CITY BY THE SEA (2002) part 2 - Bobi, Đorđe i Šeron na Gazimestanu

Svojim pojavljivanjem u City by the Sea, Bobi je od producenata ovog filma obezbedio sebi protivuslugu u vidu finansijske i svake druge podrške koju će od njih dobiti za svoj budući grandiozni filmski projekat iz srpske istorije. A to je, CHEX vam sada ekskluzivno otkriva, Holivudski rimejk Šotrinog Boja na Kosovu po De Nirovom scenariju i režiji koji nosi radni naslov:

THE BATTLE OF KOSOVO  – A TRUE STORY

(KOSOVSKA BITKA - ISTINITA PRIČA)

Ceo projekat je u pripremnoj fazi i sve je još pod velom tajne tako da nema zvaničnih saopštenja, ali iz krugova bliskih samom De Niru saznajemo da su neke od glavnih uloga već podeljene. Ulogu cara Lazara Bobi je očekivano rezervisao za sebe.

             
A ono što će posebno obradovati našu publiku je vest o tome koji glumci će imati tu čast da na filmskom platnu ožive caricu Milicu i Miloša Obilića. Neki od vas su možda već pogodili o kome se radi - o dve velike holivudske zvezde koje su takođe poznate kao veliki prijatelji Srba, o glumcima koji su nas u januaru 2008. godine zadivili svojom veličanstvenom kampanjom protiv nezavisnosti Kosova i Metohije kada su u javnim nastupima hrabro podigli glas protiv siledžijskog akta svoje sopstvene države i na taj način upoznali ceo svet sa nepravdom koja je učinjena srpskom narodu.

Da, pogodili ste - radi se o Šeron Stoun i Džordžu Kluniju.

Ima li lepše nagrade za njih dvoje od uloga koje su im dodeljene u ovom filmu ? Da bi što uverljivije kreirala lik kneginje Milice, predivna Šeron je pristala čak i na to da ofarba svoju plavu kosu koja je njen zaštitni znak i koja je osigurana na nekoliko desetina miliona dolara. 

Miloša Obilića će igrati glavom i bradom Džordž Kluni koji je do uloge došao posle tri žestoka kruga probnih snimanja u direktnom duelu sa Vladimirom Serbian scar Rajčićem.

Istine radi, moramo reći da je Rajčić bio ubedljiviji od Klunija u izvođenju akcionih scena a potpuno ravnopravan u savladavanju postavljenih im dramskih zadataka. Na kraju je presudila ipak veća Klunijeva popularnost kod ženske publike na koju, naravno, svaki producent ozbiljno računa. Gospodin Kluni, u Srbiji poznatiji kao Đorđe, već je počeo da pušta kosu i brkove za ulogu Obilića u šta se možete uveriti na priloženoj fotografiji.

De Niro će biti posebno pažljiv kod odabiranja holivudske glumice koja će tumačiti Kosovku devojku jer mu je važno da i njegov izbor za ovu ulogu bude idealan baš kao što je to bio Šotrin cast.

Zato su najozbiljnije kandidatkinje za ovu rolu Hali Beri i Gong Li.

     
Za uloge ostalih srpskih velmoža i vitezova otvoren je kasting i za sada je izvesno jedino da će Baneta Bumbara igrati Den Ekrojd.

 

Nisu zaboravljeni ni srpski glumci. Prema mišljenju srpskih koproducenata De Nirovog spektakla, čuvenu braću Musić iz Zvečana, neustrašive i časne gospodare severnog Kosova, najuverljivije će predstaviti ništa manje poznata i junačna braća Trifunović od Mostara i Kruševca grada.

                      

Od nespornih glumačkih kvaliteta ove dvojice popularnih srpskih glumaca, mnogo važnija preporuka za njihov angažman bila je hrabrost i beskompromisnost koju su toliko puta pokazali kada su se u javnim nastupima neustrašivo suprotstavljali zlu koje je pretilo srpskom društvu i odlučno ustajali u odbranu pravde, istine i njegovih temeljnih moralnih vrednosti. Još uvek je aktuelna njihova kampanja protiv fašizma i huliganizma ispoljenog u desetooktobarskim terorističkim divljanjima na beogradskim ulicama čiji je organizator bila Al-Kaida na čelu sa Osamom Bin Ladenom koji je celu akciju koordinisao preko mobilnog telefona sa dna jedne avganistanske pećine.

Tu je još jedno prijatno iznenađenje, naročito za domaću žensku publiku, jer će se u ulozi za sada neimenovanog srpskog viteza gotovo sigurno pojaviti Ivan Bosiljčić.

Ali u De Nirovoj verziji Kosovskog boja neće baš svi likovi iz Šotrinog filma biti predstavljeni novim glumcima. Neki od glumaca u srpskom originalu bili su toliko ubedljivi u svojim ulogama da su se maltene stopili sa njima tako da ih i publika sa njima poistovećuje. Zato je odlučeno da i u De Nirovom filmu Josif Tatić i Ivan Bekjarev ponove svoje uloge Jataganca i Kurčubića.

Na žalost, u Bobijevom scenariju nije bilo dovoljno mesta i za lik simpatične prodavačice ribe koju je u Šotrinom filmu maestralno odigrala Neda Arnerić.

Večita devojčica YU filma je ovom snažnom dramskom ulogom  demantovala sve zlobnike koji su tvrdili da ona ume jedino da se skida.

Uloga Vuka Brankovića ponuđena je Mirjani Karanović što je ona iz neobjašnjivih razloga odbila.

Njen negativan odgovor sve je neprijatno iznenadio, tim pre što joj je De Niro pružio priliku kakvu glumci njenog kalibra mogu samo poželeti - da Vuka umetnički prikaže na jedan drugačiji i dosad neviđen način, jer će on u ovom filmu po prvi put biti predstavljen onakav kakav je zaista bio - kao častan vitez koji se beskompromisno borio protiv Turaka sve do svoje smrti.

CELA NOGA U AUTU (THE GANG THAT COULDN'T SHOOT STRAIGHT)

Što se Turaka tiče, za ulogu Branislava Bajazita najozbiljniji kandidat je Deni Treho.

                      
Za ulogu Jakuba, drugog Muratovog sina, ravnopravno se nadmeću Ivan Jevtović i Dejan Lutkić.

                           

Ali ko će biti Murat? - radoznali su svi naši čitaoci svesni da će De Nirov Lazar biti još moćniji i uzvišeniji ako bude imao dovoljno strašnog i dostojnog filmskog protivnika.

Uloga Murata bila je najpre ponuđena Džejmsu Belušiju i to na insistiranje producenata koji su računali da će on u bioskope privući veliki broj svojih sunarodnika, američkih Albanaca. On je, međutim, ulogu odbio i to sa obrazloženjem da De Nirov scenario u potpunosti odstupa od zvaničnih istorijskih činjenica o Kosovskom boju i njegovim učesnicima, a naročito u vezi sa ishodom same bitke.

I upravo to je jedna od najvećih vrednosti De Nirove filmske verzije ovog velikog događaja srednjovekovne evropske istorije - što će po prvi put svetu prikazati pravu istinu o tome kako je ova bitka zaista okončana, a to je naravno srpskom pobedom. Zbog toga De Nirov film i nosi podnaslov -  A True story.

Od brojnih dokaza koji iz vremena same bitke neposredno svedoče u prilog tome, dobro su poznata brojna pisma koja su tih dana stizala na evropske dvorove u kojima je javljano o srpskom trijumfu nad Turcima a najčuvenija je Hronika kaluđera iz Sen Deniа koji piše da je u Parizu višečasovnim oglašavanjem zvona Bogorodične crkve proslavljena velika hrišćanska pobeda. Otuda je jasno zbog čega se Bobijevi saradnici već nalaze u Parizu gde obavljaju pripreme za snimanje ove scene.

