Thursday, August 29, 2019

БОЖИЋНИ УСТАНАК (6. део)


Политичком линијом сценарија за коју су били заслужни, или боље речено одговорни Жељко Сошић и његов стручни консултант за историјска питања Новак Аџић, бавили смо се детаљно у претходним деловима овог текста, па ћемо се сада осврнути и на другу-паралелну линију сценарија, која је пратила љубавне авантуре Јелене, Данила и Шарла и развој односа унутар овог љубавног троугла, а коју је исписала Јована Бојовић.


А нећемо заборавити ни оно што је сценаристима највише замерено од стране оних гледалаца који су били презадовољни виђеном историјском и политичком представом Божићног „устанка“, али не и тиме како су у серији представљене поједине његове вође, нити приказаним моралом црногорских жена тог времена.

Љубавни заплети и расплети су наивни и нелогични попут оних у латино сапуницама. Иако је Данило прва и велика Јеленина љубав, и иако га је, док је био  у Русији, годинама чекала (гледаоци неће сазнати колико тачно јер ни сами глумци очигледно то нису знали пошто Данило и Јелена сваки пут у серији помињу различите бројке: 3, 5, 6, 8..), а након што је чула да је погинуо у Октобарској револуцији једва га прежалила, она остаје потпуно равнодушна када сазна да је жив и да се због ње вратио на Цетиње. Јелена се у међувремену заљубила у Шарла па остаје глува на Данилова подсећања на њихова обећања о вечној љубави и верности као и на његове молбе да са њим пође у Русију. 



Он се дубоко разочара кад схвати да Јелена воли Шарла па одустаје од ње и спрема се за повратак у Русију. Шарл Јелени нуди брак и одлазак у Француску. Јелена се, међутим, одједном поново заљубљује у Данила, а Данило јој се враћа као да Шарла није ни било. Сам Шарл убеђује Јелену да се уда за Данила да би већ у следећој епизоди изложио свој живот смртној опасности пробијајући се кроз прве линије бјелашко-зеленашког фронта да би Јелену извукао на сигурно, и иако је у кући Божових затекао са Данилом у кревету, поново јој изјавио љубав. Јелена је дирнута, али ипак не мења своју одлуку да остане са Данилом и са њим оде у Русију. Најапсурднији обрт или најнелогичнији завршетак ове љубавне сапунице, долази на крају серије када Јелена са Данилом прати Шарла до обале Скадарског језера преко којег овај треба да отпутује за Албанију а одатле у Француску.




Тада се она одједном предомисли и буквално без иједне речи Данилу (који ће остати у Црној Гори да би од „крволочне“ српске војске заштитио своју породицу), чак и без поздрава, одлази са Шарлом. 



А Данило не само да је није позвао да се врати, нити је питао шта то ради, него је чак и погурао брод са обале. Чак ни Шарл није показао изненађење или срећу због Јеленине изненадне одлуке да пође са њим - и он је исто тако равнодушан као и Данило. Збуњеним гледаоцима, посебно гледатељкама за које је Бојовићка написала овај љубавни викенд роман у наставцима, на крају није било јасно да ли је било ко од њих троје некога волео, да ли су они били љубавници, или пријатељи или само партнери из интереса, као што то изгледа није знала ни сама сценаристкиња.





Али ако су гледатељке биле разочаране овим сегментом серије због млаког и неубедљивог расплета љубавних веза француско-црногорске тројке и остале изневерених романтичних очекивања због изостанка љубавног хепиенда, дотле су многи црногорски гледаоци били љути због контроверзног или боље речено, сувише слободног приказа црногорских жена,  а још више због, како су сматрали, срамотног и увредљивог приказа војсковођа „Божићног устанка“.
Они изгледа нису били одушевљени што је Јована Бојовић жене са Цетиња са почетка 20. века, претворила у јунакиње серије Секс и град са краја 20. и нису могли да прихвате нити да поверују у либералне и независне Црногорке које 1918. године раскидају уговорене породичне бракове или са странцима варају мужеве док су они у аустроугарском заробљеништву. 



