KILLING SEASON (2013)

**          

2 

Kritika (c) Dejan Ognjanović

izvorno objavljena na blogu The Cult of Ghoul (all rights reserved)

-Klikni na slike da ih vidiš detaljnije i čitkije!-

Evo nama još jednog komada zapadnjačkog đubreta u kome su Srbi upotrebljeni kao "loši momci" iz zalihe – ali na toliko petparački način da je teško ovo ozbiljno shvatati. Odnosno, da budem jasan: ovaj film je đubre na nekoliko nivoa, i njegov antisrpski slant nije njegov jedini problem – ali jeste najzanimljiviji za ovdašnjeg gledaoca, pa ću se zato njime najviše pozabaviti. Naravno, uz svest da je ovo "samo" jedan kretenski holivudski isprdak kome se podsmevaju čak i lokalna publika i kritika a ne film koga će se bilo ko (sem ponekog Srba!) sećati kroz godinu-dve. A eventualnom srpskom gledaocu biće ovo čudo još smešnije zbog niza budalaština koje su samo ovdašnjem gledaocu baš očigledne. 

            Dakle, s jedne strane može neko reći: "Hej, pa ovo je trećerazredni film nevredan da se njime bavimo – ajde da radije pišemo o nekim novim remek-delima!" S druge strane, moglo bi se kazati: "Da, ali u ovom dreku igraju legendarne glumčine kakve su Robert de Niro i Džontra Volta, što znači da ipak ima neki nivo, gledaće ga narod i verovati da pred sobom ima 'legitiman' film a ne komad đubreta, pa je stoga vredan analize", dok će sigurno biti i onih koji će zapaziti: "To što je film slab, ili neambiciozan, to što se izdaje kao komad naivno-pretenciozne boze, ne čini ga idejno i ideološki ništa manje benignim – naprotiv!" Jer, ne zaboravimo maksimu: laž dvesta iljada puta ponovljena postaje istina. A ovaj film ponavlja i ilustruje neke od tih laži i osnažuje ih, glumačkom ekipom im daje neku dozu kredibiliteta, pa će čak i oni inostrani gledaoci koji ovaj filmić otpišu to učiniti zbog njegovih dramaturških imbecilnosti i jadnosti, ali će one laži u pozadini svega mnogi verovatno primiti zdravo za gotovo.  

            Da, KILLING SEASON *nije* odurni komad svesno zlikovačke antisrpske propagande kakvi su to, recimo, GRBAVICA, U ZEMLJI MEĐEDA I KRVI, HUNTING PARTY ili CAPTIFS (klikni na ove naslove da se podsetiš mojih obdukcija). Ovi nabrojani "filmovi" su smišljeni, odvratni pamfleti, zlikovačko đubre snimljeno sa svesnom namerom da se plasira jedna falsifikovana verzija stvarnosti i da se svi zločini prilepe dežurnim, jedinim (srpskim) krivcima. U toj verziji se složeni uzroci rata svode na varijantu a la Mikijev Zabavnik sreće (ranog) Bonelija, u kojoj zli Srbi, predvođeni Balkanskim Kasapinom (ex-Garant Mira i Stabilnosti) Miloševićem, u nameri da naprave tzv. "Veliku Srbiju", izvrše invaziju na nezavisnu državicu Bosnu, i pobiju, popale, siluju i opljačkaju sve što stignu – dok ih NATO ne bombarduje u subimisiju nakon (nepromišljenog poludupastog pokušaja ograničenog, selektivnog) kvazi-genocida. U tom smislu, KILLING SEASON nije zločin s predumišljajem već pre iz nehata – Srbi su tu ubačeni ne s nekom naročitom agendom, nego zato što imaju tu nesreću da već 15-ak godina unazad čuče na polici sa dežurnim zlikovcima (arapski teroristi; ruska mafija, i sl) za kojom povremeno posežu lenji (i po pravilu glupi) scenaristi kad im zatreba neka babaroga.

