Saturday, June 9, 2018

MAUS (2018)

*(*)

2-

Ovaj rivju prethodno je bio objavljen na blogu The Cult of Ghoul


            Na ovogodišnjem FEST-u imali smo sumnjivu privilegiju testirati svoju toleranciju, širokogrudost i otvorenost za različita gledišta plaćanjem karata za još jedan srbomrziteljski film koji nam eksplicitno, bez pardona i bez uvijanja, pokazuje koliki su Srbi monstrumi a koliko su bosanski Muslimani sirote, ničim izazvane žrtve. U proteklih četvrt veka Chetnixploitation je prerastao u stameni, plodni (brojem, ne postignućima) podžanr, i bogata je konkurencija inostranog Srbo-demonizujućeg dreka (IN A LAND OF BLOOD AND HONEYHUNTING PARTYKILLING SEASON...) ali i samomrziteljskog valjanja u govnima (TURNEJAORDINARY PEOPLE...).
Ipak, moram vam reći, u svoj toj dubioznoj konkurenciji fašistoidnog gebelsovskog kultur-rasizma neviđenog u novijoj istoriji – anticilizacijskog fenomena čiji negativitet prosto nema pandana u filmmejkingu 21. veka: ni Rusi ni Arapi nisu bili baš ovoliko „filmski“ ocrnjeni u skorije vreme – MAUS nosi šnjur po transparentnosti svoje antisrpske agende koja se čak i ne pretvara da je nešto drugo, nešto više, nešto kulturnije. Ne, MAUS je „goli ručak“ Chetnixploitationa, rađen maltene po priručniku SRBODEMONIZACIJA ZA TUPANE, i nešto ovoliko ogavno nismo videli još od zloglasnog francuskog CAGED koji nam je pokazao kako su Srbi klali i prodavali tuđe organe na Kosovu...
Šta imamo ovde? Ukratko: Bosanka izbegla u Nemačku i tamo našla sebi Švabu (začudo, bledolikog, da ne kažem arijevca, a ne nekog Turčina, što bi valjda bilo logičnije). S njim se ona načas vrati u postojbinu kako bi sahranila upravo pronađene i identifikovane ostatke svoje familije pobijene u (naravno) Srebrenici. Na putu iz Srebrenice ka aerodromu (sarajevskom) – njihov auto se pokvari u šumi. A u šumi žive Srbi. Zli Srbi, treba li reći? Ne, jer film nam jasno pokazuje – a čak i jednim nedoljivim parčetom dijaloga explicitno kazuje – da među tim narodom neke druge sorte i nema. Nema dobrih Srba.
Dakle, u šumi i dalje načičkanoj (srbopostavljenim) minama, nađu se praznoglavi Evropljanin Aleks, koji nema pojma o istoriji ovog regiona i koji sve olako i prostodušno shvata („Ma daj, pa nisu svi Srbi zločinci!“) i Selma, koja je na teži način naučila da se ne naginje kroz srpski Prozor („Pa to su Srbi, naravno da su zločinci!“). Tu ih ubrzo sretnu dva srpska zgubidana koja tu, eto, lutaju, malo u krivolovu a malo u krvožednom lovu na nevine žrtve (TM). Nanjušivši da curica nije Nemica nego Nevina Žrtva par excellence (Bosanka!), ovi natural born killers ne mogu ništa drugo nego da se s njima upuste u igru mačke i mausa...
Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.
A ionako sam već toliko toga napisao o ovim Chex filmovima, svi su oni u suštini isti, pa da ne zalazim u sitna crevca ovom Zlom govancetu, evo samo nekih detalja.

- ŽRTVA je i ovde = Bosanka. Dakle, žena. Kao i u svim Chex filmovima koji za temu imaju Bosnu. ALI, postavlja se onda pitanje – gde su bili (musli) muškarci  za to vreme? Zašto nigde nema ni traga od prikaza slavne Vojske Bosne i Hercegovine? Gde su te slavne Zelene beretke, što nisu ovekovečene na filmu? Gde su filmovi o njihovim slavnim bitkama, o njihovim velikim pobedama nad srpskim „agresorima“, o njihovoj junačkoj borbi? Ne, sudeći po ovim filmovima, ništa takvo nije postojalo ubosni. Svi filmovi o "ratu" ubosni su filmovi o ŽENAMA. Vrlo simptomatično. Bosanski muškarci, if any, mora da se osećaju kao poslednje šonje, nevredne da se o njima snimaju filmovi.
Ako verujete ovim CHEX gebelsijadama, Bosnu su nastanjivala tri naroda: 1) Zlisrbi (60%), bradati i/ili namrgođeni, uvek u maskirnim uniformama; opresori; 2) Jadnebosanke (30%), lepe musli žene – napaćene, silovane itd.; žrtve; i 3) Mrtvobosanci (10%), muški civili, nenaoružani, pasivni i mrtvi; statisti
Ubosni, po ovoj propagandi, nisu živeli Jugosloveni (a zapravo ih je najviše tamo bilo, izvan Srbije!), niti svetovni musliji kojima se fućkalo za Allaha, nego samo zadrti vernici (MAUS počinje musli molitvom naše Selme, „Ya Hafizu“...).

