku slavu zahvaljujući kultnom Taksisti.

Iz tog perioda ostale su brojne anegdote o nezaboravnom provodu koji je Bobi imao u Beogradu i žurkama kojima je prisustvovao, a na jednoj od njih je zaigrao čak i naše kolo o čemu  svedoči ova fotografija.

Za uspomenu, De Niro je tada na poklon dobio čuvenu knjigu našeg Nobelovca, Ive Andrića, Na Drini ćuprija. Zadivljen snagom i dubinom ovog remek dela, i opčinjen lepotama Srbije i toplinom Srba, Bobi je svojoj kćerki dao ime Drina.

                                   

Nije naravno ništa čudno što su sve bebisiterke Bobijeve dece bile Srpkinje.

Posle ove posete Beogradu Bobi više nije dolazio u Srbiju, pa smo mogli da ga vidimo još samo na filmskom platnu.

Pošto nas više nije spominjao u svojim intervjuima, sa razočaranjem smo pomislili da nas je zaboravio. A u stvari je bilo sasvim suprotno! Ne samo da nas nije zaboravio, već se u tajnosti bespoštedno borio za nas.

BOBI SE BORI ZA SRBE (THE MISSION)

Mnogi ljubitelji filma znaju da Robert de Niro u scenama lova u legendarnom Lovcu na jelene koristi lovački karabin naše fabrike Zastava oružje iz Kragujevca - M70 (u SAD čuven kao MARK X).

                  

Ali ono što je za većinu ostalo nepoznato jeste da je to isljučivo zasluga samog De Nira. Bobi je želeo da srpskoj fabrici omogući izlazak na svetsko tržište, pa je kod reditelja filma, Majkla Ćimina, insistirao da u scenama lova u kojima se pojavljuje, on lično koristi baš Zastavin lovački karabin. Zahvaljujući ovoj besplatnoj reklami koju im je obezbedio, kragujevačka fabrika lansirana je među svetske gigante u proizvodnji i prodaji lovačkog, sportskog i drugog savremenog streljačkog oružja, gde se i dan danas nalazi.

Kada su se sredinom devedesetih crni oblaci nadvili nad Srbijom,  De Niro je kao jedna od najviđenijih ličnosti američkog establišmenta i čovek koji se kretao u društvu najmoćnijih ljudi Sjedinjenih država, vrlo brzo shvatio šta nam se sprema u vašingtonskoj kuhinji. Takođe je saznao da će za izvođenje operacije nad Srbijom bez anestezije u cilju amputiranja njenih delova, biti zadužena ekipa pijanih mesara sa falsifikovanim diplomama hirurga iz Demokratske stranke sa Bilom Klintonom na čelu. 

Bobi je razmišljao šta on lično može da učini kako bi pomogao narodu koji ga je toliko zadužio u mladosti i za koji je toliko vezan. Shvatio je da je najbolji način za to da se približi čelnim ljudima nove administracije kako bi preko njih mogao da lobira za Srbe i kada zatreba, interveniše u njihovu korist.

BOBI U OSINJEM GNEZDU (THE KILLER ELITE)

Zbog svega ovoga je postao jedan od najvatrenijih simpatizera Demokratske stranke i jedan od njihovih najvećih donatora. Iz istog razloga sklopio je lažno prijateljstvo sa budućim predsednikom SAD, Bilom Klintonom i njegovom ženom Hilari kao i sa drugim istaknutim članovima ove stranke kao što su general Vesli Klark, Al Gor i Džon Keri.

Sve njih je finansijski pomogao i javno podržao kada su ispred Demokrata bili kandidovani za predsedničke kandidate Sjedinjenih država. Koliko je Bobiju teško palo što na taj način mora da plaća svoju ljubav prema Srbima, najbolje pokazuje takozvana večna lista najvećih donatora Demokratske stranke na kojoj on zauzima tek 67. mesto u šta se možete uveriti ovde:

http://www.google.com/url?q=http://www.newsmeat.com/celebrity_political_donations/Robert_Deniro.php&sa=U&ei=l0gBTb74E4648gOrhLCaCA&ved=0CA8QFjAA&usg=AFQjCNGuY_7SUexu3rpWY6CBiY08oaIiTQ

O tome koliko je bio spreman da se lično žrtvuje za Srbe, najbolje svedoči njegov postupak iz septembra 2004. godine. Bobi je tada odbio da se pojavi na Venecijanskom filmskom festivalu na kome je trebalo da primi počasno italijansko državljanstvo jer se tome usprotivila najstarija i najbrojnija organizacija Italijana u SAD, Sinovi Italije, sa obrazloženjem da De Niro svojim holivudskim ulogama sve Italijane predstavlja kao mafijaše i da nije učinio ništa za promociju italijanske kulture u svetu. Pošto je shvatio da bi se ovim gestom u tom trenutku ozbiljno zamerio velikom broju tradicionalnih glasača Demokratske stranke koje predstavlja italijanska zajednica u Americi čiji bi bojkot na predstojećim predsedničkim izborima ozbilno ugrozio pobedu Džona Kerija na koga je De Niro računao kao budućeg zaštitnika Srba, on je odlučio da se ipak ne pojavi u Veneciji.