Јелену је Бојовићка представила као храбру, самосталну и слободоумну жену која је имала смелости да чак у то и такво време одлуке доноси сама и узима судбину у своје руке – она одбацује очев ауторитет, збацује ланце патријархалног и заосталог црногорског друштва и лажног морала, ноћу се на згражавање целог Цетиња састаје са Шарлом у парку иако је верена за Данила, а потом и одбија брак са њим који су њихови родитељи договорили без њене сагласности; она обојицу мушкараца који су у њу заљубљени врти око малог прста и на крају одлучује да уместо тешког живота и неизвесности у заосталој и сиротињској Црној Гори са сиромашним и прогоњеним домороцем, изабере лагодан и луксузан живот са моћним странцем на богатом и прогресивном Западу.






Најсмешније је што је и једна кућна помоћница (Тодорова Драгица) толико либералних схватања да је у свему томе подржавала Јелену и наговарала да остави Данила и пође са Шарлом у Француску.


Колико год оваква жена била нереална за оно време, тим пре што је у серији она ћерка једног високог функционера црногорске владе, сигурно је била по укусу великог броја гледатељки за које ју је Јована и креирала. Али чак и оне су тешко могле да одбране њену суграђанку Дару чији лик, или боље речено поступци, су изазвали највише негативних реакција и критика. Па тако Дара вара свог мужа који се налази у аустроугарском заробљеништву, и то са странцем (Шарлом, наравно) а у швалерацију одлази у (што је посебно увредило гледаоце у Црној Гори) народној ношњи.



А то што испод ње носи секси доњи веш из 21. века их је, као и све остале, само насмејало.




Међутим, оно што је највише наљутило тврдокорне монтенегрине је приказ ратног хероја и вође Божићне побуне Крста Зрнова Поповића као пијанца и женскароша (уместо као породичног човека и оца фамеље), што ћемо видети и чути већ у првој сцени у којој се он појављује у серији. Уместо да одмах након што се вратио на Цетиње из аустроугарског заробљеништва оде својој кући код жене и деце које није видео две године, он заједно са капетаном Ђуром Драшковићем одлази у кафану, и то усред ноћи будећи власника Пећа, и тражећи да је отвори само због њих двојице.


А док са Ђуром пије, Крсто препричава доживљаје из мађарског куплераја у који су отишли чим су пуштени из аустроугарског затвора и подсмева се свом ратном другу Мишу који је одбио једну Мађарицу јер га код куће чека жена, што Крсто подсмешљиво коментарише како „није могао да вјерује да неко може своју жену да воли“. Пећо им поверава да је на Цетињу остало много удовица које треба утешити а Ђуро Драшковић смешкајући се каже да је „срећа што има овијех одморних па ће они то полако.“



Овакав приказ црногорских јунака и бораца за право, част и слободу Црне Горе, као и црногорских жена, толико је разљутио и увредио Новака Аџића да се он већ након две епизоде јавно оградио од приказаног садржаја, истичући да са тиме нема никакве везе и захтевајући да се његово име као стручног консултанта избрише са шпице серије. У писму које је доставио медијима Аџић наводи да то чини због тога што емитоване епизоде вређају и негирају историјску истину о Црној Гори и Црногорцима ондашњег времена и што серија уместо историјске драме, у први план ставља ласцивне и полупорнографске сцене у којима се црногорска жена представља као лице из бордела а историјска личност као Крсто Поповић као вагабундо и алкохоличар.




Аџић у писму даје и најтачнији опис серије (наравно из сасвим других разлога него објективни гледалац) називајући је повијесном лакрдијом и бајком и умјетничком карикатуром Божићног устанка да би завршио тако што је пожелео срећу ауторима у прављењу љубавне игране филмске сапунице, али без њега:
- Све најбоље, али убудуће комерцијалисти и фалсификатори, без мог имена на одјавној шпици.