A kamoli da su ubosni živeli neki Srbi kojima nije bilo do ratatatata! A ponajmanje neki Srbi koji su kao nenaoružani civili završili zaklani ili drugačije pobijeni (uglavnom na svoje verske praznike, čisto da im se zasoli rana) od strane muslimana i njihovih bliskih bliskoistočnih bradatih prijatelja, mudžahedina (koji, takođe, uprkos snažnom prisustvu ubosni, i dalje ostadoše nereprezentovani u bosanskim i inim filmovima o tom ratu)! I, naravno, ubosni nije bilo ni Hrvata, ako je verovati ovim filmovima. A zar bi filmovi lagali?
Lik na slici je: Hrvat, Musliman ili Srbin? Imate 3 puta da pogađate

- Dakle, pošto narod Zlosrba nije imao ženke, morali su da se razmnožavaju silovanjem Jadnobosanki. Ne, čekaj, ne samo što su morali nego su se time naslađivali – što ih čini evolutivno nižim bićima čak i od Lederfejsa i familije mu iz naprednog, zapadnog Teksasa. Tamo, Kuvar lepo kaže: „I just can't take no pleasure in killing. There's just some things you gotta do. Don't mean you have to like it.“ Zlosrbi, međutim, vole da zasole ranu – pa zato, evo kako pozdrave Jadnobosanku došavšu da sarani svoju posrebreničenu familiju:
Ovaj dodatni, extra sadizam vidimo i drugde u filmu, više puta. Recimo, čujemo Zlosrbe kako psuju: „Kurvo, jebem li ti sve mrtvo!“ Znači, nije to samo rat za teritoriju, bogatstvo, pljačku, žene, ovo ono, kao normalni ljudi (npr. Englezi) kad ratuju. Ne, nego ovi hoće da im ogade život (pre nego što im ga oduzmu); hoće da im oskrnave sve sveto (a naročito mrtve!) – i hoće da im zatru svaki trag postojanja!

- Dodatni dokaz koliki su to izrodi vidi se i u tome što oni odbijaju tzv. „bosanski“ identitet – ne nazivaju sebe Bosancima nego Srbima! U jednom trenu u filmu oni kažu: "We are not Bosnians, my friend. We are Serbs." Kao u čuvenoj istoimenoj pesmi. Jer opštepoznato je, među CHEX-erima, da je sranje ubosni počelo zato što su Srbi hteli da ostanu Srbi.

- Ono što je najzabavnije u ovom filmu (uslovno rečeno, jer zapravo skoro nimalo zabave tu nema) jeste koliko se srpsko Zlo podrazumeva. Nije potreban nikakav povod, makar i najmanji; nikakav okidač, provokacija, NEŠTO što bi ovu dvojicu podljudi pokrenulo iz Stanja 1: Letargija u Stanje 2: Mučenje i Stanje 3: Klanje. Ne, nema tu nikakve motivacije za njihovo ponašanje – npr. osveta, da neko od njih recimo prepozna Selmu pa kaže: „Aha, tvoj brat je zaklao mog oca“ itsl. Jok. Dovoljno je samo da otkriju da je ona – Selma, i da se prozor sam od sebe stvori i otvori kraj nje. Ovi će je gurnuti kroz njega s neminovnošću zakona fizike. Selma + Srbi = Sranje!
Uzgred budi rečeno, naša „Selma“ tj. glumica Alma Terzić je zaista posvećena veteranka Chetnixploatacije: osim u ovom đubretu igrala je i kod Branđeline u ZEMLJI MEĐEDA (aka U zemlji krvi i meda), kao i u filmovima Snijeg (Post traumatic life of the Bosnian Muslim widows and daughters after their husbands and fathers were murdered by Bosnian Serb Army) i Crossroads (Benjamin is a young poet from Turkey, works in Bosnia as a volunteer to help the extrication of dead bodies from the mass graves. He comes to Bosnia in order to escape from his past). Pored toga je veteranka serije Lud, zbunjen, normalan, kao i nekoliko TURSKIH sapunjara, tipa Muhtesem Yüzyil: KösemFatih, itd.

