The Pacifier (2005) - deo prvi

Režija: Adam Shankman

Scenario: Thomas Lennon, Robert Ben Garant

Autor teksta SIMERIJANAC

Uredio Son of Man

pacifier – cucla

- Beyond the baby sucking definition, pacification implies freedom from tyranny, justice restored, and the protection of the innocent from outside threats. This is brainwashing at its most kid-friendly, because they're never too young.

Jeanie Miller

- Nothing any normal adult should choose to see, but if your kids insist, you could do worse than this. Not a whole lot worse, mind you

yawn-2 from San Francisco, California

- I give this film an 8 for its ideological content. In short, what one learns from this movie is that modern American families need to be appropriately militarized and surveyed so that they can protect themselves against terrorists, which are everywhere, even right next door.

Is this ideology at its best? welcome to Disneyland!

covell meyskens (acrylamide) from France

- Parents who subject their kids to films like this should be labeled child abusers.

crowrobot

The Pacifier je američki propagandni flm za decu koji zbog svojih CHEX elemenata zaslužuje mesto na ovom blogu iako ne pripada čistokrvnom CHEXu za decu, podžanru chetnixploitationa nastalog u Hrvatskoj, a čiji su najpoznatiji predstavnici Kanjon opasnih igara i Smogovci u domovinskom ratu. Indoktrinacija mladih naraštaja putem filmske umetnosti je disciplina u kojoj su nacistička Nemačka, a potom i države Istočnog bloka ostvarile zavidne rezultate da bi Holivud svojim filmovima dokazao da se dečji mozgovi mogu efikasno ispirati na mnogo suptilniji način, a da se uz to ostvari i komercijalni uspeh.

The Pacifier je najbolji primer za to jer pokazuje kako se pravi film koji će kod američke dece razviti obožavanje Armije SAD i divljenje njenim pripadnicima, naučiti ih ko su najveći neprijatelji njihove zemlje i koje narode treba da mrze, i pri svemu tome ih zabaviti i nasmejati.

A recept za to je vrlo prost:

Za početak spojite na istom zadatku najčuveniju filmsku kompaniju za proizvodnju dečjih filmova i jednu od najaktuelnijih holivudskih akcionih zvezda i priključite im kao supervizora stručnog konsultanta iz Pentagona. Zatim filmskoj zvezdi dodelite ulogu pripadnika Armije SAD, ubacite ga u buljuk dečurlije, a onda im pokažete da je on u stvari samo jedan veliki meda dobrica koji će ih paziti i čuvati bolje nego njihovi roditelji i braniti ih od belosvetskih terorista koji ih vrebaju ispod kreveta.

Sve ovo se može izraziti jednostavnom formulom:

(Studio Disney x Vin Diesel) + special agent Stevens = The Pacifier.

Dizni studio poseduje višedecenijsko iskustvo u proizvodnji filmova ove vrste – još 1942. godine su započeli uspešnu saradnju sa Pentagonom, kada su angažovani da prave propagandne crtaće kojima se opravdavalo američko angažovanje u Drugom svetskom ratu, a njihovo najčuvenije dostignuće novijeg datuma je patriotska oda istoriji Amerike i njenim tvorcima, poznata kao Nacionalno blago, sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi.

Ovaj film su pojedini kritičari nazivali uspešnom reklamom za masoneriju namenjenoj deci i omladini jer je studio Dizni njime predstavio mladim Amerikancima Iluminate i druge zloglasne predvodnike Novog svetskog poretka kao humanitarce i filantrope koji su svoj život posvetili borbi za mir i blagostanje u celom svetu („If they have to know about us, we’ll tell them what to know“).

A kada jednoj ovakvoj kompaniji priključite i čuvenog Tripl X-a u naponu muške snage (prvobitna opcija bio je Brus Vilis, ali je otpao kao suviše mator i potrošen), onda ne može biti promašaja.

Eto oduševljenih klinaca koji će jedva čekati da porastu da bi se prijavili u Američku vojsku,

eto srećnih roditelja što su njihova deca mogla da vide ovako zabavan a istovremeno i poučan film koji će ih naučiti pravim američkim vrednostima, eto zadovoljnih producenata koji su na tome masno zaradili. Pacifier je imao budžet od 56 miliona dolara, a ostvario je prihod od 198 miliona, od toga 85 miliona u svetu. Srećom po duhovno zdravlje naše dece ovaj film nije igrao u srpskim bioskopima, dok je u hrvatskim prikazivan pod „prigodnim“ naslovom Čvrsta ruka mira.

A čast da otvore ovaj obrazovno – zabavni program za američku decu i omladinu pripala je – kome drugom nego Srbima.

Uvodna scena filma predstavlja nam Vina Dizela kao poručnika SEALS-a iliti Foki, čuvene specijalne jedinice Američke mornarice.

Оn komanduje akcijom oslobađanja jednog od najvažnijih američkih bezbednosnih stručnjaka, Hauarda Plamera, koga su kidnapovali srpski pobunjenici.

Protiv koga ili čega su se ovi Srbi pobunili ostaje nam nejasno kao uostalom i samom scenaristi koji nam je uskratio informaciju na čijoj teritoriji se odvija ova spasilačka misija, tako da smo i dalje u dilemi da li su Srbi brodom, helikopterom i sa četiri skutera, pokupili profesora iz bazena njegove kuće, a onda prečicom preko Atlantskog okeana krenuli nazad za Srbiju, ili su ga možda kidnapovali dok je letovao na Crnogorskom primorju i bez odobrenja don Mila zaplovili preko Sredozemlja put Crnog mora ne bi li ga isporučili Rusima.

Dizel se naravno nije zamarao ovim marginalnim pitanjima teritorijalnog suvereniteta držeći se starog američkog principa da su sva svetska mora i priobalne vode javno dobro SAD kad god su im ugroženi nacionalni interesi, te je odlučno krenuo u akciju. Očekivano,Vin nas je isprašio za manje od minuta, ali ako nam je za utehu ovaj put nas nisu predstavljali Hrvati ili mađarski glumci koji pričaju na češkom jeziku, već lično Dizelovi ortaci kojima je on velikodušno sredio šljaku u ovom filmu, i to jedan plavokosi poljski kaskader i jedan preplanuli meksički izbacivač i bivši bokser koji su se uredno dogovarali i dovikivali na srpskom.

Kažu da je Stalone plakao od ljubomore gledajući Dizela u ovim scenama. Nekako se utešio kad je saznao da je sekvence na skuteru odradio Vinov dubler, dok je on sam krupne planove snimio jašući drvenog konjića u luna parku, a da scene jurnjave na vodi nisu snimljene na moru već u velikom bazenu unutar filmskog studija.

