IN THE LAND OF BLOOD AND HONEY (2011)

 (plakat za od smeha plakat' sočinili umjetnici sa bloga http://reciklazablog.blogspot.com/; sva prava suzdržana!)

English language version of this review can be found ON THIS LINK!

Kritika by

dr Dejan Ognjanović

*

1+

 

            Najočekivaniji loš film u skorašnjoj istoriji najzad je postao dostupan u kućnoj varijanti: čitali ste o njemu u svim novinama, slušali o njemu u specijalnim emisijama, a sada ga najzad možete skinuti s neta i, ako ste baš toliko mazohistički nastrojeni - pogledati. Oni koji imaju fetiš na patnju i bol, mogu čak da odu do nekoliko (beogradskih) bioskopa i u kasnim pretponoćnim ili ranim popodnevnim časovima sa oko 350 din. po karti podrže debi-umetnicu i veteran-humanitarku Anđelinu Džoli u njenim nastojanjima da iskoreni zlo izvan Amerike (pošto ga u Americi, je li, nema). 

            Međutim, zaista nema potrebe da se izlažete tom mučenju: potpuno besplatno ću vam prikazati ovaj film na način koji će morati da bude podnošljiviji od samog filma po pukom difoltu ako ni po čemu drugome, jer, da se odmah razumemo, najveći problem Anđelinine ZEMLJE nije što je anti-Srpski, nego pre svega – što je nepojmljivo loš film. A pošto je politika ovog bloga da se LOŠ film ne može spojlovati, to znači da ću se nadalje baviti zbivanjima što zaplet čine vrlo detaljno, do samog kraja, bez uvijanja i skrivanja i "ostatak pogledajte sami" pristupa (koji čuvam za dobre filmove).

             IN THE LAND OF BLOOD AND HONEY je loš i zao film. Loš zato što je nevešt na više načina i nivoa, a zao zato što svesno iskrivljuje istorijske činjenice na izrazito jednostran način i predstavlja neskriveni antisrpski pamflet koji je istovremeno direktna apologija bošnjačke nevinosti, a indirektno i američkog intervencionizma. To su dva aspekta  kojima ću se detaljnije pozabaviti u ostatku teksta.

            Kao film, MED je loš jer je scenario slab, neubedljiv, zasnovan na proizvoljnim preokretima i dramski slabo potkrepljenim (i akcentovanim) zbivanjima, napadno epizodičan a bez jake veze između parčića;

- likovi su tanki, beživotni klišei;

- iako je u centru zbivanja nešto nalik ljubavnoj priči, ne postoji nikakva hemija između glavnih glumaca i njihove scene lišene su bilo kakvog naboja – a ako ne verujemo u njihovu ljubav, ne verujemo ni u šta drugo u filmu; 

- ta "ljubav" je potkopana ne samo slabom glumom nego, još u korenu, jadnim scenarijem koji tu vezu stavlja u nemotivisane, proizvoljne i besmislene situacije bez ikakve emocionalne ili značenjske rezonance (vidi detaljnije dole);

- dijalozi su opterećeni klišeima i deklamacijama namenjenim pre inostranom, neupućenom (američkom) gledaocu nego li likovima u kadru, pa stoga vređaju inteligenciju svakoga ko nije Amerikanac (ili Bosanac);

- ritam je letargičan, režija pešačka, bez osećaja za vođenje priče, bez smisla za pravac i cilj u kome se to sve kreće, puki homersimpsonovski "a bunch of stuff that happened" sa skoro nepostojećim akcentima bitnog i nebitnog – sve je predstavljeno (režirano) podjednako, tj. ravno;

            - sa ovakvom strukturom, koja je lako mogla da se skrati bar za pola sata, ali i da se produži za još sat vremena (a da to ipak ne bude dodirivanje Konstante kakvo je Kopola izveo u svojoj APOKALIPSI) i sa ovakvim (neživim, nezanimljivim, ravnim) likovima, i sa ovako neubedljivom, neuzbudljivom, emotivno plitkom "romansom" – MED je iznenađujuće dosadan film kome se doslovno nigde ne nazire kraj, a preko dva sata trajanja, subjektivnim časovnikom, izgleda još mnogo duže;

