Tuesday, April 30, 2019

БОЖИЋНИ УСТАНАК (2017)



Редитељ: Жељко Сошић
Сценаристи: Жељко Сошић и Јована Бојовић


„ Noć je. U kući Boža Šćepanova se nazire svjetlost, u kafani sjede i igraju karte Krsto Zrnov, kapetan Drašković, Niko Božov. Mir je. Odjedanput noćnu tišinu remeti bat vojničkog koraka. Mirnim usnulim mjestom odjekujе zveckanje oružja, a ispod teške vojničke čizme se ugiba  tlo. Crna Gora je okupirana.“



Ево и првог монтенегринског чекса на блогу и то телевизијске серије чије је приказивање горе наведеним речима у подгоричким Дневним новинама, најављено гледаоцима у Црној Гори. Већина људи са ових простора би, имајући у виду назив серије-Божићни устанак, збуњено упитала:
– Па зар није народни устанак против окупације Црне Горе од фашистичке Италије био 13. јула?

Па јесте, али ова серија се не бави тим догађајем.

– Па против чије је онда окупације подигнут тај устанак у серији? Аустро-угарске 1916? Да није серија можда о неком од устанака против Турака?

Па није.

Није ни чудо што не знате о којем је устанку наше умјетничко дјело и која се окупација у њему приказује – парафразирамо вам речи аутора серије – јер у школама вас нијесу учили праву историју Црне Горе већ фалсификовану, а ми смо то исправили овим пројектом који представља екранизацију најстрашнијег али и најсвијетлијег догађаја у црногорској историји када се на Божић 1919. године црногорски народ дигао на устанак против српске окупације Црне Горе. Серија ће бити умјетнички приказ ових историјских дешавања, али искључиво заснован на чињеницама које су нам обезбиједили најеминентнији црногорски историчари.

                         
А онолико колико је ова серија уметничка, толико је и заснована на историјским чињеницама у шта су могли да се увере сви који су је гледали, а они који нису ће моћи након што прочитају приказ на овом блогу. Али, да чујемо којим су то још бираним речима аутори најављивали своје дело:
- Биће то епски спектакл, прва играна серија са историјском тематиком у историји црногорске телевизије, раскошна и визуелно атрактивна серија епохе са неколико стотина статиста, снимана на десетинама различитих локација, са најбољим и најпопуларнијим глумцима и најквалитетнијим телевизијским и филмским сарадницима из Црне Горе и региона.

Када чујете да неко из Црне Горе даје овако помпезне најаве у вези са снимањем неког телевизијског пројекта, прво помислите да је у питању најава нове сезоне тв сапунице Будва на пјену од мора или неке друге серије браће Караџић, или пак да се само ради о зајебанцији, односно новом скечу црногорских Надреалиста – Букс оф Књиге.
Али када узмете у обзир претходно цитирану политичку агенду на којој ће серија бити заснована, а то је фалсификовање историје Црне Горе и антисрпска пропаганда, и да су аутори озбиљни када кажу да ће за реализацију таквог пројекта добити потребан новац и логистику, онда схватите да иза серије Божићни устанак стоји монтенегринска држава.
И да, серија Божићни устанак (у даљем тексту БУ) је пројекат монтенегринског режима, снимљен под покровитељством Министарства културе, у продукцији Радио Телевизије Црна Гора. Цео продуцентски тим чини проверени режимски кадар, као што су бивши директор РТВ ЦГ Раде Војводић и главни уредник радија Антена М Дарко Шуковић, а ово одабрано друштво је појачао и репрезентативни представник монтенегринске културне сцене - бивши боксер а сада писац Милорад Поповић као уметнички директор серије. Пре почетка снимања, као један од продуцената био је најављен и тадашњи министар културе и директор Црногорског народног позоришта, нама познатији као глумац, Бранимир Поповић, али се он на крају уместо тога одлучио да свој допринос настанку ове серије да ангажовањем своје супруге Сање за главну женску улогу.  
          

