БОЖИЋНИ УСТАНАК (4. део)

Седма епизода почиње тајним састанком зеленашких завереника на којем ће се договорити политички циљеви устанка и утврдити војна стратегија.

Скупом председава бивши председник црногорске Скупштине и министар у влади краља Николе Јован Пламенац кога је, како каже, сам краљ прогласио за политичког вођу устанка.

Ратни штаб зеленаша чине официри војске Краљевине Црне Горе: генерали Блажо Врбица, Милутин Вучинић, Андрија Раичевић, капетани Крсто Поповић и Ђуро Драшковић и војвода Божо Петровић, војни командант, дипломата и рођак краља Николе. Ту је и поп Стево као духовна и морална подршка побуњеницима.

Пламенац састанак отвара говором намењеним гледаоцима серије којим им објашњава „да су одлуке Скупштине у Подгорици противне међународном праву, да је то устанак црногорског народа, да је Црна Гора мимо права и воље народа присаједињена Србији, да ни Аустроугари за време окупације нису скинули црногорски барјак но су то Срби учињели“.

Ова јасна и оштра подела на Црногорце (добре момке, наше, борце за право, част и слободу Црне Горе) и Србе (лоше момке, њихове, окупаторе, агресоре, туђине), на којој аутори инсистирају кроз целу серију како би политички а касније и војни сукоб, до кога ће доћи уочи Божића 1919. године, представили као рат између два различита народа, је још један од фалсификата овог тв чекса, јер су историјски учесници Божићне побуне себе сматрали припадницима српског народа, црногорског поданства (држављанства), укључујући и политичке и војне вође Божићне побуне Јована Пламенца и капетана Крста Зрнова Поповића. О томе најбоље сведоче њихове речи:

– Црна Гора је она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове (Пламенац),

– У српству је Црна Гора имала исту улогу које има срце у људском организму (Крсто Зрнов Поповић),

као и зеленашка застава.

Али другачије није ни могло бити јер је од настанка српске кнежевине Дукље, касније Зете а потом и Црне Горе, народ ових земаља називан и себе сматрао Србима. Ако су о етничком пореклу становника ових држава у средњем веку најбоље сведочанство представљали ромејски извори (хроничари Јован Скилица у једанаестом и Михаило Глика у дванаестом веку, као и цар Василије Други, називају Дукљу српском земљом, њене војнике Србима а дукљанског кнеза Стефана Војислава архонтом Срба), или франачки (хроничар Ајнхард у деветом веку назива становништво Дукље Србима), или повеља краља Милутина манастиру Свети Никола на Врањини у 14. веку (из које сазнајемо да су у Зети живели Срби, Латини, Власи и Арбанаси), о националној припадности становника нововековне кнежевине а потом и краљевине Црне Горе, најбољи доказ пружају службени документи, наставни програми и уџбеници, школска сведочанства (вјера-православна, народност српска, поданство/држављанство-црногорско), највиши државни акти, па и речи самих владара Црне Горе: владике Данила – „Данил, владика цетињски Његош, војеводич српској земљи“, Петра Првог – „Црногорци носе предраго име српско“ „у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије“, Петра Другог Петровића Његоша – „Црногорци, зачатије храбра србства“, „дичне горе српскога племена“, књаз Данило – „Немој заборавити, Омер Пашо да је сама шака Срба како видиш у Црној Гори кадра држати сву турску силу на скоку“, „Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске...“, краљ Никола – „Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српског народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића“... ).

Ову чињеницу констатују и сами комунисти након освајања власти 1945. године, препознајући је као озбиљну препреку за остваривање својих политичких циљева. Због тога ће  искористити своју стару идеју о формирању црногорске нације, коју је, у склопу реализације Стаљиновог плана о стварању више независних националних државица како би се изнутра ослабио а потом разбио његов највећи идеолошко-политички балкански противник – Краљевина СХС, по директиви Коминтерне, промовисала Комунистичка партија Југославије на свом трећем конгресу у Бечу 1926. године. Незваничним манифестом настанка црногорске нације сматра се текст Милована Ђиласа објављен 1. маја 1945. у Борби, у којем је он писао:

Црногорци, несумњиво, припадају српској грани јужнословенских племена и народа. Срби и Црногорци су једног (српског) народног поријекла, једног коријена, али је развитак у нације, развитак националне свијести, ишао различитим путевима..У прошлости, у осамнаестом, па и на почетку деветнаестог вијека, Срби у Србији били су раја под Турцима, Црногорци - дијелом раја а дијелом слободни сељаци у сталној борби против Турака. О формирању нација - српске и црногорске - у то вријеме, разумије се, не може бити ни говора. 

Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.

По племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско. 

Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих "политичких" разлога (т.ј. из потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији "Срби" од свих Срба, -Црногорци.

Иако је до тада црногорска нација помињана једино у актима окупационе власти фашистичке Италије и у колаборационистичкој штампи, као што је квинслишко издање државног службеног недељника  Глас Црногорца – La voce del Montenegro (у којем се спомиње и црногорски језик), реализација овог комунистичког политичког пројекта биће очигледна већ у првом Уставу ФНРЈ из 1946. године, којим Црногорци добијају статус нације. Резултат тога је видљив у првом послератном попису из 1948. године по којем у Црној Гори живи 90,67% Црногораца, 1,78% Срба, 5,15% Албанаца и 1,80% Хрвата.  

Али прекинули смо говор Јована Пламенца. Да чујемо шта је још политички вођа побуне поручио окупљеним завереницима. Он објашњава разлог за подизање „устанка“ чиме  гледаоцима треба ставити до знања да циљ није само ослобађање од српске „окупације“ већ и европске интеграције Црне Горе, па тако Пламенац свечаним тоном изговара следеће:

- Окупили смо се овдје данас да дигнемо устанак да би цијела Европа за коју смо се борили, сазнала за неправду која нам је учињена!

Ето драги гледаоци, колико су далековиди и прогресивни били божићни устаници. 