Браво за Аџића! – прокоментарисали би чак и они који се не слажу са његовом историјском истином о Божићној побуни.
Али само ако нису прочитали његово писмо у целини у којем, у другом пасусу, стоји:
"U projektu "Bozićni ustanak" dragovoljno sam i ugovorno bio angažovan kao stručni konsultant za istorijska pitanja na tekstu scenarija, kojeg, inače, nikad nijesam ni vidio ni pročitao, niti sam, ugovorno, bio obavezan da to učinim."

Изненађујуће, поготову за једног правника. Не само да није закључио никакав уговор којим се регулише његово учешће на пројекту и међусобна права и обавезе, и санкције за њихово непоштовање, већ се чак није потрудио ни да прочита сценарио на којем је био ангажован као стручни консултант.


Један гледалац је то прецизно сублимирао следећим речима:
"Ако ste napravili i ovjerili ugovorne obaveze onda po njima postupajte, a ako se ne postupa tako onda ih dajte na sud. Ако niste zaštitili svoj rad i učešće na valjan način onda se povucite bez priče, po principu "sam pao, sam se ubio".

Толико о Јованиној уметничкој слободи, Аџићевим критикама исте и његовим накнадим жалопојкама.

Да видимо сад какво је редитељско знање, умеће и креативност показао Жељко Сошић и какав допринос у настанку телевизијског уметничког недела званог Божићни устанак су дали његови технички сарадници и саучесници из Београда.

С обзиром на назив и тему серије, гледаоци су очекивали да виде узбудљив, драматичан и динамичан телевизијски приказ Божићне побуне, а уместо тога су добили досадан и раван позоришни комад о овом догађају у девет чинова. Радња је спора и развучена, састоји се из дуготрајних монолога и дијалога јунака серије и драмских пауза које обарају светске рекорде које су поставиле индијске серије, за време којих они ћуте и размишљају или се мрко гледају.

















Акције готово и нема. Само најстрпљивији гледаоци су дочекали да у серији виде избијање Божићне побуне јер је сама оружана борба почела тек на крају претпоследње епизоде, да би се завршила већ почетком последње.


А ако Сошићеви Црногорци мало трче и јуришају, зато много пију.





И то у свакој прилици и на сваком месту, па је тако на наздрављање и шљокање отишло бар петнаест минута серије.













Кадрирање је динамично и инвентивно колико и у јутарњем програму, а због много крупних планова, кадрови са лицима јунака преко целог екрана подсећају на билборде политичара из неке изборне кампање.




Камера је статична и помера се једино у сценама у којима Сошић покушава да замаскира мањак статиста.


Да је снимљени материјал поверио неком професионалцу да га монтира, можда би се нешто од наведеног могло и поправити али Сошић је одлучио да буде мајстор за све, уверен да ће му бити довољно знање које је стекао на предавањима из предмета монтажа за време студија режије на Факултету драмских умјетности на Цетињу, за који, као ни за камеру, тамо не постоји посебан студијски програм нити одсек. Зато није ни чудо што је монтажа често аматерска, као у филмовима које клинци снимају мобилним телефонима и постављају на Јутјуб. Сошић или толико брзо прелази са сцене на сцену да не можете да региструјете на којој се локацији она одвија и како су се ту одједном нашли одређени ликови (најбољи пример је одржавање Подгоричке скупштине), или иде у другу крајност па кадар неког објекта држи толико дуго да помислите да је редитељ током монтаже заспао. Уверите се и сами: Ово што ћете видети није замрзнути кадар куће Божових већ видео снимак у трајању од читавих десет секунди.


А ево како изгледа сцена отварања врата. 


Највеће разочарање за гледаоце, посебно мушке, био је приказ битке између зеленаша и бјелаша. Уместо спектакуларних масовних сцена окупљања велике зеленашке војске (из свих крајева Црне Горе, како нам је то препричао генерал Блажо Врбица у сцени тајног заседања зеленашког штаба), а потом и њихове крваве и епске борбе са бјелашима у којима учествују хиљаде статиста, гледаоци су могли да виде само њих десетак како леже у рововима (и то на раздаљини од 50  метара) и испаљују једни на друге по који метак, као и три-четири експлозије од граната из топа српске војске.



Нит јуриша, нит хероизма, нит крви.