            - Na kraju, tj. na početku: naslov filma explicitno aludira na strip MAUS Arta Špigelmana, o naci holokaustu Jevreja (miševa) – sa kojima se ovde muslimani izbosne identifikuju, da ne kažem natječu za titulu Najveće Žrtve.
            I pre nego što se javi neki dušebrižnik sa komentarom tipa „Ajde bre Gule, učitavaš svašta u jedan bezvredan film, nije to bitno, neka kenjaju šta oće, neće im uspeti u njihovim gebelsovskim namerama, niko pametan neće zaozbiljno da shvati ovo parčence govneta“ – moram vam reći da stoput ponovljena laž biva doživljena kao istina ne samo u Srbiji, gde nepismeni narod to guta i posle samo dva ponavljanja, nego i u belome svetu.
            U liberalnoj Americi, recimo, na prestižnom žanrovskom festivalu, ovo gomno se ovako najavljuje: A superlative horror parable, this shocking film is an indictment of modern history, war and the difficulties of reconciliation. It is a story for our times.
            Još gore, ovo zlodelo neki ne smesta očigledno glupi kritičari predstavljaju kao „Educational filmmaking“! Da, MAUS će da ih obrazuje o konfliktu o kojem inače ne znaju ništa, ili vrlo, iz TV dnevnika. Izvesni Emmet Duff je ovu zloguku demonizaciju nazvao „edukativnom“, i još veli: „If the viewer is already familiar with the Serbian oppression of Bosnian Muslims, his approach may prove grating and contrived, but to a new student, the scaffolding is visible but illustrative.“
            Dakle, umnogome i zahvaljujući CHEX produktima kao što je MAUS, sad je opšte mesto koje ne treba dokazivati da su musliji ubosni trpeli nekakvu opresiju od strane Zlosrba, tih nekadašnjih zdušnih boraca protiv nacista koji su sad doživeli da ih upravo s nacistima upoređuju:

Veli Emmet Duff: „Maus is not literally connected to the Art Spiegalman comic, but in appropriating the title, Herrero presents this story of persecution in ironic juxtaposition to the universal condemnation of Nazi war crimes. The specifics of this story are worth understanding, but the main point is to shed light on an underrepresented atrocity, and the Western world’s complicity in that representation. Horror has long been an excellent vehicle for political messaging, though rarely this concise and direct. If one could imagine Maus as an apolitical horror movie, it would be a fair film, though particularly cruel and unforgiving. But the voice of the creator uplifts it, and as a Trojan horse for its humanist sociopolitical messaging, it is excellent.“
Po ispoljenoj pameti, ovaj Emmet Duff je trebalo da se zove – Elmer Fudd, ali svejedno, dobronamerno-neznalački Zlo-perpetuirajući rivjui poput njegovog (OVDE) postali su opšte mesto.


- Ali završni udar ovog zlog filma je i najbezobrazniji: na kraju Srbi ispadoše krivi i za muslimanski terorizam u Evropi! Naime, naša Selma preživi mučeništvo u zemunicama i tunelima trogloditskih Zlosrba, ali je time toliko „načeta“ da na kraju, usred Berlina, ona doslovno „pukne“, tj. počne da puca na nedužan svet.
Dakle, ima li kraja tom bezobrazluku? Kao što je CAGED srpske žrtve trgovine organima pretvorio u počinioce, a abolirao zločince (Šiptare), tako sad MAUS pokazuje da su Srbi, branioci Evrope od musli fundamentolizma, zapravo donosioci i izazivaoci tog zla! Da Srbi nisu silovali Selmu, ne bi im ona sad pucala po Berlinu!
Ya Hafizu Vista, bejbi!
Od ovolikog silovanja zdravog razuma, logike i smisla čovek može samo da zanemi – pa zato i ja na ovom mestu ostajem bez reči i odjavljujem se!
PS: Ovo govno je baš u ovom trenu postalo dostupno piratima, ako slučajno poželite da ga overite. Ima ga svuda: Pajrat bej i gde god hoćete... Čudi me samo da mu na FEST-u naši velikodušni žiriji ne dadoše neku nagradu...
PPS: Pošto je sve u ovom filmu toliko preterano i karikirano i odvedeno do iza groteske, on je na ivici da se pretvori u PARODIJU CHEXA. Neko dobronameran čak bi ga mogao, mestimično, tumačiti kao izvrgavanje ruglu osnovnih CHEX principa – ali, avaj, takva dobronamernost ovde nije zaslužena.
Mada, kad pogledam ovu kreaturu iz njene vizije, nisam baš siguran...

SPS: Zaboravih reći da se uvreda na ovu povredu sastoji u činjenici da je MAUS jezivo nemaštovit onda kada bi trebalo da se zahukta i bude najzabavniji, odnosno u torturi, u igri mačora i mausice... Dok se bavi pretnjama i slutnjama, tu čak i ima nešto zanimljivog filmmejkinga (kad se, iz njene vizure, šuma ispunjava izmaglicom, recimo); ali jednom kad Zlosrbi krenu s mučenjem – počinje i mučenje gledaoca u napadno dosadnom, razvučenom, nemaštovitom i glupom filmu...

Saturday, February 25, 2017

SHERLOCK (2010)



Autori: Mark Gattis, Steven Moffat



Simply Terrible


Thelonious Monk from United States


Is Holmes a brilliant detective or some arrogant, semi-alien persona who just needs to close his eyes in order to solve mysteries of the world? His eccentricity and intelligence have been replaced with shallow egocentricity and cheep special effects. Like anyone who is into detective and mystery stories would be satisfied with slow motion effects and bunch of mathematic formula flying across the TV screen. Ohh it is that bleeding formula again, and I was blaming the butler all the time! Is Holmes a detective or an action hero? What happened with complex and intriguing plots? Terrorist attack!? Really!? What happened with WHO, WHY, WHERE AND WHEN? Who cares, look Sherlock is riding a motorcycle! And the terrible Serbian accent in the beginning of 3x01 was just too much...this basically underlined the screaming dilettantism of the whole project.