Сошићу и Аџићу је нарочито било стало да гледаоце убеде у то да су краљ Никола и побуна зеленаша имали масовну подршку у народу Црне Горе па ће им то, после попа Стева и функционера владе Пламенца, саопштити и генерал војске Краљевине Црне Горе Блажо Врбица, који каже: - Вијести из народа су добре – народ подржава свог краља и противи се окупацији.

Свако од присутних команданата затим набраја своје трупе, племена и војнике који се, како ћемо чути у серији, са свих страна појављују и спремају за борбу.

Иако су зеленашке вође у серији биле јединствене у погледу главног циља „устанка“, а то је поништавање одлука Подгоричке скупштине и биле сложне да се, како би се то постигло, подигну на оружје и преузму оружану контролу над Црном Гором, они нису могли да се договоре да ли да се са Војском Краљевине СХС (у серији Војском Краљевине Србије), чији је командант у Црној Гори и даље Милутиновић, прво преговара како би она приволела на повлачење из Црне Горе и тако избегао сукоб, или да се одмах нападне.

За преговоре се залагао Пламенац који је предлагао да зеленашка војска опколи црногорске градове и да се потом Милутиновићу пошаљу њихови захтеви, па тек уколико он на њих не пристане, да се са војском уђе у градове и преузме управа над државом. Овај предлог у серији подржава и генерал Блажо Врбица.

Ђуро Драшковић (кога тумачи Војин Ћетковић), са друге стране, у серији се одлучно противи било каквим разговорима са српским „окупатором“ и ватрено заговара да се Срби одмах нападну, и то изнутра, мањим оперативним групама, са леђа, те каже Пламенцу: - Као што су они ушли на превару, тако и ми морамо да ударимо њих, мучки, и ослободимо Црну Гору, а кад је ослободимо, ти онда преговарај.

Али шта ће рећи Крсто Зрнов, ратни херој војске Краљевине ЦГ? Којој ће се опцији он приклонити? Он ће ипак подржати Пламенца и то следећим речима:

- Мени није проблем да ударим на Србе (мисли на српску војску, иако се и сам изјашњавао као Србин) али не могу на своје (мисли на бјелаше).

Јасно је да Пламенац и Врбица овде представљају слабе, колебљиве, плашљиве Црногорце, штетне по националну ствар, који би са Србима да преговарају, сарађују, договарају се о заједничкој држави, а од разговора и преговора са њима, поручује нам се, па до братимљења и на крају издаје, кратак је пут. Капетан Ђуро Драшковић, са друге стране, у серији је приказан као прави представник модерног монтенегрина. Он је већ тада правилно проценио Србе и знао да они Црногорцима нису и не могу никад бити пријатељи а камоли браћа, већ да су им непријатељи и најцрњи душмани и да се  са њима може преговарати само преко нишана.

А Крсто? Па зар је и он исти као Пламенац? Наравно да није, он је само био наиван, а ако смо вам то рекли, онда ћете лако погодити за коју од ове две зеленашке струје ће се у наставку серије испоставити да је била у праву.

Пошто је Пламенчев предлог добио већинску подршку, генерал Блажо Врбица коме је он поверио команду над зеленашком војском, наређује да њихове трупе запоседну све прилазе Цетињу, а истовремено у штаб Војске КСХ (у серији Војске Краљевине Србије) упуте преговараче Милутиновићу са листом захтева које он мора да прихвати.

Поп Стево их благосиља и зеленашка војска полази на извршење задатака.

У серији нећемо чути да је Пламенчев војни план укључивао и захтев влади краља Николе у Француској да организује и финансира шиптарске банде које би, кад зеленаши отпочну напад на Цетиње, истовремено нападале српске трупе у рејону Пећ-Плав и тако ослабиле одбрамбене способности Јадранских трупа у Црној Гори. Нити ћемо чути да је Пламенац захтевао од италијанског агента Балдачија да Италија у Црну Гору не шаље храну („ни грам брашна“) јер Србија није успела да обезбеди обећану храну становништву Црне Горе па ће ако се глад и немаштина продуже, изгубити углед у народу.

 

На положајима међу зеленашима видимо Ника Божова,  а ту је и Данило, који је у њихов штаб довео Јелену да Пламенцу пренесе Тодорову поруку, али још увек одбија да узме пушку и прикључи им се у борби. И Тодоров верни пандур Јоко је у зеленашким трупама.

Са супротне стране рова, у бјелашким редовима, видећемо Никовог и Даниловог брата од стрица Милоша.

Ту је и Перо, коме је Тодор обећао посао и положај у новој држави.

Генерал Милутиновић долази на преговоре у побуњенички штаб и одбацује све њихове захтеве. Он им обећава да им се неће судити ако се разоружају и предају. За то им даје рок до јутра.

Након што су зеленашким трупама пренете речи српског генерала, Нико Божов поверава Ђуру Драшковићу да је мислио да он греши што заговара борбу, али да сада види да је био у праву.

Историјски Милутиновић јесте дошао у побуњенички штаб на преговоре, али није претио нападом на зеленашке трупе нити им је поставио ултиматум, већ их упозорио да ће ако покушају да заузму Цетиње, војска жестоко одговорити. Иако су поједини чланови Извршног одбора за уједињење од њега тражили да нападне зеленаше, он је то одбио. Ни побуњеници нису били тако помирљиви као што су приказани у серији, о чему сведоче речи њиховог официра Илије Бећира које је тада упутио Милутиновићу: – Или ви Србијанци напоље из Црне Горе или ће крв тећи, господине генерале! Другог излаза нема и не може бити.

У серији није приказан ни састанак који је Милутиновић  на своју иницијативу водио са бившим министром краља Николе Ристом Поповићем због информација да је овај један од организатора побуне. Када му је Ристо изнео своје противљење одлукама Подгоричке скупштине, Милутиновић му је одговорио да је то свршена ствар, да је за њега као војника Извршни одбор законита власт и да ће се војска супротставити сваком покрету против тако успостављеног поретка, уверавајући га да не жели да започиње оружани сукоб:

- Ми Срби нисмо дошли у Црну Гору да покоримо црногорски народ и да вршимо револуције већ смо дошли да протерамо непријатеља у чему смо успели уз помоћ црногорских батаљона. Нећу и не дам да буде грађански рат у Црној Гори!