Тек нешто мало дима.


Чак је и сцена погибије Ђура Драшковића била разочаравајуће млака уместо да буде снажна и потресна као што су гледаоци очекивали.





Али та сцена бар није била смешна као сцена Тодорове погибије јер док смо је гледали, нисмо били сигурни да ли Нелевић у њој глуми Тодора који је смртно рањен или Тодора који је мртав пијан.


Мањак статиста био је видљив и у сцени уласка српске војске на Цетиње коју је Сошић снимио са нешто мање од педесетак људи што смо могли да видимо у „Мекјинг оф Божићни устанак“ филму са снимања серије.
https://www.youtube.com/watch?v=gDaFvQPbsi8



Да би створио илузију бројности српске војске која је „окупирала Црну Гору“, он је комбиновао снимке статиста-војника са почетка и краја колоне и приказивао је уз резове из различитих углова. Уместо да буде страшна и узнемирујућа за гледаоце као што је редитељ планирао, ова сцена испала је смешна јер је у њој приказано како се од бата цокула неколико десетина војника тресе цело Цетиње, као да је земљотрес, због чега су се Цетињани пробудили и у паници истрчали на улице.





Недовољан број статиста за приказ два кључна догађаја у серији - „окупације Црне Горе од стране Србије“ и подизања „устанка Црногораца против те окупације“, уз дилетантску режију и памфлеташки сценарио, још један је од разлога због којег политички пројекат замаскиран у тв серију, под називом Божићни устанак, није био убедљив у покушају да гледаоце у Црној Гори увери у истинитост виђеног у серији и општенародну подршку „устанку“, те због тога није у потпуности остварио свој политички циљ; јер изостанком масовности, односно већег броја војника у наведеним сценама, посебно у самој борби, изостао је и епски замах што је неопходно за уверљив филмски или телевизијски приказ народних устанака и покрета отпора освајачу, каквим су овде представљени Срби.


Зато су гледаоци, видевши горе поменуте сцене, остали збуњени како је само педесетак српских војника могло да освоји целу Црну Гору, а још више што је само двадесетак Црногораца учествовало у Божићном устанку. Судећи по бројности зеленаша у серији, могли су и сами да закључе да то ипак није био устанак већ побуна.
Зашто онда Војска Монтенегра за овај телевизијски пројекат од  изузетног националног значаја није ставила редитељу Сошићу на располагање више од 70 војника који су у серији статирали у наведеним сценама?





Да не заборавимо и  једног официра који је тим војницима командовао на снимању.


Па зато што је издвајањем 70 људи из свог бројног састава Војска Монтенегра напрегла своје капацитете до крајњих граница. Да је послала на снимање само још неколико војника више довела би у питање борбену готовост своје армије и угрозила националну безбедност.

Због чега онда није плаћено и ангажовано више других статиста, цивила (било их је само 30 са женама и децом) за приказ борбе између зеленаша и бјелаша, зашто није коришћена озбиљна пиротехника, зашто су ове сцене деловале тако сиромашно и јадно, и због чега је снимање серије од девет епизода које су у просеку имале око 45 минута трајало тако дуго (било је потребно две године да се сними нешто више од 6 сати материјала, а очигледно је мало тога отпало у монтажи) или боље речено – на шта је потрошено 400.000 евра? – питање је за продуценте и редитеља.


Биће да се и овде ради о комбинацији добро познатих метода рада балканских телевизијских аутора – са једне стране незнање, лењост и ошљарење, а са друге стране лапање по минуту снимљеног материјала – расподела новца добијеног од националних телевизија између аутора и главних глумачких звезда док би се остатак потрошио на снимање продукционо јефтине и садржајно сиромашне серије која се онда развлачи на што више епизода. А подаци изнети у тексту објављеном на порталу Вијести о финансирању и не/реализацији филмских и телевизијских пројеката у Црној Гори, уверили су нас да се у том погледу црногорски филмски делатници не разликују од својих српских и осталих колега у региону. 

Сошић ипак на том плану мора још да учи од својих искуснијих колега из Србије. 