Posle velikog komercijalnog uspeha koji je Gaj Riči postigao sa holivudskim Šerlokom Holmsom kao akcionim herojem, bilo je samo pitanje vremena kada će se neko usuditi na još radikalniji pristup u predstavljanju najpoznatijeg detektiva na svetu, a zapravo skrnavljenju, kako njegovog literarnog lika, tako i njegove najsavršenije glumačke interpretacije kojom smo se svi oduševljavali gledajući maestralnog Džeremi Breta u Granadinim Avanturama Šerloka Holmsa.


Zato nije bilo nikakvo iznenađenje kada nam je BBC predstavio Šerloka iz 21. veka, a još manje što je savremena, u najvećem delu mlada publika, sa takvim oduševljenjem prihvatila modernu verziju Dojlovog junaka koji izgleda kao pevač nekog britpop benda, oblači se, priča i ponaša kao pripadnik emo pokreta, slučajeve rešava uz pomoć moderne tehnologije, a u slobodno vreme bloguje, četuje i tvituje; pola miliona gledalaca je novog Holmsa na IMDB-u ocenilo devetkom, treća sezona je bila najgledanija dramska serija u Britaniji u poslednjih deset godina, a ceo serijal je prodat u preko dvesta zemalja sveta. Publici su se masovno pridružili i tv kritičari koji nisu mogli da budu strogi prema nečemu tako trendy, tako arty, tako stylish, tako unique, tako cool, pa nije bilo iznenađenje što je serija osvojila i nekoliko Emi nagrada.


Oni pak malobrojni, koji su BBC Holmsa gledali objektivno, neopterećeni hajpom koji se oko njega stvorio, lako su uvideli da se radi o još jednom style over substance projektu – o visoko stilizovanoj i produkcijski bogatoj, ali pretencioznoj i precenjenoj seriji u kojoj atraktivni vizuelni efekti i estetika modernih MTV spotova maskiraju promašenu adaptaciju čuvenog svetskog klasika, a koja je uz sve to razvučena i dosadna što je nedopustivo kada je u pitanju serija kriminalističkog žanra, naročito što se radi o ekranizaciji uzbudljivih avantura Šerloka Holmsa. Ovo još više dolazi do izražaja zbog filmskog trajanja svake epizode od po sat i po vremena, a pošto se zbog velikog budžeta i vremena koje je uloženo u svaku od njih, snimaju samo tri po sezoni, fanovi ovog apdejtovanog Šerloka moraju na nastavak njegovih avantura da čekaju po dve godine.


Ne samo što ova serija nije udahnula svežinu izvornom liku najčuvenijeg svetskog detektiva i njegovom svetu, nego slabo funkcioniše i kao stand-alone kriminalistička drama jer ne dostiže visoke standarde kakvi su postavljeni u aktuelnim svetskim serijama ovog žanra. Stvari po nju, naravno, stoje još gore nakon poređenja, koje se neminovno nameće, sa Granadinim Avanturama Šerloka Holmsa iz osamdesetih godina prošlog veka. Dok smo u toj kultnoj seriji sa zanimanjem pratili svaki Šerlokov slučaj pokušavajući da zajedno sa njim rešimo zagonetke i оtkrijemo počinioce zločina, oduševljavajući se njegovom dedukcijom kojom je dolazio do rešenja i objašnjenjima koje je davao na kraju svake epizode, ovde nam je potpuno svejedno šta se dešava, kako će se epizoda okončati i slučaj rešiti – nema tenzije, ni drame, niti intelektualnog izazova za gledaoce-detektive što je glavna odlika kvalitetnih serija ovog žanra.
Osim upečatljivih likova i uzbudljive priče, magičnoj privlačnosti i misterioznosti sveta originalnog Šerloka Holmsa, takođe je doprinosio i mračni i zastrašujući ambijent viktorijanske Britanije svojim jezivim gotskim zamkovima, zadimljenim krčmama i opijumskim jazbinama maglovitog Londona, čijim su se ulicama, pod prigušenim petrolejkama, motale kurve, lopovi, bogalji i prosjaci nakaznog izgleda i kotrljale crne kočije u kojima su se vozile ubice sa polucilindrima, koji su ispod svojih crnih kaputa krili mesarske noževe i satare.


Sve to je nestalo u sterilnom, ispoliranom, bezbojnom i hladnom okruženju Britanije 21. veka koju gledamo u ovoj BBC-evoj seriji, sa geometrijski išpartanim ulicama, identičnim jednoličnim zgradama i kancelarijama, svemirski dizajniranim automobilima i bezličnim kriminalcima, uniformisanim u ista skupa odela, koji ubijaju snajperima, a pljačkaju uz pomoć kompjutera.  
OK, originalna je i efektna tekstualna grafika koja nam na ekranu prikazuje Šerlokove misli i zaključke koje on donosi prilikom opservacije ljudi i analiziranja mesta zločina i leševa, ali već posle dve epizode ni to nam više nije novo i zanimljivo već  samo služi kao trade mark ove serije u kojoj je forma  upečatljivija od sadržaja.