Да видимо шта се даље дешава у серији. Док бјелаши и зеленаши у рововима гледају једни на друге преко нишана, када је и најмањи повод довољан да изазове крвопролиће, на бојишту се појављује француски обавештајац Шарл. Овај пут не због посла, то јест да шпијунира, већ да би спасао Јелену, која се нашла у жаришту сукоба, и одвео је на сигурно. Зато он ризикује живот пробијајући се кроз положаје зараћених страна иако је свестан да га осим зеленаша, против чијих интереса ради са својом владом, могу убити и бјелаши јер им је ликвидирао вођу.

Пре него што је испаљена прва пушка, побуњеници остају без политичког и војног руководства, јер је Пламенац распустио зеленашку војску која је опседала Ријеку Црнојевића, па побегао у Албанију. (И историјски Пламенац је напустио војску пре борбе и преко Албаније пребегао у Француску код краља Николе који га поставља за председника црногорске владе у егзилу, а бјелаши су без борбе разбили опсаду Ријеке Црнојевића и Вирпазара).

Неколико официра из ратног штаба српска војска похапсила је на основу списка из писма попа Стева, које је Митрофан бан доставио Милутиновићу, да би на крају и сам генерал Блажо Врбица поднео оставку јер су, како каже, политичари побегли и да зато он неће улудо да гине и да води братоубилачки рат.

Он команду поверава Крсту Поповићу. Крсто наставља преговоре са Србима иако га Ђуро од тога одговара, упозоравајући га да ће га Срби (Војска Краљевине СХС и бјелаши) преварити, да им не треба веровати, да ће се због тога горко покајати и зато га позива да их први нападне и одмах ступи у борбу за „право, част и слободу Црне Горе“.

Говори и пароле команданата зеленашке војске су тако  интонирани како би се божићни побуњеници гледаоцима представили као црногорски националисти који су се дигли на оружје да би се изборили за независну Црну Гору, а што је још један од примера извртања истине од стране аутора серије.

Ако изузмемо Краљевину Италију као подстрекача побуне преко њених агената у ЦГ чији геополитички циљ јесте била независна Црна Гора (чиме би се спречио излазак Србије на море и угрожавање реализације италијанског експанзионистичког плана Mare Nostro на источном Јадрану), за независност Црне Горе није био ни Јован Пламенац, који је побуну организовао ради очувања краљеве власти и сопствене функције и привилегија, а поготово за то нису били директни учесници оружане побуне, предвођени официрима бивше војске Краљевине ЦГ, већ су били за уједињење ЦГ са Србијом у заједничку државу, али на равноправним основама. Ово се јасно може утврдити не само на основу текста жалбе које су зеленашки политичари упутили пред изборе за Скупштину 1918. („Ми смо за Југославију. Облик те наше велике и заједничке Југославије одредиће Југословенска конституанта из вољом народа изабраних представника свију југословенских покрајина. Ми смо за то да у Југославију уђу Црна Гора и Србија братску руку под руку и равноправно“), већ пре свега увидом у проглас који су побуњеници 22. децембра из свог штаба у Бајицама код Цетиња упутили команданту војске Краљевине КСХ у Црној гори (Јадранских трупа) Милутиновићу и Извршном одбору, што је приказано у серији, а у којем, у тачки 1. стоји: - Ми смо сви сложни да Црна Гора уђе пуноправно са осталим покрајинама у једну југословенску државу, без икаквих унутрашњих политичких граница, а облик владавине остављамо да пуноправно ријеши редовно изабрана скупштина свих Југословена – Конституанта-чему ћемо се срдачно покорити.

У овом прогласу нема, дакле, сепаратистичких ставова што није чудно јер их није заступала ниједна политичка странка у Црној Гори која је учествовала на изборима, ни пре ни после Првог светског рата. И то све до окупације земље од стране фашистичке Италије 1941. године када су чланови Црногорске странке (федералистичке партије, политичког крила зеленаша која је деловала од 1923. године), предвођени Секулом Дрљевићем, на    Петровданском сабору, на Цетињу 12. јула, укинули одлуке Подгоричке скупштине и прогласили независну Краљевину Црну Гору, са италијанским грофом Мацолинијем као врховним органом власти ове марионетске државе. Секула Дрљевић, бивши униониста и будући идеолог усташког покрета, је уз још једног црногорског усташу, некадашњег бјелаша и комунисту а потом главног Павелићевог пропагандисту Савића Марковића Штедимлију (који је Црногорце сматрао потомцима Хрвата), био први заговорник црногорске нације, језика и црногорске православне цркве.

Између самих зеленаша, дакле, постојале су једино разлике у томе какав треба да буде државно-правни оквир тог уједињења и на који начин треба да се оствари. Неки од њих су били за федерацију, неки за конфедерацију, неки за уједињење под  Петровићима, а неки за међудинастички договор. Сви они су међутим били сложни да се одлуке Подгоричке Скупштине морају поништити и расписати нови избори у Црној Гори.

За остварење ових циљева они, међутим, нису били спремни да се боре политичким средствима већ оружаним, те је тачка 5. њиховог прогласа имала форму ултиматума и гласила:

За извршење рада на горњем програму усташке трупе сјутра 23. текућег мјесеца умаршираће у пријестолницу Цетиње и ради успоставе будућег реда запосјести ће сва надлештва, у коју сврху, с наше стране, биће очуван највећи ред, те се овим, преко Вас, опомиње војска која се сада налази у Цетињу, да са своје стране не би изазвали пролијевање братске крви, а ми са своје стране дајемо часну ријеч, да ће како живот, тако и имовина сваком бити загарантована, сем случајева ако будемо нападнути.

Након што је Милутиновић одбио њихове захтеве, побуњеници су напали Цетиње.

Да видимо сад како је то приказано у серији.          

Да ли је био у праву Ђуро који је заговарао рат са Србима или Крсто, који је био за преговоре, управо ћемо сазнати.