            - za jedan film koji se, navodno, zasniva na istinitim događajima, MED je neoprostivo, sramotno netačan u nizu stvari – od uniformi koje Srbi nose u filmu, i samo u filmu, jer ih u Bosni nikada nisu nosili, pa do frustrirajuće neveštog baratanja prostorom u smislu toga GDE se uopšte sve ovo dešava i koliko daleko su likovi udaljeni jedni od drugih (primeri se navode niže u tekstu);

- pamfletaška idejnost svakako ne služi na čast scenaristkinji i rediteljki u povoju, jer njena simplifikacija konflikta do nivoa karikature u kojoj se Srbi cerekaju kao zlikovci iz crtanog filma a Bosanci su isključivo uplakane žene i deca kao da je zasnovana na legendarnom bošnjačkom stripu BOSMAN (ta smehotresna stvar može se skinuti OVDE); više o ovome, niže u tekstu;

            - zavisno od ugla iz koga ovo posmatrate, verzija filma na engleskom (Tarzan!) jeziku ili drastićno potkopava "ozbiljnost" dešavanja (pa je, stoga, propust) ili je, zapravo, najprikladnija da potcrta njegovu karikaturalnost i nenamernu tragikomendiju (pa je, time, hvale vredan kvalitet jer je savršeno prikladna stripovskom materijalu i brkove-uvrćućim bwahahahaha zlikovcima u njemu).

            - glumci su loše vođeni, i to ne važi samo za glavne, već i za sporedne: gluma je veoma slaba čak i onda kada se (najčešće) svodi na karikaturu "zlog četnika" odnosno "nevine žrtve";

            - muzika Gabrijela Jareda krajnje je sporadična, tiha i neprimetna, neupečatljiva; on je ziheraški otaljao svoj nečujni, maleni deo posla (u filmu je previše tišine koja samo potcrtava sveopštu dosadu) a umesto originalnog skora ponudio je saundtrek sa lokalnom narodnom i zabavnom muzikom.

            I već sve ovo gore nabrojano trebalo bi da bude dovoljno argumentovano da pokaže da se radi o LOŠEM filmu.

            Međutim, da je ovo "samo još jedan loš američki film" kako neki pokušavaju da ga otpišu, dok se zgražavaju nad prašinom koju je podigao u Srbiji i okolini, i to malo reči bilo bi previše. Međutim, ovo je, kao što rekoh, i ZAO film – zao na način na koji su to, recimo, HUNTING PARTY, CAPTIFS i skoro svi bosanski plačipičkasti filmovi u kojima sebe predstavljaju isključivo kao paćeničke žrtve a Srbe pretežno kao gnusne agresore koji jedu živu decu.  

A da Anđelina itekako zna šta radi, i da njena "objektivna", "umetnička", "humanitarna" pamfletaška tirada nije bez Đavola, najbolje svedoči činjenica da je za glavnu mušku (demonsku) ulogu izabrala baš Gorana Kostića, zvezdu četnixploatacije koja je svojim prisustvom "obogatila" oba gorepomenuta filma: u onom francuskom đubretu o srpskim trgovcima ljudskim organima na Kosovu (!!!), Kostić ima manju ulogu, ali u Ričard Girovoj epopeji o lovu na Karadžića po šumama i brdima Bosne, "naš" dobri (tj. zli) "Srbin" Kostić igra legendarnog zlikovca koji ubija Bošnjake sjekirom a na čelu ima tetovirano "Умро пре рођења"! 