Ključni pak problem ove BBC-eve adaptacije jeste u tome što su scenaristi Getis i Mofet, u neuspelom pokušaju da osavremene Šerloka Holmsa, izmenili njegove osobine koje su ga činile tako posebnim, prepoznatljivim i omiljenim, a zbog čega njihov Šerlok umesto moderne posvete predstavlja samo iskrivljenu sliku originalnog lika čuvenog Dojlovog detektiva.
On ovde nije deduktivni genijalac iz Dojlovih priča i Granadinih Avantura koji slučajeve rešava samo snagom uma i urođenim instinktom već high IT detektiv koji u tu srhu koristi sva raspoloživa sredstva moderne tehnologije. Ovaj Šerlok do traženih informacija dolazi uz pomoć interneta, umesto svoje čuvene lupe, koristi smartfon kojim fotografiše dokaze sa mesta zločina, a zatim ih analizira uz pomoć kompjuterskih programa, tajne šifre otkriva hakovanjem sa svog laptopa, sa policijom i saradnicima komunicira SMS-om, a kriminalce prati GPS-om i špijunira preko sigurnosnih kamera.


А pošto i policija na ovaj način može da dođe do rešenja svakog slučaja, samo ne tako brzo kao on, samim tim i sposobnosti ovog Šerloka internet explorera izgledaju manje impresivne. Scenaristi su morali da sve one koji ga okružuju, uključujući i inspektora Lestrada i njegove kolege iz Skotland Jarda, predstave kao totalne debile kako bi u poređenju sa njima Šerlok gledaocima izgledao kao super genije.
Da li bi se i Dojlov Šerlok koristio ovim sredstvima za rešavanje zločina da su mu bila dostupna u 19. veku? Pa možda i bi, ali to onda više ne bi bio Šerlok Holms kakvog smo znali i voleli.


Posebno iritira to što su kreatori ove serije u nameri da Šerloka po svaku cenu uklope u bezdušni, egoistični, materijalistički i hladni svet u kojem danas živimo, gotovo u potpunosti minimizirali njegove vrline, dok su njegove mane i hirove koji su ga činili originalnim i prepoznatljivim, višestruko naglasili, i na sve to još dodali čak i takve osobine kojima su ga gotovo pretvorili u negativca. 
Originalni Šerlok jeste hladan i uzdržan i retko pokazuje emocije, ali nije bezosećajan i bezdušan kao Mofetov i Getisov kome je važnije da pobedi u nadmudrivanju sa Morijartijem od toga da li će zbog njihovog sukoba biti žrtava, a u iščekivanju novog slučaja za rešavanje on kaže Votsonu:
- Jedva čekam da se desi neko ubistvo.

A kada mu Votson u toku jedne obdukcije prigovori zbog nedostatka empatije za ubijenu ženu čiji su leš pregledali, Holms mu odgovara:
- Bolnice su pune umirućih ljudi, doktore. Plači pored njih da vidim koja je korist od toga.

Deci kojoj je umro deda i koja od Šerloka očekuju potvrdu da je otišao u raj, on hladno kaže:
 - Vaš deda nije otišao u raj, on je spaljen.

Još šokantniji od ovog Šerloka bez emocija je surovi Holms koji poput sadiste muči kriminalca na samrti samo da bi saznao da li je neka njegova pretpostavka bila tačna (staje na ranu umirućem taksisti u prvoj epizodi serije).



Dojlovom Šerloku je prijalo laskanje i imponovalo mu je kada su hvalili njegov detektivski genije, ali on nije bio bolesno narcisoidan i nadmen kao ovaj moderni Šerlok koji vređa, ismeva i omalovažava sve oko sebe, uključujući i Votsona:
-Ti si idiot, praktično su svi idioti.

Stari Šerlok je bio ekscentrik i osobenjak, ali nije bio sebičnjak kao ovaj koji mrzi ceo svet i konstantno je mračan i negativan.


Mofet i Getis čine još veću grešku kad pokušavaju da crnog Šerloka, koga su napravili, poprave i posvetle transformišući ga, u jednoj od epizoda treće sezone, u altruistu koji na Votsonovoj svadbi drži srceparajući govor, kao na izboru za mis sveta, tokom kojeg rasplače sve zvanice, pa mu čak i samom zasuze oči.
A da bi zadovoljili ukus najmlađeg, vrlo brojnog dela svoje publike – tinejdžera koji gutaju holivudske blokbastere sa akcionim super herojima i konzumiraju iste takve igrice, a ohrabreni uspehom Ričijevog Holmsa snagatora i tabadžije, autori serije su naoružali svog Šerloka istim takvim veštinama. 