Срби у серији (војска удружена са бјелашима) се не изјашњавају у вези са захтевима побуњеника већ само прихватају Крстов позив на преговоре, али уз услов да на њих дође лично Ђуро Драшковић. 

Ђуро добро зна шта му се спрема али пристаје да пође у „чељусти звери“, свестан да једино његова жртва може да пробуди Крсту из пацифистичке успаваности и занесености лажним српским обећањима. Он зато оставља пушку, узјаше свог коња, узима заставу и храбро појаше ка бјелашким рововима.

А бјелаши – посрбице = Срби су само то и чекали. Чим им се примакао на пушкомет, они пуцају у Ђура.

Он се заљуља у седлу и уместо ка убицама од којих је овако нешто подло и очекивао, он свој последњи поглед упућује ка барјаку, и мртав се сруши у снег.

Наравно да није случајно што су Срби у серији инсистирали да баш Ђуро дође на преговоре јер су добро знали да је он, осим што је један од најбољих зеленашких бораца, и један од најбескомпромиснијих црногорских патриота и самим тим војнички, идеолошки и политички њихов најопаснији непријатељ, те да ће зато његовим убиством обезглавити побуњеничко руководство и знатно ослабити побуну.

Историјски Ђуро Драшковић је заиста отишао на преговоре у штаб војске КСХ са још једним официром, Мирком Грујичићем, али се са њих вратио жив и здрав, а погинуо је у борбама са бјелашима 6. јануара које су отпочеле након што су преговори пропали.

О убиству Ђура Драшковића постоје два извора.

Бјелашки борац Јован Ћетковић у својој књизи Ујединитељи Србије и Црне Горе о томе пише следеће:

»Бљешкају сабље противничких официра, а понеки се пркосно укаже и раздере колико га грло носи.
На десном нашем крилу тако се указа једном, пркосно, изазивачки, на непуних 100 корака пред нашима са исуканом сабљом противнички вођа Капетен Ђуро Драшковић и подвикну: - Краљ Никола јаше вранца, а краљ Петар на магарца«. Један наш омладинац згодно га узе на нишан и обори га једним метком. Драшковић паде мртав« .

А верзија зеленашког борца Николе Томанова Зеца о истом догађају гласи:

 «У часу када се Драшковић слободно и са повјерењем приближавао бјелашкој страни (изнад Богдановога Краја) са бјелашке стране испаљен је на њега плотун и Драшковић је пао мртав. То је био повод за отварање жестоке ватре са обије стране, коју нико више није могао спријечити«.

Наравно да за Сошића није било дилеме чију ће верзију Драшковићевог убиства реконструисати у серији.

Чим је видео да је Ђуро погођен, Нико Божов је излетео из заклона и без оружја потрчао да му помогне.

И још једном ће Срби показати какав су несој. Они пуцају и у голоруког Ника и убијају га.

Ово је пето убиство које смо видели у серији. Једно је починио Француз, а сва остала Срби и сва која су починили била су кукавичка и мучка. Убице су пуцале из добро обезбеђених положаја, или из заседе, под окриљем мрака, и то у ненаоружане људе који су им долазили отворених руку, на реч, част и веру, а чак и када су били наоружани као Тодор и курир краља Николе, били су жртве неравноправне борбе са вишеструко надмоћним непријатељима које нису могли да виде, а који су их без трунке самилости зликовачки стрељали.

Шта су онда друго могли да ураде зеленаши него да ударе на такве зликовце и да им се супротставе како би заштитили себе и своје најмилије?

Трагичне погибије Ђура и Ника освестиле су и Крста који најзад схвата у каквој је заблуди био, па гласно размишља да би и гледаоци схватили зашто ће потпуно променити свој став: - Мора је Ђуро погинути да бих се ја дозвао памети. Сад знам ко ми је преко нишана, сад знам како ћу. Крв су пуштили и крв ће добити! Од данас ћемо другачије!

Он наређује напад на Цетиње, и то баш онако како му је Ђуро саветовао, да се непријатељ удари са леђа.

Овом Крстовом наредбом се завршава претпоследња епизода серије најављујући одсудни обрачун између зеленаша и бјелаша, који су гледаоци све време нестрпљиво ишчекивали, тек за последњу епизоду.

У следећем наставку видећемо, коначно, како је почела и како се завршила Божићна побуна:
http://chetnixploitation.blogspot.com/2019/08/5.html

БОЖИЋНИ УСТАНАК (3.ДЕО)

Редитељ Жељко Сошић нам показује како су сви поштени и часни Црногорци на Цетињу и даље у шоку због „српске окупације“ још увек не верујући шта их је снашло, док домаћи „сарадници окупатора“ не губе време већ марљиво извршавају задатке које су добили од својих газда из Београда, а то је агитација у народу ради припреме терена за спровођење избора за народну скупштину која ће прогласити уједињење Црне Горе са Србијом. Јанко новцем који му је у те сврхе послат из Србије поткупљује сиротињу да на изборима гласа за бјелашке посланике који се залажу за безусловно уједињење, па тако злоупотребљава породичну трагедију Пера (радника на имању његовог синовца Ника) коме је дете умрло од болести, оптужујући за ту смрт режим краља Николе и обећава му добро запослење кад „наши побједе“.

За то време његов син Милош, један од вођа Напредне омладине Црне Горе, бјелашке омладинске организације, агитује за уједињење и против повратка краља Николе и његове владе у Црну Гору тако што по граду држи митинге које обезбеђује српска војска.

Сошић се вероватно касније покајао што се није сетио да сними како пре почетка митинга српски војници под пушкама доводе народ да слуша Милоша и његову „великосрпску пропаганду“.

Тодор покушава да растури овај скуп али не успева пошто му његови жандарми отказују послушност јер, како кажу, краљ се неће вратити из Француске, а они још нису примили плате и неће да туку свој народ.

Уз Тодора остају само два жандарма, његов верни Јоко и млади Машан.