Da se ne lažemo: baš zbog očitih antisrpskih "kvaliteta" je ovo, inače estetski sasvim bezvredno delce, dobilo toliki publicitet u ovim krajevima – među Bošnjacima kao finalni "dokaz" njihovih nakaradnih falsifikata istorije kojima se hašišarski opijaju već 15-ak godina (pa čak i kao "najbolja stvar koja se Bosancima desila još od Dejtona"!!!), a među Srbima kao još jedan dokaz podmuklih zapadnjačkih (američkih) falsifikata i demonizacija pod providnom maskom "umetnosti", "filma" i "nedužne zabave".

            Pa, da se osvrnem malo i na ZLO ovog "filma". Ovo što sledi je Ghoul's trademark CLOSE READING. Idemo od početka.

            Laži i mahinacije kreću već u prvom minutu. Kaže nam natpis na početku da je Bosna bila DEO jedne od etnički najraznovrsnijih zemalja Evrope. Inače, ta zemlja (Jugoslavija) neimenovana je, nepomenuta ni tu, ni kasnije.

Narodi i narodnosti živeli u HARMONIJI. Dakle, idila. Harmonija. Zemlja meda i mleka (bez krvi).

            Lepi mladi ljudi šetaju lepim mladim ulicama.

            Zabavljaju se, smeju, sede u letnjim baštama, idu na ljubavne sastanke, igraju u diskaćima...

            Iako nije Nova godina, iz nekog razloga ulice su okićene kao da jeste (ovo se zove goof, ili subliminalna poruka, ili neobjašnjiva perverzija production designera: otkud ove nakićene jelke i lampioni kad im vreme nije?).

            Predstavnica Bošnjaka je mlada i lepa UMETNICA (slikarka). Predstavnik Srba je ne tako mladi, ali zato ružni nosati tip mračnog i tupog pogleda, POLICAJAC. On čak i na sastanak s njom dolazi na igranku u pajkanskoj uniformi. Da se zna. Nema ovde srpskih civila – nijednog! SVI Srbi koje ćete videti u Anđinom filmu nose uniforme (inače nepostojeće, ali Anđelija kaže da je njen film "umetnost", a umetnost ne mora da se dosadno pridržava tih slepačkih pravila faktografije, zar ne?).

            Međutim, kako pesnik reče, "luče moje malo, nije nam se dalo, da zajedno gradimo svoj bosanski dom". Idilu prekida iznenadna eksplozija bombe, bukvalno niotkuda. Odjednom, umesto "harmonije" = mrak, jauci, krv, leševi, plač...

            Zanimljivo je to. U jednom trenu harmonija, u sledećem – haos. Bošnjaci (i Ameri) baš vole da su stvari crno-bele. Zemlja u kojoj se ovo dešava – Jugoslavija – nijednom se ne pominje. Referendum o nezavisnosti Bosne (i druge radnje i nemiri koji su prethodili početku rata) u filmu nisu čak ni nagovešteni, makar kao neka fraza sa TV-a u pozadini. 

             Prema ovoj falsifikovanoj ("umetničkoj"!) verziji – rat u Bosni počeo je bombom u nekom kafiću koju je bacio ko zna ko i ko zna zašto. Ako su to uradili dežurni krivci, Srbi, malo je nejasno kako naš srbo-pajkan to nije znao nego se našao na udaru bombe. No, nema veze. Ljubitelji pojednostavljenih slika bili bi zbunjeni da je umetnica ekranizovala PRAVI teroristički napad kojim su započela sranja u Bosni. Dozvolite da podsetim:

Na dan 1. marta 1992, drugog dana referenduma o nezavisnosti SR Bosne i Hercegovine, pripadnik Zelenih beretki Ramiz Delalić je pucao na srpsku svadbenu povorku na Baščaršiji i pri tom ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Događaj je poznat kao ubistvo starog svata ispred Stare crkve na Baščaršiji. Kao odgovor na ovo ubistvo, naoružani Srbi su iste večeri podigli barikade po Sarajevu, a u razdoblju od 1. do 5. marta podigli su barikade i u još nekim gradovima (Šamac, Derventa, Odžak)...

            Kako gledaoci ovog pamfleta ne bi bili zbunjivani istinom, njima se prikazuje jednostavna fabrikacija.