Svi oni gledaoci koji su sa podsmehom gledali ove kadrove, komentarišući da su takve akcije Foki moguće samo u holivudskom filmu, ostali su pre dva meseca zabezeknuti kada je baš ova jedinica izvela još spektakularniju i sada već čuvenu akciju u predgrađu Islamabada, glavnog grada Pakistana.

Kao što danas ceo svet zna, oni su uspeli da u roku od samo četrdeset minuta, bez ijednog izgubljenog čoveka, sa samo jednim metkom, ustrele devet godina star leš najtraženijeg svetkog teroriste Osame Bin Ladena naoružanog kalašnjikovom i poluautomatskim pištoljem (ni ne okrznuvši pritom dve žene koje je ovaj kukavički koristio kao živi štit), da likvidiraju jednog njegovog sina, četvoricu telohranitelja i jednu suprugu pride, da identifikuju Osamin DNK, transportuju ga do hiljadu kilometara udaljenog nosača aviona u Arabijskom moru i sahrane ga po tipičnim muslimanskim običajima bacivši ga u more, a da sve vreme celu misiju uživo prenose specijalno za predsednika Obamu i njegove najbliže saradnike.

Zato, kada sledeći put budete gledali sličnu akciju američkih specijalaca u nekom holivudskom filmu i pomislite kako je tako nešto nemoguće, bolje razmislite još jednom.

Ali, iako je bio superefikasan u likvidaciji Srba,Vin ipak nije uspeo da okonča akciju oslobađanja do kraja jer mu je profesor ubijen pred ulazak u spasilački helikopter, dok je on sam teško ranjen. Dva meseca kasnije, oporavljeni Dizel napušta vojnu bolnicu u pratnji svog pretpostavljenog, kapetana Foseta, koji ga obaveštava da je ubijeni Hauard Plamer radio na supertajnom programu pod šifrom GHOST („Duh“) - Guided High-altitude Scrambling Transmitter, softveru kojim se onemogućava lansiranje neprijateljskih nuklearnih raketa, i da Vlada SAD još uvek traga za njim jer se ne zna gde ga je profesor sakrio.

Na svoju sramotu Dizel saznaje da je zbog njegove nesposobnosti da sačuva Plamerov život za profesorom ostala udovica sa petoro dece. Ipak, on dobija priliku za popravni.

Kapetan Foset zajedno sa udovicom treba da otputuje u Švajcarsku kako bi u profesorovom privatnom sefu u Ciriškoj banci potražili disk sa „Duhom“ , dok će Dizel imati zadatak da za to vreme čuva decu jer je u kuću Plamerovih već neko provalio u potrazi za tajnim programom. Sada saznajemo da se Dizelov usamljeni heroj koji niotkuda dolazi da zaštiti majku sa decom kojima prete najgori zlikovci i u tom obračunu im zameni oca, sasvim slučajno zove Šejn. A preziva se Vuk (Volf)

Poručnik Šejn Vulf stiže u kuću Plamerovih i upoznaje se sa suprugom ubijenog profesora, gospođom Džuli i sa njeno petoro dece - Tajlerom, Piterom, Lulu, Setom i Zoi.

Gospođa Plamer baš i ne izgleda kao udovica u žalosti niti se ponaša kao žena čiji je muž pre samo dva meseca ubijen, ali na tako nešto smo već navikli u američkim filmovima.

Ona zatim Šejnu predstavlja i rumunsku bebisiterku zaduženu za brigu o najmlađima, gospođu Popesku, tipičnog rumunskog imena Helga koja izgleda kao ružna sestra Mortiše Adams.

- Aha! Bebisiterka iz Istočne Evrope! – u sebi će Šejn – Špijun, prostitutka, serijski ubica, vampir, ili sve to zajedno! Kako li su je samo pustili među ovu dečicu? Naravno da ću je odmah proveriti!

Šejn je shvatio da mu to mora biti prioritet jer ga je Rumunka, iznervirana zbog toga što se beba Plamerovih ispovraćala po njoj, upitala sa zlokobnim pogledom: - Da li imate dozvolu za ubijanje?

Kapetan Foset i Džuli Plamer sledećeg jutra odlaze za Cirih, a Šejn se odmah baca na proveru Helge Popesku. On unosi njene podatke u svoj kompjuter, ali na svoje razočaranje utvrđuje da o njoj ne postoji ništa kompromitujuće ili sumnjivo.

Ponekog malo obrazovanijeg američkog gledaoca začudio bi podatak da je jedna Rumunka pobedila na izboru za mis Čehoslovačke, ali naš specijalac ne nalazi u tome ništa čudno baš kao što nisu ni scenaristi filma.

Šejn svakom klincu na ruku stavlja elektronsku narukvicu za praćenje, a celu kuću obezbeđuje sigurnosnim kamerama i alarmima. Zahvaljujući tome on iste večeri otkriva da je za nedavnu provalu u kuću zapravo bio odgovoran dečko najstarije ćerke koji je tajno posećivao u njenoj sobi. Zoi spasava svog momka iz ruku nervoznog specijalca koji mu besno saopštava da je dobio zaduženje da čuva porodicu Plamer i da zato ne želi više da ga vidi u blizini njihove kuće.

Iako je pripadnik specijalne jedinice koji se nalazi na tajnom zadatku, Šejn ima čudnu naviku da se svima sa kojima se upoznaje predstavlja punim imenom, prezimenom i činom, pa im čak iznosi i cilj svoje misije. Sreća što je bar vizuelno tako neupadljiv, inače bi neko od neprijateljskih špijuna možda i mogao da ga provali.

Pošto je najurio njenog dečka, Šejn pokušava da smiri iznerviranu Zoi, a tada se iz komšijskog dvorišta pojavljuje bračni par azijskog porekla.

Oni mu se žale da od buke koju svake noći prave neposlušna deca ne mogu da spavaju na miru i da se odmore kako treba pošto od rane zore moraju da rade u svojoj pekari.

Šejn im obeća da će se pobrinuti za decu i proćaska sa njima na njihovom maternjem jeziku (tek da se vidi da američki specijalci dobro govore jezike svojih potencijalnih neprijatelja sa Istoka). Međutim, za tim nema potrebe jer kosooke komšije znaju engleski.