De Nira je obradovao Belušijev negativan odgovor jer mu je bilo dobro poznato njegovo lobiranje za nezavisno Kosovo koje je  sprovodio u Holivudu kada je direktno kontrirao kampanji koju su protiv priznavanja ove nakazne državne tvorevine pokrenuli Đorđe Kluni i Šeron Stena. A u poznatom dokumentarcu Brooklyn connection mogli smo da vidimo da je 2004. godine, na donatorskoj večeri u Njujorku koju su za Džona Kerija organizovali bivši pripadnici OVK, Beluši pozvao svoje sunarodnike u Americi da novčanim prilozima pomognu njegovu predsedničku kampanju ukoliko im je stalo do sudbine Albanaca na Balkanu. 

                
Tačno je da je i De Niro finansijski i javno podržao Kerija ali su, kao što ste iz teksta videli, njegovi motivi bili potpuno drugačiji.

Kada vam saopštimo kome je posle Belušija ponuđena uloga Murata i ko je najozbiljniji kandidat za nju, biće vam teško da u to poverujete.

      

Zato ćemo vas podsetiti da holivudski producenti vrlo često pod kategorijom special guest star u svojim filmovima poveravaju uloge poznatim ličnostima koje nisu profesionalni glumci već su muzičari, sportisti, voditelji šou programa ili čak političari, jer u njima prepoznaju sposobnost da ovakve specijalne glumačke zadatke uspešno obave kao i potencijal da svojom harizmom i popularnošću privuku još veći broj gledalaca u bioskope.

Baš zato su američki producenti De Nirovog filma ponudili popularnom i kontroverznom srpskom političaru Nenadu Čanku da na filmskom platnu oživi sultana Murata i to na preporuku srpskih partnera koji su dobro procenili da bi on bio idealan za ovu ulogu.

VOJVOĐANSKI SINATRA (THE UNTOUCHABLE GODFATHER)

Ekipa filma se složila da bi uz sitne intervencije šminkera i maskera koje bi uključivale bradu i potamnjivanje tena, poznati novosadski političar bio pljunuti Murat.

Zato je kod autora filma glavna nedoumica oko angažovanja gospodina Čanka bila da li je on u stanju da glumom uverljivo predstavi karakter jedne tako kompleksne istorijske ličnosti kakva je bio čuveni turski sultan, imajući u vidu da ne poseduje nikakvo glumačko iskustvo. Međutim, srpski koproducenti su De Nira i američke partnere ubedili vrlo jakim argumentima da će se popularni Neša u filmskoj umetnosti snaći kao som u Tisi i da je baš on pravi izbor za ulogu Murata. Ne samo zato što se radi o ličnosti snažnog autoriteta i još većeg ega i o sjajnom govorniku, već i zbog toga što je gospodin Čanak svestrani umetnik koji se uspešno oprobao u različitim vidovima umetnosti.

U Srbiji je poznat i kao bestseler pisac po čijem romanu "Kao i sva ravnica" je snimljena  hit serija koja je oborila sve rekorde u gledanosti kod srpske publike poznate po istančanom ukusu i u kojoj je glavnu ulogu ostvario čak i jedan Gordan Kićič koji je angažman prihvatio isključivo inspirisan kvalitetnim književnim predloškom.

Nenad je i uspešan kompozitor, muzičar i pevač (njegovо izvođenje Sinatrinog hita My Way odavno je postalo kultno) koji je sarađivao sa mnogim poznatim imenima domaće rock i narodne muzike pri čemu posebno treba izdvojiti čuveni duet sa uglednom estradnom umetnicom, političkom i LGBT aktivistkinjom i kolumnistkinjom, Jelenom Karleušom.

Ali ono što je najvažnije, on se već uspešno oprobao na medijima bliskim filmu što je dokazao njegov zapažen nastup u televizijskom reality programu Big brother kada je pobrao sve simpatije publike i kritike.

Poslednja nedoumica koja je mučila holivudske producente je bila kako će gospodin Čanak podneti fizički izuzetno zahtevne uslove snimanja i kako će se snaći u akcionim scenama jer turski sultan će u De Nirovoj verziji Kosovskog boja veći deo filma provesti sa sabljom u ruci jašući svog ata na kome ga je Obilić i ubio (kao što smo rekli, scenario sa zasniva isključivo na autentičnim istorijskim podacima, pa ovde nećete morati da gledate kako Murat rasporenog stomaka pola sata vodi filozofske razgovore sa Obilićem).

Međutim, srpski partneri lako su razuverili svoje američke kolege kada su ih upoznali sa tim da je gospodin Čanak u Srbiji čuven kao ljubitelj ekstremnih sportova od kojih mu je najomiljeniji vožnja motornim sankama gradskim ulicama i to na -10 u kratkim rukavima (što još nijednom zavisniku od adrenalinskih disciplina nije pošlo za rukom), a što su potkrepili čuvenim snimkom njegove vožnje po zavejanom Novom Sadu koji je već dugo hit na Youtube-u. A da izvanredno rukuje oružjem najbolje je pokazao u emisiji TV Pinka Nemoguća misija kada je ne znajući da se radi o skrivenoj kameri vešto i odlučno potegao pištolj kako bi odbranio jednu damu u nevolji, poput nekog srednjovekovnog viteza.

Posle ovoga, za De Nira i njegove finansijere nije bilo dileme - Nenad Čanak će biti Murat i niko drugi.

U tu svrhu su spremni da dobro odreše kesu ne bi li kontroverznog novosadskog umetnika i političara privoleli da prihvati njihovu ponudu. Odgovor gospodina Čanka je još uvek neizvestan, a svi koji ga dobro poznaju kažu da visina ponuđene novčane sume neće biti ono što će ga opredeliti da se okuša u ovoj spektakularnoj ulozi, već mu motiv da prihvati ponudu može biti jedino veličina umetničkog izazova koji stoji pred njim.

ŠATRA PUNA GOSTIJU (SHOWTIME)

Treba reći i to da će De Nirov film u skladu sa visokim renomeom najavljenih glumačkih zvezda, pratiti i isto tako grandiozna i ambiciozna produkcija. Očekuju se veličanstveni setovi i scenografija sa stotinama živopisnih kostima, stotinama hiljada komada različitog oružja specijalno izrađenog za ovaj film i nekoliko desetina hiljada statista. Scene Kosovske bitke biće snimane na samom Kosovu polju zbog čega je Bobi lično intervenisao kod Baraka Obame kako bi naredio američkim okupacionim vlastima na Kosmetu da filmskoj ekipi obezbede nesmetan rad na licu mesta. 

Nekoliko stotina najavljenih kaskadera ukazuju da će u snimanju scena borbe realističan pristup dobiti prednost u odnosu na kompjuterski kreirane specijalne efekte koji bi filmu ove vrste samo štetili, oduzevši mu autentičnost i dušu.

Na De Nirovu odluku da za snimanje samog boja angažuje ovako imponzantan broj ljudi u velikoj meri je uticala amaterski iscenirana Kosovska bitka u Šotrinom filmu u kojoj je samo nekoliko stotina statista predstavljalo celokupne vojske Srba i Turaka koje su u stvarnosti brojale preko 60.000 hiljada vojnika, kao i brojni gafovi po kojima je ovaj film čuven. 