            "Četiri meseca kasnije", kaže nam natpis.

            Vidimo sneg. Hej, čekaj malo. Ako su sukobi u Bosni počeli u MARTU, otkud onda SNEG četiri meseca kasnije – u JULU??? Kako god računali početak ratnih zbivanja ubosni, nema teorije da je to bilo 4 meseca pre snega. Oh, ali koga je briga? Umetnička sloboda...

Da vidimo dalje šta se ovde dešava.

            Uniformisani ljudi upadaju u stanove. Nenaoružana marva poslušno izlazi. Bebe plaču. "Kuda ih odvode?" Odrasle muškarce streljaju iza zgrada, a žene trpaju u autobuse i voze u logor. As simple as that. Nema bosanske policije, nema teritorijalaca, zelenih beretki, ništa od toga ne vidimo. Samo preplašenu sirotinju raju i Srbe-zulumćare. Hic.

            Ubrzo vidimo čemu sve to. Radi silovanja. Jedan ćelavi Srbin smrknuta lica izvodi iz gomile jednu od zarobljenica i siluje je pred ostalim ženama zadivljujuće (neko bi rekao i rekordno) brzo. Kad se ta neutaživa srpska šovinistička udarnička svinja namerači na našu Ajlu, kao drugu u ko zna kolikom nizu (hej, treba silovati 50.000 Bosanki za samo dve i po godine, No Time Tolouse!) eto slučaja – naiđe Danijel, sada u zelenoj a ne plavoj uniformi, i spasi je. Ona (p)ostaje njegova konkubina.

            Pošto je (američki) gledalac u ovom trenu već zbunjen time ko koga ovde jebe i zašto, enter ekspozicija u vidu Radeta GO WEST Šerbedžije, srbskog đenerala, da nam ukratko iznese kako je mali Mujo maloj Anđi sažeto prepričao srboćetnićku ideologiju. 

            Inače, film ne pravi nikakvu razliku između vojske JNA (u to vreme jedine legitimne), samoorganizovanih bosanskih Srba, dobrovoljaca i drugih grupacija, da se ne zbunjuje narod. Uostalom, kao što Rodžer Eber u svom rivjuu lepo reče, Ameri ne znaju ni gde je Balkan a kamo li ko tu koga i zašto:

"There were too many complexities for a soundbite. Was it Serbs against Croatians? Christians against Muslims? A free for all? Wasn't it all once Yugoslavia? Which side were we on? Or did we simply want all of them to stop fighting?... When I mention Bosnia, Serbia and Croatia, how many nations have I named? Are they in fact nations? Here's a curveball: Where are the Balkans?"

Lako je gledaocu iz Srbije da se podsmeva umetnici Anđelini, ali imajmo na umu da pametni ljudi nisu ciljna grupa ovog filma: on je namenjen isključivo gutačima propagande, i zbog njih su sve maskirne maslinasto-zelene i ostale boje ovde redukovane na Uniformisane Zelene Srbe i na Sivo-Mrke Bezlične Civilne Muslimanske Žrtve.

Izuzetak koji POTVRĐUJE ovo pravilo je jedan usamljeni muslimanski fridom fajter koji, istina, uspe da baci bombicu na nekoliko Srbočetnika, ali ga preživeli smesta pokose rafalom (dok međunarodna zajednica ništa ne preduzima, nariču glasovi s radija i TV-a koji povremeno, suptilno, strateški traže intervenciju; eh, kad bi se barem neki fridom-fajting Mudžahedini odazvali Anđinim vapajima...).

Zato i tata-šerbetdžija sinu daje jasne i precizne parole: "Do strong work, Daniel, make me a proud father." (Usput, Danijel baš i nije srpsko ime, i malkice je čudan izbor za sina zagovornika velikosrpske hegemonije i osvete za muslimanske zulume iz II svetskog rata. No, umetnička sloboda...)

Tokom filma vidimo još neke blatantne primere toga kolike su krvoločne i kukavičke i podljudske zveri ti ogavni Srbi.