            Najbolji dokaz toga jeste činjenica da je originalna verzija ovog scenarija govorila o dvojici ratnika iz DRUGOG SVETSKOG RATA – u njoj, jedan nacista i jedan Amer sreću se neko vreme posle rata i počinju svoj mali "rat" tete a tete. To je trebalo da radi Mektirnen, pa na kraju nije; i posle mnogo peripetija scenario je prepravljen tako da su, umesto naciste, stavili pripadnika naroda koji se s nacistima žestoko borio i grdno je od njih stradao i krvario, a sve je pomereno u modernija vremena, tj. u kontekst rata u Bosni, i 18 godina posle njega. U svim tim dopisivanjima i menjanjima i peripetijama najveća je šteta što Amera više ne glumi, kao što je prvobitno planirano – Nikolas Kejdž, jer on bi sa svojim grimasama i preglumljavanjem i uopšte treš-aurom bio daleko prikladniji za pravi nivo ovog filmčića. Mada, ako ćemo pravo, i de Niro je već više od 15-20 godina samo bedna senka nekadašnje glumčine – sad je samo šmirant koji se pojavi ovde-onde na konto stare slave i unovči još jedan ček; po tome je sličan nekim drugim kolegama s kojima je 1970-ih žario i palio po uistinu ozbiljnim, vrhunskim filmovima, a danas su svi oni svedeni na klovnove i parodije samih sebe (kao npr. Džek Nikolson ili Donald Saterlend).

            Sad, to što su ovi američanski odradeci uzeli dežurne krivce sa police i kopipejstovali ih u svoj naci-scenario nije im neki alibi. Uostalom, olakost s kojom se ovde kao opštepoznate istine plasiraju najodvratnije laži a Srbi implicitno izjednačavaju sa nacistima toliko je besramna i gnusna da se ne može nikako opravdati. Jer, lenji scenarista ("autor" SNEŽANE I LOVCA i najnovijih, upcoming NINDŽA KORNJAČA!) i lenji reditelj ("autor" promašenih i opštepopljuvanih DARDEVILA i GHOST RIDERA) moronski plitkoumno uzimaju notorne laži i budalaštine za samu osnovu svog filmića, a kao što znamo – od govna se pita ne pravi. Evo kakvim govnima počinje ova ilustracija za izraz "lost me at HELLO": ovo su natpisi koji retardiranom gutaču CNN-a i FOX NEWS-a u tri kratka natpisa sažimaju i "objašnjavaju" bosansku klanicu.

 

 

          Ali, možemo li ovim moronskim Holivuđanima zamerati na tome, kad oni samo simplifikuju onu verziju istine koju su napisali neki drugi američki scenaristi a koju je tzv. Haški tribunal, pod američkim patronatom, imao za zadatak da ozvaniči (kao što je na kraju i učinio)?

            Dobro, dakle, prema ovima – 1992. nije postojala Jugoslavija nego Srbija i Bosna; i država Srbija je napala državu Bosnu s namerom da je upropasti, odnosno da je etnički počisti i genocidira; a u toj gužvi misteriozno nestadoše i etnički, domaći, bosanski Srbi (tj. pola Bosne!) koje niko ne pominje, i lokalni bosanski Hrvati, i država Hrvatska kao akter rata, a o mudžahedinima i drugim fanaticima i plaćenicima da i ne govorimo (kako ne bismo komplikovali onu divnu crno-belu strip-sličicu). Znači, s jedne strane Zli Srbi, s druge nenaoružani, pitomi, miroljubivi musli… ovaj, Bošnjaci predvođeni Mahatmom… ovaj, Alijom Izmetbregovićem… i, eto nama genocida sa ciglih 200.000 žrtava!!! Film implicira da ova cifra obuhvata samo postradale Bošnjake (jer oni su jedini stradali, samo oni su ŽRTVE), bez obzira što većina relevantnih izvora govori o cifri od manje od 100.000 žrtava u ratu, i to sve ukupno (dakle i Srba, i svih ostalih). Na primer: 

"A new independent study has concluded that at least 97,207 people were killed in the Bosnian war in the 1990s – fewer than was previously estimated. The three-year study was carried out by the Research and Documentation Center in Sarajevo and was funded mainly by the Norwegian government. The Center said some 65% of those killed were Bosnian Muslims. The UN prosecutor's office at the war crimes tribunal in The Hague had put the number of dead at about 110,000. Mirsad Tokaca, who led the Bosnian project, said the figure of 97,207 could rise by a maximum of another 10,000 due to ongoing research. According to the research, 25% of the dead were Serbs and more than 8% Croats…" Vidi detalje OVDE.