Е сад, наравно, било је и објективних разлога због којих није баш све у серији снимљено онако како је то Сошић замислио, јер је на то утицала виша сила. Снег који је био неопходан за сцене борби које су се, као што знамо, одвијале на Божић, дакле зими, никако да падне крајем децембра када су снимане, па су га глумци и статисти (војници Војске Црне Горе) узалуд ишчекивали на сету постављеном на Ловћену, смрзавајући се у костимима.



Због тога је екипа серије морала да на Ловћен довуче апаратуру за прављење вештачког снега. На крају је, као што је испричала извршни продуцент и менаџер серије Светлана Сошић, баш током јутра када је требало да почне снимање, снег почео да пада и то баш на падини на којој су се налазили глумци. Судећи по кадровима серије и танком слоју белог покривача на којем су се борили телевизијски зеленаши и бјелаши, изгледа да природа није била баш издашна у помоћи Сошићу и његовим спонзорима да на Ловћену од Божићне побуне направе монтенегринског Снешка Белића.


Глума у серији је превише театрална. Већина глумаца реплике изговара као у позоришној представи или на некој свечаности поводом обележавања значајних историјских догађаја, или пак попут политичара на митинзима, а у томе је предњачио Срђан Граховац који је тумачио Крста Зрнова.


Очигледно су тако усмеравани од Жељка Сошића који је пре свега позоришни редитељ, а овде је био и у посебном патриотском заносу с обзиром на велику националну тему монтенегринске историје коју је требало да екранизује, и што му је то поверено од стране врха монтенегринске државе. Глумци су се ипак исконтролисали па екстремног преглумљивања ипак нема, ако изузмемо оно које је демонстрирала Наташа Нинковић у сцени у којој је њена Ксенија први пут после неколико година угледала сина Данила.








Треба поменути и статирање Сање Поповић у прве две епизоде јер су је Сошић и Бојовићка очигледно заборавили оставивши је готово без текста, па тако она на почетку серије мало шта прича већ се само широко осмехује као манекенка у рекламама за пасте за зубе.




Нека вас не заварају бледо сиви скриншотови кадрова серије којима илуструјемо текст јер су боје у њој толико јаке да су гледаоци који су БУ гледали на Телевизији Црне Горе у оригиналној, високој резолуцији, сигурно помислили да им нешто није у реду са сликом на телевизорима.



Биће да је директор фотографије Петар Поповић буквално схватио Сошићево упутство да овај део црногорске историје мора да буде приказан најтоплијим и најсветлијим бојама. То је само појачало утисак да гледате дечију бајку и фантазију а не реалистичну историјску драмску серију.

А ако се штедело на статистима, на костимима није јер је требало Црногорце и Црногорке, а нарочито главне јунаке серије, представити у најлепшем светлу, па су тако сељаци и сељанке из села на Цетињу током целе серије обучени у свечане народне ношње.



Иако се свитена црногорска ношња носи само у свечаним приликама (као што су зборови или свадбе), и иако је била веома скупа, Тодор, Нико, Ксенија и остали, у њој седе у кући, шетају по имању, раде на њиви, хране стоку, кољу овце, провлаче се кроз шуму.





Јанко има више таквих комплета, вероватно их је тај кочоперни посрбица купио од пара које су му послали из Београда.


Посебно је смешно што тако обучен одлази на тајне састанке са француским агентом Шарлом. Ваљда да би био мање упадљив.


Сељанке  у свечаној народној ношњи иду и у швалерацију.




А грађанке Цетиња, обучене су по последњој париској моди.



То, као што смо видели, укључује и секси доњи веш.