Иако је Нико Божов поверио капетану Ђури Драшковићу да су се и они, зеленаши, политички организовали и излепили Цетиње својим предизборним плакатима и листама за Скупштину, у серији ћемо видети само како бјелаши лепе своје плакате по граду и то преко зеленашких.

А потом ћемо у сценама скупштинске седнице (у серији нећемо добити информацију да је одржана у Подгорици) видети само десетак бјелашких посланика (међу којима и Милоша) који френетичним покличима и аплаузима поздрављају проглашење донетих скупштинских одлука – да се краљ Никола збаци са престола и да му се забрани повратак у земљу, да се Црна Гора уједини са Србијом и под династијом Карађорђевића уђе у заједничку државу – Краљевину СХС, и да се изабере Извршни народни одбор који ће руководити државним пословима док се уједињење не спроведе.

Из ових сцена гледаоци треба да закључе да „окупационе српске власти“ нису дозволиле зеленашима да бирају своје посланике нити да учествују у раду Скупштине и да је само неколико „издајника“, у име целог народа Црне Горе одлучило да збаци краља са престола и укине црногорску државност. А на све то Сошић у скупштинску салу убацује и одред српских војника који уместо председавајућег отварају седницу ударцима кундака о под, и који за време заседања стоје иза леђа посланика да би чували „своје бјелаше“, али и да би пушкама осигурали да сви присутни посланици гласају онако како им је наређено.

У серији, наравно, нећемо моћи да видимо да су претходно на зборовима на територији целе Црне Горе (укључујући и области ослобођене после балканских ратова) по капетанијама, варошким општинама и срезовима, организовани избори за јавно и посредно бирање народних представника за Скупштину укључујући и представнике федералистичке, зеленашке струје (потом се изабрани повереници из целог округа састају у свом окружном месту и на општој седници поименичним гласањем бирају посланика за цео округ а записници са именима посланика се достављају Скупштини). С обзиром на то да су у нову скупштину ушли и народни представници из новоослобођених крајева Црне Горе, који раније нису били у саставу ЦГ па зато нису ни имали своје представнике у претходном саставу црногорске скупштине, нови сазив имао је 165 посланика, па је тако воља црногорског народа била боље представљена у односу на претходну скупштину која је имала 66. Од ових 165 посланика (од којих су трећина били са факултетским дипломама а били су заступљени сви слојеви црногорског друштва – од народних главара, бивших министара, преко учитеља, свештеника до земљорадника), 160 њих је 26. новембра потписало акламацијом усвојену Резолуцију – текст одлука Скупштине о уједињењу Србије и Црне Горе, детронизацији краља Николе и избору Извршног народног одбора који ће управљати земљом до уједињења.

Чак и да су се о овим одлукама изјашњавали посланици старог сазива скупштине Црне Горе из 1914. године (која је рад завршила у јануару 1916.), и они би изгласали уједињење, с обзиром на састав те скупштине у којем су присталице уједињења (клубаши) имали већину са посланицима по положају јер би посланици краља Николе, праваши (под претпоставком да би сви гласали против), остали прегласани, као и с обзиром на то да је председник тадашњег парламента, Мило Дожић, био ватрени униониста. Због тога је Извршни одбор првобитно планирао да сазове ту скупштину ради изгласавања уједињења али се од тога одустало због намере да се у потпуности раскине са институцијама старе државе.

А што се тиче гласања посланика под претњом српских бајонета приказаног у серији, ову лаж најбоље раскринкава извештај председника међународне посматрачке комисије која је надгледала изборе, Франше д' Епереа лично, који је 8. фебруара 1919. упућен француском председнику и у којем у тачкама 1. и 2. стоји:

„ Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не српске; њихов број у целој земљи не прелази 500 људи; оне се нису мешале у изборе;

  Избори су били слободни; 500 југословенских војника није могло наметнути своју вољу десетинама хиљада Црногораца.“   

Наведено је потврдио и британски мајор Харолд Темперли у меморандуму упућеном Форин Офису:

„ Две до три хиљаде војника Јадранских трупа није могло да осигура победу присталица уједињења. Физичка снага није била нигде употребљена од стране војске да би се осигурало уједињење. Андрија Радовић и његове присталице нису могле да победе на изборима без подршке широм земље.“  

А избори за Скупштину су били регуларни онолико колико је то било могуће у условима непосредно након рата.  Као што је писао познати црногорски историчар академик Димитрије Димо Вујовић, организатори су радили према објективним околностима (за тајне изборе није било услова, нису постојали ни бирачки спискови ни евиденције, тек се било изашло из рата а поједини органи власти тек успостављени нису имали времена да раде један тако обиман посао). И поред таквих услова, били су слободнији од претходних избора, организованих за време Николине владавине, на којима се такође гласало јавно, а које је, због нерегуларности, народ Црне Горе називао „господарева комедија“.

Али с обзиром на то да избори за Велику народну скупштину нису били одржани у складу са важећим Уставом Црне Горе из 1905. године, ни Законом о избору народнијех посланика, то ни Скупштина ни усвојене одлуке тада нису имале формални легалитет због чега их велике силе нису признале. Али легитимитет и те како јесу с обзиром на то да су биле засноване на глобалном принципу међународног права – праву народа на самоопредељење, као и да су представљале слободно изражену вољу апсолутне већине народа ЦГ опредељеног за уједињење Црне Горе и Србије, коју тада нису негирали ни највећи противници уједињења.