A kada je 1998. godine protiv Bila Klintona pokrenut postupak impičmenta zbog optužbi za krivokletstvo i opstrukciju pravde koji je mogao da rezultira njegovim uklanjanjem sa predsedničke funkcije, De Niro je uložio sav svoj ugled kako bi u Kongresu lobirao za svog takozvanog prijatelja. Kao što nam je poznato, Klinton je izbegao impičment jer ga je Senat oslobodio optužbi, a on nije zaboravio Robertovu podršku koju mu je ovaj ukazao u najtežim trenucima.

                    

Ipak, na kraju su se sve te mučne večere sa Klintonovima i njihovom klikom i sve dosadne donatorske zabave konačno isplatile. Jer kada je 1999. godine Amerika bombardovala Srbiju, Bobi je uspeo da ostvari prvi veliki uspeh u našu korist jer zahvaljujući njegovom ličnom zauzimanju kod Bila Klintona, beogradski mostovi su sačuvani od rušenja.

TREĆI PUT PREDSEDNIK ČASTI - BOBI JE VIDEO BORISA

( You talkin to me?)

A kada su se ratne bure na Balkanu stišale, Bobi je posle bravurozno obavljenog posla u Vašingtonu izašao iz ilegale i ponovo se pojavio među Srbima. I to među njihovim najpoznatijim predstavnicima.

Prvo se u septembru 2007. godine, na opšte oduševljenje svakolikog srpstva, našao usred navijačkog tabora našeg teniskog asa, Novaka Đokovića, kada je zajedno sa Marijom Šarapovom fanatično navijao za Noleta u finalu US Opena.

Ako znamo da je Novak za protivnika te noći imao velikog Rodžera Federera za koga su navijali gotovo svi ostali na Flešing Medouzu, De Nirov gest još više dobija na značaju. Ljubomorni Federer to nije mogao da podnese, pa se posle meča rasplakao na terenu.

A onda, još veće iznenađenje: sledećeg dana De Niro se u Njujorku sastao ni manje ni više nego sa predsednikom Srbije lično.

Sa njim je u prijateljskom, srdačnom i opuštenom razgovoru proveo gotovo dva sata. Nakon ovog sastanka Bobi je izgovorio čuvenu rečenicu: - Maybe I am part Serbian!

http://www.youtube.com/watch?v=KSF_LSN-jHg

О čemu su pričali iza zatvorenih vrata ne znamo, ali možemo naravno da pretpostavimo. Nema sumnje da je Bobi predsednika Srbije upoznao sa impozantnim rezultatima svog tajnog rada u našu korist i da su njih dvojica detaljno razradili dalju strategiju za odbranu srpskih nacionalnih interesa. A da smo dobro naslutili sadržaj njihovih tajnih razgovora, pokazalo se samo par godina kasnije.

I OD OBAME IMA CRNJE (THE FAN)

Promena do koje je došlo u Ovalnom kabinetu posle odlaska Demokrata, kada se 2001. godine u Belu kuću uselio Džordž Buš, Srbiji nije donela ništa dobro jer joj je za vreme mandata Republikanaca otet Kosmet.

Ovo je De Nira učvrstilo u uverenju da su Demokrate za Srbe ipak manje zlo. U skladu sa tim, on je svoju podršku ponovo ukazao kandidatima Demokratske stranke za predsednika Amerike 2008. godine - Hilari Klinton i Baraku Obami.

Obama je u trci za predsedničkog kandidata pobedio Hilari i to na veliko Bobijevo zadovoljstvo jer je verovao da će jedan crnac, pa makar bio i predsednik najmoćnije zemlje sveta, sigurno pokazati više saosećanja za jedan mali narod koji je toliko dugo bio ugnjetavan i ponižavan, nego što bi ga imala jedna histerična domaćica isfrustrirana vanbračnim seksualnim avanturama svog muža.

Zbog toga je Robert, osim finansijski, Obamu podržao i lično, svojim pojavljivanjem na njegovim predizbornim konvencijama.

Najčuveniji je bio De Nirov nastup na Obaminom mitingu u Ist Raderfordu u Nju Džersiju kada je njegove simpatizere maestralno omađijao svojim govorom:

- I’ve never made a speech like this at a political event before. So what am I doing here? I’m here because finally one person has inspired me. One person has given me hope! One person has made me believe that we can make a change!

       
De Niro se tom prilikom posebno obratio mladim biračima kako bi ih animirao da glasaju za Obamu, i to sledećim rečima:

-You wanted to vote, you just didn't have anyone to vote for. Well, you know what, I felt the same way. Until now!

Uostalom, potražite na Youtube-u snimak "Robert De Niro backs Obama" i sami pogledajte ovu vrhunsku glumačku bravuru dostojnu još jednog Oskara.

U novembru 2008. godine, Barak Obama je ubedljivo pobedio republikanskog kandidata MekKejna i postao prvi crni predsednik SAD. Podrška koju mu je De Niro davao tokom cele kampanje još jednom se višestruko ispatila i donela veliko dobro njegovim Srbima, jer za prve dve godine Obamine vladavine Srbiji nije oduzet još neki deo teritorije.

I ne samo to, isključivo zahvaljujući Bobijevom zalaganju i prijateljstvu sa Obamom, Srbiji su krajem 2009. godine ukinute vize.

S pravom se pitate: - Pa kako je moguće da Bobi za svoja herojska i dobročiniteljska dela za srpski narod još uvek od države Srbije nije dobio nikakva odlikovanja, a nema sumnje da zaslužuje ona najviša?