- E moj, Šejn...pa zar tebi to nije sumnjivo? - sa nevericom se pita svaki američki gledalac. - Bračni par iz Azije se doselio baš u komšiluk vodećeg američkog eksperta za nuklearne programe, pa još znaju i engleski! To su sigurno kineski špijuni koji će provaliti u kuću u potrazi za Duhom ili kidnapovati decu i držati ih kao taoce ne bi li ga se na taj način domogli. A kao fol su pekari. Pa gde si još video da Kinezi drže pekaru?

Čoveče, reaguj dok ne bude kasno!

Ali za Šejna mnogo veći problem od sumnjivih komšija predstavljaju raspuštena i bezobrazna dečurlija која odbijaju da slušaju njegova naređenja i prihvate vojničku disciplinu koju pokušava da im nametne.

Dvoje najmlađih prde, smrde i seru bez upozorenja.

Petogodišnja klinka Lulu mu se nabacuje ubeđujući ga da je starija nego što izgleda.

Ako ste mislili da je ovo nenormalno i da nije nimalo smešno, niste još ništa videli.

Tu je još idiotskija scena koja može da bude zabavna jedino pedofilima. Lulu je pričala svojim malim drugaricama, članicama ženskih skauta kako je Šejn sjajno građen i kako ima velike grudi pa ih je pozvala svojoj kući da se u to i same uvere. Dizel posle tuširanja silazi u kuhinju ogrnut samo peškirom neznajući da ga devojčice zadivljeno gledaju iz trpezarije.

Оn pokuša da se zakloni iza frižidera i naređuje im da smesta odu, ali klinke ne samo što ga ne poslušaju, već mu čak i zavodljivo mašu.

No comment.

Ipak, Šejnu najviše muke zadaju dvoje najstarije dece – tinejdžeri Zoi i Set.

Zoi beži sa časova, pravi danonoćne žurke na kojima se pije čak i alkohol, prima dečka u svoju sobu bez znanja majke, a što je najgore od svega – nosi AC/DC majicu.

Set je još problematičniji – on je jednostavno emo (inače, ceo film prati neka odvratna muzika u tom stilu, grđa i od Blink 182 i Linkin Parka zajedno).

Zbog toga se baš i ne uklapa savršeno u svoje društvo u školskom rvačkom timu u koji ga je protiv njegove volje učlanio otac.

Zato ga je na zub uzeo i trener rvačke ekipe, Dvejn Marni, koji je istovremeno i zamenik direktora, a koji Seta konstantno kinji, ponižava i pokušava da ga izazove na tuču kako bi ga prebio i ismejao pred celom školom.

Šejn, naravno, staje u Setovu zaštitu pokušavajući da ga mirnim putem odbrani od grubijana iz škole i da demokratskim dijalogom urazumi krvožednog zamenika direktora baš kao što uvek radi Armija kojoj pripada kada dolazi u pomoć ugroženim manjinama koje širom sveta ispaštaju pod okrutnim diktatorima.

Ali zamenik direktora, kao i svaki bahati autokrata, odbija Šejnove pozive na razum i pomirenje ismevajući njegove gandijevske metode, a zatim ga otvoreno izaziva na rat(u ovom slučaju rvački duel), pokušavajući da ga isprovocira podmuklim pretnjama i najgorim uvredama:

Iako hrabar i častan američki vojnik koji ne trpi uvrede ni od koga, Šejn ipak uspeva da se savlada, da ne podlegne provokacijama i uzdrži se od adekvatnog odgovora kakav ovakve uvrede zaslužuju, jer je svestan da on ovde predstavlja svoju državu čiji je ugled dužan uvek da čuva, a koja pribegava sili tek onda kada su sve miroljubive metode rešavanja konflikata iscrpljene.

Pokazaće se, međutim, da mali diktator nije iz ovoga izvukao nikakve pouke što će mu se kasnije obiti o glavu, kao i svakom siledžiji poput njega koji ne sluša dobronamerne savete i upozorenja velikog brata.

Deca predvođena Setom i Zoi od samog početka bojkotuju Šejna, smeštajući mu razne pizdarije ne bi li ga oterali, pa ga čak i bukvalno uvaljaju u govna tako što svoje elektronske narukvice pobacaju u kanalizaciju.

Drugi put namažu sapunom stepenice ne bi li se Šejn niz njih strmeknuo, ali umesto njega nastrada nesrećna Rumunka.

Iako je reditelj počastio svoje male gledaoce gomilom sličnih scena kakve najviše vole u crtaćima, isto tako se pobrinuo da se patriotski naboj kod njih, ali i kod njihovih roditelja, održava na istom nivou tokom celog filma tako što je na svakih dvadesetak minuta prikazivao po jedan kadar sa američkom zastavom.U Pacifieru smo je videli čak četiri puta.

Za Šejna situacija postaje nepodnošljiva kada bebisiterka odlučuje da napusti decu jer više ne može da izdrži njihovo ponašanje. Svestan da bez nje neće biti u stanju da izađe na kraj sa toliko podivljalih klinaca, Šejn pokušava da je zaustavi po svaku cenu.

Ali bebisiterka tada pokazuje svoje pravo lice. Istina, ne otmičarke, špijunke ili teroriste već Rumunke, ali to mu dođe na isto, ako ne i još gore. Amerikanci, ni slučajno ne zapošljavajte kod sebe bebisiterke ili spremačice iz Istočne Evrope, a pogotovu Rumunke, da vam se ne bi desilo ono što se desilo Šejnu u ovoj situaciji.

Što je najgore od svega, one će vašu decu naučiti odvratnim istočnoevropskim psovkama a posle će biti kasno da ih od toga odviknete.A koliko su one vulgarne posvedočiće vam ovaj šokirani rumunski gledalac koji je naivno poverovao da Helga glumi Ruskinju:

- there's just one little comment I would like to add as I don't have much to say about the movie itself. the people who have seen it should remember the Russian Helga who used to be the old babysitter. well, for us Romanians, we had quite a shock when we heard our deal beloved Helga, whoa again was supposed to be Russian in the movie, swear and curse in Romanian, not in Russian. well, when you make a movie I think it is wise to actually know what your actors are saying when they're not speaking a language you don't know, because the curses were extremely ill-tempered and vulgar (one actually said 'suck my d..k') because there might be a whole population out there that can understand it better than you thought. you should've seen the horrified looks on our little Romanian children's' faces when, after enjoying a well deserved comedy, hear this vulgarity out of the babysitter's mouth. and furthermore, we Romanians take pride our national curses because of their magnificent length, so we are not very happy when these brilliant chains of vulgar words are associated with Russians!!!!!

buseoana from Romania

Rumunka tako pobegne Šejnu a on ostaje prepušten na milost i nemilost pobesnelih klinaca nemoćan da savlada njihov otpor i nametne im svoj autoritet. Srećom po njega, iste noći desiće se nešto što će mu omogućiti da konačno zadobije njihovo poverenje.