           
Медијску подршку за БУ обезбедиле су главне режимске новине Побједа и водећи монтенегрински портали попут Аналитике и Cafe del Montenegra. А о значају овог пројекта за монтенегринску власт најбоље говоре речи тадашњег министра културе Јанка Љумовића којима је, након пријема ауторске екипе, најавио почетак снимања серије:

"Jedan od činilaca koji gradi identitetsku svijest svakako je poimanje o značajnim događajima iz prošlosti. Svaka nacija svijeta gradila je svoje kolektivno sjećanje na događajima koji su u određenom istorijskom trenutku bili presudni za identitet zajednice. Uloga umjetnosti i moć medijske produkcije u tom kontekstu je od suštinskog značaja.


             
Za crnogorsku kulturu izuzetno je važno što će tema Božićnog ustanka dobiti svoju umjetničku obradu, odnosno televizijsku igranu seriju koja se naslanja na recentnu nauku koja je o tome događaju stvorila značajnu istoriografsku produkciju. Čestitam producentima, autorskom timu, glumcima i svim saradnicima na projektu koji na ovaj način bogate crnogorski televizijski i umjetnički arhiv, arhiv kao riznicu velikih datuma i događaja koji u kulturno identitetskoj memoriji grade našu spoznaju o sebi".

Зато је као стручни консултант за историјска питања ангажован баш један такав научник – најпознатији монтенегрински квазисторичар Новак Аџић (http://www.in4s.net/adzic-doktor-prije-doktorata-postao-istoricar-cak-prije-zavrsetka-prava/), који је осим „стручних“ квалификација за учешће у оваквом пројекту испуњавао и главни услов да буде део горе наведене екипе јер је овај правник и политичар током своје каријере обављао више државних функција.



Да не заборавимо ни то да је снимање серије аминовао и министар просвјете  Дамир Шеховић, а помогле га Управа за заштиту културне баштине и народни музеј Црне Горе, као пројекат од великог културно историјског значаја,  Министарство одбране и Војска Монтенегра која је све своје ресурсе ставила на располагање ауторској екипи, а колико су они импозантни, могао је да се увери свако ко је гледао серију.

                           
На листи најугледнијих монтенегринских личности које су заслужне за настанак овог пројекта једино недостаје Мираш Дедеић кога су аутори очигледно заборавили да позову да благосиља почетак снимања. Или можда то ипак нису урадили јер су се плашили баксуза и несрећних случајева на снимању.
Серија је финансирана са 400.000 евра од стране државних министарстава и институција, општинских администрација и компанија у државном власништву попут Аеродрома ЦГ или Електропривреде ЦГ (са већинским државним капиталом), тако да су њено снимање, у ствари из својих џепова платили грађани Црне Горе.
А који уметници из Црне Горе су добили велику част али и одговорност да реализују овај велики национални пројекат? Ко је режирао, а ко био сценариста БУ?
То су дипломци Факултета драмских умјетности на Цетињу – млади позоришни редитељ Жељко Сошић и још млађи драматург Јована Бојовић.


Па зар нису могли да нађу неког искуснијег и верзиранијег за ову врсту пројекта? Сошић је снимио само два филма а ниједан није са историјском тематиком (његово дебитантско остварење и дипломски рад је урбана драма Имам нешто важно да ти кажем о младом подгоричком музичару кога је тумачио певач Бојан Маровић) и углавном режира позоришне представе, а и Јована пише за позориште и никада није радила сценарио за телевизијску играну форму.


Па кога су могли да изаберу? Није баш да је Црна Гора крцата искусним и талентованим телевизијским и филмским ауторима.
- А зашто не Милана Караџића чије су серије и филмови у последњих неколико година имали велику гледаност и успех у региону? - упитао је сигурно неко од продуцената, али су му остали одговорили: - Па зато што он ради и живи у Београду, значи не може му се у потпуности вјеровати, а осим тога, он углавном режира и пише комедије па је неизвјесно како би се снашао у озбиљној драмској серији историјске тематике, а имајући у виду политички осјетљиву тему, питање је да ли би уопште пристао да ради такву серију.
- Али јесу ли Жељко и Јована дорасли овом захтјевном умјетничком и што је још важније, политичком задатку који је пред њима? – упитао се сигурно бар неко од покровитеља овог пројекта. А они који су их предложили су им највероватније овако одговорили:  
- Сигурно да јесу – знање које су стекли и таленат који су развили школовањем на умјетничком факултету Универзитета Црне Горе су за то најбоља гаранциија, а својим успјехом на серији само ће подићи углед Универзитета и образовног система Монтенегра. А што се тиче њихове морално-политичке подобности, па ту тек нема разлога за бригу - ко ће вјерније и досљедније да прикаже званичну државну верзију једног историјског догађаја од кадра који смо ми сами одшколовали и којем дајемо државне паре!