            Ali hej, pa ovo je Holivud, naravno da sve mora da se predimenzionira, duplira, falsifikuje… Šta zna dete šta je sto iljada? Sva sreća te dođe američka Deliberate Force da spasi stvar, inače, ti Srbi kako su krenuli, očistili bi teritoriju sve do Alpa za svoj Lebensraum, odnosno "Veliku Srbiju"! Uostalom, kad su duplirali cifru za Srebrenicu, što ne bi i ovde. Dvesta iljada? Malo je! U idućem filmu sa Zlim Srbima biće trista iljada genocidiranih!

            Dakle, šta imamo u ovoj smejuriji?

            Srpska paravojna formacija "Škorpioni" (inače u javnosti poznata po jednom neuko snimljenom i bedasto insceniranom snuffu) drži uzapćene neke retard-izgledajuće mršave ljude u logoru po imenu LOGOR, u koji je zabranjen ulaz. ALI! Nada nije umrla! Operacija DEBILATE FORCE je u jeku: upada američka konjica (konji su pod šlemovima), razbuca Škorpione i oslobodi nedužne mudžah… ovaj, civile.

            Uzgred nađu i kompoziciju čiji je jedan vagon pun kompjuterski nacrtanih leševa – jasna asocijacija na naci prevoz i čišćenje Jevreja u WW2.

            Nevoljni da se bakću sa Hagom, ovi vrli Ameri na licu mesta pokokaju sve Škorpione. Sve – osim jednog! Ili je Džontra toliko bosanski tvrdoglav, ili je de Niro toliko nesposoban da ubije čoveka kome je cev doslovno prislonio uz potiljak, tek – čak ni point blank pucanj ne ubije Džontru-Srbina… 

            18 godina kasnije… Bugarska glumi Beograd (onaj stvarni grad vidi se u par arhivskih kadrova, nevešto nalepljenih na ostatak). Posle panorame grada, sa jasno istaknutim hramom Svetog Save (to je ona rupa bez dna za koju vam povremeno u pošti protivustavno otmu pare za doplatnu markicu!) kamera se spušta na još jedan pravoslavni krst, valjda u nameri da subliminalno nagovesti da je srpska crkva bila inspirator Miloševiću pripisane "Velike Srbije", pre nego što se spusti na asfalt zakrčen đubretom.

            Bugarski scenografi se nisu pretrgli od posla u krajnje jadnim pokušajima da rekonstruišu Beogradsku ulicu, i srpski jezik u njoj – jer gledalac oštrog oka zapaziće natpis firme koji glasi: ПРОДАВАЧНИЦА ПОЛОВНЕ ТЕХНИКА (sic).

            A kad uđemo u "srpski" kafić, videćemo obavezne i sasvim uobičajene natpise kao što su СЛИВОВИЦА - ПЛОДОВА РАКИЈА, i nezaobilazne srpske zastave, koje, kao što svi znaju, krase svaki BG kafić, a naročito one u centru.

            Tu ulazi naš kvazi-Srbin, sa presmešnom VEHABIJSKOM bradicom i sa tako tipičnim srpskim imenom EMIL KOVAČ. Taj "naš" Kovač ima smehotresni akcenat koji je pola Borat a pola Rusija, al' od srpskog nema ni u najavi.

            I ne samo to – Džontra je u celom filmu primoran da izgovori ukupno 4-5 rečenice na "srpskom", ali je očigledno da niti je na setu postojao dialogue coach, niti se on sam potrudio da to što brblja bar nekoj polugluvoj babi zaliči na srpski – jer te reči koje izgovara više nalikuju onom distorziranom Lynch-govoru iz TWIN PEAKSA (reči semplovane, puštane unazad, sa isečenim slogovima) negoli našem jeziku. Sreća te imamo engleski titl da saznamo šta je tu Džontra TREBALO da kaže, inače…

            Tu Džontra od nekog jezivog ćelavca dobije tajna NATO dokumenta – i mada se to nigde u filmu ne kaže, možemo pretpostaviti da je skoro 20 godina morao da čeka na osvetu samo da bi dočekao Asanžov Vikiliks, jer ranije nikako nije mogao da sazna najvažniju stvar na svetu – KO je bio američki vojnik toliko tragično nesposoban i ćorav da promaši čoveka sa metar udaljenosti. 

Tom prilikom, uzgred, oštrooki gledalac može na tom dokumentu da pročita da je de Niro još 1982. godine postao PUKOVNIK – što scenu masovnog pogubljenja zarobljenika čini još šestostruko imbecilnijom: jer koji bi jebeni PUKOVNIK stajao u redaljki sa običnim vojnicima i streljao zarobljenike?!