С обзиром на то где се све јунаци серије крећу и шта све раде у свечаној ношњи (и ратују, што се подразумева) и скупоценим хаљинама (Јелена ноћу бежи кроз шуму од бјелашке потере и провлачи се кроз блато на фронту) задивљујуће је видети да су ови костими од прве до последње епизоде чисти и испеглани баш какви су били у гардероберу костимографа Гордане Ангеловски одакле се ваде пред снимање и где се враћају када се заврши. Као што су и сами глумци током целе серије чисти, педантни, нашминкани и напудерисани, па тако чак и кад су у рову, у блату, и под пушчаном паљбом, на њиховим лицима нећете видети ни зној, ни гареж, ни прљавштину, ни огреботину, а камоли крв. Да ли је шминкерку Наташу Крстић и маскерку Љиљану Анђелковић мрзело да бар нагараве борце на првим линијама, ако их већ нису умазале блатом из ровова и окрвавиле, или су добиле такве инструкције од редитеља, остаје само да нагађамо. Ксенија Наташе Нинковић нашминкана је чак и у сцени када у жалости за мужем и сином пали свеће у цркви.



Због тога готово сви глумци у серији изгледају као чланови фолклорног друштва и учесници неке етно манифестације, а Сања Поповић (Јелена) и Амар Буквић (Шарл) као манекени са неке ревије ретро париске моде - колекција јесен/зима 1918-1919, а не као реални ликовиучесници судбоносних историјских догађаја са почетка 20. века у чије судбине треба да се уживимо и за које треба да се емотивно вежемо.



Ипак, најкарактеристичнији и најкомичнији пример настојања Сошића и његових сарадника да Цетиње, Цетињане и Црну Гору са почетка 20. века представе идеализовано, модерно и европски (да не заборавимо ни ноћну расвету тадашње црногорске престонице приказану у серији због које су поједини гледаоци коментарисали да је Цетиње 1918. било боље осветљено него данас), представља сценографско решење сеоске куће главних јунака-породице Божов.


Ова кућа јесте од камена, са урушеним кровом и преко пута ње је штала, али се зато унутра налази стилски намештај и тепих.


Па чак и један клавир.


Али зато нема гусала.




А ако тако изгледа унутрашњост и намештај једне сеоске куће на Цетињу, зар је онда чудно што дневне собе грађанских кућа у којима Цетињанке испијају кафицу, изгледају попут бечких салона.




Иако је за време и после рата у целој Црној Гори владала велика немаштина и глад од које су умрле хиљаде људи, то се на Цетињу које нам је Сошић представио у серији, нигде не види.


Гледајући ову серију могли смо да сазнамо и то да је еманципација црногорских жена 1918. године отишла толико далеко да су Цетињанке биле прве жене у Европи које су за своје улепшавање користиле услуге естетске хирургије, која је тих давних година и поред глади и општег сиромаштва у Црној Гори била доступна и најсиромашнијим слојевима друштва. Јер како би иначе једна слушкиња-Тодорова кућна помоћница Драгица, могла да има ботоксиране усне-по последњој Гранд моди из 21. века?






Није ни чудо што се Тодоров жандарм Јоко тако затрескао у њу.



Ово нису једини гафови у серији.
Главни глумци нису најбоље могли да савладају комбинацију старог цетињског говора и новоцрногорског језика на којој су аутори серије инсистирали а који највише подсећа на онај којим у својим скечевима говоре Буксовци, па се тако десило да у неколико сцена направе грешку у изговору или да измишљена слова црногорског новоговора користе и тамо где им место није, што је код правоверних монтенегрина изазвало незадовољство а код свих осталих гледалаца смех. Па ћете тако чути Данила како каже „замиśљао“ а Нико „фамиља“ уместо „фамеља“, а Сањи/Јелени се омакло и једно „шта?“.









Гледаоци су приметили и да Никови дечаци усред зиме носе кратке панталонице, као и накриво залепљене лажне бркове на Младену Нелевићу/Тодору.



Остали гафови који су се могли видети нису ретки ни код великих светских продукција које раде епоху, па тако прекречени графити на фасадама и модерне електричне инсталације нису нешто што би се у гомили других озбиљних пропуста могло посебно замерити ауторима.  


Изгледа, међутим, да ми нисмо гледали исту серију коју је Сошић снимио јер иначе не би изјавио овако нешто:
"Mislim da je sve odrađeno na vrlo ozbiljnom nivou i da ova serija pokazuje da se u Crnoj Gori, koja nema tradiciju produkcije sopstvenog igranog programa, može napraviti proizvod koji će biti na visokom profesionalnom i tehnološkom nivou."  