Сошић је власник филмског продукцијског студија Догма који је на конкурсу црногорског Министарства културе из 2014. године, управо за развој и реализацију овог пројекта добио 40.000 евра, а ангажован је у својству сарадника у настави као предавач на Факултету драмских умјетности на Цетињу из предмета филмски и тв сценарио, док Јована на овом факултету на истом предмету ради као асистент.

Да чујемо сада којим то најбољим и најквалитетнијим глумцима из Црне Горе и региона су, како је најављено, додељене улоге у серији.
Глумце из Црне Горе предводе ветерани Момо Пићурић, Боро Стјепановић и, на наше изненађење, Младен Нелевић, који свој глумачки хлеб већ двадесетак година најчешће зарађује у Србији и Београду – у филмовима и серијама (старијој публици најпознатији је по изванредном портретисању владике Његоша у Кадијевићевом и Витезовићевом телевизијском ремек делу - Вук Караџић). 


Али ако је Нелевићево учешће у овој антисрпској серији и било изненађење, онда оно Боре Стјепановића сигурно није.
Како није? Па зар није чувени епизодиста Ју филма завршио филмску академију у Београду, зар није био члан београдских позоришта и радио као асистент на ФДУ, зар нису политички и војни челници Републике Српске на почетку рата у Босни демобилисали њега и његовог сина и дозволили му да са њим и супругом из Босне оде у Србију, и зар није из Сарајева избегао право у Београд где је наставио да ради наступајући у позоришту и филмовима и серијама које и даље овде снима? Па јесте, све је то тачно, али је Боро све то заборавио и већ неколико година пљује у бунар из кога је пио и још увек пије. Његови политикантски интервјуи препуни ирационалне мржње према Србији и Србима од којих је најкарактеристичнији онај који је дао Дневном Авазу https://www.klix.ba/magazin/kultura/boro-stjepanovic-kusturici-treba-psihijatar-koji-nije-karadzic/170129011 (у којем смо сазнали да су он и његова супруга по доласку из Сарајева у Београд страховали да ће их неко од Београђана које су сретали на улицама гађати гранатом или заклати, и у којем фрустрацију личном професионалном каријером покушава да излечи нападима на Кустурицу), навели су многе које су их прочитали да закључе да је Боро Стјепановић био тако убедљив у својим улогама у којима је тумачио искомплексиране, завидне и пакосне маргиналце, баш зато што и није глумио већ играо самог себе.


Ето зашто је сигурно одушевљено прихватио улогу у антисрпској серији каква је БУ, надајући се да ће му се коначно пружити прилика да оно што задњих неколико година прича, докаже и делима – у послу којим се бави, и то у великом стилу.


Редитељ Божићног устанка ипак изгледа није довољно препознао тај његов ентузијазам.


А где је Милутин Мима Караџић, најпознатији и најпопуларнији глумац Црне Горе? Па он сигурно глуми у овој серији! Посебна препорука му је што је још пре три године, снимио промотивни спот за улазак Црне Горе у НАТО пакт, у оквиру кампање Партнерство за сигурну будућност
због чега је био изложен ЧАК и прозивкама и непријатним питањима појединих медија у Србији, а што је он све јуначки издржао.


Али и поред тога, Миме у серији ипак нема. Највероватније зато што је најпознатији као комичар, па публику пре свега асоцира на тај жанр због чега би му се смејала чак и ако би се појавио у смртно озбиљној драмској серији каква је требало да буде БУ, која код гледалаца не треба да изазива смех (бар су се аутори заносили да неће) већ бол, сузе и осветничку мржњу према „српским окупаторима“. Ето, зато је сигурно Мима извисио за улогу. Остали глумци из Црне Горе који играју у серији углавном припадају млађој генерацији и већина је позната публици у региону из Будве на пјену од мора, а предводе је већ поменута Сања Поповић и Милош Пејовић.