Kao što dobri poznavaoci Dojlovog detektiva znaju, on se protiv kriminala, osim snagom uma, uspešno borio i fizičkom snagom kada je to bilo potrebno. Ali i pored toga što je bio sposoban da se kriminalcima suprotstavi i pesnicama i što je vešto koristio svoj štap kao ubojito oružje, Šerlok nije bio snažan kao Hulk i okretan kao Spajdermen kakav je u ovoj seriji dok se rve sa pripadnicima kineskih trijada, rutinski sređuje agente CIA, i na neboderu izvodi bungee jumping vratolomije. Ali druga su danas vremena, i kriminalci su danas mnogo opasniji, pa zato ovaj Šerlok mora biti snažan, obučen i brz kao specijalac SAS-a; pа nije ni čudo što nema vremena da se satima trucka u kočijama do mesta zločina, kada motorom tamo može da stigne za pet minuta.


E, ali biti Šerlok u 21. veku ne znači da možeš baš sve da radiš i da ti je baš sve dozvoljeno, jer osim što moderno doba pruža neslućene tehnološke mogućnosti i sva moguća sredstva za borbu protiv kriminala o kojima je njegov predak iz 19. veka mogao samo da sanja, ono podrazumeva i neka ograničenja. I to, verovali ili ne, u pogledu upražnjavanja poroka, i to baš onih po kojima je Dojlov junak bio čuven.
Jer u današnje vreme možeš bez problema da u udarnom TV terminu u 9 uveče svake nedelje prikazuješ leševe na obdukcionom stolu, ali ne možeš glavnog junaka kako se drogira. Zato ovog pc Holmsa nećete videti kako u pauzama između dva slučaja konzumiranjem morfijuma i kokaina održava mozak u funkciji, već oblepljenog nikotinskim flasterima. 


A kada se jednom započne sa skrnavljenjem legende onda je sve dozvoljeno, pa ćete tako u ovoj seriji upoznati čak i Šerlokove roditelje. Očekujemo da se u sledećoj sezoni i oženi i to devojkom koju će upoznati preko Fejsbuka.

Оsim scenarista, za ovu izvitoperenu interpretaciju Šerloka Holmsa odgovornost snosi, naravno, i glavni glumac Benedikt Kamberbač.


Svestan da ne može i ne sme da kopira Džeremi Breta, Benedikt je pokušao da kreira sopstvenog Holmsa različitog od svih dosad viđenih na filmu i televiziji, a opet dovoljno uverljivog za gledaoce. Kako? Pa tako što tokom cele serije ne menja izraz lica. A na faci poput maske koju ovaj glumac ima, teško je videti bilo kakvu emociju čak i u onim slučajevima kada bi po scenariju trebalo da je pokazuje, zbog čega Benediktov Holms najviše podseća na pokretnu voštanu figuru. Njegov dubok, autoritativan glas kojim je uspešno oživeo zmaja Šmauga u Džeksonovom Hobitu ovde mu nije nikakav adut, jer sve vreme ima istu intonaciju koju menja samo onda kad Votsonu nabraja zaključke do kojih je došao posmatranjem, ali tada govori toliko brzo da je to nemoguće pratiti. Kamberbačov Šerlok je robotizovan, autističan, beživotan i više podseća na lutku iz izloga nego na ljudsko biće.


Scenaristi su pokušali da mu daju „veštačko disanje“ dosetkama koje on s  vremena na vreme ispaljuje, ali im nije uspelo, kako zbog toga što iz njegovih usta to zvuči kao da ih je izgovorio C-3P0, tako i zato što nisu duhovite što posebno iznenađuje ako znamo da je Stiven Mofet bio scenarista jedne od najboljih britanskih humorističkih serija – Coupling.
Оriginalna i dopadljiva Bretova teatralnost po kojoj je njegov Šerlok takođe bio prepoznatljiv, u Kamberbačovoj verziji izgleda kao iritirajuće poziranje.


I ostali glavni likovi iz Šerlokovog sveta su takođe promašeni jer su ili iskarikirani ili neuspešno izmenjeni, čemu osim scenarističke postavke, kumuje i pogrešan izbor glumaca koji ih tumače.


Šerlokov nerazdvojni prijatelj, desna ruka, verni pratilac i ravnopravni učesnik u avanturama ovde je u tumačenju Bilba Baginsa aka Martina Frimana samo običan fikus, slučajni partner koji pasivno posmatra kako Holms rešava slučajeve ne pružajući mu pritom nikakvu pomoć, pa ni od njegovog ratnog iskustva i stručnosti kao vojnog doktora nema nikakve koristi.


Votson je ovde običan potrčko čija je jedina uloga da dopunjava Holmsove rečenice i pojednostavljeno objašnjava postupak kojim dolazi do rešenja svakog slučaja onim gledaocima koji nisu dovoljno inteligentni da bez takve vrste pomoći prate misli i razumeju ideje našeg super genija. Frimanov Votson je ravan, dosadan i flegmatičan; između njega i Kamberbačovog Holmsa nema uvažavanja ni prisnosti, već se to zamenjuje jeftinim fazonima kojima se aludira na njihovu homoseksualnu vezu. Umesto prijateljskih razgovora i sučeljavanja mišljenja, njih dvojica se stalno svađaju i to oko besmislica, kakva je na primer, rasprava o tome da li je Holmsov sajt imao više poseta od Votsonovog bloga.