                
Koliki problem je Šotra imao zbog nedovoljnog broja statista najbolje ilustruje i podatak da je od lokalnih seljaka za film iznajmljeno na desetine strašila za ptice koja su dublirala srpske i turske vojnike u filmu. Ako nam ne verujete,najbolje je da se sami uverite:

 

I kostimograf je bio na velikim mukama jer nije dobio dovoljno novca da obezbedi potreban broj kostima za film. Srećom po njega i reditelja, na snimanju je bio prisutan veliki broj statista iz raške oblasti koji su se prijavili da glume Turke i koji su ovaj problem jednostavno rešili svojim velikodušnom ponudom: - Hoćete li nam vi dati kostime ili da ih ponesemo od kuće?

Da li je budžet filma bio zaista toliko mali ili je gotovo u celini, kao što se u vreme snimanja pisalo, podeljen između autorske ekipe i glumaca, ostaće poznato samo reditelju i njegovim najbližim saradnicima koji na tu temu i danas mudro ćute.

 

Na De Nirovom filmu biće takođe angažovani i najbolji holivudski majstori mačevanja, koreografi masovnih borbi i dreseri konja, jer je Šotra sa svojim statistima koji su smušeno mlatarali mačevima i sudarali se po livadi kao naši fudbaleri, najočiglednije demonstrirao kako takve scene ne treba režirati.

Nije slučajno što će se posebna pažnja posvetiti dreserima konja i kaskaderima koji će ih jahati jer su upravo kaskade ove vrste u Šotrinom filmu kod gledalaca izazivale smeh. Zbog čega su te scene tako loše snimljene, to jest zbog čega srpski i turski jahači u filmu padaju sa konja sami od sebe iako ih nije oborio protivnički jahač, niti ih je pogodila strela ili koplje, teško je objasniti, kao i zašto jednom od srpskih konjanika  prilikom pada, ispod šlema ispadne turski turban.

Ali iz izjava samih kaskadera koji su u njima učestvovali moguće je naslutiti da se odgovor krije koliko u nesposobnosti reditelja, toliko i u nedostatku novca za post produkciju. Kaskaderi su, isto kao i gledaoci, bili neprijatno iznenađeni finalnim rezultatom jer im je kako kažu, reditelj obećao da će strele i koplja koje pogađaju konje biti naknadno kompjuterski dodate.

Razmatrano je čak i da se te scene snime na kraju filma tako što će se konji zaista pogađati strelama i ubadati kopljima radi postizanja autentičnosti ali se od toga ipak odustalo, ne zbog društava za zaštitu životinja koja tada u Srbiji još nisu ni postojala, već zato što je Šotra morao da ih vrati lokalnim seljacima od kojih ih je iznajmio za snimanje, a mizerna sredstva koje je odvojio za ovu svrhu nisu dozvoljavala luksuz kakvim je raspolagao Veljko Bulajić za Bitku na Neretvi kada je za scene prelaska reke i juriša četničke konjice mogao da potroši neograničen broj konja.

Zanimljivo je međutim da je zahvaljujući ovim scenama, ubrzo posle prikazivanja filma u domaćim bioskopima, u Srbiji nastao novi ekstremni sport poznat kao „Srpski rodeo“ koji je posebno popularan u seoskim sredinama. Pravila su jednostavna: takmičari skaču sa konja u punom galopu na zemlju a pobednik je onaj koji poslednji polomi noge.

Rad sa statistima u Šotrinom ostvarenju je posebno smešna priča. Iz priloženih kadrova filma može se videti da su se ovi mladići odlično zabavljali na snimanju i njima se naravno ne može ništa zameriti jer su to bili uglavnom vojnici na odsluženju vojnog roka i lokalni seljaci kojima je filmsko ratovanje očigledno predstavljalo ostvarenje dečačkih snova.

Ali zato se od reditelja i montažera Lane Vukobratović očekivalo da ove kadrove uklone iz završne verzije filma. Međutim, s obzirom na toliki broj propusta ove vrste, nameće se zaključak da je njih jednostavno mrzelo da tome posvete vreme i da su rezonovali u stilu: - Ma ko će još u filmu o Kosovskom boju da obraća pažnju na scene same bitke ? Očigledno su im bile mnogo važnije kvazifilozofske diskusije Irfana Mensura i Pepija Lakovića, svađe Pere Kralja sa seljankama na pijaci, ili  scena u kojoj Čuma krije baterijsku lampu u svojoj torbi.

Ipak, od brojnih gafova kojima obiluje Šotrin film, bez konkurencije se izdvajaju oni u kojima su se proslavila trojica brkatih kaskadera koji su u ulozi turskih vojnika „ginuli“ nekoliko puta u toku bitke i među ljubiteljima filmske umetnosti postali čuveni kao Shotra’s immortals.

Ništa nije moglo da zaustavi ove Turke sa devet života; oni su ginuli i od mača i od strele, i od koplja i od buzdovana, ali su se uvek iznova dizali iz mrtvih. Kostimografi su se za neke scene bar potrudili da im promene kostime, ali ih je uglavnom mrzelo da to rade što je generacijama filmskih gledalaca obezbedilo sjajnu zabavu.

Ovaj simpatični bucko sa potkresanim zulufima bitku je započeo kao turski strelac.

           
Kada je potrošio sve strele, munjevito se oslobodio luka i tobolca i presvukao u opušteniju garderobu ne bi li se lakše upustio u borbu prsa u prsa sa srpskim vitezovima, ali mu je jedan od njih ubrzo zario koplje u stomak.

Kako li se srpski vitez samo iznenadio kada je sekund kasnije video istog  Turčina kako živ i zdrav navaljuje na drugog srpskog viteza koji ga je potom proburazio mačem u  nadi da će ga konačno ubiti.

Ali uzalud. Samo koji minut posle debeljko je u novom jurišu i to ponovo u dresu iz prvog poluvremena. Srpski vitez ga raspaljuje oštricom mača i Turčin još jednom pada.

I taman kad smo ga zaboravili, eto ti na samom kraju boja našeg brke kako zadihan ali bez ijedne ogrebotine pokušava da u stilu iskusnog guarda iz američkog fudbala probije poslednju liniju uzdrmane srpske odbrane kako bi svom kvoterbeku Bajazitu omogućio prodor kroz sredinu.

Njegov drugar sa brčinama Harisa Džinovića takođe je bio imun na sve vrste oružja. Prvo su ga oborili buzdovanom ali Turčinova glava je čudesno odolela. 

Samo par sekundi kasnije on je već na konju odakle nastavlja borbu. Srbi ga sada obaraju kopljima. Ali opet ćorak.

 

Probadanje mačem bio je još jedan bezuspešan pokušaj da ga izbace iz stroja.

                        

Тaman su ga zaboravili kad eto ti njega opet na konju sa koga ničim izazvan pada.

Posle svega što su videli, srpski vojnici su posumnjali da im je sopstveno oružje omađijano pa su neuništivog Turčina pokušali da ubiju golim rukama. Probali su da ga zadave ali sve je bilo uzalud - brkajlija je jednostavno odbijao da umre.

Srpskim vitezovima pao je mrak na oči kada su ga malo kasnije ponovo ugledali kako u tunici druge boje ali u istim pantalonama i na  istom konju juriša u novi napad. Konj mu se srećom sapleo o visoku travu.

Тreći Turčin bio je najtvrđi orah. Srbi su ga na početku bitke ustrelili direktno u srce ali njemu nije bilo ništa pa su pri kraju boja morali da ga još jednom strelom pogode u isto mesto. Džaba su se ponadali, protiv njega nije pomogao ni najubojiti rvački zahvat grčko - rimskog stila.



Pošto su svi njihovi pokušaji da ih unište ostali bez uspeha, Srbi su ovu trojicu besmrtnika jednostavno zaobilazili u borbi jer su shvatili da na njih samo uzalud troše snagu i gube vreme. Onda nije ni čudno što je srpska vojska u Šotrinom filmu izgubila bitku na Kosovu, jer protiv ovakvih neranjivih turskih delija pobeda je bila praktično nemoguća.

SRPSKO TAJNO ORUŽJE

Ali i pored neuništive turske trojke, na krajnji ishod bitke ipak je presudno uticalo to što Srbi nisu mogli da upotrebe svoje tajno oružje – traktore sa drljačama.

Ovde možete videti snimak sa vojne vežbe srpske vojske održane nekoliko dana pred bitku, čiji je glavni cilj bio uvežbavanje koordinisanog napada konjice i traktora.

Uvođenjem ovako moćnog oružja u borbu, Srbi bi ostvarili ključno preimućstvo nad protivnikom, i to kako u efektivnom vojnom smislu, tako i u psihološkom:

srpski traktori, sa vozačima u kabinama zaštićenim od neprijateljskih strela, zarili bi se poput tenkova u tursku konjicu dok bi drljačama mrvili njihovu pešadiju kao sitnu zemlju, a pojava traktora izazvala bi isti onakav šok i pometnju u turskim redovima kakav su doživeli vojnici Aleksandra Makedonskog kada su se u Indiji suočili sa slonovima.

Srećom po Turke, traktori nisu upotrebljeni u Kosovskom boju. Zbog čega? Pa, da bismo odgovorili na to pitanje, treba da se vratimo nekoliko dana pred samu bitku, u vreme kada su Toplica Milan i Kosančić Ivan stigli pred Lazara sa svoje tajne misije u Vizantiji.

I tako je Boj na Kosovu odlučen i pre nego što je počeo, jer Srbi su jedino sa traktorima mogli da nadjačaju tursku vojsku koju su predvodila trojica supermena.

Ovako, Bajazit je bio taj koji je na kraju slavio pobedu, bahato se podsmevajući zarobljenom Lazaru, neznajući koliko malo je njegovu vojsku delilo od potpunog poraza.

Odgledavši Šotrin Boj na Kosovu, Bobi je shvatio zbog čega se na svom rimejku mora najozbiljnije posvetiti rediteljskom i scenarističkom radu, okupljanju najboljih tehničkih saradnika, kao i izboru pravih glumaca i to sve do onih najmanjih uloga.

 

 

Jer, Šotrin film je na najbolji način pokazao da nije svako dorastao umetničkom izazovu kakav predstavlja ekranizacija Kosovskog boja i kako se kvalitetan i inspirativan scenaristički predložak kao što je dramski tekst Ljubomira Simovića može upropastiti neadekvatnom adaptacijom, traljavom režijom i pogrešnim izborom pojedinih glumaca, naročito epizodista.

 Sve to je dovelo do toga da se film koji je trebalo da bude istorijska drama sa ozbiljnom i velikom nacionalnom temom, pretvorio u najobičniju parodiju čime se obezvređuje i ovaj značajan događaj srpske istorije, a obesmišljava i trud nekih od najboljih srpskih glumaca u ovom filmu. Jer koliko je Miloš Žutić bio uverljiv u ulozi kneza Lazara tokom prvog dela i pri kraju filma kao vladar, govornik i mudrac, toliko su bile smešne scene u kojima je prikazan kao vitez u samoj bici.

Uglavnom, već smo vam i previše otkrili o veličanstvenom spektaklu koji De Niro sprema i to isključivo sa namerom da objasnimo okolnosti pod kojima je nastala sporna CHEX scena iz City by the Sea. Ostaje nam samo da se strpimo i Bobiju poželimo sreću u realizaciji ovog projekta koji je za Srbiju od neprocenjivog značaja.

Više nema razloga da žalimo za tim što se nikad nije realizovao plan da režija filma o Kosovskom boju bude poverena čuvenom Džonu Burmanu, reditelju epskog spektakla Excalibur, jer će De Niro konačno to uraditi kako treba i kako dolikuje ovako velikom događaju naše nacionalne istorije. 

ŠAMPION U KAJAKU JEDNOSEDU (WISE GUY)

I, šta sad kažete? Da li i dalje smatrate da je De Niro morao da izbegne spornu rečenicu u ovom filmu ili da odbije da u njemu glumi ako se ona ne izbaci iz scenarija? Veliki majstor glume je na taj način još jednom preveslao američki establišment a da toga ovi nisu bili ni svesni.

    

NAŠ OSKAROVAC (FRANKENSTEIN)

Posle svega navedenog, sigurno se pitate zašto smo onda uopšte objavili insert iz filma City by the Sea ?

Pa jednostavno, ekipa CHEX-a je dosledna u poštovanju načela na kojima počiva ovaj blog, a koja su definisana u našem Uvodnom slovu, te smo u skladu sa tim uvrstili na blog i ovaj film. Ali zato smo i napisali ceo ovaj tekst jer se sporni insert može posmatrati i razumeti jedino u odgovarajućem kontekstu.

U suprotnom, neupućeni gledalac mogao bi pogrešno da ga protumači i zaključi da je Robert De Niro, iako jedan od najvećih svetskih glumaca, ipak samo još jedna tipična holivudska zvezda kojoj je stalo jedino do slave i para i koja uživa u prijateljstvu sa svetskim moćnicima koji presuđuju milionima ljudi kao da gaze mrave; da je neko koga nije briga ni za sopstvene italijanske korene (kojih se priseti samo za izbore kada Italijane u Americi treba da natera da glasaju za Demokrate), a kamoli za to što njegovi ortaci bombarduju Srbiju i bacaju kasetne bombe baš na Niš i na onu istu pijacu na kojoj su možda i tog dana bili njegovi bivši domaćini koji su ga nekad davno primili u svoju kuću i pomogli mu kada je kao siromašni student bio opljačkan.

                   

DUŠA OD ČOVEKA (ANGEL HEART)

Dakle, da nije bilo ovog teksta uz gornji insert, takvi posetioci CHEX bloga ne bi mogli znati da se iza De Nirove nevidljive maske koju je za političare američke administracije kreirao isto tako vešto kao i svoje najbolje uloge, krije skromni humanitarac, borac za mir u svetu i najveći srpski dobrotvor.

                  

Zato ne zaboravite, iako je Bobi trenutno zauzet pripremama za početak snimanja filma o Kosovskom boju, on u najvećoj tajnosti paralelno nastavlja svoju borbu za Srbiju na svim poljima. Ako za koji mesec čujete da nam je odobren novi kredit od MMF-a, ili ako u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo još neko od naših fudbalera da gol rukom a sudija ga ipak prizna, ili ako naša rok grupa Van Gogh ponovo dobije MTV nagradu, budite sigurni da je za sve to zaslužan lično naš Bobi.

Autor teksta SIMERIJANAC

Sredio i uredio Son of Man 

CITY BY THE SEA (2002) - Robert De Niro na braniku srpstva

Reditelj: Michael Caton-Jones
Scenarista: Mike McAlary

- Šta će film sa Robert de Nirom na Chetnixploitation blogu ?

To mora da je neka greška - iznenađena je većina posetilaca ovog bloga.

- A šta je tu toliko čudno? - pita se manji broj naših čitalaca kojima su ipak nepoznate čvrste veze ovog legendarnog glumca sa Srbijom i njegova velika ljubav prema srpskom narodu.

Pa dobro, ajde da zbog njih objasnimo, a one prve da podsetimo zbog čega i sam De Niro za sebe često voli da kaže: - Maybe I am part Serbian!

KAKO JE BOBI ZAVOLEO SRBE (ONCE UPON A TIME IN SERBIA)

Sve je počelo jedne letnje večeri davne 1967. godine na jugu Srbije kada se Radovan Đokić iz sela Čokot vraćao kući sa niške pijace na kojoj je prodavao paradajz. Na putu je naišao na stranog studenta koji mu je objasnio da putuje kroz Evropu na Bliski istok i da traži prenoćište. Radovan ga je, kao svaki pravi srpski domaćin, primio na konak i ugostio kako dolikuje, a sutra ujutro ga sa pogačom ispratio i poželeo mu srećan nastavak puta.

Već ste pogodili da je taj mladić bio Robert De Niro.

On nije zaboravio gostomprimstvo svojih domaćina, prelepi seoski ambijent i netaknutu srpsku prirodu, pa je posle samo godinu dana ponovo svratio kod njih kada se svojim folksvagenom zaputio u Grčku. 

Ovoga puta proveo je čitava tri dana u kući Đokića pomažući im u seoskim poslovima. Ne samo što je brao paradajz, već ga je svojim autom prevozio na nišku pijacu i tamo ga sa svojim domaćinima prodavao. Starije Nišlije još uvek se sećaju bradatog i dugokosog mladića obučenog u vijetnamku koji je obilazio zidine niške tvrđave i obožavao da sedi na obаlama Nišave. Nišlije su svog gosta od milošte prozvali Boki.

 

Nakon tri dana De Niro je svojom „bubom“ nastavio put za Grčku, ali je posle samo nekoliko sati morao da se vrati kod svojih domaćina jer su ga na jednoj benzinskoj pumpi na samom jugu Srbije, opljačkali Albanci koji su ovim brutalnim napadom na budućeg Don Vita Korleonea još tada najavili preuzimanje vodeće pozicije u svetu organizovanog kriminala.

Tu bi Bobijevom putešestviju bio kraj da nije bilo dobrodušnih srpskih seljaka koji su mu još jednom pomogli i dali mu novac koji mu je bio potreban da nastavi put. Mladi Robert je uz zahvalnost obećao da ih neće zaboraviti i da će se sigurno ponovo videti.

Tek posle mnogo godina, kada je De Niro postao velika filmska zvezda, njegovi domaćini su saznali da je slavni glumac bio njihov dragi gost.

BOBI PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA (GOODFELLAS)

Ponovna poseta Roberta De Nira Srbiji je mnogo poznatija, jer je sredinom sedamdesetih gostovao u Beogradu na FEST-u kao jedan od najtalentovanijih mladih holivudskih glumaca koji je već tada stekao svetsku slavu zahvaljujući kultnom Taksisti.

Iz tog perioda ostale su brojne anegdote o nezaboravnom provodu koji je Bobi imao u Beogradu i žurkama kojima je prisustvovao, a na jednoj od njih je zaigrao čak i naše kolo o čemu  svedoči ova fotografija.

Za uspomenu, De Niro je tada na poklon dobio čuvenu knjigu našeg Nobelovca, Ive Andrića, Na Drini ćuprija. Zadivljen snagom i dubinom ovog remek dela, i opčinjen lepotama Srbije i toplinom Srba, Bobi je svojoj kćerki dao ime Drina.

                                   

Nije naravno ništa čudno što su sve bebisiterke Bobijeve dece bile Srpkinje.

Posle ove posete Beogradu Bobi više nije dolazio u Srbiju, pa smo mogli da ga vidimo još samo na filmskom platnu.

Pošto nas više nije spominjao u svojim intervjuima, sa razočaranjem smo pomislili da nas je zaboravio. A u stvari je bilo sasvim suprotno! Ne samo da nas nije zaboravio, već se u tajnosti bespoštedno borio za nas.

BOBI SE BORI ZA SRBE (THE MISSION)

Mnogi ljubitelji filma znaju da Robert de Niro u scenama lova u legendarnom Lovcu na jelene koristi lovački karabin naše fabrike Zastava oružje iz Kragujevca - M70 (u SAD čuven kao MARK X).

                  

Ali ono što je za većinu ostalo nepoznato jeste da je to isljučivo zasluga samog De Nira. Bobi je želeo da srpskoj fabrici omogući izlazak na svetsko tržište, pa je kod reditelja filma, Majkla Ćimina, insistirao da u scenama lova u kojima se pojavljuje, on lično koristi baš Zastavin lovački karabin. Zahvaljujući ovoj besplatnoj reklami koju im je obezbedio, kragujevačka fabrika lansirana je među svetske gigante u proizvodnji i prodaji lovačkog, sportskog i drugog savremenog streljačkog oružja, gde se i dan danas nalazi.

Kada su se sredinom devedesetih crni oblaci nadvili nad Srbijom,  De Niro je kao jedna od najviđenijih ličnosti američkog establišmenta i čovek koji se kretao u društvu najmoćnijih ljudi Sjedinjenih država, vrlo brzo shvatio šta nam se sprema u vašingtonskoj kuhinji. Takođe je saznao da će za izvođenje operacije nad Srbijom bez anestezije u cilju amputiranja njenih delova, biti zadužena ekipa pijanih mesara sa falsifikovanim diplomama hirurga iz Demokratske stranke sa Bilom Klintonom na čelu. 

Bobi je razmišljao šta on lično može da učini kako bi pomogao narodu koji ga je toliko zadužio u mladosti i za koji je toliko vezan. Shvatio je da je najbolji način za to da se približi čelnim ljudima nove administracije kako bi preko njih mogao da lobira za Srbe i kada zatreba, interveniše u njihovu korist.

BOBI U OSINJEM GNEZDU (THE KILLER ELITE)

Zbog svega ovoga je postao jedan od najvatrenijih simpatizera Demokratske stranke i jedan od njihovih najvećih donatora. Iz istog razloga sklopio je lažno prijateljstvo sa budućim predsednikom SAD, Bilom Klintonom i njegovom ženom Hilari kao i sa drugim istaknutim članovima ove stranke kao što su general Vesli Klark, Al Gor i Džon Keri.

Sve njih je finansijski pomogao i javno podržao kada su ispred Demokrata bili kandidovani za predsedničke kandidate Sjedinjenih država. Koliko je Bobiju teško palo što na taj način mora da plaća svoju ljubav prema Srbima, najbolje pokazuje takozvana večna lista najvećih donatora Demokratske stranke na kojoj on zauzima tek 67. mesto u šta se možete uveriti ovde:

http://www.google.com/url?q=http://www.newsmeat.com/celebrity_political_donations/Robert_Deniro.php&sa=U&ei=l0gBTb74E4648gOrhLCaCA&ved=0CA8QFjAA&usg=AFQjCNGuY_7SUexu3rpWY6CBiY08oaIiTQ

O tome koliko je bio spreman da se lično žrtvuje za Srbe, najbolje svedoči njegov postupak iz septembra 2004. godine. Bobi je tada odbio da se pojavi na Venecijanskom filmskom festivalu na kome je trebalo da primi počasno italijansko državljanstvo jer se tome usprotivila najstarija i najbrojnija organizacija Italijana u SAD, Sinovi Italije, sa obrazloženjem da De Niro svojim holivudskim ulogama sve Italijane predstavlja kao mafijaše i da nije učinio ništa za promociju italijanske kulture u svetu. Pošto je shvatio da bi se ovim gestom u tom trenutku ozbiljno zamerio velikom broju tradicionalnih glasača Demokratske stranke koje predstavlja italijanska zajednica u Americi čiji bi bojkot na predstojećim predsedničkim izborima ozbilno ugrozio pobedu Džona Kerija na koga je De Niro računao kao budućeg zaštitnika Srba, on je odlučio da se ipak ne pojavi u Veneciji.

A kada je 1998. godine protiv Bila Klintona pokrenut postupak impičmenta zbog optužbi za krivokletstvo i opstrukciju pravde koji je mogao da rezultira njegovim uklanjanjem sa predsedničke funkcije, De Niro je uložio sav svoj ugled kako bi u Kongresu lobirao za svog takozvanog prijatelja. Kao što nam je poznato, Klinton je izbegao impičment jer ga je Senat oslobodio optužbi, a on nije zaboravio Robertovu podršku koju mu je ovaj ukazao u najtežim trenucima.

                    

Ipak, na kraju su se sve te mučne večere sa Klintonovima i njihovom klikom i sve dosadne donatorske zabave konačno isplatile. Jer kada je 1999. godine Amerika bombardovala Srbiju, Bobi je uspeo da ostvari prvi veliki uspeh u našu korist jer zahvaljujući njegovom ličnom zauzimanju kod Bila Klintona, beogradski mostovi su sačuvani od rušenja.

TREĆI PUT PREDSEDNIK ČASTI - BOBI JE VIDEO BORISA

( You talkin to me?)

A kada su se ratne bure na Balkanu stišale, Bobi je posle bravurozno obavljenog posla u Vašingtonu izašao iz ilegale i ponovo se pojavio među Srbima. I to među njihovim najpoznatijim predstavnicima.

Prvo se u septembru 2007. godine, na opšte oduševljenje svakolikog srpstva, našao usred navijačkog tabora našeg teniskog asa, Novaka Đokovića, kada je zajedno sa Marijom Šarapovom fanatično navijao za Noleta u finalu US Opena.

Ako znamo da je Novak za protivnika te noći imao velikog Rodžera Federera za koga su navijali gotovo svi ostali na Flešing Medouzu, De Nirov gest još više dobija na značaju. Ljubomorni Federer to nije mogao da podnese, pa se posle meča rasplakao na terenu.

A onda, još veće iznenađenje: sledećeg dana De Niro se u Njujorku sastao ni manje ni više nego sa predsednikom Srbije lično.

Sa njim je u prijateljskom, srdačnom i opuštenom razgovoru proveo gotovo dva sata. Nakon ovog sastanka Bobi je izgovorio čuvenu rečenicu: - Maybe I am part Serbian!

http://www.youtube.com/watch?v=KSF_LSN-jHg

О čemu su pričali iza zatvorenih vrata ne znamo, ali možemo naravno da pretpostavimo. Nema sumnje da je Bobi predsednika Srbije upoznao sa impozantnim rezultatima svog tajnog rada u našu korist i da su njih dvojica detaljno razradili dalju strategiju za odbranu srpskih nacionalnih interesa. A da smo dobro naslutili sadržaj njihovih tajnih razgovora, pokazalo se samo par godina kasnije.

I OD OBAME IMA CRNJE (THE FAN)

Promena do koje je došlo u Ovalnom kabinetu posle odlaska Demokrata, kada se 2001. godine u Belu kuću uselio Džordž Buš, Srbiji nije donela ništa dobro jer joj je za vreme mandata Republikanaca otet Kosmet.

Ovo je De Nira učvrstilo u uverenju da su Demokrate za Srbe ipak manje zlo. U skladu sa tim, on je svoju podršku ponovo ukazao kandidatima Demokratske stranke za predsednika Amerike 2008. godine - Hilari Klinton i Baraku Obami.

Obama je u trci za predsedničkog kandidata pobedio Hilari i to na veliko Bobijevo zadovoljstvo jer je verovao da će jedan crnac, pa makar bio i predsednik najmoćnije zemlje sveta, sigurno pokazati više saosećanja za jedan mali narod koji je toliko dugo bio ugnjetavan i ponižavan, nego što bi ga imala jedna histerična domaćica isfrustrirana vanbračnim seksualnim avanturama svog muža.

Zbog toga je Robert, osim finansijski, Obamu podržao i lično, svojim pojavljivanjem na njegovim predizbornim konvencijama.

Najčuveniji je bio De Nirov nastup na Obaminom mitingu u Ist Raderfordu u Nju Džersiju kada je njegove simpatizere maestralno omađijao svojim govorom:

- I’ve never made a speech like this at a political event before. So what am I doing here? I’m here because finally one person has inspired me. One person has given me hope! One person has made me believe that we can make a change!

       
De Niro se tom prilikom posebno obratio mladim biračima kako bi ih animirao da glasaju za Obamu, i to sledećim rečima:

-You wanted to vote, you just didn't have anyone to vote for. Well, you know what, I felt the same way. Until now!

Uostalom, potražite na Youtube-u snimak "Robert De Niro backs Obama" i sami pogledajte ovu vrhunsku glumačku bravuru dostojnu još jednog Oskara.

U novembru 2008. godine, Barak Obama je ubedljivo pobedio republikanskog kandidata MekKejna i postao prvi crni predsednik SAD. Podrška koju mu je De Niro davao tokom cele kampanje još jednom se višestruko ispatila i donela veliko dobro njegovim Srbima, jer za prve dve godine Obamine vladavine Srbiji nije oduzet još neki deo teritorije.

I ne samo to, isključivo zahvaljujući Bobijevom zalaganju i prijateljstvu sa Obamom, Srbiji su krajem 2009. godine ukinute vize.

S pravom se pitate: - Pa kako je moguće da Bobi za svoja herojska i dobročiniteljska dela za srpski narod još uvek od države Srbije nije dobio nikakva odlikovanja, a nema sumnje da zaslužuje ona najviša?

Ne budite naivni, upravo to je pokazatelj mudrosti našeg državnog vrha jer bi se takvim neopreznim potezom razotkrila De Nirova briljantna kamuflaža što bi ga zauvek onemogućilo da nastavi svoj uspešni konspirativni rad za srpsku stvar u Vašingtonu.

CITY BY THE SEA

Posle svega iznetog, naravno da će insert koji sledi za sve biti veliko iznenađenje:  

http://www.youtube.com/watch?v=PxlpK5fJRwQ

- Pa šta je ovo trebalo našem Bobiju? - pitate se - Zar nije moglo bez ove rečenice? 

Ali ne žurite sa osudom i naglim zaključcima jer kao što ste videli iz gornjeg teksta - nije sve onako kao što izgleda. Ovo što ste upravo videli je samo mali kompromis na koji je Bobi morao da pristane da bi ostvario nešto mnogo veće u korist naroda koji toliko voli i poštuje.

- Šta je to i na koji način je ovaj insert sa tim povezan? - još uvek su sumnjičavi neki od vas.

Pa evo o čemu se radi:

NASTAVAK TEKSTA OVDE

The Expеndаbles (2010)

Režija: Sylvester Stallone

Scenario: Sylvester Stallone & Dave Callaham

Osamdesetih godina, u vreme dok su Rambo, Džon Matrix i Džon Meklejn, u punoj snazi spasavali Ameriku od belosvetskih zlikovaca neumoljivo tamaneći Ruse, Arape, neposlušne latinoameričke diktatore i zapadnoevropske teroriste, Srbi se nisu nalazili na listi prioriteta američke spoljne politike, pa se zato nisu ni našli na nišanu najpoznatijih filmskih akcionih heroja Sjedinjenih država.

Kada je, međutim, devedesetih godina Stejt department preko veze, bez kastinga, dodelio Srbima uloge glavnih negativaca i najvećih svetskih zlotvora i o tome obavestio holivudske producente, za sudar titana bilo je isuviše kasno jer su Stalone, Švarceneger i Vilis već bili zreli za penziju.