Та воља народа Црне Горе потврђена је само две године касније, 1920. на изборима одржаним у ЦГ за Уставотворну Скупштину Краљевине СХС, који су за савезничке државе, које су на њима инсистирале (нарочито Велика Британија) јер нису признавале одлуке Подгоричке скупштине (али и за Владу краља Николе у егзилу), имале карактер народног референдума. Цела Црна Гора је била једна изборна јединица, излазност је била 66%, дакле бојкота није било, нико грађане Црне Горе није присиљавао да на њих изађу а изашли су натполовичном већином. На овим изборима унитаристичке странке (комунисти, републиканци, радикали, демократска листа Андрије Радовића) освојиле су убедљиву већину (преко 60%), а потом послале своје представнике у парламент нове државе. Право учешћа на изборима нису имали политички представници божићних побуњеника и противника уједињења (будућа Црногорска странка) али и да јесу, с обзиром на њихову малу подршку у народу, резултат у корист уједињења би био само мање убедљив. Велике силе су признале резултате избора након што су примиле извештаје својих посматрача (Роналд Брајс и Чарлс Отли у извештају за британски Парламент написали су: „Избори су били у потпуности поштени, слободни и тајни. Војска и полиција нису били примећени а није било ни случајева да су се власти мешале или вршиле притисак на бираче. Све партије су биле за уједињење без обзира на различите приступе унутрашњем уређењу државе. У земљи није постојао иоле значајнији део бирачког тела који је био против уједињења“, а Хенри Витинг, представник америчког Црвеног крста у Црној Гори пише: „Није било притисака на бираче.“). Затим су признале и Краљевину СХС чиме нова држава добија међународно признање. На тај начин су и одлуке Подгоричке скупштине фактички задобиле конвалидацију и накнадно стекле правни легалитет. У наредних годину дана Сједињене Америчке Државе,  Велика Британија, Француска а на крају и Италија прекинуле су дипломатске односе са Владом краља Николе. И Влада Краљевине ЦГ у егзилу, са Јованом Пламенцем на челу, прихватила је фактичко стање те је поднела оставку на Видовдан 1921, на дан када је у Скупштини Краљевине СХС проглашен устав нове државе.

Уосталом, и тих 165 народних представника Црне Горе са Велике народне скупштине српског народа изабраних у ванредним условима, непосредно након рата, и њихово гласање и одлуке да се ЦГ уједини са Србијом, иако спроведени и донети по процедури противној тада важећим позитивно правним прописима Црне Горе (а све то почетком 20. века), имали су много већи легитимитет па и легалитет од референдума спроведеног 2006. године и 55,5% са којима је ЦГ отцепљена од Србије, а посебно од 46 посланика подгоричке Скупштине који су 28. априла 2017. године изгласали да Црна Гора постане чланица НАТО пакта, а тиме и од режима који је био ментор и спонзор ове серије, као и већи кредибилитет од њених аутора који су догађаје у Црној Гори из 1918. и 1919. године приказали на овај начин.  

Да би гледаоцима показао како је народ Црне Горе (коју овде, наравно, симболизује Цетиње) масовно био против одлука подгоричке Скупштине, Сошић нам приказује грађане како потписују петицију којом траже да се одлуке пониште. Организатор је Нико Божов који окупљенима говори да су се „у Подгорицу окупили да Црну Гору пониште“. Сви потписници петиције су наравно у свечаним црногорским народним ношњама, а међу њима су и часне старине од стотину љета.

А за потпис петиције гурају се, и један муслиман и два Шиптара јер треба гледаоце подсетити, а онима који то не знају показати да су они још тада, као и данас, били једни од утемељивача, креатора и наравно гаранта црногорске државне независности.

Тодор свом жандарму Јоку препричава шта се десило у Подгорици и упозорава га да буде на опрезу, а ћерки се жали да је забринут за будућност Црне Горе. Али Јелену више занима Француз Шарл него политика. Он јој нуди брак и позива да као његова жена, са њим пође у Француску па јој заказује састанак следеће вечери.

Данило схвата да у Јеленином срцу за њега више нема места када брош који јој је купио, проналази у Шарловом стану. Он се опрашта са породицом и креће назад за Русију али не успева да пређе Скадар због блокаде коју је, како ћемо чути успоставила српска војска, те се враћа на Цетиње. Успут наилази на Крста Поповића који га позива у своју кућу где њих двојица расправљају о политици. Крсто као црногорски патриота никако не може да схвати да се Данило у Русији није борио за народ и државу, већ за идеју.

Запамтите овај разговор јер ће предстојећи догађаји, то јест „српски агресори“, натерати обојицу да приближе своје ставове и идеолошка уверења.  

Чим су одлуке Народне скупштине у Подгорици проглашене, бјелаши на Цетињу руше капију Николиног двора и упадају у резиденцију.

Међу њима видимо и Никовог радника Пера. Он се пење на терасу двора, са јарбола скида државну заставу и баца је на земљу.

  

Тада остали бјелаши притрчавају и почињу да је газе. Овај кадар нам редитељ Сошић приказује у успореном снимку пуних 20 секунди како би дуготрајно посматрање овог чина код гледалаца изазвало довољно велику мржњу према починиоцима – бјелашима = посрбицама = Србима.

Али зар у то време застава Црне Горе није била црвено-плаво-бела тробојка?

Па јесте.

Та је застава била и на згради црногорске владе у егзилу у Француској.

А застава коју у серији газе бјелаши по симболима изгледа као ратна застава црногорске војске, легендарни Алај барјак, с тим што је двоглави орао на њој био беле боје (као и руб)

а на застави коју видимо у овој сцени орао и руб су златни, баш као на садашњој државној застави Црне Горе.

То, наравно, није грешка нити случајност већ је Сошић  намерно за ову сцену заменио српску тробојку непостојећом заставом која на први поглед изгледа као садашња државна застава Црне Горе.

Пре свега зато што је тадашња застава Краљевине Црне Горе, као и претходно Кнежевине, а касније и застава Републике Црне Горе у СФРЈ, СРЈ и СЦГ, дакле све до отцепљења, била идентична застави Србије, дакле црвено-плаво-бела тробојка (с тим што је за време државне заједнице са Србијом од 1992. до 2003. године плава боја била светлија - такозвана плаветна).

Зато би многи гледаоци серије, да је та тробојка била гажена у овој сцени, могли схватити да су и они до 2006. били Срби који су живели у српској држави, а још више би их збунило то што бјелаши - Срби газе своју заставу.

Други разлог што бјелаши у овој сцени газе заставу која представља мешавину боја и симбола Алај барјака и садашње заставе Црне Горе је да би се легендарна црногорска ратна застава поистоветила са садашњом државном заставом Монтенегра, чиме би се на симболичком нивоу повезала данашња независна држава са тадашњом самосталном Краљевином Црном Гором, а Срби који скрнаве најсветији црногорски државни симбол жигосали као традиционални и највећи непријатељи Црне Горе и Црногораца.