Umesto simpatične i odane Mrs. Hadson, Holmsova stanodavka je ovde jedna iritantna, laprdava i dosadna baba.


Ni sama kuća u ulici Bejker ovde ne predstavlja Holmsov štab–tvrđavu iz koje on crpi snagu i inspiraciju, već samo prebivalište koje mu služi jedino za spavanje.
Najlošije rešenje i najneprijatnije iznenađenje je izbor glumca koji igra Šerlokovog arhineprijatelja – profesora Morijartija. Autori serije po svaku cenu su nastojali da ostanu dosledni principu da tumači svih glavnih likova iz Dojlovih priča o Holmsu budu fizički potpuno drugačiji od njihovih dosad viđenih filmskih i televizijskih inkarnacija. Da bi u potpunosti iznenadili gledaoce koji su očekivali da vide još jednu zastrašujuću fizionomiju koja bi bila dostojan pandam jednom od najjezivijih i najupečatljivijih zlikovaca viđenih na malim ekranima – Eriku Porteru, oni su rešili da Morijarti izgleda potpuno suprotno od toga kako bi trebalo da izgleda "Napoleon zločina“.


Ali i tu su omanuli, jer umesto lika nekog simpatičnog čove dobrice koji bi bio jedini pravi antipod mračnoj pojavi ultimativnog negativca kakav je Morijarti, izabrali su nekog potpuno bezličnog glumca koji liči na nekog IT menadžera čiju dosadnu facu ne možete da zapamtite ni posle nekoliko epizoda a čijem liku ni uz najveću maštu ne možete da pripišete zločinačka dela po kojima je Moriarti poznat.


Endrju Skot, koji ga tumači, pokušava da gledaoce ubedi u to koliko je opasan i strašan tako što se beči i pravi kretenske grimase, ali ih tako, umesto da uplaši, samo zasmejava jer tada izgleda kao da ima zatvor.



Ni novom karakterizacijom njegovog lika Mofet i Getis nisu ništa postigli niti bili originalni jer je njihov psiho-egzibicionista Morijarti samo loša kopija Hit Ledžerovog Džokera iz Nolanovog Betmena.


Ali neka vas Morijartijeva kretenska pojava ne zavara; iako ne izgleda kao strašni mastermind podzemlja od koga drhte i njegovi podređeni a i policija, on u svojoj kriminalnoj organizaciji ima tako opasne saradnike da bi mu na njima pozavideo i originalni Dojlov Morijarti. To su najpoznatiji svetski zlikovci koji su i posle njegove smrti nastavili sa kriminalnim delima svog šefa sejući zlo i smrt svuda gde se pojave i šireći strah i trepet po Britaniji i celom svetu. Već ste pogodili da su to Srbi koji su glavni razlog zašto čitate o ovoj seriji na našem blogu, a ujedno i idealna prilika da se opljune po njoj. Da bi se što uspešnije infiltrirao u njihove redove kako bi ih raskrinkao i time zadao konačan udarac Morijartijevoj mafijaškoj organizaciji, Šerlok je odvojio dva sata da bi na svom iPodu naučio srpski jezik. 


Srbi su ga, međutim, brzo provalili, ali ne, nije ga odao njegov engleski akcenat, jer Šerlok govori srpski podjednako dobro kao i oni (što ćete moći i sami da čujete), već njegova superinteligencija, tj. mora da je rekao nešto mnogo pametno što Srbi nisu mogli da shvate pa im je odmah postao sumnjiv. Ili je, možda, provaljen zbog toga što se nije kompletno maskirao, jer je u pokušaju da se kamuflira u tipičnog Srbina, pustio dugu kosu ali je zaboravio da pusti i bradu.



Prva epizoda treće sezone počinje scenom u kojoj Šerlok beži kroz neku šumu od grupe naoružanih ljudi koji se dovikuju na srpskom jeziku. Holmsovi progonitelji u ovoj akciji koriste i helikopter.


Nepoznato je da li se ova noćna potera odvija u UK ili u Srbiji mada je i jedno i drugo čisti SF – kao što je nemoguće da srpske tajne službe vršljaju po britanskim šumama, još manje je verovatno da bi se srpski bezbednjaci usudili da u okupiranoj Srbiji uhapse Britanca koji radi za službu pod čijom komandom se i sami nalaze.


Pošto su opkolili i zarobili Šerloka, Srbi ga odvode u podrum gde započinju sa tradicionalnim srpskim isleđivanjem, uz pomoć poligrafa koji nepogrešivo utvrđuje istinu.


Oni ništa ne prepuštaju slučaju, pa su ispred zaključane prostorije u kojoj muče Šerloka, postavili i stražara sa automatskom puškom.