            No, dobro sad: sve je to samo "kao na filmu". Džontra je najzad saznao šta treba, ali ne pre nego što vidimo da su srpske kelnerice ukrašene krstačama dovoljno velikim da se metnu na nečiji grob (opet to hristijanstvo; izgleda da tu ima neki vrag… videćemo do kraha)!

            Za to vreme u Americi, de Niro više nije lovac na jelene nego fotograf na jelene: živi sam (razveden) u izolovanoj kolibi, pretpostavljamo gonjen "demonima prošlosti" koji su mu sjebali brak i život. Ni za preostalu familiju ne mari: neće da ide na krštenje svog unuka (u jednom neverovatnom gafu tokom filma za sina njegovog sina upotrebi se reč – nećak / nephew)!

Dokaz:

00:44:12,383 --> 00:44:18,554

Looks like you missed

your little nephew's baptism.

            Sve se to menja iz korena kada jednom prilikom krene džipom u šumu, i tamo sretne krupnog, preteće-izgledajućeg muškarca sa smešnom vehabijskom bradom, smrknutom njuškom zaklonjenom kapuljačom kabanice, i sa nekim duguljastim, puškolikim predmetima preko ramena. Da li bi iko normalan OVO pustio u kola?

            Ha! kaže de Niro. Ajde, izvoli, uđi. Šta, ti si izbosne? Šta, iz mesta blizu onog gde sam ja pre dve decenije službovao? Jao, kakva slučajnost. Ma ne, nije mi tu ništa sumnjivo. Naprotiv. Ajde sa mnom u moju kolibicu. Da popijemo koju. Da proćaskamo. Malo da se družimo. Dođavola, što da ne odemo u lov sutra zajedno? Šta tu može da pođe po zlu?! Samo zato što imaš zločinačku njušku i boratovski akcenat i što dolaziš sa mesta gde sam dušu ostavio, samo zato što ne znam ko si ni šta si – nije razlog da budem sumnjičav ili oprezan. Ma, neee! Uostalom, ja sam bre pukovnik američke vojske u penziji…

            Ovo je svakako jedan od najimbecilnijih pukovnika ikada viđenih na filmu: kako li je dospeo do tog čina, nije mi jasno, ali ako smo progutali da ovaj vrli profesionalac ne ume da pogodi metu sa udaljenosti od 10 cm, onda ćemo progutati i da je lakoverniji od neke tamo strine Radojke koja u svoj stan bez problema pušta prodavca usisivača!

            Srpski gledalac je shvatio koliko je sati već u prvih 5 sekundi filma (ono: Srbija napala Bosnu; 200.000 u genocidu, itd.), a ona dva prologa ("bosanski" i "beogradski") bila su dovoljna da razotkriju šta ovde može da se očekuje. E, ali kad naš pukovnik ovako moronski dovede tog stranca-zlopogleđu u svoju kolibicu i sutradan ode s njim u lov – tu čak i američki gledaoci osete da nešto kao da malkice smrdi.

Recimo, evo reprezentativnog odlomka iz jedne odlične kritike, pa još sa autoritativnog mesta, koja rasvetljava šta za ovim sledi:

"In the right hands, this could have resulted in a smart, complex and tough-minded film combining gripping action and a meditation on man's eternal desire for conflict and how the physical and psychic wounds of those who partake in war continue to fester long after the cessation of hostilities. Instead, the film quickly devolves into a grotesquely violent and generally idiotic revenge film in which one of the two gets the upper hand on the other, tortures him for a few minutes in an exceptionally gruesome or silly manner (including waterboarding with a pitcher of lemonade made with salt instead of sugar) until he makes a stupid mistake that lets the other escape and take his turn. Imagine a cross between the old "Spy vs. Spy" feature in Mad Magazine and the lesser "Saw" movies and you can get an idea of what the end result is like." Ostatak čitajte na sajtu pokojnog Rodžera Eberta, OVDE.