А онима који су његово и Бојовићкино ауторско дело оценили другачије и видели га као аматерски склепану, развучену и спору серију са црно-белом карактеризацијом ликова и љубавним заплетима из латино сапуница, која изгледа као предугачка позоришна представа снимљена добром камером, Сошић за портал Cafe del Montenegro овако одговара:
"Ni najbolja svjetska filmska ostvarenja i serije nijesu svakome po volji. Pogotovo je u Crnoj Gori teško stvarati umjetnost. Ovdje se ni Njegoševo djelo ne poštuje i ne tumači na dostojan način - šta onda da očekujemo mi, prosječni stvaraoci!"

  
Али ако сте мислили да Сошић претерује, треба да чујете његове глумце који БУ пореде са најбољим европским и светским серијама, па тако Миодраг Радоњић за Пинк Монтенегро каже: 
"Imao sam u rukama dosta scenarija i ovaj je sigurno jedan od najboljih. Ta struktura koju je Željko napravio je slična onim što gledamo u stranim serijama, to nema na našim prostorima, ili ima jako rijetko i ja se nadam da će je publika prepoznati. Zaista vjerujem da ova serija može da parira dobrim evropskim serijama, kao onima u Italiji i Francuskoj".




Мирза Халиловић мисли исто што и његов колега па у интервјуу за портал РТЦГ изјављује:
"da ekipa koja je radila na seriji Božićni ustanak može slobodno da stane rame uz rame sa velikim stranim filmskim produkcijama."

Човек ваљда зна шта прича јер је недавно снимао филм баш са холивудском продуцентском и филмском екипом као један од глумаца у редитељском  дебију Ђаволине Жоли У земљи крви и меда. А свима онима који су одгледали њен и Сошићев чекс јасно је да је Халиловић у потпуности у праву кад каже: 
"Uporedio bih rad njihove ekipe sa radom crnogorske ekipe serije pa bih rekao, bez želje da podilazim bilo kome, da profesionalne razlike nema i da je u stvari jedina razlika u tome što Amerikanci imaju neuporedivo veći budžet za snimanje." 

Само што он ово није изјавио са намером да увреди Сошићеву екипу већ да им да комплимент.


А онима који нису препознали Сошићев геније незнајући да је попут највећих светских редитеља дао целог себе овом пројекту-и тело и душу, Наташа Нинковић је за портал Аналитика објаснила колику је жртву он поднео да би гледаоци имали привилегију и задовољство да уживају у овом ремек делу: 
"Nadam se da će biti uspešan i gledan, pre svega zbog ogromnog truda cele ekipe, a pre svih reditelja Željka Sošića koji je prošao i psihičku i mentalnu torturu da bi sve ovo ispalo ovako kako je ispalo." 





Збуњујуће су зато звучале оне Сошићеве изјаве које нам откривају да мотиви њега и ауторске екипе за рад на овом пројекту нису били само уметнички:
"Svi smo radili ovaj posao sa ciljem da ga što više ljudi pogleda i da se što više priča o njemu."

У прилог томе иде и следећа његова изјава којом објашњава шта је по њему главни критеријум вредности квалитета једног уметничког дела:
"Podatak o gledanosti je najbolji pokazatelj da smo uradili dobar posao."


Па зар онда уопште има места сумњи да је његова серија врхунско остварење када је сваку епизоду гледало 100000 људи, како нас је информисала извршна продуценткиња и менаџер БУ Светлана Сошић потврђујући тако речи свог брата уз закључак да је
"Rekordna gledanost serije opravdala је epitet koji nas prati od početka snimanja, po kojem je ovo ‘najočekivaniji projekat’ u Crnoj Gori."

А да је и најконтроверзнији, гледаоци у Црној Гори и Србији схватили су већ након уводних епизода.
Какве су одговоре на питања с тим у вези постављена дали аутори и глумци у току снимања и након што је серија приказана, сазнаћете у последњем наставку...