А зашто нема Момчила Оташевића, најпознатијег, а многи кажу и најбољег младог глумца из Црне Горе, који је публици у региону постао познат управо преко поменуте Будве? Па он је изгледа имао паметнијег посла.


У телевизијском приказу монтенегринске истине несебично су помогле и колеге из Хрватске и БХ Федерације – Амар Буквић и Мирза Халиловић.

                                       
 
                                              
Ок, очекивано је да ће они глумити у антисрпској серији, али који глумци из Србије-Београда су им се придружили? Осим наравно Умрлог Пре Рођења, Мирјане Карановић и Николе Ђуричка.
За дивно чудо, ово троје се ипак не појављују у овом чексу.

                           
А зашто, можемо само да претпоставимо. Умро Пре Рођења је сигурно већ ангажован на неком новом холивудском пројекту исте врсте, док су од Ђуричка вероватно одустали из истих разлога због којих и од Миме, а и Ђаволина га је већ довољно експлоатисала у свом редитељском првенцу.
                                                 

А Мира? Она или није била задовољна понуђеним хонораром или, што је вероватније, предложеним сценариом.

                         
Али ако њих нема, који су онда други глумци из Србије, читај Београда, узели сребрњаке за учешће у овој монтенегринској чекс серији? А избор је заиста велики јер је добро познато да би београдски глумци због овакве понуде газили једни преко других као проститутке у неком јефтином куплерају у који је залутала муштерија, која би онда натенане могла да бира и погађа се око цене.
Али ако сте мислили да ће се продуценти и аутори БУ одлучити за неке анонимне студенте глуме који их неће пуно коштати, преварили сте се. Њима су били потребни квалитетни, искусни и популарни глумци из Србије, познати и у Црној Гори и региону, који ће обезбедити да серија буде успешна и гледана, и својим учешћем дати на значају и кредибилитету овом пројекту. Наравно, при овом избору, посебно се ценило црногорско порекло глумаца.
Главне улоге су тако добили: Војин Ћетковић (глуми једног од вођа Божићне побуне, капетана Ђура Драшковића) и Миодраг Радоњић (млади комуниста Данило, главни јунак серије), а ту је и Војинова кума Наташа Нинковић (Ксенија Божова, мајка рођене браће који се у Божићној побуни боре на супротним странама).

                            
У споредним, али ништа мање значајним улогама појавили су се Марко Николић (митрополит Православне цркве Црне Горе Митрофан Бан) и Небојша Кундачина (игра пуковника српске војске, у серији генерала, Милутиновића).
Није нас изненадило што су се Војин и Наташа појавили у овом чексу јер су се у овом жанру већ доказали - Ћетковић у филму Human Zoo данске манекенке Рие Расмунсен, које је колега Харви већ истранжирао на блогу, а Нинковићка у Антонијевићевом Спаситељу, али нам није било јасно како се и зашто легендарни Марко Николић, пола глумац а пола вожд Карађорђе, појавио у оваквој серији. У интервују који је касније дао једној РТС-овој новинарки сазнали смо каква га је, на жалост, тешка мука натерала да прихвати ову улогу због чега је за снимање прочитао само део сценарија у којем се појављује његов лик.
Исто питање би се могло поставити и у вези са учешћем Небојше Кундачине у овој монтенегринској серији, не само зато што је овај одлични позоришни и телевизијски глумац такође био изванредан као Карађорђе (у документарно-играној серији Трагом Карађорђа), већ и зато што је као и Марко Николић у досадашњој каријери бирао улоге и пројекте у којима је учествовао. На ово питање он је, међутим, дао немушти одговор који ћете моћи да чујете у последњем наставку овог текста.