Oni gađaju kola hitne pomoći.

Oni u prolazu ubijaju slučajne prolaznike iz kamiona.

Oni bacaju bebe sa terase (offscreen, vidimo samo rezultat, izdaleka).

Oni su nekulturna stoka koja demolira čak i muzej i šegači se u njemu (Đuričko priznaje da nikad dotad nije bio u muzeju: jedna od retkih replika u filmu koja, u konkretnoj glumačkoj interpretaciji, zvuči autentično i ubedljivo).

Oni jedni drugima međusobno pucaju u leđa!

Oni čak koriste žene kao žive štitove!

Međutim, usred tih užasa, odvija se ljubav između Slikarke i Vojničine. Vojničina je, inače, kao nevoljan da se bavi etničkim čišćenjem i snajperisanjem civila što vode sitnu dečicu preko mostova, "nije imao luksuz izbora, u pitanju je porodična tradicija". Krivica je svaljena na Šerbedžiju, on ga je prinudio, a Danijel šta će, kud će, mora da zapoveda logorom za žene. Što se mora, nije teško. Prilično neubedljiv, poludupast pokušaj da Danijel ne bude groteskna karikatura poput vojnika kojima komanduje, tim poludupastiji što ga igra glumac kome se još nije kako valja obrisala tetovaža na čelu – "Umro pre rođenja"!

Predigra za prvu erotsku scenu između Muslimanke i Srbina je situacija u kojoj jedan drugi Zli Srbin (u ovom filmu: pleonazam) nju sapliće i gazi joj ruku uz neizbežno: "Bwahahahaha."

 

Minut kasnije, vidimo ovo dvoje kako im se obnažena telesa prepliću u vrtlogu strasti – sve to uslikano "ukusno", nježno i u slow motionu, kao u najotrcanijim made-for-TV filmovima iz ranih 1980-ih. Romant'ka, ba! Čak i usred logora, dok Ajli bride poplaveli, netom zgaženi prsti! Samo kamin fali, pošto je Jared ovde isporučio jednu generičku klavirsku temu za nježnije taslačenje.

Sad, ta romansa je baš jedna čudna stvar. Na početku filma je jasno da se ovo dvoje tek upoznalo, da im je onaj zlehudi izlazak na đuskanje bio PRVI. On je čak u jednom trenu, mnogo kasnije, pita: "Šta si ti bila pre rata?" On tek u logoru otkrije da je njegova treba - slikarka.

Danijel je za nju sve, samo ne prava prilika. Istina, ima ogromnu nosinu, a zna se šta važi za ljude sa velikim nosom – ali ipak, da li je to dovoljno da nadomesti sve nepodopštine kojima ta Zver izlaže nesrećnu Ajlu?

U jednom trenu on joj gura cev puške pod nos dok deklamuje varijantu na "ti si nji'ova" temu, u stilu: "Da imaš šansu, da li bi me ubila?"

I kasnije je Danijel vrlo često prek prema njoj, to nije čovek nego bure baruta, čas je ljubi čas zamahuje da je izlema (mada, kažu neki da je ubosni to normalno).

A kad otkrije da je onaj ćelavac što je silovao pola Bosne došao i silovao i Ajlu, on ne pita: "Dušo, kako si, boli li te, dovešću lekara" – ne, on je onako golu baca na krevet i urla: "Šta si uradila? Šta si to uradila?!!" Pravo pitanje za jednu tek silovanu ženu, kojim Anđa, kako reče u jednom intervjuu, unosi "složenost" u njegov lik.

U tom smislu, on joj takođe vezuje kaišem ruke za šipke kreveta itsl. i žali se: "Zašto nisi mogla da se rodiš kao Srpkinja?" To je, zapravo, Anđina parafraza Romea i Julije i onog čuvenog "O Romeo, Romeo, zašto si baš Romeo, bog te pomeo?" čime se Besmrtni Bard glatko prenosi među bosanska brda i čaršije.