            Znači, imamo: "Bwahahaha, sad si moj!" za čim sledi "Šljas! Ovo nisi očekiv'o!", praćeno sa: "E, ovog puta me nećeš prevariti!" za čim sledi: "Evo ti još jedan, iza uveta!" i sve tako. Red torture, red naklapanja o ženama i đeci – uz obavezan kratki flešbek u kome saznamo da je i Džontra čovek od krvi i mesa, i da ga je ispravna, čarlsbronsonovska motivacija odvela među Škorpione, pravo u logor LOGOR:

 

 

            Što se tiče torture, ima tu par momenata koji će obradovati obožavaoce rasporenih trbuha: recimo, kad Džontra strelom prosvrdla De Nirov list, a onda ga natera da kroz rupu provuče konopac, pa ga za tu nogu obesi naglavačke.

            Ili kada, u jednom od tuceta "neočekivanih" preokreta, de Niro strelom proburazi oba Džontrina obraza.

            Vrhunac torture je, međutim, zadahnuti set-piece u kome de Niro Džontru iskusno voterborduje limunadom u koju je sipao – kilo soli!

            Ova scena kao da pokušava da opravda slične (i malko realističnije) iz propagandnog filmića Katarine Bigelou – jer njen "Who's laughing now" etitjud implicira da je mučenje OK onda kada su na prijemnoj strani dokazani zlikovci, odnosno Arapi, Srbi i tako ta boranija nesklona klečanju pred američanskom demokratijom… 

            I tako se ova budalaština pretvara u nešto krvaviju verziju TOMA I DŽERIJA, suviše apsurdnu i cheesy da bi bila zabavna bar na nivou grešnog zadovoljstva. To je, na nekom nivou, i dobro – jer za nas ne bi valjalo da ovakav jedan zločinački film valja, pošto bi onda još dalje i šire plasirao svoje nakazne falsifikate i Srboblaćenje. Što reče Aleksandar Janjić, jedan od autora na blogu CHETNIXPLOITATION, "Decenija i po je prošla od MIROTVORCA, a to je i dalje vjerovatno najmanje debilan film ovog tipa." Ipak, čak i debilnosti ovog tipa ponavljaju, po dvestoti, petstoti i hiljaditi put iste ili slične laži, i tako, bar donekle, služe svrsi da ih mnogi gutaju kao istinu…

            Nego, šta imamo na kraju filma?

            Emil, kako ispadne, samo želi da Amer PRIZNA I POKAJE SE za to što ga je promašio s pola metra razdaljine. Tipična srpska boljka, neizlečiva vera u snagu ISTINE, priznanja, pokajanja… To je taj reziduum ruske duše u nama, i u Džontrinom tvrrdom akcentu. 

            Šteta samo što Džontru niko nije obavestio da Srbi poklanjaju ogromnu pažnju tome s koliko prsta se krste: TRI PRSTA DOBRA, DVA PRSTA LOŠA! Elem, g. Kovača vidimo na kraju, u ruševini jedne crkvice, koja se zgodno namestila na de Nirovom imanju, kako se krsti celom šakom! BIG NO-NO!!! Ma, kakvo srpstvo i očekivati od nekoga ko se zove Emil?!

            Da li bi jedan pravi Srbin, recimo, pa makar se i prezivao Kovač (kao npr. poznati Srbin, Mišo Kovač), na poklon Ameru donosio nekakav tuđinski DŽAGERMAJSTER, umesto domaće šljivovice (ili, na bugarskom, сливовице)?! Koješta!

            No, dobro. Posle 80 minuta ove torture, sve se završi jednim neverovatnim hepiendom: dve vojničine ipak nađu zajednički jezik, shvate da su jedno te isto, obojica. Evo kako izgleda to otkrovenje:

De Niro:

I been in a lot of wars, but never one like Bosnia. That war got into my head. I saw it like a poison. I just wanted it to stop. I thought maybe killing a few of the worst ones would make it go away. So I pulled the trigger. Just like that I became everything I hated about that damn war. Everything. Then when I got home I couldn't even look myself in the mirror or my son in the eye. Yeah, I figured he was just better off without me. Then I was not prepared to die, but now... you should pull the trigger. Put an end to this for us. You can finish it.         

Džontra:

Don't you know the things I have done? Don't I deserve to die? We are both killers. Are we not? We're the same, you and I.     

            E, kad shvate da su ista govna, ova dvojica sednu da gledaju izlazak Sunca i rađanje novog dana… 

            Emil ode nazad u Bg, u isti onaj bugarski kafić, i nazdravlja kelnerici jedinom srpskom rečju koju je u celom filmu razgovetno i kol'ko-tol'ko pristojno izgovorio: ŽIVELI (sa mekim "ž). Za to vreme na TV-u idu vesti na hrvatskom, o nekom novom ratu, tamo daleko, u Siriji, gde i mnoge vehabije iz Srbije (Raška) odoše da stradaju za svoju vjeru… Sprem'te se, sprem'te, vehabije!