- Ali otkud vam ideja da su to Srbi kad je njihov stražar obučen u sovjetsku/rusku uniformu? Možda su to ipak Rusi? - upitaće možda neko.
Pa odao ih je tečni srpski jezik na kojem glavni mučitelj ispituje Šerloka. A objašnjenje za vintage rusku uniformu i šapku koju nosi ovaj Srbin, kao uostalom i za tretman kojem smo od strane Engleza i njihovih kolega sa druge strane okeana izloženi kroz celu istoriju, jeste u tome što smo na angloameričkim geopolitičkim kartama uvek bili, i bićemo, mali Rusi, pa nas tako percipiraju i engleski scenaristi.


Iako, naizgled, u bezizlaznoj situaciji, Šerlok povećava svoje šanse da preživi tako što uspeva da se oslobodi ćelavog srpskog mučitelja ubedivši ga da mu se žena, dok on krvavo radi u podrumu u trećoj smeni, švaleriše sa komšijom grobarom. Da li je ovo zlonamerna aluzija engleskih scenarista na predsednika naše države ljubomornih na to što na čelu svoje zemlje nemaju tako obrazovanog državnika, ili pak samo slučajnost, ne znamo, ali znamo da je engleski glumac, koji tumači ovog Srbina, časove srpskog jezika pohađao kod našeg prestolonaslednika.


Ali po odlasku ćelavog batinaša, Holms ostaje sam sa stražarom u ruskoj uniformi. I baš kada je očekivao nastavak mučenja, pred njim se ukazalo lice njegovog brata Majkrofta, jednog od najviših članova britanske vlade i šefa MI6, koga glumi sam Mark Getis. Ovde je, za razliku od ostalih glavnih likova u seriji, izbor glumca bio savršen, jer Getis ima baš takvu ljigavu facu kakve smo navikli da viđamo u vrhu britanskog MOD-a i Forin ofisa.


Pošto su Srbi iz Morijartijeve kriminalne mreže svojim zločinačkim delovanjem ugrozili nacionalnu bezbednost britanske imperije, Majkroft se bez Šerlokovog znanja još ranije infiltrirao među njih kako bi ih iznutra uništio. Sada je, međutim, bio primoran da skine svoju „masku“ i otkrije se da bi spasao brata. On je nečujno likvidirao srpskog stražara sa šapkom, preobukao se u njegovu uniformu, a zatim opušteno ušao u podrum u kojem je bio vezan Šerlok. Sve to je uradio tako vešto i neprimetno da ni njegov rođeni brat nije mogao da ga prepozna, čak ni kada mu se ovaj obratio na srpskom jeziku jer ga je Majkroft govorio bolje i od samih Srba. A kako je to impresivno zvučalo, poslušajte i sami. Videćete da će vam biti nemoguće da po govoru zaključite ko su ovde Srbi a ko Englezi.


Iako ga je Majkroft oslobodio, izvidao mu rane junačke i prebacio ga na sigurno, Šerlok nije mogao da mu oprosti što se ranije nije umešao kako bi ga poštedeo srpskog mučenja. Majkroft mu je odgovorio da je on sam mnogo gore prošao od njega jer je zbog ovog tajnog zadatka morao toliko dugo vremena da provede u društvu Srba.


A u novoj sezoni serije će se na listi engleskih, pa time i Šerlokovih neprijatelja, posle  Srba i Kineza, sigurno pojaviti i Rusi, u skladu sa aktuelnom politikom Forin ofisa. I ne samo zbog toga, već i zato što su naneli težak udarac BBC-u, a i britanskim fanovima serije pokvarili uživanje u završnici 4. Sezone. Kako?
Pa tako što su, kao što su nedavno pod oznakom „breaking news“ objavili britanski mediji, a prenele sve svetske agencije, operativci ruskih obaveštajnih službi hakovali poslednju epizodu serije i dan pred svetsku premijeru na BBC-u, postavili je na internet, i to sa ruskom nadsinhronizacijom da bi svaki Englez mogao da je gleda.


Zašto? Kako zašto?
Pa da bi piratizovanjem BBC-ovog najpopularnijeg i najuspešnijeg proizvoda i brenda u svetu, Rusi udarili i na samu najveću britansku medijsku korporaciju, simbol globalne moći i uticaja Ujedinjenog Kraljevstva, a time i na jedan od glavnih temelja britanske imperije.


Baš tako su u ostrvskim medijima gledaocima i čitaocima to objasnili engleski politički analitičari i dežurni rusofobi.
Zato je jedino pitanje koje se postavlja u očekivanju 5. sezone, da li će BBC Šerlok na novi zadatak za krunu crne kraljice Elizabete putovati u Donjeck, prerušen u posmatrača OEBS-a, ili ćemo ga gledati prerušenog u humanitarca Crvenog polumeseca kako pokušava da se uvuče u opkoljeni Alepo da bi iz obruča sirijske i ruske vojske izvukao instruktore SAS-a, koji su tamo obučavali umerene glavoseče Al-Nusre.    


SIMERIJANAC