Ajli taj manhandling ne smeta, izgleda. Ona ga voli, ba, iako je pre logora s njim JEDNOM izašla u grad, i po svoj logici ta bi "veza" morala da pukne kao ona kafić-bomba. Ali ne! Ona gola pleše s njim (obučenim). Ona mu sve prašta. Uostalom, ona je Umetnica, beskrajno uzvišenija vrsta bića od nekakvog Vojničine. To je Jin-Jang. "Ja bitanga a ti vila" i tako taj rad... Žene vole grubost, ba, ako je verovati Anđelininom scenariju. Mada, da je ovaj film pušten u Englesku pre 30 godina, završio bi sa etiketom "video nastie". Ljubav silovane prema silovatelju nekada je bio big no-no... a sad, eto, predstavlja krivu i klimavu kičmu ovog filmića.

No, dobro sad. Ipak je ovo film u kome Srbi imaju "Glavni štab" u Sarajevu.

A Šerbedžija objašnjava da "ovo radimo zbog naše dece, da ona ne bi morala da idu u rat kad odrastu."

Naravno, antimuslimanski genocid jasno je pokazan: poslušni musli-civili stoje na ivici jame i čekaju metke da ih u nju bace i bager da ih zatrpa, 

...a još slikovitiji i znakovitiji bebocid vidimo u kadru u kome majka svoju sa terase bačenu bebu zakopava u rupu – gde drugde, nego: kraj srušene džamije (zna Anđa šta je dobra kompozicija kadra)!

...a onda se moli unutra, kao dobra Muslimanka. S druge (Srpske) strane ne vidimo nikakve vernike...

Kako film odmiče, sve teže je odrediti GDE se uopšte to dešava: Srbi čas imaju Štab usred Sarajeva, a čas ih vidimo na obodima i brdima iznad kako snajperišu i granatiraju nedužne civile. Takođe, u gradu vidimo nešto nalik uličnim borbama u vreme kada ničeg sličnog u Sarajevu nije bilo.

Ajla čas beži, čas je opet u logoru, a u najmanje jednoj prilici čini se da je skrovište koje je našla s nekolicinom fridom-fajter-pobeglica bilo na jedva deset metara od Danijela i njegovih vojničina.

Ko će se tu više snaći, dok Šerbedžija na svom presmešnom tarzanskom inglišu urla: "Muslim bastards! They'll pay!" Stvarno bruka da čovek koji je igrao u tolikim istaknutim američkim filmovima kao što su Mighty Joe Young, Stigmata, The Fog i drugi još nije naučio taj prokleti engleski.

            Onako, usput, na kvarno, sa radija, pomene se i da je Madlen Olrajt – ta čuvena humanitarka i dušebrižnica – razotkrila genocid u Srebrenici i plasirala cifru od (za Anđu, skromnih!) 7.000 pobijenih, ali i to je plasirano kao background noise baš kao i bombardovanje Republike Srpske odmah zatim onako izokola.

            Te scene vrlo su jadne – zapravo, ko ne zna istoriju ili se ne seća tih dana, može mu i promaći da se tu nekakvo bombardovanje uopšte dešava, jer je tako smušeno prikazano. Sećam se da je Anđelina tvrdila da je Veslija Klarka lično konsultovala oko toga koji su i kakvi avioni bombardovali RS (odjednom joj, kao, bilo stalo do autentičnosti i istine!), ali ti avioni se vide načas, samo kao neke crne mrlje na nebu. Što je još bezveznije, dok traje to skromno kvazi-bombardovanje, na nebu takođe lete i (Unproforovi, a čiji drugi?) helikopteri! Pa gde to ima, ženska glavo, da helikopteri lete dok ovi sa visine abacaju bombe i raketle?!

            No, dobro, u tom trenutku već je pri kraju i drugi sat ove beskrajne torture, pa je gledalac spremniji da oprosti SVE, sve, samo da već jednom krene ta prokleta odjavna špica!