            Inače, kelnerica sada umesto krstače preko sisa ima samo jedan skromni krstić, što valjda implicira da je hrišćanstvo sada tamo gde treba da bude, u duši, i da više nema potrebe za prenaglašenim gestovima i razmahivanjem. 

            A de Niro je spreman da, ipak, ode na krštenje svog unuka (ili beše nećak?).

Pitanje je, međutim, da li je spreman da se pokaje za učešće u ovoj antisrpskoj nebulozi – on, koga su, krajem 1960-ih, gladnog i bez para, ugostili kao svoga neki fini ljudi baš ovde negde oko Niša, i hranili ga dan-dva, i još mu dali nešto para da mu se nađe za put dok je ovaj bazao po Evropi (detalje o tome vidi OVDE)... Evo kako nam se zahvalio. Rani kuče pa da te ujede…

GO WEST (2005)

Režija: Ahmed Imamović

Scenario: Ahmed Imamović, Enver Puška (za slonove)

Uloge: Mario Drmac, Tarik Filipović, Rade Šerbedžija, Mirjana Karanović,...

Zemlja porijekla: Federacija BiH

Trajanje: 97 minuta previše

Moje kolege su se lijepo rasporedile - Ghoul obradio srpski i američki chetnixploitation, Bobby Peru hrvatski a Sin šiptarski – tako da ovaj moj tekstić o bosanskom filmu dođe kao nekakvo zatvaranje kruga. Al' biće takvih krugova ovde još iha-haj.

Što se Go West tiče, već i vrapci na grani znaju da je to prvi bosanski gej film, što je na neki način bacilo sjenku na ostale elemente filma. Srećom, režiser Ahmed Imamović je imao dovoljno ukusa (čuj ukusa! Bolje reći nije smio) da nam ne prikaže eksplicitne scene seksa, a i sama ta homoseksualna veza je prilično čedno prikazana – jedan jedini poljubac i to u sitnom planu, kroz mrak, je li – nije li, to se vjerovatno tek na blu-ray izdanju vidi jesu li se njih dvojica stvarno poljubili – tako da je chetnixploitation aspekt ipak znatno dominantniji od homoseksualnog.

Film ne troši mnogo vremena na predigru, već odmah kreće pravo u glavu. Već posveta na početku je blesava – «mom Ocu i velikom Serđu Leoneu». Da li je to dvostruka posveta ili Ahmed smatra Leonea svojim duhovnim (ili možda pravim?) ocem, nije baš najjasnije. Uglavnom, sama posveta Leoneu ima smisla jer se u Go West nalazi nekoliko otvoreno western momenata postignutih karakterističnim kadriranjem i odgovarajućom muzikom. Nakon toga ide intervju koji nekoj francuskoj televiziji daje emotivno slomljeni violončelista Kenan (Mario Drmac u najdrvenijoj ulozi još otkad se Kristofer Lambert «proslavio» kao Vercingetoriks u istoimenom filmu Druidi). On nešto mnogo kenja i u tom kenjanju nam između ostalog kratko ali j**itačno, u tri rečenice, opiše stanje u Bosni. Citiram:

"Srbi, koji su pravoslavci, mrze Muslimane. Muslimani, koji su muslimani (sic), ne vole Srbe. Tu su i Hrvati, katolici, koji malo vole a malo ne vole Muslimane."

Nije neophodno biti Šerlok Holms pa da se analiziranjem ove rečenice bez problema utvrdi koji je tu narod jedini sposoban da mrzi, a koja druga dva u najgorem slučaju ne vole. Kad se iz intervjua prebacimo na same događaje (čitav film je u formi flešbeka, povremeno ispresijecan mudrokenjanjem pomenutog Kenana u pomenutom intervjuu), vidimo da scenario filma izgleda kao da su ga pisale dvije ozbiljno poremećene osobe. Na samom početku saznajemo da je rat počeo tako što su Srbi na ulicama grada počeli da «legitimišu» stanovništvo tako što muškarcima gledaju penise i, po definiciji – neobrezan je «naš», obrezan je «njihov». I na osnovu toga ide dozvola prolaza ili metak u čelo. Sličnoj metodi legitimisanja bio je podvrgnut i džudista Milan (Tarik Filipović), Kenanov momak. Opet zahvaljujući nevjerovatnoj odmjerenosti i ukusu reditelja Ahmeda Imamovića, nismo morali da vidimo Milanovu «ličnu kartu». Kad ova psihofizička tortura preraste u otvorenu agresiju na Suverenu i Nezavisnu te Samostalnu Državu Bosni i Hercegovinu, Kenan i Milan emigriraju u obližnju selendru gdje živi Milanov otac Ljubo (nenamjerno urnebesno smiješni Rade Šerbedžija).