- Е ако ово није било довољно да се Црногорци дигну на оружје и устану против српског окупатора, не знамо што је! – разјарено су повикали многи монтенегрини поред малих екрана гледајући ове сцене.

Сошићу је ипак било јасно да није јер је знао да Срби ипак морају први пустити крв да би његови јунаци имали оправдање да узврате истом мером. Зато ће бјелаши којима командује Јанко прво убити човека краља Николе, који ће црногорском функционеру Тодору пренети поруку о времену и локацији доласка брода са оружјем и храном, који на његов захтев краљ шаље из Француске у Црну Гору, а затим ће убити и самог Тодора.

Тодорово убиство је један од преломних догађаја у серији који је гледаоцима требало да најсликовитије и најдиректније предочи какви су Срби зликовци, да се са њима не може ни разговарати нити градити нормални, а камоли братски односи у новој држави те је зато побуна Црногораца која ће уследити била неминовна. Баш зато је убиство црногорског функционера у серији, које се у стварности није догодило, морало да буде мучко и кукавичко. И управо таквим га је Сошић приказао.

Жандарм Јоко преноси Тодору да ће Николин курир код њега доћи те ноћи и поверити му где и када ће пристати брод са оружјем и храном. Али за његов долазак је сазнао и Шарл од своје обавештајне службе, па наређује Јанку да исте ноћи ухапси Тодора како би од њега сазнали ову важну информацију. Јанко зато са својим људима опкољава Тодорову кућу – резиденцију црногорске владе.

Јанков син Милош, који припада мекшој бјелашкој струји, покушава да убеди оца да одустане од употребе оружја за решавање политичког сукоба унутар истог народа упозоравајући га до чега то може довести: - Не сме бити рата. Ако убије брат брата, ако се једном пролије братска крв, никад се више нећемо помирити.

Али бјелашки вођа, који како нам се у серији представља, ради по наређењу Србије, не жели да послуша глас разума свог сина и грубо га одбија следећим речима: - Ако нећеш да пуцаш, одлази!

Ова сцена треба да покаже да је одговорност за отпочињање братоубилачког рата искључиво на Србима који су га, иако свесни трагичних последица које ће из тога произићи, изазвали. 

Са Тодором су остала само два жандарма, Јоко и Машан. У кући је и његова ћерка Јелена која се управо спрема да крене на састанак са Шарлом, а и кућна помоћница. Али тада у резиденцију стиже курир краља Николе, па Тодор у страху да су га бјелаши пратили и опколили кућу, забрањује Јелени да изађе.

Николин човек преноси Тодору очекивану информацију али чим је изашао из куће, Јанкови људи, без упозорења и позива на предају, пуцају и убијају га.

Јанко потом позива Тодора да се преда.

Тодор је свестан да је последњи представник Краљевине Црне Горе на Цетињу и да кућа у којој се налази представља њен последњи бастион. Њему не пада на памет да се преда и зато  из свог стола вади пиштољ, спреман да се против српских „агресора“ бори до смрти.

Али са њим у кући су и ћерка и кућна помоћница као и два жандарма а он добро зна да Срби немају скрупула и да неће презати да убију и жене а камоли црногорске жандарме. Након што је Јелени пренео информацију коју је добио од Николиног курира и упутио је да је мора пренети ником другом до Јовану Пламенцу, Тодор ћерку и кућну помоћницу шаље у собичак на крају куће и заповеда им да чим чују прве пуцње искоче кроз прозор и побегну, а потом се сакрију у цркву попа Стева.

Затим Јоки и Машану, да би им сачувао животе, наређује да оставе оружје и предају се Србима чим буду ушли у кућу. Након што се тешка срца опростио од ћерке, он храбро излази пред српске цеви, али пре него што је стигао да опали и један метак, бјелаши пуцају из мрака и погађају га.

Јелена и Драгица искачу кроз прозор и нестају у мраку, а Тодор гине и херојски умире за право, част и слободу Црне Горе.

Након што им је на овај начин приказано измишљено убиство високог црногорског функционра, гледаоцима је требало да буде јасно да зеленаши више нису имали избора него да се после таквог страшног злочина дигну на оружје против „српских окупатора и њихових домаћих слугу“.

Зеленаши које предводе Крсто Зрнов Поповић и Ђуро Драшковић договарају тајни састанак на којем ће се одредити циљ, стратегија и време подизања устанка. Али српски и француски шпијуни су сазнали за њихове планове као и за имена главних завереника, и већ их траже по Цетињу. Зато Крсто и Ђуро ноћу одлазе тамо где Србима никад не би пало напамет да их потраже – код попа Стева у цркву. Они га моле да их само ту ноћ сакрије јер, како кажу, ако их Срби пронађу, побиће их.

Они поверавају Стеву да спремају тајни састанак на којем ће објавити почетак устанка и моле га да дође и благослови их (као да се спремају на устанак против Турака а не на рат са својом браћом) на шта он, након што је безуспешно покушао да их убеди да одустану, пристаје.

Нико Божов избацује са породичног имања свог радника Пера јер је, као што смо видели, скинуо црногорску заставу са цетињског двора, а Перо се док одлази смешка, јер памти Јанково обећање и зна да њихово време управо долази.            

Чим је Јанко са својим људима упао у Тодорову кућу-резиденцију црногорске владе, бјелаши скидају слику краља Николе а потом започињу претрес, пленидбу документације и пљачку.

Јанко затим шаље неколико људи и сина Милоша у потрагу за Јеленом да би од ње сазнао време и место доласка брода са оружјем који је краљ Никола послао побуњеницима. Али Јелена је већ стигла у цркву код попа Стева, а одатле је Нико Божов одводи својој кући да је сакрије. Нико потом одлази у Крстову кућу по Данила како би њих двојица лакше сачували Јелену од бјелашке потере. 