Ne budite naivni, upravo to je pokazatelj mudrosti našeg državnog vrha jer bi se takvim neopreznim potezom razotkrila De Nirova briljantna kamuflaža što bi ga zauvek onemogućilo da nastavi svoj uspešni konspirativni rad za srpsku stvar u Vašingtonu.

CITY BY THE SEA

Posle svega iznetog, naravno da će insert koji sledi za sve biti veliko iznenađenje:  

http://www.youtube.com/watch?v=PxlpK5fJRwQ

- Pa šta je ovo trebalo našem Bobiju? - pitate se - Zar nije moglo bez ove rečenice? 

Ali ne žurite sa osudom i naglim zaključcima jer kao što ste videli iz gornjeg teksta - nije sve onako kao što izgleda. Ovo što ste upravo videli je samo mali kompromis na koji je Bobi morao da pristane da bi ostvario nešto mnogo veće u korist naroda koji toliko voli i poštuje.

- Šta je to i na koji način je ovaj insert sa tim povezan? - još uvek su sumnjičavi neki od vas.

Pa evo o čemu se radi:

NASTAVAK TEKSTA OVDE

The Expеndаbles (2010)

Režija: Sylvester Stallone

Scenario: Sylvester Stallone & Dave Callaham

Osamdesetih godina, u vreme dok su Rambo, Džon Matrix i Džon Meklejn, u punoj snazi spasavali Ameriku od belosvetskih zlikovaca neumoljivo tamaneći Ruse, Arape, neposlušne latinoameričke diktatore i zapadnoevropske teroriste, Srbi se nisu nalazili na listi prioriteta američke spoljne politike, pa se zato nisu ni našli na nišanu najpoznatijih filmskih akcionih heroja Sjedinjenih država.

Kada je, međutim, devedesetih godina Stejt department preko veze, bez kastinga, dodelio Srbima uloge glavnih negativaca i najvećih svetskih zlotvora i o tome obavestio holivudske producente, za sudar titana bilo je isuviše kasno jer su Stalone, Švarceneger i Vilis već bili zreli za penziju.

Sa Expendables Stalone to pokušava bar delimično da nadoknadi i to kroz, na ovim prostorima već čuveni monolog Mikija Rurka.

Njihovo spominjanje Srba u ovoj sceni u stvari je lamentiranje za tim što do filmske borbe sa njima zapravo nikada nije ni došlo. Jer znamo to iz sporta - jedino dovoljno snažan i inspirativan protivnik može jednog šampiona da natera da iz sebe izvuče maksimum. A na filmu je to još očiglednije - samo dovoljno zao i zajeban negativac učiniće da good guy izgleda još bolje i ubedljivije.

To što su baš Srbi zaslužni za jedno od najgorih i najtraumatičnijih iskustava najtvrđe i najopakije ekipe koja je ikada hodala filmskim platnom, za Srbe predstavlja svojevrsno priznanje.

A uz priznanje, to je i žal Slaja, kao najčuvenijeg igrača tima neranjivih i neuništivih američkih superheroja, što su Srbi umesto sa premijer ligašima poput njih, svoje filmske bitke morali da vode sa boranijom iz zonske lige kao što su Ričard Gir i Oven Vilson. Sa mekušcima koji bi u velikom derbiju, do koga nikad nije došlo niti će doći, mogli da budu samo skupljači lopti.

Slike vredne hiljadu laži

Prenosimo tekst Nebojše Malića „Slike vredne hiljadu laži“ (Images Worth a Thousand Lies) objavljen na sajtu Antiwar 9.5.2002. godine, u kojem autor prikazuje i analizira nastanak i razvoj američkog chetnixploitationa kao još jednog nakaznog ploda višedecenijske simbioze Pentagona i Holivuda, a sve to kroz predstavljanje najpoznatijih CHEX naslova od kojih će, naravno, svaki dobiti poseban tretman na našem blogu. Zahvaljujemo Nebojši što se potrudio da izvorni tekst objavljen na engleskom prevede i prilagodi za naš blog.

Nebojša Malić je istoričar (diplomirao istoriju i političke nauke na američkom univerzitetu Grejsland u Ajovi), politički komentator i prevodilac. Autor je bloga Sivi soko/Gray Falcon i redovni kolumnista pomenutog Antiwar sajta. Živi i radi u SAD.

Balkan u popularnoj kulturi:
Slike vredne hiljadu laži

Autor: Nebojša Malić

Budući da su filmovi i televizija izuzetno uticajni u samoj Americi, a zabava američke proizvodnje ima dominantan položaj na svetskom tržištu, ne treba potcenjivati uticaj američke popularnе kulturе na svetske događaje. Istoriju možda pišu pristrasni istoričari ili pokvareni novinari, ali njena uveliko pojednostavljena forma se urezuje u mozgove masa preko filmova i televizije.

Predrasude protiv predrasuda

Na primer, slika Arapa kao terorista je dugo bila standard holvudskog menija, tako sveprisutna tokom 1980-ih da su kultni klasici kao „Povratak u budućnost“ (Back to the Future) i „E.T.“ prikazivali elemente terorističke zavere ili ih spominjali. Muslimanski terorizam je takodje bio ključni element tehno-triler knjiga početkom 1990-ih, kao što su „Neprijatelj iznutra“( Enemy Within) Larija Bonda, ili „Zbir svih strahova“( Sum of All Fears) Toma Klensija.