Dolaskom u to selo stvari se i definitivno komplikuju u smjeru totalnog imbecilizma. Naime, pored Ljube, koji predstavlja «glas razuma» (u ovakvom filmu to obavezno ide pod navodnike) i stalno laprda nešto na engleskom, e ne bi li nam pokazao kakva je to svjetska ljudina, selom dominiraju lokalna droca i vještica Ranka (Mirjana Karanović), dobrodušni (iako je Srbin) šmeker Lunjo, Milanov sajdkik koji u trenu može da vam nabavi lažni pasoš, ličnu ili pak vizu za Ameriku, te naravno mahniti obeznoženi sveštenik koji na svojim «propovijedima» svira gusle i priča o Velikoj Srbiji, što neizmjerno iritira kosmopolitu i filantropa Šerbedžiju, koji bi da u crkvi dođe do duhovne utjehe, a ne da mora da trpi taj velikosrpski šovinizam.

Point of no return je dolazak u selo – u tako neku zabačenu zabit nastanjenu raznoraznim Srbima koji što se duhovnog razvoja tiče nisu odmakli mnogo dalje od neandertalaca ne možete tek tako da dođete i kažete «Hey everyone, ovo je moj momak Kenan!», jer bi se na to odmah horski odgovorilo: «Kenan??? You bastard, te izdajniče srpskoga roda, odvešćemo te na mučilište u crkvu da ti pop probije oko gudalom svojih gusala... hej, čekaj malo, pa ti si GEJ???». Stoga Kenana maskiraju u žensko i proglašavaju za Milanovu vjerenicu Milenu (zaprepastili biste se da ste vidjeli kako je malo truda trebalo da se od mrljavog muslimanskog čeliste dobije autentična srpska ljepotica-domaćica. Dva-tri poteza i već u scenama sa njim i Mirjanom Karanović teško možete da provalite ko je muško a ko žensko).

Pošto ovo pišem sa vremenske distance, ne mogu tačno da kažem u kom je trenutku Ljubo saznao da mu je sin tobdžija u hormosesualnoj vezi, no – bitno je da je, osim eventualno njega, taj podatak prvi saznao Lunjo. Pošto je Lunjo majstor za nabavku i falsifikovanje svih vrsta dokumenata, vrlo brzo se otvara mogućnost da mladi par zdimi od te bijede negdje u inostranstvo. To je varijanta koju zastupa Milan (iako je u pitanju netipičan Srbin, dakle poštenjačina, ipak ne može sasvim da se ratosilja svojih srpskih antibosanskih tendencija i želje za napuštanjem jedine mu domovine), dok je Kenan za ostanak. Tuc-muc, hoću-neću, ovo-ono, tek prođe vrijeme za izbor i četnici ti dignu Milana na front. Sad bi i Kenan išo u Ameriku, ali prc! – ne može.

Tu negdje na scenu stupa i pomenuta Ranka – ne znamo tačno (ali saznaćemo) da li je u pitanju alleged ili istinska vještica. Ona i Kenan (u svom ženskom obliku) se nekako zgotive i počnu zajedno da odlaze na rijeku da peru veš. Ranka nije baš od stidljivije sorte, te ne prođe mnogo prije nego što počne da se pere na nekakvoj česmi pred postiđenim Kenanom (to je prva toples scena Mirjane Karanović, al to nije ništa prema sceni kad je Kenan ufati kako masturbira u kadi sve u 16) i nagovara ga da i on (tj. ona, jer sjetimo se, ona Kenana vidi kao Milenu) to uradi. Kenan se naravno nećka i ne prođe mnogo vremena prije nego što lukava Ranka u naročito emotivno napetoj sceni otkrije Kenanov stvarni identitet i pruži mu handjob koji ga dovodi do ekstaze.