            Tako se, bezveznjački i besmisleno, pomalo umorno, bez klimaksa, bez eksplozije emocija ili bilo čega, odigra i finalni čin ove patetične wannabe tragedije, kada Danijel, pošto ga je otac išamarao (u tim godinama!), ode i metkom u čelo pogubi svoju vernu ljubu...

            ...a onda se preda Unproforu s priznanjem da je ratni zločinac: "I am a criminal of war". Pa to nam reci, Danijele, dva sata nabudžismo radi ove poente, da se zna ko je ovde Agresor i Zločinac, a ko Nevina Žrtva!

            I tako se najzad nekako dogegamo i do kraja, i do završnih lekcija o bosanskom ratu koje nam Anđelina ovako speluje:

 

 

            E, kad nam je tako lepo objasnila šta se desilo u Bosni, i zašto, i čijom krivicom, nije ni čudo da je dobila ovakve kritike od istaknutih sineasta:

"Želim pohvaliti Angelinu Jolie i čestitati joj, volio bih da se drugi reditelji širom svijeta ugledaju na nju. Plašio sam se gledati film, ali ne bih sebi oprostio da ga nisam vidio. To je nešto najbolje što nam se desilo nakon Dejtona. Poslije ovog filma, imam više nade za svoje unuke", kaže čuveni sineasta Mustafa efendija Cerić, čiji neformalni glasnogovornik, sarajevski hodža i kolumnist portala Islamske zajednice, Muhamed Velić, dodaje: "Gotovo da nemam riječi – prestrašno, predobro, preautentično… Sve riječi pohvale za tu izvanrednu ženu, koja se rukovodila principom istine, što je isto tako bitno – senzibilitetom žene i vlastitom frustracijom zbog tog svekolikog nasilja nad ženama, kako kaže, pa je autentično prikazala stradanja Bošnjakinja/Bosanki, muslimanki, u protekloj agresiji."

Sreća u nesreći je što je ova Anđelinina AGRESIJA na um, ukus i humanost toliko nemušta, kilava, dosadna i lišena skoro bilo kakve zanimljivosti da nema šanse da postigne bilo kakav uspeh u normalnom svetu (dakle, izvan muslimanskog dela Bosne). Taj visibility koji će postići u ostatku sveta na konto imena Džoli-rediteljke i njene medijske slave teško da će rezultovati masovnom gledanošću, a oni koje radoznalost i navuče na taj pokušaj, teško da će izdržati do kraha ovog zločina protiv filmske trake. 

Zbog toga što, pre svega, ne funkcioniše kao ubedljiva drama o ljudima kojima se nešto kao tragično dešava, što je toliko fletlajnerski, šupalj, napadno naivan i površan, karikiran i nenamerno tragikomičan, Anđelinin MED ima krajnje ograničenu upotrebnu vrednost kao antisrpska propaganda – naime, delovaće za podgrevanje takvih strasti samo onde gde one već tinjaju (UBOSNI), ali teško da će iole civilizovan gledalac bilo gde izvan Balkana imati tako kameno srce da odgleda ovo bez sažaljivog smeha.

U svemu tome naročito je gnusno licemerje njenog odjavnog naptisa, u kome se ona vajka nad time da "deep divisions remain". Hvala ti, Anđo, što si ovim objektivnim, humanitarnim filmom pomogla da te podele zacele, i da SVI ubosni vide kakvo je sranje taj rat bio... Jer, ima ko će to da guta. 

Dobar detalj u tom smislu je kada, u jednom trenutku u filmu, grupica Bošnjaka u zbegu za večeru dobija nekakve kesice sa USA humanitarnom pomoći, a jedan kaže: "This is real dinner!"

Gutaj, stoko, šta ti Ujka Sem (kroz Anđu) drobi!

Na kraju, moram reći da je zaista šteta što je Anđelina, na svu muku, propustila priliku da za naslov upotrebi jedan daleko prikladniji, onaj koji je MINISTARSTVO antiameričkih prljavih rabota davno plasiralo, a kojim završavam ovaj tekst: