Wednesday, July 15, 2020

DOBRA ŽENA (2016)















Reditelj: Mirjana Karanović
Scenaristi: Stevan Filipović, Mirjana Karanović, Darko Lungulov



Pandemija korona virusa primorala nas je da odgledamo i filmove čije smo gledanje dugo odlagali iako je, s obzirom na žanr kojim se bavi ovaj blog, to bio domaći zadatak koji smo morali odavno da uradimo.
Tako je na red došao i rediteljski debi muze Chetnixploitation bloga Mirjane Karanović.
Mira je želju da sedne u režisersku stolicu dobila dok je gledala rediteljski prvenac svoje čuvene holivudske koleginice Đavoline Žoli  In the Land of Blood and Honey (koji je Dejan Ognjanović iskasapio ovde http://chetnixploitation.blogspot.com/2012/02/in-land-of-blood-and-honey-2011.html ).


Ima li boljeg načina da iskaže svoj dugogodišnji društveno-politički aktivizam (kako je sama izjavila u jednom intervjuu: - Kao Pipi Duga Čarapa koja želi da podigne konja, društvenim angažmanom počela sam da se bavim vrlo rano) po kojem je toliko slavna i hvaljena u regionu i na Zapadu, a zloglasna u Srbiji, od filma koji će sama napraviti?
Ali i pored velikog iskustva stečenog ispred kamera i mnogo godina koje je provela na snimanjima filmova i serija, Mira je bila svesna da ipak nema dovoljno stručnog znanja da sama uplovi u rediteljske i scenarističke vode, pa se zato za pomoć obratila profesionalcima. Ali ne bilo kojim, jer za stvaranje filma kakav je nameravala da snimi bili su joj potrebni politički i ideološki istomišljenici, umetnici koji dele njen pogled na srpsko društvo i narod, a posebno na njegovu ulogu u ratovima devedesetih. Kakva sreća za nju što je sa svima njima profesionalno sarađivala, kao glumica u njihovim filmovima. Zato nije morala mnogo da razmišlja i dugo da ih traži da bi znala da su pravi ljudi za njen film: Stevan Filipović (Šišanje, Pored mene) Jasmila Žbanić (Grbavica, Na putu) i Darko Lungulov (Tamo i ovde, Spomenik za Majkla Džeksona).




Reditelja, montažera i scenaristu Stevana Filipovića nije potrebno posebno predstavljati, ali da to ipak učinimo za one čitaoce bloga koji nisu dovoljno upoznati sa njegovim likom i delom. Prvo njegovim sopstvenim rečima: 
- Mislim da se bavljenje društveno angažovanom umetnošću ne bira.


A potom i izvodom iz teksta novinarke Danasa Aleksandre Ćuk posvećene Filipoviću, pod nazivom Pravednik novog duha:
„Sve zapravo čega se Filipović dotakne je, čini se, na iskren način društveno angažovano i s jasnim političkim uverenjima. Bilo da komentariše i preporučuje literaturu, nastupa u medijima, piše na Peščaniku i sa istog dobija otkaz, pa se ponovo vrati, raspravlja se sa Vesnom Pešić ili kao što je to nekad činio u Danasu piše svoje kolumne pod naslovom „Brijanje“. Nije ni čudo budući da se kalio na Voždovcu gde su mu komšije bile junaci filma „Vidimo se u čitulji“ ......

A o toj Filipovićevoj hrabrosti, kako je shvata ova novinarka, najbolje svedoče njegove izjave:

– Pitanje nezavisnosti Kosova je najbolji lakmus test. Da li mislite da je Kosovo nezavnisna država ili srce Srbije? Znate, kad neko ko ima milione pratilaca na mrežama napiše, iz komocije beogradskih stanova, da je “Kosovo Srbija”, šta to znači? Da li misli da je to istina, situacija na terenu? Ako ne misli, da li zna šta je potrebno da to postane istina? Da li se do toga može doći mirnim putem, ili verujete u “rusko rešenje”?

– Najgora mi je ta bedna pozicija umetnika, da mora biti prostitutka vlasti, prijatelj sa ’udbašima’, da bi nešto uradio. Ne mora! Možda ja ne mogu dobiti brda i planine ako im se ne udvaram, ali možda ću radeći po svom osvojiti brdašce, što će mi biti dovoljno. 

– Da Bris Taton nije ubijen, film „Šišanje“ možda nikad ne bi bio prikazan. U tom trenutku, snimanje je već bilo skoro završeno, ali opet bez finansijskog podsticaja države u postprodukciji film bi teško bio okončan. 


Najvrednije priznanje za njegov dugogodišnji društveno-politički angažman i beskompromisnu borbu za “Drugu Srbiju” stiglo je u vidu nagrade za borbu protiv diskriminacije koju mu je 2012. godine dodelila Koalicijа protiv diskriminacije u kategoriji javna ličnost, a nagradu mu je uručio lično Vensan Dežer, tadašnji šef delegacije EU u Srbiji. A tri godine kasnije Filipoviću je ukazana i čast da bude član žirija 7. međunarodnog queer festivala Merlinka. 
Pored svih ovih impresivnih referenci, kao i činjenice da je bio Karanovićkin asistent na Akademiji umetnosti na predmetu gluma, koji ona tamo predaje, glavna Stevina preporuka kod Mire ipak je bio njegov film Šišanje, što smo saznali iz intervjua koji je dao za sajt Festa: – Mirjana me je pozvala da zajedno napišemo scenario posle mog filma Šišanje. Znala je da imamo slične stavove.


Iako ovaj film o grupi beogradskih naci skinsa predstavlja površan, karikaturalan i klišeiziran prikaz srpskih desničarskih omladinskih pokreta devedesetih godina, koji njihov minoran uticaj na srpsko društvo i povezanost sa državnom politikom naduvava, zbog čega je i kritika kojom je Filipović nameravao da ih podvrgne ostala samo na pokušaju, njegovi politički istomišljenici su ovo ostvarenje očigledno smatrali ulaznicom u njihovo društvo. 
Nije slučajno što ga je Nikola Popević (sada filmski urednik na RTS-u) u svojoj kritici napisanoj nakon premijere za The Cult of Ghoul, nazvao “infaltilnom projekcijom strahova Druge Srbije” http://cultofghoul.blogspot.com/2010/09/sisanje-2010.html)


Zato je i Steva toliko ponosan na ovo svoje delo pa tako u njegovom cv-u, na sajtu Akademije lepih umetnosti, stoji: 
Šišanje je kao aktuelan društveno angažovani film bio okosnica šire kampanje protiv nasilja i fašizacije društva.

Tandem Karanović-Filipović je udruženim snagama prionuo na izradu prve ruke scenarija. A kada na blisku srpsku prošlost i ratove gledate kroz njihove tamne naočare, onda lako pronađete inspiraciju za film. Zato nije bilo iznenađenje kada se iz medija saznalo šta će biti tema Mirjaninog rediteljskog debija. To će biti priča o običnoj srpskoj ženi – domaćici, majci i supruzi, koja živi mirnim životom u stabilnom braku sa mužem ratnim veteranom, sve dok ne otkrije da je on kao pripadnik srpskih paramilitarnih jedinica, u Bosni počinio ratni zločin nad muslimanskim civilima.


Čim je Karanovićka svoju i Filipovićevu scenarističku ideju predstavila svojoj prijateljici Jasmili Žbanić, ona je oduševljeno prihvatila da se uključi u projekat i da se odmah pridruži ekipi.


I to ne samo u ulozi mentora koju joj je Mirjana sa punim poverenjem dodelila (- Dosta sam naučila od nje. Ne u smislu tehnologije snimanja filma nego u tom nekom odnosu prema sebi, prema tome šta je tvoj cilj u životu i šta ti zapravo hoćeš.), već i kao koproducent. Ali i da pruži svaku drugu potrebnu podršku. Zato je i preporučila Miri da njen i Filipovićev scenaristički predložak pokaže jednom od najpoznatijih scenarista bivše Jugoslavije, ali i najostrašćenijih srbomrzaca, nekadašnjem srpskom, a od 90-ih, po ličnom izboru, hrvatskom književniku, sada pokojnom Mirku Kovaču. Mirjani je, kako je kasnije priznala u intervjuu za sarajevski portal Urban magazin, to bilo kao da se treba obratiti Bogu. Kovač je prihvatio da pogleda scenario i dao svoje predloge i sugestije, koje su za Miru očigledno bile toliko dragocene da je imala potrebu da posebno istakne njegov doprinos nastanku njenog filma.
Ovaj dream team chetnixploitationa zaokružen je kada mu se pridružio reditelj i scenarista Darko Lungulov.


Čekajte bre, kakve veze taj čovek ima sa ovom ekipom? On je snimao ljubavne drame i komedije kao što su Tamo i ovde i Spomenik Majklu Džeksonu, a nije se ni isticao političkim izjavama niti aktivizmom po kojima su poznate ove njegove kolege.
E pa ako ste na TV-u slučajno naleteli na njegov film Spomenik Majklu Džeksonu i iz dosade počeli da ga gledate, a iz mazohizma ili radoznalosti ga odgledali do kraja, onda znate da ga Mira nije slučajno pozvala da im se pridruži.


Glavni junak ove razvučene drame sa neuspelim pokušajima humora je provincijski brica (igra ga Boris Milivojević) koji pokušava da doprinese ekonomskom procvatu svoje varošice tako što će u njoj podići spomenik Majklu Džeksonu čime će privući domaće i strane turiste, a sve to radi da bi sprečio da ga napusti žena koju voli (Nataša Tapušković).


U tome će ga sprečiti lokalni nacionalistički pokret Čista Srbija sastavljen od klinaca srednjoškolskog uzrasta, i  to tako što će ga ubiti – kamenujući ga dok on pokušava da se sajlom iz helikoptera  spusti na trg na kojem se postavlja spomenik Džeksonu kako bi pomogao svojoj voljenoj ženi, koju su isti ti mladići prethodno pretukli.



Ali zašto bi mladi srpski desničari ubili jednog smešnog apolitičnog sredovečnog srpskog frizera (prethodno su pokušali da ga živog spale tako što su ubacili molotovljev koktel u frizersku radnju u kojoj je radio) i izmlatili njegovu ženu?





Zato što su se protivili tome da se u njihovom mestu podigne spomenik Majklu Džeksonu jer taj američki pevač, kako ćemo čuti u vatrenom govoru njihovog vođe (koga tumači Marko Janketić), skrnavi sveti srpski simbol (Orden belog orla sa mačevima za hrabrost, koji je Džekson jedno vreme nosio oko vrata).


Ovako perfidan ali i idiotski prikaz srpske omladine nije viđen ni u chex filmovima hrvatskih i muslimanskih autora a postideo bi ga se čak i Steva Filipović. Dobro, možda ipak i ne bi da mu je ovako nešto palo na pamet dok je snimao Šišanje.
U svakom slučaju, gospodin Lungulov se savim opravdano i zasluženo našao u ovom elitnom chex društvu.


Dobro je poznato da je za domaće filmske stvaraoce najteži i najmučniji deo posla u procesu nastanka novog projekta, onaj koji se nalazi između ideje i realizacije a to je zatvaranje finansijske konstrukcije ili prosto rečeno – pronalaženje para za snimanje filma.
Ali ne ako se zovete Mirjana Karanović i želite da snimite film o srpskim ratnim zločinima a projekat vam aminuje i Jasmila Žbanić. Tada vam i strani i domaći fondovi širom otvaraju svoje kase. Mirjana, Steva i Darko na 22. Skupštini Mreže kinematografija jugoistične Evrope (SEECINEMA) dobijaju novac za razvoj projekta za dugometražni film, a na Sarajevo film festivalu francusko-nemačka televizija Arte dodeljuje im nagradu za scenario koji tek treba da bude snimljen. Njihova Dobra Žena dobija novac i od najpoznatije filijale CIA – NED-a (National Endowment for Democracy), zatim od Soroseve Fondacije za otvoreno društvo, kao i od norveške ambasade u Beogradu.



Nastanak filma pomogla je i Federacija Bosne i Hercegovine  preko Fondacije za kinematografiju Sarajevo.
Producenti filma su, osim This & That iz Srbije, bili i hrvatski Nukleus film i Deblokada iz BH Federacije.
Država Srbija je svoj doprinos nastanku ovog chexa dala novcem isplaćenim preko Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje i Filmskog centra Srbije.
Mirjani je preostalo još samo da izabere glumce za svoj film pa da počne sa snimanjem.
Ulogu glavne junakinje, dobre žene Milene, je naravno dodelila sebi a njenog muža, srpskog ratnog zločinca Vladu, igra Boris Isaković.


Poseban kuriozitet je da njegove ratne drugove, srpske paramilitarce i saučesnike u zločinima, tumače hrvatski glumci (Bojan Navojec i Vlado Kerošević).



Da li ih je Mirjana angažovala zato što nije mogla da nađe srpske glumce koji bi pristali da igraju ove uloge ( (:-) ) ili možda one koji su pristali nije htela zato što su tražili visoke honorare (Sergej?) ili zato što su već potrošeni u takvim rolama kod njene koleginice Đavoline Žoli (Đuričko, Jevtić, Timotijević..), ili je pak takav njen izbor bio namerna Mirina provokacija i još jedan prst u oko onima koji je u Srbiji ne vole baš zbog tоga? Možemo samo da pretpostavimo.
Slično pitanje bi se moglo postaviti i u vezi sa angažovanjem Ermina Brava iz BH Federacije za ulogu sveštenika Srpske pravoslavne crkve ali bi tu deo odgovora mogao da se nađe u tome što je on bivši emotivni partner Mirjane Karanović (o ljubavnoj vezi talentovanog mladog muslimanskog glumca i dvadeset godina starije čuvene srpske glumice svojevremeno su izveštavali mediji širom regiona).


U svakom slučaju, Erminu nastupanje u filmovima ovog žanra nije strano; naprotiv, jer se proslavio u chex klasicima koji su veđ obrađeni na našem blogu, kao što su Grbavica, Rimejk, In the Land of Blood and Honey…


Mileninu i Vladinu decu glume: Hristina Popović, Isidora Simijonović i Jovan Belobrković.




Da vidimo sada kakvo je ostvarenje snimila ova, po posebnim kriterijumima selektirana grupa filmskih radnika iza i isred kamere.


                                                  I

U uvodnom delu ovog teksta smo napisali šta je tema filma i šta je osnovni zaplet, a sada ćemo prepričati radnju kako bismo u nastavku lakše obrazložili šta je sve u njemu podmuklo, trulo, loše i pogrešno kaо i zbog čega izgleda tako skarabudženo – kao neka  nevešto napravljena skalamerija iz koje, što vreme više odmiče, sve više ispadaju šrafovi i otpadaju sastavni delovi, da bi se na kraju potpuno raspala.

Glavna junakinja filma Milena je sredovečna srpska domaćica iz beogradskog predgrađa.


Ona je dobra, vredna žena, brižna majka troje dece, odana supruga i omiljena prijateljica.



Ona je i revnosna vernica – ne propušta bogosluženja, ima svog duhovnika – popa Branu, pomaže obnovu lokalne crkve.


Kada se ne brine o deci i mužu, kada ne sređuje kuću i odlazi u crkvu, ona vreme provodi pevajući u amaterskom horu i u druženju sa prijateljicama. Zbog spremnosti da ih uvek sasluša i lepih reči koje ima za svaku od njih, one joj poveravaju svoje najintimnije tajne i od nje traže savete za rešavanje svojih problema.


Mileni je ljubav uzvraćena od svih članova porodice, a posebno od muža Vlade. O tome koliko je Vlada poseban suprug i koliko je Milena zbog toga srećna žena, osim ljubavi i pažnje koje joj ukazuje i podrške koju joj uvek pruža (i u najtežim njenim trenucima koji će kasnije nastupiti), svedoče i teška iskustva njenih drugarica sa svojim bračnim partnerima. Jednu muž tuče, drugu vara, dok je muž treće težak alkoholičar.


Po čemu se Milena izdvaja od ostalih srpskih domaćica?
Po tome što su ona i njene prijatejice supruge ratnih veterana 90ih – bivših pripadnika paramilitarne jedinice čiji je Milenin muž Vlada bio komandant.


Svi oni su porodični prijatelji koji se viđaju i druže na slavama, rođendanima i drugim porodičnim okupljanjima, pa ćemo tako na njima upoznati Vladine ratne drugove Dejana i Svetu i njihove žene Suzanu i Zlatu, kao i Lepu, udovicu još jednog Vladinog saborca, Crnog, koji je nakon rata ubijen u mafijaškom obračunu.




Zaplet počinje kada Milena pri čišćenju garaže pronađe zaboravljenu Vladinu maskirnu uniformu iz rata.


Sledeće večeri, u jednoj televizijskoj emisiji predsednica nevladine organizacije (očigledno treba da predstavlja Natašu Kandić) poziva državne organe da pod hitno procesuiraju sve naše ratne zločince.


Vlada na to pobesni, počinje da je psuje i da viče: – Šta oni hoće?! Da pohapse pola Srbije?!


Tamni oblaci počinju da se nadvijaju nad Mileninim mirnim i srećnim životom kada ona zatekne udovicu Vladinog ratnog druga Crnog kako uniformu i cokule svog pokojnog muža krišom (zapakovanu sa đubretom) baca u kontejner.




Milena to odmah povezuje sa onim što je čula u TV emisiji pa zabrinuto odlazi kod Vlade i pita ga šta da radi sa njegovom uniformom. On na to ravnodušno odgovara da je ostavi gde je i bila.


Na Mileninom rođendanu na kojem su je, kao i uvek, muž i deca obradovali poklonima, upoznaćemo najstariju ćerku Kristinu (koja ne živi u porodičnoj kući već u iznajmljenom stanu) istaknutu srpsku NVO aktivistkinju (u filmu nećemo saznati da li je pripadnica iste one NVO iz TV emisije, mada izgleda da nije), koja je zahvaljujući svom aktivizmu dobila nagradu koju će joj uručiti francuski ambasador u Srbji lično.


Vlada, razume se, zbog toga nije presrećan.

Milena sva usplahirena pita ćerku da li su tačne glasine iz medija da je lezbijka.


Kada joj ona odgovori da nije i da ima momka, njena majka odahne sa velikim olakšanjem.


Zbog toga će lakše podneti kada čuje da joj je dečko stranac, Francuz koji radi u Francuskom kulturnom centru, iako takvim ćerkinim izborom partnera nije bila zadovoljna.

Tamni oblaci primiču se Mileni i sa druge strane: nakon što joj je prilikom pregleda dojki napipala sumnjive čvorove, njena doktorka joj nalaže da pod hitno uradi mamografiju.


Ubrzo potom, iz svih ovih crnih oblaka koji su se nagomilali iznad Milenine njene kuće udara grom.


Ona za vreme spremanja spavaće sobe, u komodi pronalazi videokasetu na kojoj iza snimka neke porodične proslave počinje snimak iz rata na kojem će videti Vladu i njegove saborce ( i njihove kućne prijatelje Dejana i Svetu), u istim onim maskirnim uniformama i u punoj ratnoj opremi, kako izvode iz kamiona nekoliko vezanih muškaraca.





Potom im uperenih pušaka u leđa naređuju da kleknu (u položaj za likvidaciju).



Po uniformama, replikama paramilitaraca i insenaciji ovih kadrova (režirao ih je Steva Filipović) svim gledaocima iz Srbije i regiona je jasno da ovaj film u filmu treba da predstavlja poznati video snimak na kojem pripadnici srpske paramilitarne jedinice Škorpioni streljaju zarobljene bosanske muslimane.


Milena zabezeknuto prekida gledanje snimka i vraća kasetu u fioku u kojoj je i našla.


Sledećeg dana, dok ide gradom, ona prima telefonski poziv od svoje doktorke koja je pita da li je uradila mamografiju a kad joj ona odgovori da nije, lekarka insistira da to hitno uradi.
Milena odlazi na snimanje.


Opasnosti i nagoveštaji nesreće nastavljaju da se gomilaju – Dejan počinje da preti Vladi da će ga prijaviti vlastima.


Milenin muž odranije ne podnosi Dejana jer je agresivac i pijanac koji na njihovim porodičnim okupljanjima uvek pravi ispade, ali ovo je bio povod da Vlada pobesni i toliko se potrese da se Milena uplašila da će mu pozliti, pa je bezuspešno pokušavala da ga smiri.



Zatim ćemo opet videti onu istu predsednicu NVO na televiziji, u novoj emisiji, u kojoj ponavlja zahteve da se svi srpski ratni zločinci privedu pravdi – od nalogodavaca do neposrednih izvršilaca.
Dejan nastavlja sa pretnjama Vladi i ucenama. On ga spopada na ulici dok je šetao sa ženom a Vlada ga se jedva oslobađa. Ovu mučnu scenu teško podnose i Milena i Dejanova žena.


Dejanova supruga zakazuje Mileni sastanak u lokalnoj kafani na kojem je nervozno i uplašeno moli da Vladi prenese da se Dejan samo šalio i da on Vladu nikad ne bi prijavio.


Milena Vladi prepričava ovaj razgovor a on joj odgovara da ne treba da se u to meša i da će sve biti u redu.
Sledeće večeri, ona odlazi na kafu kod Svetine žene koja joj usput pomene da je kod njenog muža prošle noći bio Vlada i da su se njih dvojica nešto dogovarali.


Milena odlazi kod onkologa po rezultate. On joj saopštava da ima veliki tumor na dojci i da će zato morati da je odstrane a predlaže da joj radi sigurnosti odstrane i drugu. Teši je da će biti sve u redu jer nema metastaza i uverava da će nakon izvršene rekonstrukcije sve izgledati  kao pre.



Milena za večerom poverava Vladi da ima najtežu bolest.


Vlada je prvo šokiran, ali je zatim grli, ljubi, pruža joj podršku i uverava da će sve biti u redu. Te noći, na njegovu inicijativu, imaju seks, kao da je sve kao i pre.


Milena sledećeg dana odlazi u crkvu i moli se.



Nakon što je došla kući, ona uzima iz fioke video kasetu i ubacuje je u video rikorder da bi videla ostatak snimka. Snimak se, naravno, završava streljanjem zarobljenika od strane Vlade, Dejana i Svete.



                                                                                

U sledećoj sceni vidimo Milenu i Vladu kako se negde voze a iz njihovog razgovora shvatamo da je Dejan mrtav. Na Milenino pitanje da li je to stvarno bila saobraćajna nesreća Vlada odgovara da su Dejanu našli 3% alkohola u krvi:
– Koji normalan čovek seda na motor u takvom stanju?



Sada nam postaje jasno da su krenuli kod Dejanove udovice da joj izjave saučešće.
Nakon što su se parkirali, Milena počinje da svom snagom pesnicama udara Vladu. On jedva uspeva da je obuzda i smiri.


Dejanova udovica odbija da primi saučešće od Vlade.


Zatim se prikazuje Dejanova sahrana a opelo drži pop Brana.


Kamera se zaustavlja na Mileni dok sveštenik izgovara sledeće reči:
– Šta koristi čoveku koji ceo svet zadobije a dušu svoju izgubi. Ni celi svet ne može kupiti izgubljenu dušu. Blažen je onaj koji stražari nad svojom dušom i ne dopušta da mu se duša imalo ošteti jer ko dušu spase, spasiće sve. Ko dušu izgubi, izgubiće sve.


Te noći Milena krišom ustaje iz kreveta, vadi video kasetu iz fioke i iskrada se iz kuće.



Prvo odlazi kod starije ćerke Kristine. Ona se trese od plača jer joj je Milena saopštila svoju dijagnozu. Čujemo da joj Milena kaže:
– Nisam ti nikada rekla, ali hoću da znaš - ponosna sam na tebe.


Milena potom odlazi u sedište one NVO sa televizije, ulazi u kancelariju predsednice i predaje joj video kasetu.



Film se završava kadrovima Milene na operacionom stolu.


Zvuči prljavo, besmisleno i glupo?
Tek ćete videti koliko kada se bliže pozabavimo perfidnom agendom filma i naravno propustima, glupostima i nelogičnostima, odnosno rupama, bolje rečeno – rupetinama u scenariju.


                                                II

Nije nas iznenadila metafora rak – srpski zločini jer je preuzeta od Mirine stručne konsultantkinje, očiglednog uzora i inspiracije za ovaj film, Nataše Kandić, koja ju je, kao i njene druge koleginice i političke istomišljenice, rado i često koristila u javnim nastupima („Neprocesuirani srpski ratni zločini su rak koji izjeda srpski narod, društvo i državu“),


ali nas je iznenadilo što je tako očigledna i ogoljena, kao da su scenario radili brucoši filmske akademije a ne profesori koji im predaju, kao što su Karanovićka, Filipović i Lungulov.
Nataša je, naravno, za svoj doprinos nastanku ovog chexa zaslužila od Mire i njene autorske ekipe special thanx koji ćemo videti na odjavnoj špici filma.
Zato nas nije iznenadilo ni što na kraju filma glavna junakinja video kasetu kao inkriminišući dokaz, ne predaje tužilaštvu, policiji ili nekom drugom državnom organu već nevladinoj organizaciji koja u filmu treba da predstavlja Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić. Na ovaj način, autori filma, osim što im odaju počast, legitimišu ovu NVO kao neko nezavisno naddržavno  telo koje objedinjuje funkcije istražnih, sudskih i izvršnih organa i predstavlja neprikosnoveni i apsolutni garant sprovođenja zakona i pravde i zaštitnika prava, istine i humanosti.


Najcrnje od svega je što nadležnosti, koje su ovoj NVO autori filma pripisali, u stvarnosti okupirane Srbije, ona maltene i poseduje jer je u postupcima koji su vođeni protiv Srba optuženih za ratne zločine pred sudovima u našoj zemlji (naročito u slučaju Škorpioni), FHP gotovo imao snagu i tužilaštva i sudskog veća. Nije ni čudo što je advokat jednog od optuženih Škorpiona u završnoj reči između ostalog izjavio:
“Tužilaštvo i sud služili su samo da procesuiraju ono što je Fond za humanitarno pravo osmislio, pripremio i dostavio Tužilaštvu i Sudu a da pri tom ni Sud ni Tužilaštvo nisu vršili nikakve provere vrednosti onoga što im Fond za humanitarno pravo dostavlja. Svi dokazi koje je Fond za humanitarno pravo dostavio Tužilaštvu i Sudu su prihvatani od ovih organa bezrezervno i nekritički. To se najbolje može videti iz činjenice da se u toku postupka više puta menjala lista navodno stradalih. Sve te liste, Sud i Tužilšatvo su prihvatali bez ikakave provere, pa i identifikaciju jedne žrtve od strane majke na video snimku, da bi nakon te identifikacije predstavnici Fonda obavestili Sud da se radi o grešci. Predstavnici Fonda za humanitarno pravo su sami dovodili svedoke, smeštali ih u Beogradu, dovodili ih u sud, razgovarali sa njima pre suđenja, određivali termin kada mogu biti saslušani a Sud je sve to prihvatao. Sud je dozvolio predstavnicima Fonda za humanitarno pravo da sprovode svoju istragu van optužnice i okolnosti vezanih za optužnicu."


Dolazimo i do centralnog događaja u filmu, katalizatora zapleta i postupaka glavne junakinje – do Mileninog otkrića Vladinog video snimka na kojem on sa svojim saborcima ubija zarobljenike, a koji, kao što je većina gledalaca prepoznala, predstavlja likvidaciju bosanskih muslimana od strane Škorpiona, paramilitarne jedinice koju je osnovala i kojom je upravljala tadašnja srpska Služba državne bezbednosti (iako je formalno bila osnovana od strane Naftne industrije Republike Srpske Krajine).


Ovaj video snimak se prvi put pojavio u Hagu i to kada ga je takozvano tužilaštvo koristilo u postupku protiv Slobodana Miloševića, a na osnovu njega su u Srbiji odmah pohapšeni pripadnici ove jedinice.
Kasnije smo saznali da je Džefri Najsu video kasetu sa snimkom predala Nataša Kandić, osnivačica i izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo.  
Veće za ratne zločine Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu je za ubistvo 6 muslimana u okolini Trnova u julu 1995. godine osudilo 2007. četvoricu Škorpiona – komandanta jedinice i njegovog brata na maksimalnu kaznu zatvora koja je za to krivično delo bila propisana u vreme izvršenja – od 20 godina, a ostale na 13 i 5 godina. Peti je uhapšen u Hrvatskoj, gde je nesmetano živeo i radio posle rata iako je bio pripadnik srpskih paramilitaraca (?!), i tamo osuđen na 15 godina zatvora.
U ovom procesu Nataša Kandić je ispred svog Fonda za humanitarno pravo učestvovala kao punomoćnik porodica ubijenih.


Logična pitanja koja su postavljali gledaoci originalnog snimka su bila: – Da li su muslimani sa snimka bili civili ili razoružani vojnici? Ako su bili razoružani borci – da li su pripadali regularnim vojnim jedinicama (čiji pripadnici su kao ratni zarobljenici zaštićeni međunarodnim humanitarnim pravom) ili neregularnim formacijama, koji tu zaštitu ne uživaju?
Odbrana je u postupku ukazala na činjenicu da su ubijeni nosili pojedine delove vojničkih uniformi kao i na to da u tom ratu često svi borci nisu imali kompletne uniforme. Iako je Sud osudio Škorpione za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, u postupku nije utvrđeno da li su ubijeni muslimani bili zarobljeni civili ili zarobljeni vojnici niti je to navedeno u obrazloženju presude. 


Jedan od advokata optuženih Škorpiona je u završnoj reči izjavio:
"Da je prvooptuženi hteo da fingira pogibiju zarobljenika iz Sreberenice tako što će ih dovesti u blizinu linije fronta, on bi naredio da im se obuku uniforme i njihove bi leševe rasporedio na rastojanju od 50,100 i više metara a ne bi ih ostavio u civilu i na jednom mestu."

Da li se zna ko su bili ubijeni?
Na suđenju je saopšteno da su od šest žrtava konačno identifikovane samo dve i to od strane Instituta za nestale osobe BiH dok je identitet ostalih preliminarno utvrđen putem DNK analize. Čak je utvrđeno da jedan od muslimana, čije je streljanje takođe u optužnici pripisano Škorpionima, i to na osnovu svedočenja žene koja je izjavila da ga je prepoznala kao svog sina na osnovu fotografija, uopšte nije identifikovan kao žrtva.         
Zašto i za koga je snimano ubistvo?
Zbog čega bi pripadnici jedinice snimali nešto što predstavlja krunski dokaz njihovog zločina? Jer i ako su zarobljeni muslimani sa snimka bili pripadnici oružanih formacija, ubistvo ratnih zarobljenika je ratni zločin.
Advokat prvooptuženog je u završnoj reči izjavio: 
"Potpuno je nelogično i ljudskom umu neshvatljivo da se izda naređenje da se jedan takav događaj snima kamerom."


Da li je na originalnom video snimku intervenisano?
Veštak na suđenju je utvrdio da je video kaseta presnimavana iako je dao izjavu da ništa nije brisano niti dosnimavano, a Škorpion koji je bio snimatelj je na suđenju izjavio da se na kaseti ne vidi sve što je on snimio. Advokat jednog od optuženih je u vezi sa njom izjavio:
“Da su se Tužilaštvo za ratne zločine i Sud stavili na stranu Fonda za humanitarno pravo a protiv optuženih postoje sledeći dokazi: Fond je pribavio kopiju kopijine kopije, nekakve kasete, ta kopija kopijine kopije je dalje prerađivana i tako prerađena je dostavljena Tužilaštvu, a Tužilaštvo Sudu. Sud je kopiju kopijine kopije kasete na kojoj su vršene brojne prepravke izveo kao dokaz iako Haški tribunal nije prihvatio ovu kasetu kao dokaz.”

Otkud snimak u rukama Nataše Kandić?
Zvanična verzija je da joj je video kasetu predao jedan od Škorpiona.
Ko je izdao naređenje da se streljaju zarobljenici?
Iako bi odavanjem nalogodavca za ova ubistva umanjio svoju odgovornost kao prvooptuženi, komandant jedinice nije dao odgovor na to pitanje. On sam je do kraja suđenja negirao i da je on to učinio.


Majka jednog od ubijenih muslimana, nakon izricanje presude pitala je: – Tko je ove ili neke druge „Škorpione“ naoružao i poslao ih da ubijaju po Bosni, ne suparničku vojsku, već nedužne civile?

Po čijem naređenju je u stvari delovala ova, kao i ostale srpske paramilitarne jedinice, poput na primer 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske (koji su osim Srba, činili i Hrvati, Slovenci i muslimani), koji je, iako formalno u sastavu VRS, bio izuzet od odgovornosti Glavnom štabu, a čiji pripadnici su streljali stotinak zarobljenih muslimana iz Srebrenice (i to za vreme službenog odsustva od deset dana i za šta im je, po svedočenju jednog od njih, Dražena Erdemovića, isplaćeno 10 kg zlata)?


Na suđenju Škorpionima, kao i u Hagu, izostali su odgovori na ova pitanja, i u retkim slučajevima kada je dopušteno da se uopšte postave, a naročito na ovo poslednje i najvažnije.
Ko je, dakle, bio pravi šef svih tih paramilitaraca čiji su zločini toliko puta poslužili kao povod i opravdanje za bombardovanje Srba od strane NATO, za sankcije Srbiji i drakonske zatvorske kazne u Hagu izrečene srpskim državnim, vojnim i policijskim čelnicima, ali i kao izgovor kojima je u svetskim medijima i javnosti opravdavan genocid i egzodus sproveden nad srpskim narodom u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji?


Odgovor na ovo ključno pitanje, mogao se naslutiti kada je 2009. godine u LA timesu objavljen članak novinara Grega Milera  zasnovan na intervjuima sa visokim operativcima CIA u kojem se otkriva da je prvi čovek srpske državne bezbednosti radio za ovu američku tajnu službu još od 92. godine.

Potvrda za ovo stiže u oslobađajućoj presudi za njega i njegovog najbližeg saradnika 2013. godine od optužbi za organizovanje paravojnih jedinica i njihove zločine u Bosni i Hrvatskoj u procesu koji je protiv njih vođen u Hagu, a u kojem je CIA, kako su pojedini novinari komentarisali, nastupala kao advokat odbrane vodećeg srpskog bezbednjaka dostavljajući tzv. haškom tužilaštvu dokumenta garancije za njega.


Novom suđenju za ove optužbe koje je po žalbi tzv haškog tužilaštva pokrenuto 2017. godine pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove, bivši šef srpskog DB-a ne prisustvuje jer mu je zbog bolesti odobren boravak na privremenoj slobodi. U ovom postupku je u njegovu korist kao svedok odbrane govorio i bivši britanski ambasador u Srbiji Ajvor Roberts.
U decembru 2018. godine, u govoru na svom nekadašnjem univerzitetu Sent Endrjus, sadašnji šef M16 Aleks Janger otkrio je da je devedesetih godina po zadatku bio na zapadnom Balkanu gde je 90-ih godina bio infiltriran u organizaciju „koja je imala genocidne namere“.


Američki novinar Dejvid Halberstam koji je napisao knjigu o ulozi CIA i M16 u u počinjenim zločinima srpskih paramilitaraca u Bosni i Hrvatskoj War in a time of peace: Bush, Klintons and the generals, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Baš kao i komandant Škorpiona, istog dana po izlasku iz zatvora na slobodan vikend.
Sve ove činjenice bacaju novo svetlo na delovanje srpskih paramilitarnih jedinica na Balkanu u ratovima 90 ih, uključujući i Škorpione, pobuđuju sumnju i otvaraju pitanja o glavnim nalogodavcima zločina koje su neke od njih počinile, a time i odgovornosti za njih, koja je pripisana državnom i vojno-policijskom vrhu srpskih država (zbog čega su osuđeni na doživotne ili dugogodišnje zatvorske kazne), a preko njih i celom srpskom narodu.
To je iznenađenje samo za one koji ne znaju ništa o starom patentu CIA koji decenijama primenjuje širom sveta – false flag operacijama i zloglasnim odredima smrti, paravojnim formacijama koje su osnivali, naoružavali, obučavali i naređivali im vršenje zločina, naročito nad civilnim stanovništvom, kako bi u određenim državama ostvarili geopolitičke ciljeve SAD.


Ova pitanja, međutim, nisu bila relevantna za autore Dobre žene niti su bili spremni da osvetle mutnu pozadinu koja stoji iza počinjenih ubistava paramilitarne formacije čiji su poznati snimak ekranizovali u svom filmu, jer zvanična zapadna verzija krivice za ratove u bivšoj Jugoslaviji, podele uloga dobrih i loših momaka i isključive odgovornosti za počinjene zločine, a koja je istovremeno i nepisani manifest Fonda za humanitarno pravo, je dogma koja se ne preispituje i ne dovodi u sumnju.

 

Da vidimo sad šta je to sve škripalo, ljuljalo i ispadalo iz filmske šklopocije nazvane Dobra žena.


                                                        III

Ako nekako svarimo iskrivljen prikaz političke stvarnosti post-petooktobarske Srbije u kojoj pripadnici jedne paramilitarne jedinice (koje su u to vreme bile demonizovane i ozloglašene a njihovi članovi uveliko procesuirani, što u Hagu, što pred domaćim sudskim ispostavama haške inkvizicije) opušteno razmenjuju snimke sa ratišta na kojima ubijaju zarobljenike a video kasete na kojima je to zabeleženo drže u komodama svojih spavaćih soba i brižno čuvaju uniforme u kojima su ta ubistva počinili, ni uz  najbolju volju ne možemo da progutamo Vladino idiotsko postupanje ili bolje rečeno nepostupanje nakon što mu se pretnja hapšenjem pojavi kao dželatova sekira iznad glave i to prvi put u vidu nastupa predsednice NVO koja na to poziva državne organe u dve različite televizijske emisije, a zatim još jasnije kroz Dejanovu pretnju da će ga prijaviti vlastima.


Umesto da se odmah reši videokasete i uniforme, on čak zabrinutoj ženi koja se nadala da će joj reći da unformu baci, odgovara da je ostavi gde je i bila.
Idemo dalje:
Zašto je Milena toliko šokirana kada vidi Vladin video snimak? Pa njen muž nije inženjer elektrotehnike već bivši pripadnik paramilitarne jedinice, kao i svi njihovi porodični prijatelji; u dnevnoj sobi im stoji zajednička fotografija Dejana i Vlade sa fronta u istim tim uniformama sa snimka, a Milena u filmu nije prikazana ni kao debilna ni kao glupa pa da ne zna u koju svrhu se u ratu koriste ove formacije i šta sve rade, a ima dovoljno godina da zna da se u ratu ubijaju zarobljenici i civili, da se siluje, pali i pljačka..


Zar je moguće da niko od Vladinih saboraca i njihovih žena za sve te godine njihovog druženja i zajedničkih okupljanja nikada nije pomenuo nijedan od prljavih poslova koji su uradili na ratištu? Zar joj muž nikada nije ništa o tome govorio? Ako je Vlada ta ubistva hteo da sakrije od svoje žene, zašto je onda to snimio na video kasetu sa porodičnom proslavom koju drži u spavaćoj sobi na izvolte?


Ali hajde da na sve ovo zažmurimo i pođemo od pretpostavke da je za  Milenu ubistvo zarobljenika ipak bilo potpuno iznenađenje i da nije mogla ni da pretpostavi da su Vlada i njegovi saborci tako nešto mogli da urade. Pa zar onda nije bilo očekivano i logično da pita muža za objašnjenje onoga što je videla? U filmu je prikazano da ona i Vlada otvoreno razgovaraju o svemu, poveravaju se i pružaju podršku jedno drugom, posebno u najtežim trenucima (Vladin nervni slom nakon Dejanovih pretnji, Milenina bolest), Vlada je tolerantan prema njoj čak i kada se ona meša u njegove lične stvari (sukob sa Dejanom) i nikada nije agresivan (ne podiže na Milenu ruku čak ni kad ona njega počne iz sve snage da udara u autu).


Dakle, mogla je bez problema da mu postavi neka od ovih pitanja:
– Ko su zarobljenici sa snimka? Jesu li bili civili ili zarobljeni borci protivničke strane? Zašto su ubijeni? Zbog osvete, odmazde ili tek tako? Da li je Vlada postupao po nečijem naređenju ili je sam odlučio da ih strelja? Zašto ste to uradili? Zašto ste tako nešto snimali? Jesi li bre ti normalan?
Zašto mu, pre nego što ga je prijavila, nije postavila neko od ovih pitanja?
Pa eto zato!           

Milenine reakcije i ponašanje za vreme gledanja prvog dela snimka, nakon toga i za vreme gledanja završetka, takođe su čudne i neobjašnjive. Ona prekida sa gledanjem video kasete baš kada su Vlada i njegovi saborci postrojili zarobljenike za streljanje.


Ako pretpostavimo da je prekinula gledanje iz straha da će videti ono što ne želi, a to je ubistvo i ako je to toliko potreslo (mada se to po njenom izrazu lica nije videlo), zašto nakon toga na njoj ne primećujemo nikakvu promenu u ponašanju – ni u odnosu prema Vladi niti uopšte? Još je besmislenije što se snimku vraća nakon što joj je lekar saopštio da boluje od teške bolesti. Da li je moguće da joj je u tom trenutku videokaseta sa Vladinim snimkom glavni problem i preokupacija? 
I da li je verovatno da joj je ubistvo koje će videti veći šok od dijagnoze koju je dobila? A ako joj je pak bolest olakšala da se suoči sa teškom istinom o ubistvima koje je počinio njen muž, zbog čega se toliko zaprepastila kad je videla završetak snimka? Tim pre što je takav kraj mogla da nasluti?


Gledaocima nije jasno ni zašto uopšte Dejan preti Vladi.
Kao prvo – nije nam prikazano da između njih postoje neki neraščišćeni računi ili sukob od ranije niti da Dejan iz nekog razloga mrzi Vladu. Kao drugo – u slučaju da Vlada bude prijavljen i uhapšen, i Dejan će rizikovati zatvor jer je i on učestvovao u streljanju istih zarobljenika, a u najboljem slučaju, kao zaštićeni svedok insajder morati ostatak života da provede krijući se u programu zaštite.


Kao treće – ne zna se šta to Dejan traži od Vlade da ga ne bi prijavio. Vlada nije bogat, vidimo da njegova porodica pripada srednjoj klasi, oni žive pristojnim životom, ali ništa više od toga.
Osim toga, gledaoci ostaju u dilemi da li je Dejan ubijen od strane Svete po Vladinom nalogu u insceniranoj saobraćajnoj nesreći ili je sam poginuo vozeći motor pijan?
Zbog toga nam nije jasno da li Vladi treba pripisati još jedno ubistvo, osim onih viđenih na snimku, ili ne, pa time ni da li ga je Mira u kolima udarala zbog toga, zbog otkrivenog video snimka ili iz nemoći zbog teške bolesti.
Teško nam je da poverujemo da je Mileni bilo žao Dejana koji je takođe ubica zarobljenika kao i Vlada, a i agresivni, dosadni pijanac koji je kinjio Vladu i svojim pretnjama ugrožavao celu njihovu porodicu, ali još teže da shvatimo šta je scenaristima bilo u glavi kada su ovaj segment ovako muljavo napisali.


Poslednji pogrešno odabrani, na silu uglavljeni i najlabavije zavrnuti šraf u filmsku budževinu zvanu Dobra žena, zbog kojeg se ona na samom kraju potpuno rasturila, je nelogična, neobjašnjiva i besmislena odluka Milene da svog supruga prijavi vlastima, odnosno nepostojeća ili u najboljem slučaju preslaba njena  motivacija za donošenje takve odluke.
Kako možemo da poverujemo da se supruga srpskog paramilitarca, čiji su porodični prijatelji takođe pripadnici ovih jedinica, ortodoksni vernik, konzervativna žena koja je užasnuta od mogućnosti da joj je ćerka lezbijka a jedva prihvata da joj je dečko stranac, odjednom transformiše u svoju potpunu suprotnost kao da je ušla u telefonsku govornicu i iz svoje tradicionalne odeće presvukla se u kostim super NVO aktivistkinje Fonda za humanitarno pravo, koja prvo ćerki Kristini poverava da je ponosna na njen politički aktivizam u NVO, a zatim svog muža prijavljuje kao počinioca ratnog zločina?


Ali hajde da zamislimo da Milena iz filma nema taj background, već sasvim suprotan – da je neka žena liberalnih shvatanja, da je pacifistkinja, da nije znala da joj je muž učestvovao u ratu a kamoli nekog ubio već je to otkrila tek na onoj videokaseti i time se zgrozila. Čak i tada bi njena motivacija da ga prijavi bila klimava. Evo zašto:
Autori filma su Mileni dali idealnog supruga i savršenu porodicu.
Vlada je voli, u svemu podržava, uz nju je kad joj je najteže (rak), on ju je materijalno obezbedio, kao uspešan privatnik izdržava i nju i decu, ona zahvaljući njemu ima siguran i miran život a pošto ne radi, može da se u potpunosti posveti porodici i kući; za razliku od muževa njenih prijateljica, on je ne bije, ne vara i nije pijanac, on čak i redovno izvršava svoje bračne dužnosti (malo li je u tim godinama?), a što je takođe važno, Vlada je i brižan otac.


I Milena obožava Vladu. Iz njene priče starijoj ćerki Kristini saznajemo da se zaljubila u njega na prvi pogled kada ju je, kako je rekla, poput Supermena spasao nekih manijaka koji su je spopali kada se kasno noću vraćala kući iz grada. Mira i Vlada svuda idu zajedno, jedno drugome su najveća podrška, ona mu u jednom momentu plačljivim glasom kaže: –  Šta bih ja bez tebe.   


Milena je i sa decom u najboljim odnosima. Ona je, kao i suprug, uvek obraduju poklonima za rođendan, sa njom su neposredna i otvorena, poveravaju joj svoje probleme.




Ako izuzmemo to što Vlada ne odobrava Katarinin angažman u NVO, Milena može da se pohvali gotovo idealnim porodičnim odnosima.




Da li bi žena koja ima takvog muža i decu i takav život, tek tako donela odluku kakvu donosi Milena i sve to uništila?

Šta bi u realnom životu mogla da uradi takva žena nakon što bi otkrila pomenutu video kasetu?
Posle prvobitnog šoka sigurno bi usledila pitanja (ona koja smo gore naveli) svom, do tog trenutka, savršenom suprugu. Pitanja koja Milena ne postavlja.
Ili bi možda takva žena i bez pitanja sama zaključila da je Vlada morao da ubije pripadnike protivničke strane sa snimka odnosno da to nisu bili civili, baš kao što su mogli da zaključe mnogi gledaoci na osnovu Vladinih ogorčenih komentara na pozive predsednice NVO sa TV-a državi da pohapsi sve srpske počinioce zločina iz ratova devedestih: - Ma, da, svi su tamo bili civili! 
- Love nas kao neke kriminalce.


Na osnovu toga možemo da zaključimo da ubijeni zarobljenici sa snimka nisu bili civili i da Vlada nije bio kriminalac koji je u rat išao zbog zločina i pljačke, već iz patriotskih razloga. Kao da su autori filma na taj način želeli da odbrane i opravdaju Vladu zbog čega Milenina odluka na kraju deluje još idiotskije.

Možda bi takva žena, zadovoljna odnosom muža prema njoj i deci, svojim brakom i porodicom, zažmurila na ono što je videla, pa vratila video kasetu gde je i našla i nastavila svoj život kao i pre.
A možda bi ipak odlučila da ne želi više da živi sa takvim čovekom i rešila da ga napusti, pa čak i da ga prijavi.
Ali kako to da uradi kad će time ugroziti egsistenciju ali i upropastiti život i deci i sebi?
Kao prvo – Vlada ih sve (osim Kristine koja živi samostalno) izdržava.
Kao drugo – Kako će deca koja vole oca, reagovati na majčinu odluku? Da li će je zamrzeti?


Pitanje je da li bi je opravdala, iako bi je verovatno razumela, čak i Kristina.
Koja majka, a naročito onakva kakva nam je u filmu predstavljena Milena, bi tako nešto uradila?
Čak i ako bi, zar ne bi prethodno morala da nađe posao kojim će obezbediti decu i sebe, zar ne bi prethodno pokušala da razgovara sa decom i to im objasni?
Ali čak i da je nije briga za decu, zar se ne plaši za sebe?
Zar se ne bi plašila Vladine osvete kada izađe iz zatvora (ona ne može da zna da će biti osuđen na doživotnu robiju)? Ako je mogao hladnokrvno da poubija sve one ljude sa snimka i ko zna još koliko u ratu, zar bi mu bio problem da kad izađe, ubije i nju?
Iako logična, sva ova pitanja odlaze u drugi plan i postaju irelevantna kada Mileni saopšte da ima rak jer tada njena odluka da prijavi supruga postaje još besmislenija.


Kako da poverujemo da bi žena kojoj je saopšteno da boluje od najteže bolesti i kojoj predstoji borba za život, a u toj borbi joj je muž najveća podrška, ali i najvažnija jer je on izdržava (lečenje može da bude dugo i skupo), takvog muža, pa makar bio i ratni zločinac, poslala u zatvor?


Ali Milena iz filma ne samo što nije dobra žena nego izgleda nije ni normalana ni racionalna.
Zato ona ne oseća, ne razmišlja, ne sumnja, ne preispituje se, niti išta pita – ona prijavljuje.


Mileninoj odluci mogu da aplaudiraju samo ostrašćeni srbomrsci među gledaocima iako su svesni da u realnom životu nije moguća.
Svi ostali će zaključiti da je ova žena ili bezosećajna, sebična i zla, ili luda i glupa. Ili sve to zajedno.
Zato što niko normalan i razuman ne može da shvati niti da nasluti ideju koja je nastala u mozgovima autora ovog filma, a koja je očigledno bila inspirisana poznatom naredbom najozloglašenijih totalitarnih režima u istoriji, upućenoj svojim građanima, o denunciranju članova sopstvene porodice vlastima:
– Ako saznate, ili posumnjate da je bilo koji građanin, uključujući i članove vaše porodice, govorio, učinio ili planirao da učini bilo šta protiv vaše države, ništa mu ne govorite, ništa ga ne pitajte već izvršite svoju građansku dužnost i odmah ga prijavite.

U slučaju Mirine i Stevine dobre žene Milene, koja prijavljuje svog muža, inspiracija je konkretno bila nacistička Nemačka u kojoj su najčešći potkazivači bile žene koje su svoje muževe prijavljivale Gestapou. 


Zato i ne isključujemo da su scenaristi Dobre žene namerno, a ne greškom, Vladu predstavili kao savršenog supruga a Milenine porodične odnose kao idilične kako bi se time naglasilo koliko je velika i vredna njena žrtva, odnosno da je lojalnost partiji i postupanje po njenim direktivama – cinkarenje najbližih, vrednija od ljubavi, porodice, časti i zdravog razuma.  
Oni su ipak bili svesni da to niko sem njih i uskog kruga njihovih istomišljenika neće shvatiti, pa su zato pokušali da poguraju Milenu da lakše donese ovu tešku odluku rečima sveštenika koje je čula na Dejanovoj sahrani “da čovek mora spasiti svoju dušu jer ko dušu izgubi izgubiće sve.”


Pošto je Milena posvećena vernica, ona odmah shvata šta mora da učini da bi spasla svoju, pa iste noći vadi video kasetu iz fioke i odnosi je predsednici NVO.
Gledaoci bi ovo možda mogli da “kupe” da Mileni nije prethodnog dana saopšteno da boluje od najteže bolesti. Ovako, oni jedino mogu da zaključe da Milena prijavljuje muža (oslobađa se greha) iz straha da će je ako to ne učini, Bog kazniti smrću na operacionom stolu ili u toku lečenja. Odavanjem muža ona kupuje božji oproštaj i pozitivan ishod operacije i lečenja.


A da nije bilo bolesti, ona bi zažmurila na ubistva koje je njen muž počinio kao da ih nije ni videla. Kakva je onda ona to vernica i pre svega, kakva je ona to žena? Je li ona hrabra, moralna, čista i časna kakvom su Filipović, Karanovićka i Lungulov želeli da je predstave, ili je upravo suprotno - jedna licemerna, nemoralna i sebična kukavica?   
Jer ako je Vladu ocinkarila zato što se uplašila za svoj život, a ne zato što veruje da je to ispravno uraditi, onda u takvoj njenoj odluci nema ni hrabrosti, ni iskrenosti, ni poštenja, ni moralnosti.
Onda i naziv filma dobija sasvim drugačije značenje.





                                                IV

Ok, shvatili ste da u ponašanju glavne junakinje nema nikakvog smisla i logike, da je scenario pun rupa, proizvoljnosti, nedorečenosti, tehničkih grešaka i grešaka u koracima, da su poruke autora filma podmukle i pljunute gledaocima u lice, pa se još pitate i kakva je bila Mirina režija?


Ima li njen film poseban rediteljski pečat, autorski trade mark, da li je Karanovićkin prikaz teške životne priče jedne srpske domaćice originalan i specifičan po stilu, vizelnom izrazu, drugačiji po umetničkom senzibilitetu?
Dobro, nemojmo se zajebavati – na prste jedne ruke se mogu nabrojati moderni srpski režiseri u čijim filmovima se to može videti, a kako tek onda tako nešto očekivati od novopečene rediteljke koja se zove Mirjana Karanović?
Mira je mislila da je za tako nešto dovoljno da joj film bude spor, da se njeni likovi dugo i značajno, bez reči gledaju dok ispijaju piće na porodičnim zabavama, da ih iz različitih uglova snima kako u realnom vremenu jedu na slavi, da glavna junakinja besciljno luta ulicama, vrti se po bašti, beskonačno čisti kuću.....






Ona je želela da to izgleda arty, originalno, da ima neko značenje, ali je samo izgledalo pretenciozno, glupo i smrtno dosadno. Očigledno je da je bezuspešno pokušala da iskopira neke ozbiljne i dobre režisere u čijim filmovima su zahvaljujući jasnoj rediteljskoj viziji, talentu i znanju, uverljivo kreiranoj atmosferi, razrađenim i životnim karakterima i stručnom radu sa pažljivo odabranim glumcima, gledaoci mogli lako da razumeju predstavljene likove, dožive njihove emocije, sažive se sa njihovim problemima, strahovima, dilemama, unutrašnjom borbom i shvate kako razmišljaju i bez izgovorenih reči i preglumljivanja, kao i da prepoznaju značenje simbolike i otkriju sakrivene poruke filma čak i ako im nisu iznete na poslužavniku i podnete pod nos kao u ovom filmu.


Naravno, moguće je da je razlog za ovoliki prazan hod u filmu, za smaračko, naporno ćutanje likova i bauljanje Mirine glavne junakinje praznog pogleda, a što sve zajedno traje gotovo pola sata, u tome što je autorskoj trojci Dobre žene zafalilo teksta za scenario pa nisu znali kako drugačije da popune tu prazninu da bi dogurali do klasične filmske minutaže od sat i 30 minuta.
Lazar Bodroža je u Ederlesi Rising taj problem (manjak teksta koji je dobio od scenariste Dimitrija Vojnova) rešio tako što je na svakih 15 minuta ponavljao snimke gole Stoye kako lebdi u vasionskom brodu,  ali i taj prizor vam, bez obzira da li ste ljubitelj njenog lica i tela, posle pola sata dosadi a kako ne bi kadrovi u kojima Mirjana Karanović sa tupim izrazom lica luta gradskim ulicama, čisti garažu i pere veš.
Alo, Miro, jasno nam je da želiš da pokažeš kako je tvoja Milena vredna i brižna domaćica/majka/supruga, ali ne moramo zbog toga da vidimo sadržinu svake kante za đubre koju je ispraznila i svaku prljavu čarapu koju će oprati svojim ukućanima.

  
Mira je u filmu podbacila i tamo gde se od nje to nije očekivalo, a to je gluma. Neposrednu, prirodnu glumu kojom je uverljivo donosila brojne uloge običnih žena iz naroda po kojima je postala poznata i zahvaljujući kojima se svrstala u red najboljih domaćih glumica (poput Petrije u Petrijinom vencu, Sene u Ocu na službenom putu...) ovde nismo videli. U najvećem delu filma ona izgleda zbunjeno i odsutno (često predugo gleda u prazno) iako njena junakinja za to ima razloga tek u poslednjoj trećini (kada joj lekar saopšti da ima najtežu bolest i kada vidi završetak snimka na kojem Vlada ubija  zarobljenike), dok je sa druge strane u nekim scenama previše ekspresivna (amatersko preglumljivanje kada se Milena šokira videvši Vladino streljanje zarobljenika).


Kao da je Karanovićka imala preveliku tremu zbog svog rediteljskog debija ili jednostavno nije bila sposobna da istovremeno obavlja dve različite uloge ispred i iza kamere, a bila je suviše sujetna da dozvoli svojim kolegama rediteljima Stevi i Darku da joj pomognu, ili bar pokušaju u tome.
Ostali glumci su u svojim epizodama bili uglavnom dobri, ali šta to vredi kada su samo služili da bi pridržavali dezorijentisanu glavnu glumicu koja sve vreme posrće.

Ima li, bre, bar nečega dobrog što je Mira pokazala u svom filmu?
Ima. Pokazala je da se odlično drži za ženu njenih godina.


Nismo, naravno, zaboravili da se osvrnemo i na važan rediteljski doprinos Steve Filipovića jer, kao što smo napisali u uvodnom delu teksta, on je bio zadužen za film u filmu, odnosno igrani prikaz dokumentarnog video snimka Škorpiona.


Iako za igranu rekonstrukciju ovih snimaka nije potreban poseban rediteljski talenat, očekivali smo bar neku kreativnost u dramatizaciji i snimanju ovih scena, makar minimalnu kakvu se trudi da pokaže Mašan TeenageTV Lekić u svom morbidnom dokumentarno-igranom serijalu Na mestu zločina.
Stevi i Miri je, međutim, očigledno bilo jako stalo da gledaoci odmah shvate da u njihovom filmu gledaju onaj snimak onih Škorpiona koji su ubili one muslimane u Bosni, pa je zato Filipović, poput asistenta nekog sudskog veštaka, napravio vernu rekonstrukciju tog događaja tako što je praktično prekopirao taj snimak, čak i sa nekim replikama iz originala, samo sa glumcima u ulozi ubica i žrtvi.


Iako njegov zadatak nije bio težak, on mu se, svestan značaja tih nekoliko minuta za Mirin i njegov viši cilj, posvetio sa velikom odgovornošću i entuzijazmom. O tome, kao i o trudu koji je uložio da bi njegov snimak izgledao što vernije originalu, najbolje svedoči snimljeni materijal. Ej bre, čak je i angažovao saradnike za izradu lutki koje na kraju snimka predstavljaju leševe muslimana.


Zato mu se Mira i odužila potpisujući ga na odjavnoj špici kao reditelja druge ekipe. 

Ok, nerealno je bilo očekivati visoke, ili bolje rečeno bilo kakve umetničke domete u filmskom ostvarenju koje pravi Mira Karanović uz pomoć Filipovića i Lungulova, ali zašto ona i njeni saradnici nisu iskoristili potencijal koji je imao kostur scenarija sa dosta kvalitetnog mesa za obradu (ubistva, rat, politika, ucene, pretnja, izdaja, najteža bolest, mračna porodična tajna, sudbonosne odluke) i pokušali da snime uzbudljiv žanrovski film – napetu triler dramu sa neočekivanim tvistovima i još nepredvidljivijim završetkom? Zašto da se poltičke poruke do kojih im je toliko stalo ne pošalju kroz film koji je zanimljiv za gledanje i komercijalan, čime bi i njihova agenda  došla do više ljudi?
I prosečan filmski zanatlija bi od gore navedenih sastojaka, iako nasumično nabacanih u recept-scenario i neobrađenih, uspeo da napravi ukusno filmsko jelo.
Mirin film je, međutim, od početka do kraja ravan i dosadan, bez ikakve drame i napetosti, a obrti koji bi trebalo da iznenade, uzbude i potresu gledaoce, nemaju nikakav efekat jer više puta u toku filma reditelji i scenaristi telefoniraju šta će se desiti pa kad do tvista dođe, gledaoci ostanu ravnodušni.


Milena prekida gledanje Vladine video kasete na pola i time ubija dramu i napetost koju su do tada viđene scene sa tog snimka počele da proizvode kod gledalaca. Na osnovu izjave predsednice NVO koja u TV emisiji upozorava predstavnike srpske države da moraju procesuirati sve domaće ratne zločince, Vladinih besnih i nervoznih reakcija na to, bacanja u smeće inkriminišućih dokaza od strane supruge Vladinog ratnog druga (uniforme njihove paramilitarne jedinice), Dejanovih pretnji Vladi da će ga prijaviti vlastima, svim gledaocima je postalo jasno (čak i stranim pošto je ovima u regionu odavno poznata video kaseta Škorpiona), šta se na kraju desilo sa zarobljenicima sa snimka, tako da kada Milena konačno odgleda snimak do kraja, prikazano ubistvo ne predstavlja nikakav šok niti iznenađenje za publiku.


Nakon obavljenog pregleda Mileninih dojki, njena doktorka je zabrinuto opominje da hitno uradi mamografiju, a kasnije je i zove telefonom i na tome insistira čime se dva puta sugeriše i jasno nagoveštava da Milena ima rak, tako da gledaoci neće biti potreseni kao glavna junakinja filma, kada joj kasnije onkolog saopšti tu dijagnozu. A to bi trebalo da uz otkriće Vladine video kasete sa snimkom njegovog ubistva zarobljenih muslimana, bude jedan od ključnih događaja u filmu.


Jedan od takvih događaja je i Dejanova smrt koja se desila off-screen. Gledaoci za ovo saznaju tek posredno, kroz razgovor Vlade i Milene, ali čak ne ni tako što joj je on to direktno saopštio već to zaključuju na osnovu njenog pitanja: – Da li je to bila stvarno saobraćajna nesreća?
Finalni i najvažniji obrt, na samom završetku filma (kada Milena prijavljuje muža predajući njegovu video kasetu kao dokaz predsednici nevladine organizacije), izaziva čuđenje i šok kod gledalaca samo zato što je besmislen i nelogičan pa time i neuverljiv. Kao kada bi u nekom ozbiljnom filmu na samom kraju glavnom junaku pao klavir na glavu.


Odgovarajuća muzika bi tu možda mogla da pomogne tako što bi pojačala intenzitet tih scena i stvorila napetost kad to već nisu uspeli reditelj i glumci, ali je nema kada je najpotrebnija. Nije ni čudo jer je kompozitor (Dejan Pejović) očigledno služio samo kao dekor, što smo saznali iz njegove izjave posle premijere Dobre žene na Festu:
- Muzika je minimalistička, tako smo odlučili. Cilj je bio da postignemo balans i da muzika ne smeta priči.


Zbog svega ovoga što smo naveli, jedina dilema koju smo imali nakon što smo pogledali film je bila – da li je ovako diletantski snimljen zato što autori nisu umeli bolje ili ih jednostavno nije bilo briga, odnosno da im je politička poruka bila važnija od umetničke forme kojom će je poslati?
Kada je ova ekipa u pitanju, onda je zaista teško dati odgovor; mada nam ga je u jednom intervjuu nakon premijere filma Stevan Filipović nagovestio:
- Ljudi ovde biraju saradnike po tome kako će da naprave film, a važnije je - kakav će film da naprave.


A ako su hteli samo to, onda su mogli da snime dokumentarac o Škorpionima ili celu konferenciju za štampu Fonda za humanitarno pravo, umesto što su maskirali svoj politički pamflet u igrani film.
Ali za one koji su im dali novac da ovaj film snime a zatim i da ga prikažu i promovišu po celom svetu, ta dilema nije postojala. O tome svedoči broj festivala na koje je pozvan, zemalja koje su ga otkupile za prikazivanje, nagrada koje su im dodeljene, kao i sadržaj filmskih kritika i intervjua sa autorima. Jer ako snimiš film o srpskim paramilitarcima koji ubijaju muslimanske civile, koga је briga što ti je scenario šupalj, dramaturgija nepostojeća a režija amaterska?

                                                                                                                                                                V

Film je prikazan na preko 50 festivala a na neke je pozvan i pre nego što je završen, što smo saznali od producenta Snežane Penev iz intervjua koji je dala za sajt Festa:
- Interesantno je da ga je Sandens prepoznao još u fazi raf kata. Usledio je festival u Geteborgu, pa market na Berlinalu.



(Већина фотографија са премијера Добре жене преузета је са званичне Фејсбук странице филма https://www.facebook.com/agoodwife и са сајта Феста 2016.fest.rs/galerija)


Ne samo da Mirjana Karanović nije morala nijednog direktora da vuče za rukav da bi njen film uvrstio u program svog festivala kao što je to svojevremeno morala da radi njena prijateljica a sada i koleginica Jasmila Žbanić („Sećam se kako je, kad je Grbavica izlazila, gnjavila ove iz Berlinalea da pogledaju njen film. Ona je slala gomilu mailova. ‘Samo pogledajte, samo, molim vas, pogledajte.’ Ona je njima govorila da neće pogrešiti, da će se kajati ako ne pogledaju. I ona je toliko insistirala, da je ovaj Diter na kraju pogledao film, a nakon toga stavio film u glavni program.”), već se Mira požalila novinarima kako ne može da se odazove svim pozivima:
Otkako je izašao u januaru i ušao u program festivala u Sandensu, žele ga svi drugi festivali, pa idem kamo god mogu: teško mi je da kažem ne kad me tako lepo zovu… Možda ću idući put biti malo izbirljivija.



I kako onda da na tako ukazano gostoprimstvo ne odgovori podjednako ljubazno – onako kako se obratila američkoj publici pre svetske premijere na Sandensu:
– Jako sam uzbuđena što sam ovde. Ovo je prvi put da sam kompletan autor jedne filmske priče i ovaj film je neka vrsta moje ispovesti u vezi sa problemom koji smatram jako važnim u mestu u kom živim. Nadam se da ćete i vi, iako živite u potpuno drugačijem svetu od mog i van problema koje mi imamo u našoj maloj zemlji, moći da razumete šta sam htela da kažem ovim filmom.


Gotovo svi filmski kritičari koji su napisali prikaze Dobre žene i novinari koji su povodom filma radili intervjue sa Mirom, započinjali su svoje tekstove detaljnim i opširnim predstavljanjem njenog društveno-političkog aktivizma zbog kojeg je toliko cenjena, hvaljena i omiljena na Zapadu i u regionu, i nabrajanjem neglumačkih nagrada koje su joj za takav angažman dodeljene. Kao da se radi o političarki ili predstavnici neke NVO, a ne o glumici i novopečenoj rediteljki.
Najčešće se navode ova priznanja:
Dobitnica nagrade Konstantin Obradović koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava za unapređivanje ljudskih prava,   nagrade Osvajanje slobode za afirmaciju principa ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije koju dodeljuje Fond Maja Maršićević Tasić, francuskog Ordena viteza umetnosti i časti, počasni građanin Sarajeva (na predlog Emira Hadžihafizbegovića), počasna kuma beogradske gej parade….


Kritičaraka Varajatija Alis Simon je pre recenzije samog filma, svojim čitaocima predstavila samo deo Karanovićkinog bogatog cv–a glumačke prostit..saradnje koju je ostvarila sa rediteljima iz bivših Yu republika, i ukazala im da je zbog toga Mirjana u Srbiji platila skupu cenu:
"As a performer, Karanovic has continued to collaborate with filmmakers from other parts of former Yugoslavia after the country’s dissolution. Certain significant roles, such as the raped Bosnian mother in “Grbavica” (also from “A Good Wife” co-producer Jasmila Zbanic) and the Croatian widow in Vinko Bresan’s “Witnesses,” have not endeared her to political elements back in Serbia, though she has been recognized with the Winning Freedom award from the Belgrade-based Maja Marsicevic Tasic Foundation."


Predstavljanje ovog Mirinog cv-a dopunjuje novinarka Danasa Ivana Matijević navodeći i njenu ulogu u šiptarskom filmu, prvom kandidatu za Oskara takozvane države Kosova:
"Ovakvim teškim pričama nastavila je kao glumica da se bavi i u drugim filmovima regiona, pa tako i u prvom kosovskom kandidatu za Oskara, filmu Ise Ćosje „Tri prozora i vešanje."




Novinarka sarajevskog portala Urbanmagazin Kristina Ljevak, svoj tekst započinje hvalospevom Karanovićki koji sadrži i epitete gotovo religijskog poštovanja i divljenja, a zatim čitaocima prenosi utiske sa sarajevske premijere filma, gde je domaćica Miri i njenim glumcima bila, naravno, Jasmila Žbanić.


Evo Kristininog panegirika:

"Ovako obiman zadatak koji tretira mučnu temu suočavanja sa zločinima koji ne samo da su činjeni „u naše ime“ nego su i izvršioci članovi naše porodice, mogla je iznijeti samo osoba lične i umjetničke zrelosti kao što je Karanović, s konzistentnom umjetničkom karijerom u kojoj nikada nije bilo oscilacija, idući putem pravednosti, čovječnosti i istine.



Film „Dobra žena“ nakon prošlogodišnje premijere na festivalu Sundance te uspješnog nastavka festivalskog života, nagrada i pozitivnih kritika koje su ga pratile, premijerno je pred sarajevskom publikom prikazan u okviru Open Air programa 22. Sarajevo Film Festivala u najvećem kinu na otvorenom, gdje je publika dugo nakon projekcije protagonistima zahvaljivala na katarzičnom trenutku koji joj je omogućen."




Novinar hrvatskog portala Novosti Bojan Munjin je već prvim pitanjem svog intervjua sa Mirom upoznao čitaoce da je njegova sagovornica veteranka borbe za „Drugu Srbiju”, koju je započela još 91. godine i to na jednom od najopasnijih frontova – u srpskom glavnom gradu:

- Na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu održali ste pozdravni govor, a u ranu jesen 1991. nosili ste u Generalštab JNA peticiju beogradskih umjetnika protiv bombardiranja Dubrovnika. Kako održavate taj duh aktivizma?


Kao primer Mirjanine doslednosti i beskompromisnosti u zastupanju stavova citirao je njenu izjavu o Emiru Kusturici koja dokazuje da se nije libila da se suprotstavi svakom autoritetu koji bi skrenuo sa ideološko-političke linije koju ona smatra jedino ispravnom, bez obzira da li je u vrhu vlasti ili iz njenog esnafa, pa čak i ako je bio među najzaslužnijima za njen glumački proboj i profesionalni uspeh:
- Ovaj Kusturica nije onaj kojeg sam poznavala. Kusturičinu transformaciju mogu zamisliti jedino tako kao da su ga oteli vanzemaljci koji su na zemlji ostavili njegovoga klona, a pravi Kusturica je na nekom drugom mestu. To je jedino za šta se mogu uhvatiti da bih mogla da racionalizujem jaz između ta dva njegova sveta koji ne razumem.


A šta je rekla kritika?
O umetničkim, zanatskim i tehničkim aspektima filma malo toga, ali o onim drugim – političkim, mnogo i to isključivo u superlativima.
Filmske kritičare je posebno oduševila metafora rak=srpski zločini.


"The parallels between Milena’s breast cancer and Serbia’s cancerous history are impossible to miss. Not so fast say Karanovic and co-screenwriters Lungulov and Stevan Filipovic, arguing if Serbia does not face up to its not-so-distant past, it will continue to fester and metastasize.It is a quiet, patient film, but it directly challenges Serbs to look inside the dark corners of their national psyche."

Јое Bendel



"Karanovic’s film also intelligently presents the evils of ethnic cleansing by way of the guilt that suppurates within the country responsible for the atrocities."



Film je posebno obradovao sekretarku HDZ-a za Australiju i Novi Zeland iz ratnih devedesetih, glavnu lobistkinju za nezavisnu Hrvatsku u tom delu sveta i dobitnicu odlikovanja „Spomenica Domovinskog rata“ Inu Vukić.


Svoje oduševljenje filmom Vukićeva je sublimirala u sledećoj rečenici:
"Karanovic’s film intelligently presents the evils of ethnic cleansing  by way of the guilt that suppurates within the country responsible for the atrocities."

Ona je svoje utiske o dobroj ženi Mileni/Mirjani koju je upoznala na australijskoj premijeri u Sidneju, podelila sa čitaocima svog bloga Croatia, War & Future u članku Serbia’s Red Berets War Crimes and a Good Wife. Prvo je u uvodu teksta ukazala svojim ozi pratiocima da su im glavni negativci filma, srpski paramilitarci sa crvenim beretkama, već poznati podsetivši na, kako je napisala, njihovu ulogu u sprovođenju srpske državne politike 90-ih godina, čije je ciljeve u Hrvatskoj i Bosni predstavila dobro nam poznatom rečenicom iz hrvatskih udžbenika istorije i haških spisa:
"Anyone who has had exposure, whether direct or through media, to the 1990’s Serb attacks against Croatia and Bosnia and Herzegovina that had the sole purpose of ethnically cleansing of non-Serbs significant territory in those former Yugoslavia states and declaring them Serb/Serbia territories/regions, would remember Serbia’s Red Berets units operating with utter murderous depravity."


Zatim je upozorila da je trajno pomirenje na Balkanu moguće jedino ako predstavnici srpske države i javne ličnosti prestanu da negiraju zločine koje je srpska država počinila u Hrvatskoj i Bosni i ponavljaju kako se srpskom narodu devedesetih godina ponovilo ono što mu se desilo u Drugom svetskom ratu, kad to nije tačno! Sa žaljenjem je konstatovala da je javno priznanje krivice i iskreno pokajanje od strane "srpskih agresora", a što bi po njoj morao da bude glavni kurs srpske državne politike, još daleko.


Ali je zatim sa optimizmom istakla da nije sve tako crno jer se u mraku srpskog tunela pojavilo svetlo, a predstavlja ga Mirjana Karanović:
"But seeds of light are visible. There are people who seem to think hard about remorse as part of reconciliation for the terrible war crimes committed in the name of ethnic cleansing in Croatia and Bosnia and Herzegovina. On Sunday 12 June I experienced a wonderful thing that pours hope into the process of true reconciliation and that wonderful thing was, in fact, seeing the 2016 Serbian film by a renowned Serbian actress and now film director Mirjana Karanovic, “A Good Wife” (Dobra Žena), that’s starting to hit world’s film festivals and cinemas (although it had its debut screening at this year’s Sundance festival some months back) with an increasing force and impetus of human foundations of lasting reconciliation."


Na kraju je ukazala na ključnu poruku Mirjaninog filma:
"Certainly a film to see on many fronts but to me its best message is that cover-ups and denial of war crimes lead nowhere except eternal unrest and that Serbia still has a long way to go before any widespread positive progress in reconciliation with other ethnic groups in the region, linked by recent history of violence and war crimes – is made."


Filmski kritičari su istakli i naročito pohvalili, snažnu feminističku komponentu filma:

"A film that’s as explicitly feminist as this one will always have a big bonus in my book."





"Međutim, ono što Dobru ženu čini potrebnim i svežim filmom je nešto sasvim drugo: ženska perspektiva na patrijarhalno društvo i zločine koji mu stoje na savesti."


"Saradnja s novom generacijom rediteljica, Jasmilom Žbanić i Andreom Štaka, bila je dragocjeno iskustvo za Mirjanu Karanović zbog otkrivanja jednog drugačijeg, progresivnog ženskog senzibiliteta."




Iako su mnogi kritičari kao poseban kvalitet filma isticali zastrašujući realizam i dokumentarizam u prikazu srpskih paramilitaraca i njihovih zločina, po čemu ih je Mirjanin film podsetio na dokumentarce i reportaže sa ratišta koji su se o tome devedesetih godina prikazivali na televizijama širom sveta, Mira se branila objašnjavajući da joj to nije bila namera:
- Nisam pravila dokumentarnu priču o ratnim zločinima, nego sam tim filmom htela nešto da kažem.