У Тодоровој резиденцији појављује се Шарл који је дошао да тражи Јелену јер се није појавила на договореном састанку. Јанко наређује својим људима да га заробе да је не би упозорио да је Срби траже, а потом и он креће у потеру за Јеленом по Цетињу.

Шарл користи прилику што је остављен само са једним чуварем, ослобађа се и узима пиштољ, али натрчава право на Јанка који се раније вратио. Он упозорава Јанка да се склони уперивши оружје у њега, а кад му овај одговори да ће он можда побећи али Јелена неће сигурно, Француз пуца и убија свог српског компањона.

      

– Е тако и треба да заврши један народни издајник, од руку страног газде коме је служио – узвикују гледаоци задовољни заслуженом правдом и казном која је стигла ову посрбицу.

Шарл потом јури да потражи Јелену. Али она је у кући Божових са Данилом. Он се са Јеленом договорио да је одведе у побуњенички штаб како би вођама зеленаша пренела Тодорову поруку о времену и месту доласка брода краља Николе, а потом ће њих двоје отпутовати за Русију.

Нико наговара свог брата Данила да им се придружи у борби али му он одговара да то није његов рат јер се он бори за идеју, а не за нацију. Нико на то бесно виче: - Да ти дјете плаче у кућу ти не би имао времена да размишљаш о идејама!

Ксенија заклиње сина Ника да не иде у рат јер су јој и муж и брат погинули у претходним ратовима и говори му да је кукавица ако оде, а Нико јој објашњава да мора ићи јер су окупирани.

Никово колебање због мајчиних речи прекида његова жена која му говори да он мора ићи да брани част фамеље.

Сад је ваљда сваком гледаоцу јасно колики је удар на част и поштење сваке црногорске породице била „српска окупација“ Црне Горе, када су чак и жене и то трудне, позивале своје мужеве да се прикључе устанку против Срба.

После њених речи Ксенија остаје без текста, а Нико узима пушку и придружује се зеленашкој војсци.

А да ли Православна црква у Црној Гори подржава подизање Божићне побуне? На који начин је у серији приказано поступање њених представника у овим судбоносним догађајима, како су представљени свештеник Стево Дрецун и митрополит Митрофан Бан, стварне историјске личности?

Сошић је направио јасну разлику у портретисању њих двојице. Стево Дрецун је поп из народа и за народ - он је са њим и дан и ноћ - у цркви, у кућама, на улици, па и у кафани.

Самим тим, сугерише нам се, он осећа и познаје народно расположење, ставове и вољу. И он сам тако мисли и осећа. Зато поп Стево у серији осуђује улазак српске војске у Црну Гору и одлуке Скупштине, оправдава и подржава побуњенике, па их чак и благосиља. Његове речи којима митрополиту објашњава шта се догађа у земљи, довољно говоре о томе:

- Народ се буни против те скупштине у Подгорицу. Тражи да се врне господар (краљ Никола), па тек онда да се договоре како ће направити ту заједничку државу.

Он код митрополита оправдава Крста и остале побуњенике следећим речима:

- Крсто греши али има право. Која то скупштина може скинут краља са престола, која то шака људи може затријет и укинут Црну Гору! – огорчено ће Стево.

 

Иако је дао благослов побуњеницима за почетак и успех борбе, Стево се као прави хришћанин и народни пастир, моли и чини све да до братоубилачког рата не дође. Зато и шаље митрополиту писмо са молбом да као врховни црквени поглавар и једна од најугледнијих и најутицајнијих личности у Црној Гори разговара са политичким вођом побуне, функционером краља Николе, Јованом Пламенцем како би се рат спречио.

Стево у писму наводи имена главних вођа побуне јер, како је у серији приказано, има поверења у свог поглавара. А ни не слути какав је он заправо. 

Насупрот попа Стева, стоји лик и карактер митроплита Митрофана Бана. Он одвојен од народа живи у својој резиденцији-митрополији, а једина веза са спољним светом су му Стево и млади ђакон који преноси његове поруке. За разлику од Стева коме је најважније добро народа Црне Горе, Митрофану је приоритет интерес Србије. Зато, иако се и он декларативно моли да до братоубилачког рата не дође и Стеву саветује да завађене мири, он његово писмо са именима завереника одмах шаље српском генералу Милутиновићу, након чега ће многи од вођа бити похапшени.

Речи из писма којима Стево у серији објашњава зашто је тако велику тајну поверио Митрофану („да нема разлога да то од њега крије јер је више од четрдесет година служио краљу и овој земљи“), треба да истакну вероломство и величину издаје митрополита који злоупотребљава указано поверење свог потчињеног, али и пријатеља, откривајући садржај писма другима, и то не било коме већ непријатељима црногорског народа, и тако не само што крши свету тајну исповести већ и наноси зло народу који треба да штити и чува.

А када му се Стево касније пожали да су многе вође ухапшене, Митрофан равнодушно каже: - Чух.

Историјски поп Стево је заиста послао писмо са именима завереника митрополиту а овај га проследио Милутиновићу, али у серији је приказано да је Дрецун то учинио из најбоље намере, да би спречио крвопролиће, а не да би одао побуњенике.

Јасно је да поп Стево у серији симболизује свештеника будуће невладине организације – такозване Црногорске православне цркве, док је Митрофан бан оличење врховног црквеног поглавара данашње Српске православне цркве у Црној Гори, а његова тадашња „издаја“ (која је по монтенегринима укључивала и чин уједињења Српско-Православне Свете цркве у Црној Гори са Православном црквом у Краљевини Србији, а затим уједињење у јединствену аутокефалну Српско-Православну цркву Краљевине СХС, јер је један од потписника овог акта уједињења донетог на Цетињу 16. децембра 1918. године, као члан Светог синода, био Митрофан Бан), треба у серији да представи континуитет антицрногорског деловања ове верске институције.

У наредном наставку упознаћемо политичке и војне вође Божићне побуне и видети које су све гандијевске методе користили против „српског окупатора“ како би избегли крвопролиће:
http://chetnixploitation.blogspot.com/2019/07/4.html