1998. godine je Edvard Cvik, reditelj filmova - „Slava“, „Hrabrost pod paljbom“( Glory, Courage Under Fire) napravio „Opsadu“, (The Siege) izuzetnu dramu koja se bavi nizom smrtonosnih terorističkih napada islamskih terorista u Njujorku, i državnim merama represije koje potom uslede.

Bio je to čudno proročki film, s obzirom na to šta se dogodilo 11. septembra 2001. i posle. Međutim, arapsko-američke grupe su odmah protestovale protiv ovog filma. Naviknuti na slike u popularnoj kulturi koje su opisivale muslimane isključivo kao teroriste, napali su Cvikov film a da ga nisu ni videli.

Iako je „Opsada“ bila veoma fer prema Arapima - naročito u poredjenju sa, recimo, filmom „Istinite laži“ (True Lies) Džejmsa Kamerona iz 1994. – film je postao meta kontroverze i bojkota. Tako su se protiv navodnih predrasuda borili sa neopravdanim predrasudama, i (gle čuda) predrasude su pobedile.

Da nije bilo stereotipa muslimana kao terorista u popularnoj kulturi, američki Arapi možda ne bi reagovali na „Opsadu“ sa toliko žestine. A da su lekcije „Opsade“ uzete iole ozbiljno, 11. septembar se možda ne bi ni dogodio. Istorija je puna takvih ironija sudbine.

Kroz mračno ogledalo

Tokom 1990-ih, kada su ratovi u bivšoj Jugoslaviji bili na svim naslovnim stranicama, zabavljači su požurili da zarade na tajanstvenim sukobima na drugoj strani sveta. Slike arapskih terorista sada su polako zamenili stereotipi o balkanskim teroristima – što će reći, skoro isključivo Srbima. Stvarni događaji, koje su prvo pogrešno protumačili mediji a onda preuveličali propagandisti, dopali su šaka profesionalnim prodavačima iluzija. Kroz knjige, filmove i TV emisije, Balkan kakvog nikada nije bilo oživeo je u umovima američke publike.

Nepostojeće nuklearne bombe

Pre nego što je Nikol Kidman mogla tragično da se zaljubi u „Mulen Ružu“, morala je prvo da spasi Menhetn - uz pomoć Džordža Klunija - od jednog Srbina sa nuklearnom bombom, u filmu „Mirotvorac“ (Peacemaker 1997). Osujećeni bombaš je predstavljen kao član skupštine RS, koji je ubio svog kolegu da osigura sebi mesto u delegaciji koja putuje u Njujork. Njegov motiv? Osveta Ujedinjenim nacijama, jer su snajperisti ubili njegovu porodicu a mirovnjaci nisu učinili ništa da pomognu.

Ne mora se biti stručnjak za Balkan da se odmah vidi u čemu je problem. Pre svega, bosanski Srbi nikad nisu imali nuklearno oružje, niti postoje neki dokazi o tome da su pokušali da ga nabave. Drugo, motiv pripisan "teroristi" bio je čista fantazija. Bosanski Srbi nikad nisu očekivali od UN da im pomogne – već jedino Muslimani. Nije da među Srbima u BiH nije bilo animoziteta prema UN i Imperiji; oni su ipak najčešće pomagali srpskim neprijateljima – pa čak ponekad i istinskim teroristima. Ali holivudsko pravilo je da istini nikada ne treba dozvoliti da stane na put dobroj priči.

Bosanski Srbi sa nuklearnim oružjem imali su ulogu i u seriji mreže UPN, „Sedam dana“ (Seven Days 1998-2001), kada se njen junak koji putuje kroz vreme borio protiv Srba koji su namerili da kupe plutonijum od (isto tako fiktivnih) domaćih američkih terorista . „Sedam dana“ se vratila u Bosnu u još jednoj epizodi, da spasi američke taoce od zlih Srba.

Sudija u bombarderu

Najčešći posetilac Bosni je međutim bila hit-drama kanala CBS, „JAG - Mornarička advokatura“ (JAG - Judge Advocate General). Jedna od prvih epizoda je prikazala nepobedivog advokata-pilota Harmona Raba mlađeg kako bombarduje Srbe u Bosni. U potonjim epizodama, Rab je spasavao oborene američke pilote, bombardovao Kosovo, i čak spasavao američke obaveštajce od italijanske mafije - koju su angažovali Srbi.

U jednoj epizodi Rab brani previše revnosnog kolegu pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleći da su Srbi koji čine zločine (!). Štaviše, pilot tvrdi da je pre toga video srpske zločine i zakleo se da neće dozvoliti da se ponove.

Što je previše, previše je, čak i kad se radi o fantaziji. Niko od Amerikanaca, pa ni ostalih vojnika NATO ili UN, nikad nije bio svedok nekih zlocina, a kamoli piloti koji su leteli nekoliko kilometara u atmosferi. Dapače, NATO piloti su pre počinioci zločina, kako mogu da posvedoče bombardovani vozovi, mostovi, škole, bolnice, pijace i TV stanice širom Srbije.