I tako, ljubav se neka rodila. Kenanova do tad zamandaljena seksualnost izbija na površinu u bujici strasti (sjetimo se da je on ipak do tada služio samo kao furundžija Milanu) i on i Ranka se načisto razvaljuju od seksa, dok je siroti miroljubivi Milan primoran da se na frontu bori za velikorspkog agresora, a protiv branilaca Be i Ha. Kenan takođe prolazi kroz neke promjene raspoloženja karakteristične za određeno vrijeme u mjesecu kod žene, te čas voli Milana, čas ga mrzi, bez nekog posebnog razloga.

Kako vrijeme protiče, film postaje sve nebulozniji i teži za povjerovati. Primjer: Dolazi Milan na kratko odsustvo. Jutro je, on i Kenan leže u krevetu, kad ne lezi vraže – budi ih muzika, bubnjevi, trube i sl., sve tačno pod prozorom. Pogleda Milan bunovno, kad ima šta da vidi – čitavo selo došlo da ga ženi (!). Iako mu to nije bilo u planu, ne može da razočara svoje ljubljene suseljane, te on i Kenan in drags odlaze do crkve, gdje uz «standardnu» srspsku mješavinu roka i latino muzike (veoma grubo govoreći) i sveštenikov govor reda veličine "Neka plod vaše utrobe stane na branik srpstva i neka nam Srbija bude od Njujorka do Tokija!" stupaju u holy matrimony.

Dalje sve polazi potpuno naopako za naše heroje. Naime, Ranka opasno pikira na Kenana, te odluči da sprovede jedan od svojih vještičjih rituala, uz noć, mjesečinu, groblje, jezive sjenke drveća i priručnik «Do it Voodoo Style – 1001 Ways to Eliminate His Boyfriend and Have Him All For Yourself». Ritual, gle čuda, uspijeva, i nedugo zatim stižu vijesti kako je Milan zagrizao prašinu na frontu. Kuku, lele, majko što me rodi i ostalo, svi se vrlo nasekiraju, Kenan cmizdri, dernja se i lupa u prsa (ipak su ga tragične vijesti prekinule u vješanju veša), dok Ljubo sve podnosi dosta stoički iako se vidi da mu je teško, al tu onda dolazi so na ranu – sveštenik dolazi u kolicima, u pratnji dvojice henčmena, da «utješi» Ljubu utješnim riječima kako je, eto, i njegov dom «oplemenila junačka krv». E tu ti Ljubi načisto pukne film i on izvadi popa iz onih kolica i počne da mlatara njime naokolo, psujući mu majku huškačku i tu se otprilike film i završava, s tim da je Kenan ipak odlučio da ne ostane sa vješticom Rankom već da razguli u Francusku, da bi mogao da da intervju Žani Moro.

U skladu sa nekim drugim rivjuima na ovom blogu, smatrao sam da je ovaj film dovoljno retardiran sam po sebi da puko prepričavanje može da pruži sasvim solidnu sliku o količini njegove retardacije. If not, evo da spomenem ukratko da je režija diletantska, otprilike kako mali Đokica zamišlja Luisa Bunjuela, sa svim tim scenama kad neko tupo zuri u prazan prostor ispred sebe dok mu se sagovornik sekira iza leđa, da u čitavom onom srpskom selu nemate nijednog Srbina (osim Šerbedžije), Lunjo priča ko da je friško stigao s Baščaršije, mada je Ahmed ipak uspio da ga ubijedi da ne govori «ba» baš u svakoj rečenici, dok su «muzičari» dal' Šiptari dal' Cigani pojma nemam, tek njihovu nesrpskost ne mogu da maskiraju ni tekstovi tipa «harmoniku sviram sa tri prsta» i «... već su prsti da se Srbin krsti», da je Šerbedžija apsolutni urnebes sa svojim kontemplacijama tipa «treba odavde protjerati i Srbe i Hrvate i Muslimane i dovesti nekoga ko zna da uživa u ovoj ljepoti» uz odmjerenu dozu upadica na engleskom itd. itd. itd. Uglavnom, ovaj film je jedan totalni idiotizam, za koji uopšte nije isključeno da će potpuno devastirajuće da djeluje na vaše mentalno zdravlje, tako da se preporučuje konzumiranje u umjerenim dozama – 1 minuta godišnje.