U kuću upadaju dva provalnika, maskirani i opremljeni kao nindže.

- Ko li bi to mogao biti? - pita se Šejn, ali ne i gledaoci koji dobro znaju da su nindže žutaći, baš kao i dvoje komšija koje smo videli ranije. A dal’ su nindže iz Kine, Japana ili Hong-Konga, nije ni bitno – sve je to isto – gukes are gukes! Ni Šejn se nije mnogo opterećivao tim pitanjima već ih je sa lakoćom isprebijao (kaskaderi Džeki Čena koji su angažovani u ovim scenama su više brinuli da Vin Dizel ne povredi samog sebe nego što su vodili računa o sopstvenoj bezbednosti).

Аli neznanci pod maskama ipak uspevaju da pobegnu pre nego što im je otkrio identitet.

Iz priloženih slika ste videli da se Šejn, ne bi li pokazao mišiće, tokom celog filma šeta u beloj majici SEALS-a, iako se ona nosi ispod uniforme i smatra se donjim vešom. Ali, mame u publici nisu imale primedbe na ovaj gaf. Naprotiv:

- Vin, thanks for all you do for us ladies!!

Posle ovog noćnog prepada deca konačno shvataju da im preti velika opasnost pa zato prihvataju Šejnovu zaštitu i pristaju da slede njegova naređenja i da se pridržavaju bezbednosnih mera koje im je uveo. Ali ako ste pomislili da je Šejn bezdušna i sirova vojničina koji će to zloupotrebiti i početi da se iživljava nad njima kako bi im se osvetio za ono što su mu pre toga priredili, prevarili ste se. On kombinacijom retoričkih veština na kojima bi mu pozavideli čak i vaspitači sa višegodišnjim iskustvom, i uz upotrebu najsavremenijih pedagoških metoda koje uključuju interaktivne radionice i pokazne vežbe, uspeva ne samo da dovede u red vaspitno zapuštenu decu porodice Plamer, već i da reši lične probleme svakog od njih. Umirujućim predavanjem, prilagođenim jaslenom uzrastu, Šejn uspeva da svede na razumnu meru vrištanje i proseravanje najmlađeg člana porodice Plamer – Tajlera (u tumačenju izvanrednog Bo Vinka koji je oduševio začuđujuće prirodno odglumljenim histeričnim plačem i autentičnim useravanjem, što je Dizel imao priliku lično da oseti na snimanju).

Takođe mu polazi za rukom da uz pomoć „plesa pande“ potpuno eliminiše prdenje za stolom Pitera Plamera (takođe vrhunska rola i ubedljiva intonacija prdeža ultratalentovanog Kigena Huvera). Iako su Bo Vink i Kigen Huver briljirali u ulogama Tajlera i Pitera, njihovoj interpretaciji su podjednak doprinos dala i rođena braća ovih klinaca, Luk i Logan, koji su ih hrabro dublirali u scenama kada ovi nisu bili raspoloženi za dranje i prdenje.

Izvođenje „plesa pande“ od strane Vina Dizela predstavlja najblamskiju scenu u istoriji kinematografije još otkad je Dragan Bjelogrlić natakao minđušu na uvo i izigravao rokera u Crnom bombarderu. Zbog toga je Dizel za njeno snimanje od producenata sasvim opravdano tražio specijalni bonus kao za izvođenje najopasnije kaskade.

Za Šejna nijedna prepreka nije nepremostiva, pa tako on pronalazi najefikasniji način da uspava petogodišnju Lulu koja pati od nesanice, tako što joj priča bajku kojom njegove kolege, američki vojnici, uspešno uspavljuju svoju decu.

To je morbidna priča o zlim gnomima koji u začaranoj šumi rade u tajnoj fabrici u kojoj od pečuraka prave uranijum (gnomi su očito Iranci), ali ih dobri vilenjaci (američki vojnici) na vreme sprečavaju da ga upotrebe u nedozvoljene svrhe, tako što ih spale sve sa šumom.

Kao i svako američko dete koje je čulo ovu uzbudljivu, lepu i poučnu priču sa srećnim krajem, i Lulu je zaspala srećna i zadovoljna.

THE PEACEMAKER (1997)

Režija: Mimi Leder

Scenario: Michael Schiffer

Mirotvorac je film nekom teroristi koji sa nuklearkom u rancu potegne prema zgradi Ujedinjenih Nacija i stigne ne samo do Njujorka već svega nekoliko ulica od cilja i onda naleti na Džordža Klunija i Nikol Kidman i sve ode u tri lijepe. Business as usual, Amerika je ponovo bezbjedna i heroji mogu na pivo do sljedećeg antiterorističkog filma i novog ataka na Američki Način Života i Novi Svjetski Poredak.

Ništa što već nismo vidjeli mnogo puta ranije, mind you, ali ovaj film ima svoj značaj iz najmanje tri razloga:

1. Pomenuti terorista zove se Dušan Gavrić i srpske je nacionalnosti (iako u svom manifestu odbacuje nacionalnu pripadnost). O Gavriću detaljnije u ostatku teksta.
   
2. Ovo je prvi film kompanije DreamWorks. Mislim da svi kolektivno treba da budemo veoma ponosni što su Spilberg, Kacenberg, Gefen i ostali odlučili da izgube nevinost upravo srpskim teroristom a ne nekim drugim (iako taj terorista u svom manifestu odbacuje nacionalne motive). We will not pursue this point further.
3. Mirotvorac je snimljen 1997 i jedan je od posljednjih filmova u kojima možemo da vidimo prirodnu Nikol Kidmen, znate prije nego što se pretvorila u... ovo:

(Zapravo, ova posljednja poenta nije baš sasvim tačna, al baš me briga.)

Dakle, ko je taj Dušan Gavrić? U pitanju je profesor klavira iz Sarajeva kog Parlament Republike Srpske regrutuje da obavi završni dio udružene rusko-srpske zločinačke operacije usmjerene protiv mira u svijetu, naime da zgradi Ujedinjenih Nacija ljubazno uruči jednu nuklearku. Jer znate, to su inače stvari o kojima se raspravljalo u skupštini tih dana.

Momčilo Krajišnik: «Prva tačka dnevnog reda: Zločinačke aktivnosti. Otvaram raspravu!»Poslanik SDS-a: «Predlažem da bombardujemo Zagreb i Zadar!»
Drugi poslanik SDS-a: «Ja predlažem da granatiramo Sarajevo!»
Još jedan poslanik SDS-a: «A šta kažete da etnički očistimo Posavinu?»
Krajišnik: «Boooooooring! Bando nesposobnjakovića i budala! Pa sve smo to već radili! Zar nemate nijednu jedinu originalnu ideju u tim vašim tikvama???»

Naročito zloizgledajući poslanik SDS-a (neki očigledni štreber s naočalama and stuff): «M'Lord, ja imam sjajnu ideju! Da počastimo UN jednom nuklearkom! Oni bi trebalo da su faktor mira i stabilnosti, a zbog njih stradaju nevini ljudi. This'll teach those sons of bithces, mwahahaha!»
Momo: «Odlično, prihvata se! Ali zamolio bih poslanike da paze kako se izražavaju, ovo ipak ide u direktan prenos u prajm tajmu i gledaju nas roditelji sa djecom.»

(Obratite pažnju da su u raspravi učestvovali samo poslanici SDS-a. To je zato što je u to vrijeme SDS bio jedina parlamentarna stranka.)

Gavrić je tih i povučen čovjek i protivnik nasilja. Njegova porodica nastradala je u napadu pomahnitalog snajperiste, a Unproforci koji su prolazili tuda odbili su da mu pomognu jer ih lijepo boli dupe za neke tamo što ginu od snajpera. Na kraju krajeva, oni su tu da održavaju mir a ne da voze ranjene u bolnice i slično.Dušan je opravdano bijesan zbog kompletne situacije i u tom uzdržavanju od djelovanja on vidi uzorak kompletnog međunarodnog angažmana ubosni, koji je (kao što znamo iz stvarnosti i filma Ničija zemlja) bio više skoncentrisan ka dolivanju benzina na vatru nego gašenju iste. Primijetite da sam ovde umjesto izlizane kovanice «dolivanje ulja na vatru» upotrijebio novi izraz «dolivanje benzina na vatru».

Uprkos tim sitnim zamjerkama na međunarodni angažman ubosni, on (Dušan naime) pristaje direktno da se angažuje tek kad neko rokne srpskog ministra finansija (i to ispred crkve i to usred Sarajeva, što će reći da neko nije baš najbolje odradio research). Taj ministar je trebalo da učestvuje na nekakvoj konferenciji u UN-u, a sad će Gavrić tamo da ode umjesto njega i posadi bombu. Neka cveta hiljadu bombi.

«Hm, da vidim da li sam ponio sve što treba: Četkica za zube – tu. Peškir – tu. Pribor za brijanje – tu. Pasoš – tu. Avionska karta – tu. Odjeća – tu. Neeksplodirana nuklearna glava – tu. Okej, we're all set!»

Poenta je da se međunarodna zajednica jednim superefektnim binladenovskim udarom kazni za svoje loše ponašanje tokom rata. Međutim, nigdje se ne spominje da je akcija sprovedena isključivo u ime Srba – u svojoj terorističkoj poruci (TM) Gavrić na samom početku kaže: «Ja sam Srbin, ja sam Hrvat, ja sam Musliman». Dakle, on djeluje u ime svih naroda sa ovih prostora (osim naravno Roma i ostale boranije koju svakako niko ne zarezuje). Zbog toga se u sceni stradanja njegove porodice nigdje eksplicitno ne spominje nacionalnost snajperiste i sa koje strane je pucao – jer to, u krajnjoj liniji, nije bitno. Pravi negativac su međunarodne «mirovne» snage zbog svog dolivanja benzina na vatru (opet).

Međutim, pošto jedino Srbi imaju onu stvar (hrabrost) neophodnu za operaciju, onda je oni i sprovode. Naravno, u kolaboraciji sa Rusima. I još nekim uglednim ličnostima.

Npr. njega

Zašto sa Rusima i zašto je uopšte u pitanju kolaboracija? Odgovor na to pitanje je očigledan ako film posmatramo u njegovom istorijskom kontekstu. Danas je sasvim normalno da raznorazni Viktori Drejzeni i ostali Srbi organizuju large scale terorističke napade svuda po svijetu i Americi, međutim ovo su bili tek začeci srpskog terorizma i on je morao nježno, poput djeteta koje tek uči da hoda, da se uvede na scenu. Logično, tu su Rusi kao najočigledniji posrednik. Ne samo zbog svog tradicionalnog prijateljstva sa Srbima, već i zbog obilnog iskustva u vidu decenija hladnoratovskog obračunavanja protiv civilizovanog svijeta.

Potrebne sirovine udružena rusko-srpska mafija dobija iz voza koji prevozi gomilu glava ka mjestu gdje treba da se unište. Obratite pažnju da ovo nažalost nisu odsječene ljudske glave već nuklearne. Oni presretnu voz, pobiju sve živo u njemu, survaju ga sa šina, naprave da izgleda kao nesreća i zbrišu. Srbi za svoju pomoć dobijaju jednu nuklearku, a Rusi ostatak.

Međutim, tu na scenu stupa Nikol Kidman koja je u najmanju ruku vidovita ili joj je scenarista direktno u uvo šaptao šta neprijatelj radi («Neprijatelj prelazi reku!»). Ona je odmah prozrela njihov patetični plan i nije prošlo mnogo vremena prije nego što su američke vojničine sa Džordžom Klunijem raskantale te jadne ruske budale i oteli im glave (mislim nuklearne). O sposobnosti Rusa uopšte jasno se izrazio sam Kluni na jednom drugom mjestu u filmu:

Na njihovu žalost, nisu primijetili da je Srbin (inače Gavrićev polubrat) koji je bio s njima uspio da utekne sa svojom glavom (naime nuklearnom). Dakle, Rusi su donji, a Srbi nastavljaju svoju operaciju kao što je i planirano i ovo je ključni moment – Srbima više ne treba pomoć i samostalno nastavljaju sa svojim terorizmom kroz ovaj i mnoge sljedeće filmove. Ovaj trenutak predaje terorističke štafete, inače od istorijskog značaja za filmsku umjetnost i čovječanstvo uopšte, dešava se, ako nekog zanima, nakon sat i šesnaest minuta filma.

Istorijski trenutak

Za razliku od Nikol Kidman (generički agent koji jednostavno sve zna jer bi inače neprijatelj pobijedio) i Klunija (standardna američka vojnička sirovina), Dušan Gavrić je prilično uvjerljiv lik. Naravno, osim tog cijelog nesrećnog posla s bombom, ali oću da kažem da je uvjerljiv u filmskom smislu, ima motivaciju, ima tragičnu pozadinu, a pored svega toga odlično je odglumljen. Za to je zaslužan Rumun Marsel Jures (ljubitelji horora mogli su da ga vide u onom izrazito lošem filmu s ludim kravama), koji ima tu neku tužnjikavo-zamišljenu facu koja je fantastična za ovakvu ulogu, a i odlično govori srpski. Inače, znamo da uloge srpskih terorista obično vode ka užasnom preglumljivanju koje bi postidilo i Krispina Glovera, ali Jures je odigrao za sve udžbenike.

Čekaj malo, Rumun??? A gdje su Srbi? Bogdan Diklić?? Svetozar Cvetković? MIRJANA KARANOVIĆ??? E, ovo je bilo malo drugačije vrijeme. Rat je bio friško završen, nacionalne tenzije još uvijek jake, tako da su srpski glumci redom odbili ovu ulogu, za koju bi danas jednostavno ubio Sergej Trifunović ili bilo koja mlada «nada» koja bi da se probije na međunarodnoj sceni – pazite, u pitanju je produkcijska kuća Stivena Spilberga, prilično dobro napisan negativac sa vrlo solidnim skrin tajmom. To se danas ne odbija. Ali, kao što rekosmo, prije petnaestak godina je bilo malo drukčije, pa su zbog scenarističkih nebuloza ulogu Dušana Gavrića odbili Dragan Nikolić, Lazar Ristovski i Miki Manojlović (s tim da je Miki bio bijesan što mu gadni scenarista nije napisao scenu seksa s Nikol Kidman).

Mirotvorac je uglavnom solidno režiran film, osim jedne od ključnih scena, a to je snajperski napad u kom stradaju Dušanova žena i kćerka. Ponašanje statista u toj sceni je apsolutno urnebesno (naročito neka baba koja samo zakloni glavu rukom i nastavi svojim putem), ali to već morate da vidite sami. Drugi problem je masovnost scene – snajperista rešeta li rešeta, maltene ko onaj Norvežanin, a niko živi da se skloni. I tako on pobije gomilu ljudi, a Gavrića bez problema pusti da tuguje za svojom kćerkom, iako mu je na penalu. Mislim da je trebalo da se konsultuju sa nekim real-life snajperistom ne bi li poradili na autentičnosti ove vrlo bitne scene.

Ali šta ja uopšte pričam? Pa ovaj film je od vrha do dna krcat nebulozama! Prvo, bosanske scene uopšte nisu snimane u Bosni već negdje u Makedoniji, tako da Sarajevo uopšte ne liči na Sarajevo, Grbavica ne liči na Grbavicu, a naročito je urnebesan srpski parlament, koji podsjeća na neku malo veću birtiju u kojoj je sve prekriveno dimom od cigareta, a face koje se tu nalaze isprepadale bi i Bila MekKinija i Kauboja Kauarda. Ali dobro, to su već naši lokalni problemi koje strani gledalac neće ni opaziti.

A clue: no.

However, debilizama ima i na drugim mjestima. Na primjer, u Austriji se nalazi kompanija koja je iznajmila teroristima kamione za njihovu operaciju. Kluni i Kidman upadaju u kancelariju glavnokomandujućeg, razbiju mu nos, vežu ga i onda pod prijetnjom pištoljem iznude šifru njegovog kompjutera (to su vam te sofisticirane američke metode hakovanja). Šifra inače glasi Haselhof. Izvinjavam se na otkrivanju, ali valjda su je do sad promijenili. Uglavnom, veliki vođa naravno na svom kompjuteru ima informacije o svim iznajmljenim kamionima, pa i o onim koji su pozajmljeni teroristima, s tim da pored ove konkretne transakcije stoji i posebna oznaka koja govori gdje treba da ide srpska nuklearka. Uopšte ne znam zašto jednostavno to nisu postavili na veb sajt ili još bolje telefonirali Pentagonu i rekli im da planiraju da im krknu jednu nuklearku na to i to mjesto u to i to vrijeme. (Ovde nema potrebe da se dodatno udubljujemo jer ćemo otkriti dalje idiotizme, kao npr. da je samo postojanje te oznake svakako potpuno besmisleno jer kompanija samo izdaje kamione, nema veze sa samom akcijom.) A nakon što je Nikol uspjela da pošalje sve podatke na svoju e-mail adresu, troši još neko dragocijeno vrijeme da se izloguje iz sistema. To je vrlo bitno, naravno, jer kad šefovi slugani upadnu u prostoriju, vjerovatno neće primijetiti šefa koji sjedi krvavog nosa vezan nasred prostorije, ali će svakako primijetiti to da se neko ulogovao u sistem.

Pred kraj filma, kad je Gavrić već daleko odmakao sa svojom misijom, tj. kad je već stigao u blizinu zgrade UN-a, uspaničeni američki branioci zaustavljaju sve ljude koji nose rance, uključujući žene, iako imaju tačan opis (i sliku) čovjeka sa bombom.

Tu nije pomogla čak ni vidovitost Nikol Kidman.

Da završimo s ovim peglanjem, samo ćemo još kratko da razmotrimo sam naslov filma. Mirotvorac. Na šta li se to odnosi? Prvo, činjenica da su međunarodne snage na ovim prostorima imale ulogu mirotvoraca, ulogu koju nisu obavile kako treba (zapravo obavili su je upravo onako kako su planirali, stoka). U filmu se i kaže da «mirotvorci» treba neki đavo (zaboravio sam šta, da li bol, da li patnju, tako nešto) da osjete na svojoj koži. Ali mirotvorci su množina, a naziv filma je u jednini. Da li je u pitanju štamparska greška, ili se naziv odnosi ipak na nešto drugo? Rješenje je zapravo jednostavno – Mirotvorac iz naslova je zvijer sa nogama medvjeda, krilima rode, repom zeca, trupom divokoze, glavom lava i rogovima nosoroga. Koji inače ima samo jedan rog. Inače bi se zvao nosorogovi. Dakle opet imamo problem jednine i množine. I to govori o cikličnoj prirodi našeg svemira.

CAGED (aka CAPTIFS, 2010)

*(*)  2-

review by GHOUL

            Oho-ho, mislite vi: "Francuski horor! Kavezi, vezivanje, mučenje! Biće torture porna! Biće krvi! Evo nama MARTIRKI 2, ili barem INSIDE-a!"