Samo neko ko ne zna ništa o VJ je mogao da misli da ona koristi iste oklopne transportere kao Rusi. Budući da to nije slučaj, celi zaplet epizode postaje besmislen. Uostalom, jugoslovenske (a ni srpske) vojske već odavno nije bilo na Kosovu kada su se "mirovnjaci" pojavili. Jedini Srbi koji su ostali na Kosovu bili su civili. Okupacione trupe NATO u stvari jesu bile svedoci zločina – ali onih koje je nad tim civilima činila albanska OVK. Šta su učinili da se ti zločini prekinu ili spreče? Ništa. To se, dabome, nikad ne spominje. Moglo bi da iskomplikuje stvari, je li.

Čovek sa dva pogrešna imena

Takve zamene teza su u svetu TV fantazije više pravilo nego izuzetak. Prva sezona Foksove hit serije „24“ kao arhinegativca je imala «srpskog vojvodu» po imenu Viktor Dražen (Denis Hoper), optuženog za zločine na Kosovu. Eto opet tih famoznih zločina, koji imaju otprilike onoliko veze sa istinom koliko i prosečna američka serija.

A tu vezu najbolje opet ilustruje činjenica da Foksov "Srbin terorista" ima dva imena – pa još hrvatska!

Dražen je, naime, hrvatsko ime – a ne srpsko prezime. Kao "Bob" u Americi. Zapravo, verovatnije je da ćete naći Amerikanca koji se preziva "Bob" nego Srbina ili Hrvata koji se preziva "Dražen". Viktor na latinskom znači "pobednik", i prilično je popularno ime među katoličkim Hrvatima – ali ne i pravoslavnim Srbima. Tako su scenaristi jadnom Denisu Hoperu dali em pogrešno prezime, em pogrešnu nacionalnost. Takvo neznanje zahteva trud; talenat sam po sebi nije dovoljan.

Zanimljivo je da sve ove srpske zlotvore igraju ne-Srbi. U svim navedenim primerima, i jos mnogim drugim, srpske zločince (drugih Srba i nema) uvek igra neko drugi. Možda srpski glumci - za razliku od njihovih političkih vođa - još uvek imaju malo dostojanstva. (Napomena autora: ovo je pisano nekoliko godina pre nego što su mnogi srpski glumci odlučili da je prava demonstracija «evropejstva bez alternative» uloga u nekom srbomrzačkom ratnom filmu.)

Bekstvo iz istine

Filmovi o spasavanju su jedan od najgorih pod-žanrova eksploatacije balkanskih ratova. Uzmimo za primer jedno od prvih ostvarenja snimljenih na terenu, „Dobro došli u Sarajevo“( Welcome to Sarajevo) iz 1997, navodno je trebalo da bude kritika ravnodušnih novinara. Dočim je u stvarnosti upravo "interventno novinarstvo" likova poput Kristijan Amanpur učinilo bosanski rat toliko prljavim, uz patnju i smrti namerno isprovociranim da bi se nahranile zapadne kamere.

Ovo nije jedini kliše koji „Dobro došli u Sarajevo“ ponavlja do besvesti: tu su i masakri i “koncentracioni logori". A konačna uvreda dolazi u vidu deteta koje je proizvedeno u smisao pohoda jednog dušebrižnog novinara; siroče za čiji izlazak iz grada pod opsadom se bori, uprkos policiji koja zabranjuje svaku evakuaciju (gle čuda, ovo su pogodili) je Muslimanka. Devojčica na kojoj je priča (vrlo labavo) zasnovana je bila Srpkinja.

Ubedljivo najgori u ovoj kategoriji je film „Iza neprijateljskih linija“(Behind Enemy Lines) iz 2001. Radi se o tugaljivoj smesi reciklirane propagande, koja pokušava da ubaci malo Holivuda u neprijatnu priču poručnika Skota O'Grejdija. Rezultati su predvidljivo kriminalni.

U leto 1995, O'Grejdijev F-16 je oboren raketom dok je izviđao pozicije bosanskih Srba za planiranu kampanju NATO bombardovanja. On se katapultirao, krio u planinama i posle nekoliko dana ga je pronašla i izvukla četa marinaca, bez ikakve borbe. U O'Grejdijevoj odiseji nema ničega herojskog. Dopustio je da avion vredan više miliona dolara obori zastarela PVO raketa usred bela dana, vucarao se po gudurama zapadne Bosne, a onda su ga pronašli Marinci i helikopterom se vratio u Italiju. Ali kada je američkoj vladi bio potreban heroj da ućutka kritiku njene politike na Balkanu, O'Grejdi je to preko noći postao.

Čak i tako doterana u službi politike i propagande, O`Grejdijeva priča je bila dosadna. Zato je Holivud smislio novu priču. Ovog puta "heroj" je bio navigator, koji je preživeo dok su njegovog pilota brutalno ubili pomahnitali Srbi (koje su opet igrali ne-Srbi, je li). On je onda morao da beži od tih istih Srba kroz kišu metaka, eksplozija, šrapnela ostale pirotehnike, a spasioci nisu bili Marinci već oficiri koji su prekršili naređenja. Usput, navigator je bio "svedok srpskih zločina" (opet!) i čak je sa sobom poneo dokaze!

O'Grejdi je oboren daleko od ratne zone, a nigde blizu mesta gde su navodno viđeni zločini (sugestija filma je da se radi o Srebrenici). Međutim, „Iza neprijateljskih linija“ tvrdi da je baš oboreni navigator doneo "dokaze" koji se koriste na suđenjima za ratne zločine! Znajući kakvim se metodama služi Haška Inkvizicija, ne bi čudilo da «dokaze» uzimaju iz filmskih scenarija, ali što je previše...

Usamljena istina

Ovo je samo vrh ledenog brega. Za odgovarajuće dokumentovanje svih iskrivljenih slika sa Balkana u američkoj pop-kulturi trebalo bi daleko više vremena, prostora, rada i novca. Mnogo je lakše naći primere gde je balkanska tragedija predstavljena realno. Nema skoro nijednog.

Jedan izuzetak vredan paznje je novela Ralfa Pitersa, „Nema rata u Melnici“(There Is No War in Melnica). Ističe se u inače prosečnoj antologiji «Borba» (Combat ) - knjiga 3 urednika Stivena Kuntza. Piters opisuje jezivi karakter haosa u Bosni, gde se zločini pogrešno tumače a ubistva insceniraju zarad provociranja strane vojne intervencije.

Piters je bio u Bosni, za razliku od većine scenarista i njihovih producenata, tako da bi to delimično moglo da objasni ovaj dodir sa stvarnošću. Ali mnogi drugi zapadnjaci su boravili u regionu, pa su ipak izabrali da pletu laži i poluistine. Piters zato zaslužuje pohvalu kao mali, usamljeni glas istine medju bučnim morem sumanutih laži. Na kraju krajeva, istina je često mnogo zanimljivija od fantazije.

Ali fantazija - pogotovo loša fantazija - lakše se prenosi na ekran.

Remake (2003)

režija: Dino Mustafić

scenario: Zlatko Topčić

Gledano iz današnje perspektive, Remake teško da ima neki značaj osim istorijskog. U vrijeme kada se pojavio (2003. godina) to je zaista bio ultimativni chetnixploitation. Bosanski dobitnik Oskara, No Man's Land (aka Ničija zemlja), snimljen je dvije godine ranije i predstavljao je pokušaj da se iz neke kvazineutralne perspektive kaže koja pametna o ratu u Bosni, njegovim uzrocima, posljedicama, životu u budućnosti i sl. Istina, Tanović je mizerno flopnuo u svojim umjetničkim ambicijama, jer njegov film u suštini na sva pitanja daje odgovore identične onima koje javnost u Sarajevu i Federaciji BiH in general «zna» od samog početka, tako da ne samo da nije ništa neutralniji od prethodnih djela iz sarajevske kuhinje, već uspijeva da bude ideološki znatno nepošteniji od njih. Ipak, i takav kakav jeste, dovoljan je da zavara neke naivne budale da pomisle kako je to zapravo kritika stranaca koji su imali moć da spriječe krvoproliće a nisu to učinili. Ničijom zemljom ćemo se naravno pozabaviti u posebnom rivjuu.

Remake s druge strane nema apsolutno nikakvu namjeru da se bavi takvim trivijalijama kao što je npr. ko je počeo rat i tome slično. Zna se ko je zlotvor a ko žrtva i tu nema nikakve dalje prepiske. Vrijeme nije potrošeno na objašnjavanje očiglednosti već na razvoj glavnog lika i povezivanje događaja iz devedesetih sa onima iz četrdesetih. Tada je, naime, Sarajevo bilo pod čizmom nacista i njihove marionetske tvorevine NDH, a pola vijeka kasnije slično se ponovilo sa četnicima u glavnoj ulozi, mutatis mutandis. Kao što vidimo iz filma, nacisti, ustaše, Vojska RS (aka četnici), sve je to zapravo potpuno ista gamad, osim suptilnih razlika kao što je npr. ta da su ustaše kulturne, uglađene i ispeglane (ne računajući neku seljačinu iz Jasenovca koja čačka uši dok njegovi minioni zarobljenike časte maljevima u glavu), dok su četnici obična primitivna stoka nedostojna bilo kakvog ozbiljnog razmatranja. Međutim, način na koji je ovaj film prikazao četnike postao je deplasiran pojavom čuvenog ekstravagantnog remek-nedjela Go West.

Četniki skript doktor

Remake prati sudbinu mladog i perspektivnog sarajevskog scenariste Tarika Karage (izem ti prezime), koji je u osvit rata u Bosni nekim Francuzima poslao scenario za nekakav film zasnovan na doživljajima njegovog oca Ahmeda. Taj Ahmed je, naime, početkom četrdesetih godina u okupiranom Sarajevu bio jedan od udarnih operativaca izvjesne organizacije teror..., pardon, boraca za slobodu (Mlada Bosna: The Sequel). Tada je on bio mlad, šarmantan obješenjak, kome se izdešavala sva sila nezgoda – zbog svog slobodarskog djelovanja završio je u Jasenovcu, najbolji prijatelj mu se muvao sa curom, cura mu je poginula, a ubio je baš taj najbolji prijatelj «nesretnim» slučajem, pa je onda on morao da kokne tog najboljeg prijatelja nakog što se izvukao iz Jasenovca itd. Standardno.

Radnja filma dešava se devedesetih, dok su događaji od pola vijeka prije dati u formi flešbekova. U sadašnjem vremenu Ahmed se javlja u ulozi mudrog starca (TM) koji gledaocima sa jeftinijim ulaznicama eksplicitno citira poentu filma – istorija se ponavlja. To ako nisu uspjeli da shvate ni na osnovu naziva filma ni onih silnih flešbekova iz četrdesetih.

Što se tiče Tarika (inače, glumi ga Ermin Bravo, ružnija polovina Mirjane Karanović), on, kao i otac mu, završava u zarobljeništvu (ovog puta četničkom) i, uz sve muke koje tamo podnosi, mora još da brine za voljene osobe o kojima sad ne može lično da vodi računa. Njegov najbolji prijatelj Miro (Srbin, ali dobar čovjek) pomaže mu koliko može iz svoje nezahvalne pozicije – on je pokušao da dezertira u mrtvačkom kovčegu, ali zli četnici su ga skembali i momentalno mobilisali.

"Ti ćeš MENI da se kriješ po mrtvačkim kovčezima? Marš na prvu liniju, bitango dezerterska!"

Srećom po Tarika, oni Francuzi kojima je slao scenario došli su do zaključka da pri ruci imaju novog Orsona Velsa i da nije u redu da jedan takav genije čami u četničkom zarobljeništvu, te izdejstvuju njegovo oslobađanje odatle i prebacivanje u Pariz, gdje će njegov scenario da se filmuje, ne bi li se svijetu skrenula pažnja na «novi genocid» koji se u Bosni dešava. Nažalost po Tarikove voljene osobe, Alehandro Gonzales Injaritu i Giljermo Ariaga su očigledno bili među Topčićevim uzorima prilikom pisanja scenarija, tako da su skoro svi nadrljali, nažalost van kamere. Najveći peh je doživio Miro, ali o tome ćemo nešto kasnije.

"Woe is me!"

Događaji koji se dešavaju u sadašnje vrijeme na Grbavici (a zar ste sumnjali?) ilustruju kakav ljudski otpad su ti četnici. Sve je to primitivno, neuko, debelo, neuredno, prljavo i pokvareno – recimo vojvoda Mišo je ugojeni degenerik koji maltretira Tarika zbog njegovog scenarija (to je topla ljubavna priča, a četnik oće što više silovanja i klanja), a voli i iz čista mira da puca zarobljenicima u glavu. Neki bradati luzer (igra ga lik koji je glumio u britanskom TV filmu Warriors, čiji opis iz pera kolege Simerijanca ćete imati priliku da čitate kasnije na ovom blogu) koji prvi upada Tariku u stan, vodi s njim ovakav razgovor o filmskim posterima na zidu:

«Ko ti je ovaj brko?»

«Čarli Čaplin.»

«Neki vaš?»

Tu je i izvjesni Vaso, grmalj koji jednako ne može da smisli Muslimane i srpske dezertere, ali ipak zlatni globus odnosi trio predvođen Emirom Hadžihafizbegovićem koji se pojavljuje samo u jednoj sceni.

Ali kakva je to scena! Šteta je što čitav film nije u tom stilu. O čemu je zapravo riječ? Naime, nakon jednog neuspjelog bijega, Tarik je prebačen u nekakav zatvor u kom su pitomci mučeni na sljedeći način: Posade ih u klečeći položaj, ruke im vežu na leđima, a na pod postave posude za hranu. Zatim u njih naspu nešto što liči na rižu, ali đavo me odnio ako stvarno znam šta je, pošto je snimak s kog sam gledao film bio tako katastrofalno loš da sam jedva uspio da vidim da je u pitanju nešto bijelo (valjda!). Ako hoće da jedu, nesrećnici moraju da zauzmu položaj sličan onom prilikom klanjanja.

Tu nije kraj poniženjima – Hadžihafizbegović uz pomoć svoje vjerne štoperice mjeri tačno petnaest sekundi za jelo. Ko i nakon isteka vremena pokuša da se gosti, dobije to da mu nogom izbiju tanjir. Za to vrijeme, s druge strane rešetaka stoji bogato namješten sto, sa raznim vrstama mesa i rujnim vinom (zapravo pivom i rakijuštinom, čisto da se ispoštuje kanon o četnicima i rakiji).

Kad četnici završe s maltretiranjem nesrećnika, goste se za tim stolom. E sad, kako jelo nije jelo bez dobre muzike, natjeraju nekog mladića koji dobro pjeva (igra ga onaj nesretnik Mario Drmać, ili Drmač, ne znam tačno, što je kasnije odigrao ulogu života u filmu Go West, gdje je bio supruga Tarika Filipovića) da im izvede neku sevdalinku. Malac počne da pjeva nešto o nekakvom suncu i mjesecu kojih nema i razbija sve u 16 – zarobljenici se satraše plačući, a ni četnicima nije svejedno – gledaju zapanjeno kako lik sipa emocije iz dubine duše. Ali onda naiđe neprikladan dio pjesme u kom se spominje nekakav Ibrahimbeg ili nešto slično i tu ti Hadžihafizbegoviću načisto pukne film. Ko je još vidio da se Ibrahimi spominju za srpskim stolom? On iznervirano ustaje i headbuttuje vrlog pjevača posred nosa. Nakon toga ga još malo iscipelare i ostave da curi niz rešetke.

I taman kad u tom trenutku pomislite kako bi ovo moglo da se pretvori u vrlo solidan četnik-driven torture porn, dolaze oni nesretni Francuzi, vade Tarika iz zatvora (naravno, nakon što je prethodno potpisao papir da sve što ima ostavlja Srpskoj Republici, mada su već sve što ima pokrali) i zabavi je kraj.

Nažalost, ne i filmu. Jer od tog trenutka slijedi zapravo i najambiciozniji dio – kritika odnosa međunarodne zajednice prema ratu u Bosni, kao i istančana psihološka studija glavnog lika, koji u Parizu naleti na jednog od svojih mučitelja (onog što ga je taslačio oko scenarija) i prolazi kroz svu silu untrašnjih borbi u vezi s tim da li da rokne gamad pištoljem ili ne. Ta unutrašnja previranja prikazana su uz pomoć dugih ćutećih scena nabijenih kontemplacijom, što predstavlja pravi test za živce gledaoca – pa ko još voli da gleda kako neka budala zuri u zid i razmišlja? Bar da misli o golim ženama i da nam se te njegove maštarije prikažu u nekoj stilizovanoj sceni, ali jok. Uglavnom, na kraju nam čak nije ni prikazano šta se s četnikom desilo. Tarik je odlučio da uzme pravdu u svoje ruke, kupio pištolj i krenuo da ga rokne i onda je nesretni montažer napravio rez taman kad mu je držao pištoljčinu uperenu u sljepoočnicu. Kakva prevara!

Kao i u Ničijoj zemlji, kritikuje se ravnodušnost stranih sila prema kompletnoj situaciji i nespremnost da se konkretno reaguje bombardovanjem mrskog agresora i njegovim skenjavanjem na licu mjesta. Naime, film počinje nekim koktel partijem u Parizu, gdje onaj lik iz Transportera, koji je valjda gazda te neke producentske kompanije, svojim gostima predstavlja talentovanog scenaristu iz Bosne, čiji narod trenutno doživljava genocid i kome treba da se pomogne. Međutim, kada kasnije potpuno isti govor taj lik ponovi predstavljajući neku šiptarsku mladu spisateljsku «nadu», Tarik shvata bolnu istinu – te vašljive strance lijepo dupe boli za Bosnom i njenim patnjama, oni samo crpe jeftinu radnu snagu u vidu talentovanih bosanskih i šiptarskih pisaca da im rade scenarije za filmove. Kad od nekakvog gastarbajtera sazna da su mu se svi najbliži preselili na onaj svijet (jedino se ne zna šta je s Mirom), zajedno sa saznanjem da strane zemlje ne planiraju da kompletno svoje funkcionisanje koncentrišu na rješavanje bosanskog problema, on je potpuno slomljen čovjek koji više praktično nema razloga da živi. Deprimiran tom situacijom, odluči da ne želi više da boravi u toj neprijateljskoj zemlji koja ima toliko crnaca u fudbalskoj reprezentaciji i vraća se nazad ubosnu ne bi li dao i lični pečat borbi protiv srbočetničkog agresora.

Navlači maskirnu uniformu, kreće na «bojište» i u posljednjoj sceni vidimo ga kako u hrabrom ofanzivnom napadu (konstrukcija (C) Dragiša Ćo(r)sović 2010.) juriša na četnički bunker. U njemu se budi sjećanje na Đoku i Kovača, baca kašikaru unutra, čuje se zaglušujući KA-BOOM!, on veselo ulazi da bi se naslađivao zaprepaštenim licima pokojnih četnika koji su razvaljeni ko posljednje budale, kad tamo... na svoje zaprepaštenje otkriva da je upravo upokojio svog najboljeg prijatelja Miru. Sto mu gromova! U normalnim okolnostima, ubijanje vlastitih prijatelja se smatra dosta tužnim događajem, ali kako je ovaj film sav kredibilitet potrošio još u prvih petnaestak minuta, nećete imati potrebu za korištenjem maramica.

Šta smo naučili iz ovog filma? U Bosni su tekli med i mlijeko i onda se niotkud pojavila ta crnokapa banda bez sapuna (konstrukcija (C) izvjesni spiker sa nekog bosanskog radija tokom rata) i sve pokvarila. To je bila gomila odvratnih zločinaca, predvođenih Radovanom Karadžićem, tim ljudskim šljamom (i šlajmom), zlotvorom koji za doručak jede strah, za ručak patnju, a za večeru paštetu od ljudskog mesa. Svi koji tog zločinca podržavaju jednako su ružni, prljavi, pokvareni, neuredni i čupavi kao on. Jedini koji u četničkoj vojsci mogu da se nazovu ljudima su oni koji su, kao npr. Miro, tu prisiljeni da budu protiv svoje volje.

I to vam je otprilike to – red četničkog terora, red unutrašnje patnje i kontemplacije, red nezainteresovanih stranaca koji ne sprječavaju četnički teror, red relativno (ne)uspješnog humora i prođe film. On inače ima nedopustivo dugo trajanje, sat i četrdeset sedam minuta, a mogao je da bude bar sedamnaest minuta kraći da su ga malo bolje montirali i malo skratili one duge pozorišne scene. Neki od upečatljivih momenata uključuju još već pomenutu scenu pokušaja dezertiranja (grupa baba hoće da pređe u «slobodni» dio grada (onaj što je bez struje i vode i non-stop pod granatama agresora s brda), navodno da bi sahranili neku Čehinju, a u kovčezima nose Miru, Tarikovu curu Almu i njenog brata), kao i golišavu scenu Lucije Šerbedžije.