Sa Expendables Stalone to pokušava bar delimično da nadoknadi i to kroz, na ovim prostorima već čuveni monolog Mikija Rurka.

Njihovo spominjanje Srba u ovoj sceni u stvari je lamentiranje za tim što do filmske borbe sa njima zapravo nikada nije ni došlo. Jer znamo to iz sporta - jedino dovoljno snažan i inspirativan protivnik može jednog šampiona da natera da iz sebe izvuče maksimum. A na filmu je to još očiglednije - samo dovoljno zao i zajeban negativac učiniće da good guy izgleda još bolje i ubedljivije.

To što su baš Srbi zaslužni za jedno od najgorih i najtraumatičnijih iskustava najtvrđe i najopakije ekipe koja je ikada hodala filmskim platnom, za Srbe predstavlja svojevrsno priznanje.

A uz priznanje, to je i žal Slaja, kao najčuvenijeg igrača tima neranjivih i neuništivih američkih superheroja, što su Srbi umesto sa premijer ligašima poput njih, svoje filmske bitke morali da vode sa boranijom iz zonske lige kao što su Ričard Gir i Oven Vilson. Sa mekušcima koji bi u velikom derbiju, do koga nikad nije došlo niti će doći, mogli da budu samo skupljači lopti.

Slike vredne hiljadu laži

Prenosimo tekst Nebojše Malića „Slike vredne hiljadu laži“ (Images Worth a Thousand Lies) objavljen na sajtu Antiwar 9.5.2002. godine, u kojem autor prikazuje i analizira nastanak i razvoj američkog chetnixploitationa kao još jednog nakaznog ploda višedecenijske simbioze Pentagona i Holivuda, a sve to kroz predstavljanje najpoznatijih CHEX naslova od kojih će, naravno, svaki dobiti poseban tretman na našem blogu. Zahvaljujemo Nebojši što se potrudio da izvorni tekst objavljen na engleskom prevede i prilagodi za naš blog.

Nebojša Malić je istoričar (diplomirao istoriju i političke nauke na američkom univerzitetu Grejsland u Ajovi), politički komentator i prevodilac. Autor je bloga Sivi soko/Gray Falcon i redovni kolumnista pomenutog Antiwar sajta. Živi i radi u SAD.

Balkan u popularnoj kulturi:
Slike vredne hiljadu laži

Autor: Nebojša Malić

Budući da su filmovi i televizija izuzetno uticajni u samoj Americi, a zabava američke proizvodnje ima dominantan položaj na svetskom tržištu, ne treba potcenjivati uticaj američke popularnе kulturе na svetske događaje. Istoriju možda pišu pristrasni istoričari ili pokvareni novinari, ali njena uveliko pojednostavljena forma se urezuje u mozgove masa preko filmova i televizije.

Predrasude protiv predrasuda

Na primer, slika Arapa kao terorista je dugo bila standard holvudskog menija, tako sveprisutna tokom 1980-ih da su kultni klasici kao „Povratak u budućnost“ (Back to the Future) i „E.T.“ prikazivali elemente terorističke zavere ili ih spominjali. Muslimanski terorizam je takodje bio ključni element tehno-triler knjiga početkom 1990-ih, kao što su „Neprijatelj iznutra“( Enemy Within) Larija Bonda, ili „Zbir svih strahova“( Sum of All Fears) Toma Klensija.

1998. godine je Edvard Cvik, reditelj filmova - „Slava“, „Hrabrost pod paljbom“( Glory, Courage Under Fire) napravio „Opsadu“, (The Siege) izuzetnu dramu koja se bavi nizom smrtonosnih terorističkih napada islamskih terorista u Njujorku, i državnim merama represije koje potom uslede.

Bio je to čudno proročki film, s obzirom na to šta se dogodilo 11. septembra 2001. i posle. Međutim, arapsko-američke grupe su odmah protestovale protiv ovog filma. Naviknuti na slike u popularnoj kulturi koje su opisivale muslimane isključivo kao teroriste, napali su Cvikov film a da ga nisu ni videli.

Iako je „Opsada“ bila veoma fer prema Arapima - naročito u poredjenju sa, recimo, filmom „Istinite laži“ (True Lies) Džejmsa Kamerona iz 1994. – film je postao meta kontroverze i bojkota. Tako su se protiv navodnih predrasuda borili sa neopravdanim predrasudama, i (gle čuda) predrasude su pobedile.

Da nije bilo stereotipa muslimana kao terorista u popularnoj kulturi, američki Arapi možda ne bi reagovali na „Opsadu“ sa toliko žestine. A da su lekcije „Opsade“ uzete iole ozbiljno, 11. septembar se možda ne bi ni dogodio. Istorija je puna takvih ironija sudbine.

Kroz mračno ogledalo

Tokom 1990-ih, kada su ratovi u bivšoj Jugoslaviji bili na svim naslovnim stranicama, zabavljači su požurili da zarade na tajanstvenim sukobima na drugoj strani sveta. Slike arapskih terorista sada su polako zamenili stereotipi o balkanskim teroristima – što će reći, skoro isključivo Srbima. Stvarni događaji, koje su prvo pogrešno protumačili mediji a onda preuveličali propagandisti, dopali su šaka profesionalnim prodavačima iluzija. Kroz knjige, filmove i TV emisije, Balkan kakvog nikada nije bilo oživeo je u umovima američke publike.

Nepostojeće nuklearne bombe

Pre nego što je Nikol Kidman mogla tragično da se zaljubi u „Mulen Ružu“, morala je prvo da spasi Menhetn - uz pomoć Džordža Klunija - od jednog Srbina sa nuklearnom bombom, u filmu „Mirotvorac“ (Peacemaker 1997). Osujećeni bombaš je predstavljen kao član skupštine RS, koji je ubio svog kolegu da osigura sebi mesto u delegaciji koja putuje u Njujork. Njegov motiv? Osveta Ujedinjenim nacijama, jer su snajperisti ubili njegovu porodicu a mirovnjaci nisu učinili ništa da pomognu.

Ne mora se biti stručnjak za Balkan da se odmah vidi u čemu je problem. Pre svega, bosanski Srbi nikad nisu imali nuklearno oružje, niti postoje neki dokazi o tome da su pokušali da ga nabave. Drugo, motiv pripisan "teroristi" bio je čista fantazija. Bosanski Srbi nikad nisu očekivali od UN da im pomogne – već jedino Muslimani. Nije da među Srbima u BiH nije bilo animoziteta prema UN i Imperiji; oni su ipak najčešće pomagali srpskim neprijateljima – pa čak ponekad i istinskim teroristima. Ali holivudsko pravilo je da istini nikada ne treba dozvoliti da stane na put dobroj priči.

Bosanski Srbi sa nuklearnim oružjem imali su ulogu i u seriji mreže UPN, „Sedam dana“ (Seven Days 1998-2001), kada se njen junak koji putuje kroz vreme borio protiv Srba koji su namerili da kupe plutonijum od (isto tako fiktivnih) domaćih američkih terorista . „Sedam dana“ se vratila u Bosnu u još jednoj epizodi, da spasi američke taoce od zlih Srba.

Sudija u bombarderu

Najčešći posetilac Bosni je međutim bila hit-drama kanala CBS, „JAG - Mornarička advokatura“ (JAG - Judge Advocate General). Jedna od prvih epizoda je prikazala nepobedivog advokata-pilota Harmona Raba mlađeg kako bombarduje Srbe u Bosni. U potonjim epizodama, Rab je spasavao oborene američke pilote, bombardovao Kosovo, i čak spasavao američke obaveštajce od italijanske mafije - koju su angažovali Srbi.

U jednoj epizodi Rab brani previše revnosnog kolegu pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleći da su Srbi koji čine zločine (!). Štaviše, pilot tvrdi da je pre toga video srpske zločine i zakleo se da neće dozvoliti da se ponove.

Što je previše, previše je, čak i kad se radi o fantaziji. Niko od Amerikanaca, pa ni ostalih vojnika NATO ili UN, nikad nije bio svedok nekih zlocina, a kamoli piloti koji su leteli nekoliko kilometara u atmosferi. Dapače, NATO piloti su pre počinioci zločina, kako mogu da posvedoče bombardovani vozovi, mostovi, škole, bolnice, pijace i TV stanice širom Srbije.

Samo neko ko ne zna ništa o VJ je mogao da misli da ona koristi iste oklopne transportere kao Rusi. Budući da to nije slučaj, celi zaplet epizode postaje besmislen. Uostalom, jugoslovenske (a ni srpske) vojske već odavno nije bilo na Kosovu kada su se "mirovnjaci" pojavili. Jedini Srbi koji su ostali na Kosovu bili su civili. Okupacione trupe NATO u stvari jesu bile svedoci zločina – ali onih koje je nad tim civilima činila albanska OVK. Šta su učinili da se ti zločini prekinu ili spreče? Ništa. To se, dabome, nikad ne spominje. Moglo bi da iskomplikuje stvari, je li.

Čovek sa dva pogrešna imena

Takve zamene teza su u svetu TV fantazije više pravilo nego izuzetak. Prva sezona Foksove hit serije „24“ kao arhinegativca je imala «srpskog vojvodu» po imenu Viktor Dražen (Denis Hoper), optuženog za zločine na Kosovu. Eto opet tih famoznih zločina, koji imaju otprilike onoliko veze sa istinom koliko i prosečna američka serija.

A tu vezu najbolje opet ilustruje činjenica da Foksov "Srbin terorista" ima dva imena – pa još hrvatska!

Dražen je, naime, hrvatsko ime – a ne srpsko prezime. Kao "Bob" u Americi. Zapravo, verovatnije je da ćete naći Amerikanca koji se preziva "Bob" nego Srbina ili Hrvata koji se preziva "Dražen". Viktor na latinskom znači "pobednik", i prilično je popularno ime među katoličkim Hrvatima – ali ne i pravoslavnim Srbima. Tako su scenaristi jadnom Denisu Hoperu dali em pogrešno prezime, em pogrešnu nacionalnost. Takvo neznanje zahteva trud; talenat sam po sebi nije dovoljan.

Zanimljivo je da sve ove srpske zlotvore igraju ne-Srbi. U svim navedenim primerima, i jos mnogim drugim, srpske zločince (drugih Srba i nema) uvek igra neko drugi. Možda srpski glumci - za razliku od njihovih političkih vođa - još uvek imaju malo dostojanstva. (Napomena autora: ovo je pisano nekoliko godina pre nego što su mnogi srpski glumci odlučili da je prava demonstracija «evropejstva bez alternative» uloga u nekom srbomrzačkom ratnom filmu.)

Bekstvo iz istine

Filmovi o spasavanju su jedan od najgorih pod-žanrova eksploatacije balkanskih ratova. Uzmimo za primer jedno od prvih ostvarenja snimljenih na terenu, „Dobro došli u Sarajevo“( Welcome to Sarajevo) iz 1997, navodno je trebalo da bude kritika ravnodušnih novinara. Dočim je u stvarnosti upravo "interventno novinarstvo" likova poput Kristijan Amanpur učinilo bosanski rat toliko prljavim, uz patnju i smrti namerno isprovociranim da bi se nahranile zapadne kamere.

Ovo nije jedini kliše koji „Dobro došli u Sarajevo“ ponavlja do besvesti: tu su i masakri i “koncentracioni logori". A konačna uvreda dolazi u vidu deteta koje je proizvedeno u smisao pohoda jednog dušebrižnog novinara; siroče za čiji izlazak iz grada pod opsadom se bori, uprkos policiji koja zabranjuje svaku evakuaciju (gle čuda, ovo su pogodili) je Muslimanka. Devojčica na kojoj je priča (vrlo labavo) zasnovana je bila Srpkinja.

Ubedljivo najgori u ovoj kategoriji je film „Iza neprijateljskih linija“(Behind Enemy Lines) iz 2001. Radi se o tugaljivoj smesi reciklirane propagande, koja pokušava da ubaci malo Holivuda u neprijatnu priču poručnika Skota O'Grejdija. Rezultati su predvidljivo kriminalni.

U leto 1995, O'Grejdijev F-16 je oboren raketom dok je izviđao pozicije bosanskih Srba za planiranu kampanju NATO bombardovanja. On se katapultirao, krio u planinama i posle nekoliko dana ga je pronašla i izvukla četa marinaca, bez ikakve borbe. U O'Grejdijevoj odiseji nema ničega herojskog. Dopustio je da avion vredan više miliona dolara obori zastarela PVO raketa usred bela dana, vucarao se po gudurama zapadne Bosne, a onda su ga pronašli Marinci i helikopterom se vratio u Italiju. Ali kada je američkoj vladi bio potreban heroj da ućutka kritiku njene politike na Balkanu, O'Grejdi je to preko noći postao.

Čak i tako doterana u službi politike i propagande, O`Grejdijeva priča je bila dosadna. Zato je Holivud smislio novu priču. Ovog puta "heroj" je bio navigator, koji je preživeo dok su njegovog pilota brutalno ubili pomahnitali Srbi (koje su opet igrali ne-Srbi, je li). On je onda morao da beži od tih istih Srba kroz kišu metaka, eksplozija, šrapnela ostale pirotehnike, a spasioci nisu bili Marinci već oficiri koji su prekršili naređenja. Usput, navigator je bio "svedok srpskih zločina" (opet!) i čak je sa sobom poneo dokaze!

O'Grejdi je oboren daleko od ratne zone, a nigde blizu mesta gde su navodno viđeni zločini (sugestija filma je da se radi o Srebrenici). Međutim, „Iza neprijateljskih linija“ tvrdi da je baš oboreni navigator doneo "dokaze" koji se koriste na suđenjima za ratne zločine! Znajući kakvim se metodama služi Haška Inkvizicija, ne bi čudilo da «dokaze» uzimaju iz filmskih scenarija, ali što je previše...

Usamljena istina

Ovo je samo vrh ledenog brega. Za odgovarajuće dokumentovanje svih iskrivljenih slika sa Balkana u američkoj pop-kulturi trebalo bi daleko više vremena, prostora, rada i novca. Mnogo je lakše naći primere gde je balkanska tragedija predstavljena realno. Nema skoro nijednog.

Jedan izuzetak vredan paznje je novela Ralfa Pitersa, „Nema rata u Melnici“(There Is No War in Melnica). Ističe se u inače prosečnoj antologiji «Borba» (Combat ) - knjiga 3 urednika Stivena Kuntza. Piters opisuje jezivi karakter haosa u Bosni, gde se zločini pogrešno tumače a ubistva insceniraju zarad provociranja strane vojne intervencije.

Piters je bio u Bosni, za razliku od većine scenarista i njihovih producenata, tako da bi to delimično moglo da objasni ovaj dodir sa stvarnošću. Ali mnogi drugi zapadnjaci su boravili u regionu, pa su ipak izabrali da pletu laži i poluistine. Piters zato zaslužuje pohvalu kao mali, usamljeni glas istine medju bučnim morem sumanutih laži. Na kraju krajeva, istina je često mnogo zanimljivija od fantazije.

Ali fantazija - pogotovo loša fantazija - lakše se prenosi na ekran.