            Avaj. Privežite konje. Ovome je čak i FRONTIERE(S) nedostižno postignuće. Kao što se iz gornje ocene može naslutiti.

            Međutim! Postoji tu jedan momenat koji ovaj abortus ipak čini zabavnim za pratioce ovog bloga – naime, radi se o još jednom udruženom zločinačkom antisrpskom poduhvatu, i to jednom od najogavnijih u vasceloj gnusobama bogatoj istoriji Chetnixploitationa!

            Elem, trejler nam tvrdi da je ovo "zasnovano na istinitim događajima", pod čime se, konkretnije, misli na trgovinu ljudskim organima, odnosno na činjenicu da su određene subhumanoidne grupe na Kosovu držale u zarobljeništvu ljude druge nacionalnosti, i sekle ih polagano, naživo, kako bi na crno prodavali njihove bubrege, oči i ko zna šta. E, sad, koncepciju tvorcima ovog filma malo sjebava činjenica da su u istinitim događajima na koje oni aludiraju – počinioci tih zverstava bili Šiptari, a da su njihove žrtve bili Srbi. Ti događaji su dobro poznati svakome ko bar malo prati iz sveta, ili barem iz ovog hemoroida na čmaru sveta, pa čak i Francuzima, kao što to recimo OVA VEST dokazuje.

            Međutim, imbecilno-zlikovačke tvorce ovog zlodela istiniti događaji ne zanimaju – oni bi samo da malo ućare na trenutnoj popularnosti a) francuskog horora uopšte, b) torture porna konkretno, i c) "real life inspired" horora naročito (bez ulaženja u to koliko "real" je zaista taj "real"). Zbog toga verovatno nisu ni pročitali do kraja vesti ili Wiki-textove poput gornjih, nego im je bilo dovoljno da vide rečenicu-dve – "O-la-la, organ trafficking in postwar Kosovo, n'est-ce pas? Oui, oui, nous savons. Les Serbs, ces batards, certainment!"  

Neznanje, glupost i nezainteresovanost za istinsku ljudsku tragediju i za istinske zločine svakako nisu opravdanje – a čitaoci skloni teorijama zavere mogu slobodno da veruju kako ovo možda i nije produkt grupice plitkoumnih les imbeciles, već je možda smišljeni zločinački produkt kako bi se jedan od retkih uspelih srpskih "Told you so!" momenata verifikovanih u poslednje vreme oskrnavio i blatio ovom nakaradnom fikcijom u kojoj su Srbi na Kosovu od žrtava nakaradno pretvoreni u trgovce organima! Sve ostalo je klasična CHEX zavrzlama.

Srbi izgledaju kao najgori ološ koji se može zamisliti: neobrijane, namrgođene, masne njuške još masnije kose, izbečenih pogleda, s flašom rakije u jednoj i kurcem-za-silovanje u drugoj ruci (nož je iza uveta, ili za pojasom).

Srbi, u ovoj le porn tortureoix vizuri, toliko su zaostali degenerici da nemaju mobilne telefone. Mon dieu, nemaju ni pristojne fiksne, nego koriste nekakav prototip s kraja 19. veka, by Mihajlo Pupin (e ne bi li tako dodatno oskrnavili i ovog srpskog velikana!). Jeste, oni svoje porudžbine primaju preko ove "zlokobno" smešne sprave na slici.

"Dve suve pite od kokosovog brašna i dva bela bubrega za prekosutra!" "Razumem, šefe!"

Narudžbine pristižu iz Beograda, što se jasno vidi na registracijama automobila koji dolazi da preuzme kantice s ledom i organima, i da isporuči zavežljaj evrića.

Naravno, pošto su Srbi podljudska stoka, taj koverat s parama ovaj iz Beograda vadi iz svojih gaća, čisto da ne bude zabune o čemu se ovde radi.

Žrtve ovih Zlih Srba su neki neodređeni entiteti: recimo, devojčica koju drže u kavezu zove se Ana. Nije mi poznato da je to ime u upotrebi među Šiptarima.

I, naravno, žrtve su im dobrostivi Francuzi, došli tu da pomognu, da leče – "lekari bez granica", takoreći! – ali stoka nezahvalna (i glupa!) zarobi čak i njih, i istranžira bez obzira. Ti Zli Srbi ne jebu živu silu, može im se da ladno otimaju les docteurs internationals po Kosovu, i to niko ne istražuje, niko ih ne dira, jer kao što je dobro poznato, Srbi vladaju Kosovom i ne može im niko ništa, jači su od Sudbine, a kamo li od nekakvih KFOR-a, UNPROFOR-a, CIA-a, KLA-a i ostalih sekti koje ćute kao miševi pred velikosrpskim terorom na Kosovu. Ehm, da. "Zasnovano na istinitim događajima…"

Kultur-rasizam koji je ovde na delu zaista ima vrlo malo pandana u svetskim razmerama, a naročito je gnjusan kada dolazi od strane Francuza, koji su ovde umiljati, mili, bezgrešni, nevini, a čitava vizura svodi se na "Mi ih krstimo, a oni (Srbi) – prde, i kolju!"

Kad sam kod klanja, još dva primera toga koliko je ova karikatura dovedena do groteske, i dalje do toga:

1) Srbi, čak i kad su "hirurzi", i kad od im uspeha operacije zavisi zarada, nisu ništa drugo do – raspasani, štrokavi, nehigijenski mamlazi koji nisu čuli ni za sapun, ni za vodu, a kamo li za sterilisanje operacione sale. "Bacili, mikrobi? To je obično sujeverje!" rekli bi ovi srpski Benveji. Naime, pred kraj vidimo našu heroinu (Kako znamo da je heorina? Pa, nosi majicu na bratele, i ima dobre sise!) kako je ovi smrdljivi štrokavci bacaju na "operacioni sto" sav krvav od prethodnog "pacijenta", a niko da ga spere bar sa malo vode, ako već ne rakijice. Gre'ota da se baca alkohol na to!

2) Srbima je klanje toliko svakodnevna i normalna stvar da u ovom filmu vidimo meni zaista nov običaj – da se zaklani i od creva očišćeni vepar drži obešen u kući, posred kujne u kojoj nekakva srpska majka i domaćica (naravno: predebela; i naravno: surovog zlopogleda) sprema ko zna kakav neopisivi ručak. Pritom muve se lepe svuda po sobi, zuje i kenjaju po svemu, jer srpske domaćice poznate su kao aljkave, je li. Barem ovim francuskim bezveznjacima. Zato ova ovde ima da završi udavljena u koritu svinjske krvi. Svinje svinjama, kažu nam francuščići.

A koliki su bezveznjaci u pitanju, vidi se i po nekoliko smehotresnih detalja. Naime, ta kvazi-filmadžijska stoka se nije čak ni potrudila da nađe nekog stručnog konsultanta / prevodioca za srpski jezik (što da se muče, kad je Google Translate džabe?!) pa tako imamo, recimo, u jednoj "srpskoj" bolnici na Kosovu, natpis: "Uredski sestra". 

Na istom mestu, u toj bolnici, oštrooki gledalac zapaziće da piše: "Varenje krvi". Šta da se radi kad Francuzi nemaju slovo Đ? Uostalom, varenje ili vađenje, biće dobar srbokolj.

Pošto nisu doveli (ili nisu ni tražili?) srpske glumce da igraju ove subhumanoide, našli su još bolje rešenje, po starom CHEX receptu: kad nema Srba, dobri su i Hrvati! A kad njih nema dovoljno, dovedi i nekog Čeha, i biće sve ok: niko neće ni primetiti razliku.

Tako nam Srbe ovde igraju: Ivan Franek (glavni, najmračniji zlikovac, sa tetovažom na leđima: БОГ ЧУВА СРБЕ!), Igor Skreblin, Philippe Krhajac, Sacha Mijovic, a poseban mig, samo za istinske ezoterike, samo za najvernije pratioce CHETNIXPLOITATIONA, jeste cameo pojava Gorana Kostića, poznatog još i kao "Умро пре рођења" iz rasističke antisrpske travestije HUNTING PARTY. Nažalost, ovde ima mikro-pojavu, skroz neupadljivu, igra žrtvu (!!!), i tu je na samo nekoliko kadrova u polumraku, nisam ga ni prepoznao dok ne videh špicu. Zaista idiotski protraćen onakav talenat!

            Po svemu sudeći, ovi čak nisu ni pravi Hrvati iz Hrvatske, nego nekakva gastarbajterska ili ustašoemigracijska deca ili tako nešto, budući da je njihovo vladanje "srpskim", koji se može čuti ovde, krajnje sumnjivo, i zvuči isto kao i oni Google Translate natpisi – tragikomično, izveštačeno, neuverljivo. Tako, recimo, možemo čuti psovke kao što su "Pizdo materino!" ili besomučno ponavljanje "Jebote Jebote ej Jebote!" mada je najsmešnije kad se upuste u neki kvazi-slovenski, kvazi-srpski gibberish i nekakvo trućanje koje sa srpskim veze nema, al' tako mu je to kad su za "Srbina" s najgadnijom njuškom našli – Čeha!

            Šta, očekivali ste PUSHER 3? Ha ha! Taj serijal režirao je jedan od najboljih reditelja današnjice, a ovo ovde francusko merde izasrao je tamo neki cretin.

            Inače, da ne ispadne da je moja niska ocena produkt mog nekakvog patriotizma, srbizma i ćiriličarstva, i da se iza CAPTIFS zapravo krije nekakav odličan horor u kome, ako zažmurimo jednim okom na te antisrpske idiotizme, zapravo možemo uživati?  C'est des conneries!

            Zaplet je ne samo odvezan od mozga u smislu lokacije, kulture i politike zbivanja u njegovoj zaleđini, nego je patetično rudimentaran u svojoj dramaturgiji: tri francuska humanitarca vraćaju se kući iz tromesečne misije na Kosovu, i to izvode – autom! Kao, voziće kroz Srbiju i ko zna gde, sve do Francuske! Pošto ih na jednom mestu skrenu s glavnog puta (postavljena mina), oni skrenu, dođu do zlokobne farme na kojoj ih na krivi put navedu zlokobni Srbi (Pale nešto u avliji! Vire kroz prozor iza zavese! Ćerka im se ljulja na šrkipavoj ljuljaški na vratima šupe, a umesto očiju ima zavoje! Brrrr…).  

Onda ih ovi "naši" otmu, zatvore u nekakav podrum, odakle ih vade kad zazvoni onaj Pupinov prototip, ali od operacija ne vidimo ništa, nego samo blink'n'miss posledice toga. Pokušaji bekstva su uzaludni (jedan žabojed završi bukvalno popišan) a naša heroina se izbavi sa operacionog stola doslovno tako što posle malo trzanja izvuče ruku iz kaiševa, pošto su Srbi toliki imbecili da ne umeju ni da zategnu to kako treba.

Nema čak ni one otrcane fore sa lomljenjem palca, nego samo abre-ubre, tamte-vamte šakom, i eto slobode, taman da zgodno pri ruci ostavljeni skalpel zarijemo hirurgu u arteriju – a ovaj vajni srpski "hirurg" ne zna čak ni ono što znam čak i ja (koji – za one koji su se kasnije uključili – nisam studirao medicinu), iz filmova, da je pametnije ne vaditi to iz arterije. Jedan japanski štrc kasnije, i eto nama ex-hirurga na patosu. 

Bežanija odatle, uz jurnjavu nekakvih "srpskih" džukela od sorte koju dosad nisam video, stroga je rutina, bez imalo saspensa, jer idioti koji su ovo pisali ama baš svaku situaciju rešavaju deus ex machina intervencijama – konkretno, heroina srećno nabasa na zateznu minu (how convenient!), koju svojim oštrim vidom spazi na vreme, i preskoči, a pusti džukele da na nju nalete. 

Likovi su rudimentarni klišei, odnosi između njih jedva skicirani i za zaplet nebitni, saspensa nema nimalo, režija je jedva-kompetentna ali potpuno neupečatljiva, kao i rad kamerom, zvukom i svim ostalim, a takva je – odrađena, neprimetna, zaboravljiva – i muzika. Drugim rečima, u pitanju je potpuno rutinski i po sebi bezvredan sub-mediokritetizam, kojega vašoj pažnji eventualno može preporučiti samo i jedino taj CHEX momenat. 

Mislim, zaista, malo je filmova nastalih do sada koji se mogu pohvaliti da su se tako obilato popišali na:

- srpske žrtve na Kosovu;

- Srbe uopšte;

- Mihajla Pupina;

- srpsku domaćicu;

- tradiciju svinjokolja;

- uspehe srpskih hirurga;

- natpise u srpskim bolnicama;

i što je najbolnije – na srpske psovke!

Pa mamu im onu ustaškofrancusku smrdosirastu žabožderačku rasističko-kolonijalističku da im mamu!