I dok su i kritika i publika na Zapadu i u regionu zajedno aplaudirali  “teškoj i hrabroj ali jedino ispravnoj odluci” Mirjanine glavne junakinje na kraju filma, bilo je i onih kojima je takav kraj bio neuverljiv zato što je nerealan, suviše bajkovit, to jest nemoguć u zemlji kakva je Srbija. Kako je Mirjana priznala novinaru portala Novosti, Nataša Kandić joj je rekla da nijedna žena u Srbiji nije u stanju da prijavi muža za ratni zločin.


I Mira Karanović i Steva Filipović su strpljivo i sa entuzijazmom odgovarali na mnogobrojna pitanja novinara o motivima da snime ovakav film, hrabrosti da se usude da ga naprave u državi kakva je Srbija, i nastojali da im bliže rastumače metafore koje su u njemu prepoznali:
- Moja glavna junakinja nije stvaran lik, nego metafora zemlje u kojoj živim. Ta žena je jedna fina i pristojna osoba i Srbija je puna takvih dobrih ljudi koji su odustali od toga da postavljaju pitanja i koji su tom svojom dobrotom omogućili da ti zločini postoje.

Interesantno je, međutim, da iako je niko od svih ovih novinara i filmskih kritičara nije optužio da njen film predstavlja političku propagandu, ona sama imala potrebu da se pravda i to sledećim rečima:
-Taj film nije nikakav plakat, niti pamflet. Pokušala sam da ispričam nešto iz jednog vrlo intimnog, ljudskog ugla, iz ugla žene.


Mira je u Australiji u razgovoru sa ranije pomenutom Inom Vukić objasnila koji je jedini način da se Srbi pomire sa komšijama iz regiona sa kojima su ratovali:   
" She articulated her deep beliefs that reconciliation for Serbs with regards to the 1990’s war crimes is only possible through admission of the crimes by each and every perpetrator and that Serbia’s society must also embrace this path instead of permitting denial to fester and thus keep the very idea of lasting reconciliation in perpetual turmoil."


Steva Filipović je novinaru Šlica pričao o napornom (više u emocionalnom nego u fizičkom smislu) istraživačkom radu koji su njih dvoje morali da sprovedu kako bi uspeli da svet srpskih ratnih zločinaca i njihovih porodica tako autentično prikažu gledaocima:
- Morali smo da saznamo kakav je njihov život, kako su one doživele svoju sudbinu, posebno one koje žive u malim mestima…Bilo je mnogo potresnih priča. Dešavalo se da i Mira i ja zaplačemo slušajući teške priče tih žena.



Na pitanje kako reaguje na to što su je zbog njenih uloga u hrvatskim i muslimanskim filmovima, posebno u Grbavici, u Srbiji proglasili izdajnicom, Mira je odgovorila da se na takve kritike ne obazire uporedivši ih sa dobacivanjem na ulici:
- Nisam neko ko ima novac ili vlast i ko bi bio stvarna meta i ti šta dobacuju, to je lajanje sa strane.


O feminističkoj perspektivi filma Mira je, kao i o svemu ostalom, govorila otvoreno i bez dlake na jeziku. Iako nema pohvalne reči za žene koje se plaše da javno priznaju da su feministkinje, ona za njih ima razumevanja pripisujući odgovornost za to muškarcima, pa tako za sarajevski Urbanmagazin kaže:
- Sve te žene koje govore: ‘Ja nisam feministkinja’, zapravo hoće da kažu ovako: ‘Ja želim sva prava, ali želim da me muškarci i dalje žele i da ono drkaju na mene i da imaju vlažne snove i da čeznu za mnom, a da ja pri tom imam svu kontrolu nad svojim životom i da ja odlučujem o svemu. One smatraju da, ako kažu da su feministkinje, da će to biti, ono, faktor apsolutnog seksualnog odbijanja ili da se muškarcu ona stvar spusti kako čuje ‘feministkinja’ i pobegne glavom bez obzira.


Na pitanje novinara portala Winestyle o razlikama i sličnostima između nje i njene junakinje, Mira je objasnila da Milena postaje Mirjana tek na kraju filma kada se njeno žensko Ja budi u punoj snazi i donosi joj slobodu kidajući okove ropskog patrijarhata u kojem je do tog trenutka živela, oličenog u ljubavi prema mužu i deci i brizi sa porodicu:
- Iako je ta žena, Milena potpuno drugačija od mene same, to nešto što ona ima je svojevrstan zajednički imenitelj mnogim ženama.

WS: - U čemu se ogleda taj zajednički imenitelj?

- To je ta jedna potčinjenost koja je zapravo racionalizovana u ljubav, odanost ili posvećenost porodici.

Njen kolega Steva je ovo Milenino oslobađanje nazvao “buđenjem iz provincijskog raja”.





I Mira i Steva bili su ponosni što su kolege iz Hrvatske i Bosne bile zadivljene njihovom hrabrošću da u svojoj zemlji snime film kakav oni nikad ne bi. O tome se Steva pohvalio novinaru Šlica:  
- Hrabrost je uvek govoriti o problemima u svom dvorištu. Posle festivala u Puli i Sarajevu mnogi su nam prilazili i govorili: “E, kad bi smo mi u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini mogli da napravimo takav film”.



Ovu, u filmskom svetu retku vrlinu po kojoj su srpski reditelji čuveni, pohvalila je filmska kritičarka Politike Dubravka Lakić:
- Не морате ни да волите домаће филмове који тематизују „зло у нама у смутним временима”, а да се бар повремено не запитате – чекај, зар у томе није наша снага?


Nakon prikazivanja filma Mira i Steva su bili u centru pažnje medija tako da smo ostale članove ekipe mogli retko da čujemo.
Lungulov je samo izjavio da su on i njegove kolege želeli da i neistomišljenike podstaknu na razmišljanje.


Milenin filmski muž Vlada Ubica, Boris Isaković, je u intervjuu koji je sa njim za sajt Filmskog centra Srbije uradio Đorđe Bajić, objasnio da ga je u ponuđenom scenariju privukla
„Ozbiljna tema koja se nekako nameće svima u Srbiji, a to su ratni zločini, pitanja krivice i spremnosti da se zločin osudi i koliko su porodični odnosi jedne prosečne patrijarhalne srpske porodice, pa tako i odnos Vlade i  Milene, trajno oštećeni zbog počinjenih ratnih zločina.”
“I volim kad mogu da se ponosim filmom u celini. A ovim filmom, to mogu  - zaključio je Isaković.


Od Hristine Popović smo saznali da su nas “gajili da probleme guramo pod tepih”.


Hrvatski glumac Bojan Navojec je bio pun zahvalnosti za Miru što mu je omogućila da se pojavi u ovom filmu.


Kako i ne bi kad je ostvario ono o čemu većina njegovih kolega iz Hrvatske može samo da sanja – da u srpskom filmu glumi srpskog ratnog zločinca koji strelja civile i da za to još i bude plaćen srpskim parama.



Film je prodat za prikazivanje u Americi, Francuskoj, Španiji, Bugarskoj, Mađarskoj, Švajcarskoj i Japanu, a na festivalima širom sveta je osvojio preko 15 nagrada. Najviše je nagrađivan u USA, zatim u Hrvatskoj (osvojio Zlatnu arenu u Puli za najbolji film hrvatskog programa kao manjinska hrvatska koprodukcija, nagradu međunarodnog žirija kritičara FIPRESCI u Motovunu i nagradu Mirko Kovač za najbolji scenario), kao i u Belgiji, Litvaniji, Francuskoj, Montenegru…



U Srbiji mu je Politika (žiri koji su činili Dubravka Lakić, Miki Manojlović i Dušan Milić) dodelila nagradu Milutin Čolić, za najbolji film na Festu, koja je uručena producentkinji Snežani Penev.



Posle Festove premijere Mira je dobila i specijalno priznanje za svoj film – čestitke od tadašnjeg kolonijalnog upravnika Srbije – američkog ambasadora Kajla Skata.



Za razliku od publike na Zapadu i u regionu, naši gledaoci nisu bili tako željni da upoznaju Mirjaninu dobru ženu jer su na osnovu njihovih citiranih filmskih kritika i hvalospeva upućenih Karanovićki, zaključili da ta žena nije dobra već zla.
Nakon osluškivanja glasa naroda, domaći filmski distributeri su lako došli do odgovora na pitanje – koliki broj ljudi u Srbiji bi platio da gleda takav film, pa se filmsko ostvarenje trojke Karanović-Filipović-Lungulov u srpskim bioskopima našlo u ograničenoj distribuciji. Dobru ženu je 2016. godine u našoj zemlji odgledalo 2859 gledalaca a na listi gledanosti domaćih filmova te godine našao se na začelju.



Iza su bili trešina Olega Novkovića Otadžbina (rezultate obdukcije ovog filma od strane dr Ghoula možete pročitati ovde http://cultofghoul.blogspot.com/2020/05/otadzbina-oleg-novkovic-2015.html) i Zečevićev horor/SF promašaj Procep.

Na ovo se novinarima požalila i sama Mira. Prvo za sajt Festa:
- Кada smo pre tri-četiri godine Stevan Filipović i ja počeli da razgovaramo o ovom filmu, odlučila sam i najvažnije nam je bilo da ga napravimo za ovde, za publiku u našoj zemlji.

a potom i za portal Radija Slobodna Evropa
- Taj film je sjajno prošao na festivalima van ovih prostora i dobio je neke nagrade. Zapravo, on nije imao skoro nikakvu distribuciju, niti vidim da su neke televizije makar zainteresovane da ga prikažu, što bi meni mnogo značilo. Možda će film jednog dana neko gledati. Svi koji su ga gledali su imali vrlo dobru reakciju. Nadam da će stići do malo više ljudi.



Iako je Miru loš odziv srpskih gledalaca na njen rediteljski prvenac razočarao, kao i njihovo odbijanje da se pogledaju u ogledalo koje im je ona sa svojim saradnicima Filipovićem i Lungulovim napravila, zato što su shvatili da je ono iskrivljeno – iz luna parka, to je nije pokolebalo, jer je nedavno najavila da će režirati novi film.
Ona će sa istim elanom nastaviti da glumi svoju omiljenu ulogu – srpske savesti, i da vrši prosvetiteljsku misiju koju je dobrovoljno preuzela na svoja nejaka ženska pleća – otvaranja očiju i ušiju zabludelim Srbima i čišćenja đubreta u srpskom društvu.


Težak, nezahvalan i odgovoran posao najpoznatije srpske čistačice koja neumorno, bez obzira na prepreke na terenu, loše vreme i užasne uslove rada, već godinama čisti naše dvorište. Makar za sve to vreme bila posuta pepelom od glave do pete.


Ali za nju drugog puta i ne može biti jer kako se u prošlogodišnjem intervjuu poverila novinaru Tanjuga:
- Važno mi je da me jednog dana ne bude sramota od svega što sam uradila i svega što sam govorila. 


         https://pescanik.net/atentat-nasa-privatna-stvar-3



SIMERIJANAC

No comments:

Post a Comment