                                                  
Ова искусна екипа глумачких ветерана из Београда освежена је младим Миодрагом Радоњићем, који се на телевизији „прославио“ улогама у РТС-овим серијама попут тинејџ сапунице Војна академија или у трагикомичном покушају копирања скандинавских крими серија Убице мога оца, а на великом платну у филмском  деби промашају Југа Радивојевића Игра у тами у којем Миодраг глуми макроа. Та улога му је очигледно била најбоља препорука за ролу Србина Драгана у америчком телевизијском трилеру My daughter is missing у којем српски криминалци отимају у Београду америчку студенткињу како би је продали својим компањонима за проституцију.

                           
Није ни чудо што је Радоњић након учешћа у оваквим пројектима, када му је понуђена улога у БУ, изјавио за сајт Пинка Монтенегро:
 
Radonjić kaže da ga je toj ulozi prije svega privukao scenario, čija je struktura jako dobra. Kako kaže, scenario Željka Sošića jedan je od boljih koje je imao prilike da pročita, a tumačenje lika Danila najinspirativnije i najsloženjije glumačko iskustvo u karijeri.

У то време, наравно, није знао да ће каријеру ускоро обогатити и улогом обијача аутомобила –Баће у крими драми Милоша Аврамовића Јужни ветар.
    
Али наведени глумци нису били једини Београђани који су из Србије унајмљени да публици у Црној гори и региону прикажу монтенегринску верзију Божићне побуне. Свесни да ће на Цетињу и у Црној Гори тешко наћи довољно стручну и компетентну екипу за снимање и техничку реализацију серије која је требало да и са тог аспекта буде на високом нивоу, продуценти су се поново окренули Београду у потрази за квалитетним, искусним и познатим сценографима, костимографима, директорима фотографије и сниматељима, а ови су се радо и спремно одазвали позиву са Цетиња.
За фотографију и камеру били су задужени Петар Поповић и Иван Костић (Жигосани у рекету, Завет, Монтевидео, Непријатељ), за сценографију Миленко Јеремић (Лепа села, Сеобе, Црна мачка Бели Мачор), за костиме Гордана Ангеловски (Византијско плаво, Ране, Како су ме украли Немци), шминку Наташа Крстић (Лепа села, Ране) док је маскер и власуљар била Љиљана Анђелковић (Подземље, Сабирни центар).  
Из црногорских медија сазнали смо да је серија, осим на Цетињу, у Подгорици, и Даниловграду, снимана и у Београду ( градске власти су, дакле, великодушно омогућиле да се у престоници Србије снима серија у којој је она проглашена окупаторском државом), а медијску подршку у Црној Гори обезбедио је Пинк М Жељка Митровића.

                                   
С обзиром на оволики број глумаца и чланова телевизијске екипе из Србије, који су у настанку ове серије дали готово равноправан допринос са својим колегама из Црне Горе, могли бисмо овај чекс назвати монтенегринско-српском копродукцијом. Ипак, имајући у виду да је финансијер БУ монтенегринска држава одакле су и сами аутори, а да су глумци и технички део екипе само плаћеници, односно најамни радници, и да држава Србија бар званично није спонзорисала снимање ове серије, то ипак не можемо приписати настанак овог чекса српском Министарству културе и информисања и Филмском центру Србије ма колико би они то сигурно желели и на то били поносни.

Серија Божићни устанак представља дилетантски политички ТВ памфлет заснован на лажној монтенегринској историографији насталој фалсификовањем, измишљањем, извртањем или у најбољем случају прећуткивањем историјских чињеница, снимљен у пропагандне сврхе владајућег режима како би се употребио за идеолошко-политичку индоктринацију народа Црне Горе монтенегринском пропагандом која им се овај пут сервира замотана у фолију културно уметничког програма забавног садржаја – игране серије за најшире народне масе.

Историјски догађај којим се бави ова серија, а који монтенегрински историчари називају Божићним устанком, је оружана побуна, коју су након ослобођења Црне Горе од аустроугарске окупације и њеног уједињења са Србијом у једну државу, а потом у Краљевство СХС, подигли уочи Божића, 6. јануара 1919. године, противници безусловног уједињења Црне Горе са Србијом и присталице краља Николе (који је у јануару 1916. године пред надирућим трупама Аустро-угарске војске напустио Црну Гору и емигрирао у Француску да би убрзо потом Црна Гора капитулирала, њена војска распуштена а Аустро-угарска окупирала земљу). Након што су савезничке снаге, предвођене јединицама српске војске удружене са црногорским комитама, у новембру 1918. године ослободиле Црну Гору, уједињење је проглашено одлуком Велике народне скупштине српског народа у Подгорици на којој је и детронизована династија Петровић-Његош, а краљу Николи забрањен повратак у земљу.

                             
Побуну су организовали бивши министар у Влади Црне Горе Јован Пламенац, и војно-обавештајна служба Италије, чији је агент у Црној Гори био Ђовани Балдачи, а покренута је како би се одлуке Скупштине поништиле и уједињење њима проглашено спречило. Осим италијанске, побуњеници (тзв. зеленаши) нису имали подршку других држава победничке коалиције јер је силама Антанте одговарало стварање југословенске државе као тампон зоне између немачко-аустријског утицаја са запада и руског са истока, као и да би се Србија ослабила формирањем вишенационалне државне заједнице. Тако је Италија, која је планирала да преко независне Црне Горе реализује своје геополитичке циљеве на Јадрану и Балкану (да би је придобиле за улазак у рат на својој страни, силе Антанте су јој Лондонским уговором 1915. обећале северну Далмацију, Истру, протекторат над Албанијом и Валону), остала усамљена у својим настојањима да уједињење спречи.

                                       
Оружана борба коју су на Бадње вече 1919. године на Цетињу покренули зеленаши не може се назвати устанком већ побуном јер није била масовна, нити уживала већинску подршку народа Црне Горе (у борбама је учествовало око 1500 људи), била је локално ограничена (Цетиње, Ријека Црнојевића, Вирпазар, Никшић, Ровци..), није била хомогена нити организована са јединственим ланцем командовања и јасним војно-политичким циљем. Зато је и угушена за три дана од стране присталица безусловног уједињења из саме Црне Горе (тзв. бјелаша), којима су помагале Јадранске трупе војске Краљевства СХС (састављене од југословенских добровољаца са јужнословенских територија под аустроугарском окупацијом) под командом српског пуковника Драгутина Милутиновића, подређеног француском генералу Полу Венелу. У тродневним сукобима на обе стране је погинуло око 50 људи. Након слома побуне, највећи број зеленаша се вратио кућама, а мањи део је наставио са герилском оружаном борбом све до 1929. године када су многи ликвидирани или ухапшени док су преостали емигрирали у иностранство (највише у Италију). Власти Краљевине су процесуирале директне учеснике у Божићној побуни, њих 200-300; нико није осуђен на смрт већ на казне затвора (неколико на доживотну робију), али је највећи број помилован када је краљ Александар прогласио амнестију. Након тога се и већина побуњеника из емиграције вратила у новоформирану државу против које су 1919. били подигли оружје, у којој су потом поједини од њих добили и војничке пензије а неки чак и функције, укључујући и политичког вођу побуне Јована Пламенца.

А да верзија тих догађаја из угла монтенегринских историчара, па тиме и њихов приказ у режији монтенегринских уметника у овој серији, изгледа потпуно другачије, видећемо у следећих неколико наставака у којима ћемо представити овај чекс серијал.


Sunday, October 14, 2018

RENEGADES (2.deo)


I dok Foke šetaju po Sarajevu, sređuju srpske konobarice i planiraju novi upad na teritoriju koju kontroliše Vojska Republike Srpske, major Petrović i dalje po brdima oko grada traži svoje zaklete neprijatelje. Upravo su mu dojavili da je u srpsku zasedu upao džip sa Fokama i da su ga njegovi vojnici izrešetali.


Ali kada je došao na lice mesta video je da su umesto Foki likvidirani sami Srbi koji su na njih poslati i da su ostavljeni Petroviću kao poklon, umotani u ciradu.



Za to vreme Foke opušteno razrađuju plan predstojeće akcije lova na blago a iako ih je njihov komandant kaznio i poslao tri dana na „hlađenje“, oni to čine u sred baze, i to u prostoriji koju komanda koristi za planiranje vojnih operacija.


Iako bi njihov identitet trebalo da bude tajna ne samo za neprijatelja već i za sve američke vojnike koji ne pripadaju SEALsima, u ovom filmu se oni komotno pojavljuju i mešaju sa regularnom voskom a u kantini javno dogovaraju kako da maznu blago. I pritom ne koriste nikakve šifre.


Stenton je od Lare dobio plan podvodnog Grahova sa ucrtanim koordinatama banke i naravno sefa koji će im predstavljati najveću prepreku jer je, kao što smo čuli, jedan od najbezbednijih na svetu iako je napravljen 1920. godine. Sada ćemo saznati i da je proizveden u Španiji. Zašto baš tamo i kako je španski sef dospeo u malu varoš u Bosni? Možda su ga Španci izbacili sa padobranom iz aviona. Ali za Foke ništa nije nepremostiva prepreka, oni su već smislili kako da ga probiju, pa prave listu alata koji im je za to neophodan. Zato sa Larom odlaze u lokalnu gvožđaru gde će im uslužni gazda Kurjak odmah pronaći ono što traže.




- Ovo su oni Amerikanci što su prekjuče pobili pola vojske RS i oteli generala Milića. Treba im nešto iz tvoje gvožđare.


- Nema problema. Da zapakujem?


Sledeće što im je potrebno je kamion u koji će utovariti zlatne poluge kada ih izvade iz jezera. Očekivali biste da će ukrasti neki sa sarajevskih ulica, ali ne, oni odlaze u svoju bazu i tamo ga, iako su kažnjeni, dobijaju, i to čak bez ijednog pitanja za šta im je potreban, a što je najluđe, iz vojnog hangara ga izvoze tako što im je ključeve uručio bez ikakve dozvole, naredbe ili nekog papira komande, Srbin Sergej koga je američka vojska zaposlila na izdavanju vojne opreme i vozila?! Kako su ga ubedili? Tako što su mu rekli da je u pitanju tajna misija i da će, ako im pomogne, dobiti orden.



Pošto su potrpali potrebnu robu u kamion, nonšalantno je izvoze iz baze. A zatim sa Saint Larom dolaze na jezero kako bi izviđanjem na licu mesta prikupili sve informacije neophodne za uspešno izvođenje operacije lova na podvodno blago. Dok su se pripremali da zarone, Saint Lara započinje da primenjuje svoju terapiju na Metu kako bi nastavila da postepeno ruši neprobojni zid koji je najsuroviji i najtvrdokorniji specijalac izgradio oko sebe i da svojom čudesnom energijom razmekša njegovo srce i probudi najtananije emocije koje je on sakrio duboko u sebi. Zato ga pita da li ima porodicu. Kada on odgovori da nema, Lara izgovara sledeću magičnu rečenicu iz programa svoje terapije:


Australijanac Stejplton koji tumači Barnsa ima facu okorelog kriminalca ili u najboljem slučaju izbacivača, ali porodičnog čoveka sigurno ne.


Komandant Foki ipak je uspešno odoleo Larinom suptilnom pokušaju da otkrije njegove najintimnije porodične tajne, pa on prekida seansu sledećim rečima:


Taman kada su hteli da zarone, pojavljuju se Srbi na patrolnim čamcima (očekujemo da se do kraja filma pojave i podmornice Vojske Republike Srpske) zbog čega Foke i Saint Lara odustaju od svog nauma. Ali dok je humanitarna konobarica bila u noćnom izviđanju sa američkim specijalcima, lokalni krimos Boris obio joj je gajbu i pronašao zlatnu polugu, što ona sa užasom otkriva nakon što se vratila kući.
Za to vreme, Foke u bazi prave plan kako da 27 tona zlata, koliko poluge teže, izvuku iz vode i prenesu na kopno. Manji problem su im Srbi čije straže, kako im je preneo Barns, na svakih pola sata prolaze jezerom, mada nam nije jasno zašto kad Petrović nema pojma o zlatu niti o tome da Foke planiraju da ga maznu. Veći problem je kako toliku količinu zlata podići odjednom u vazduh a potom preneti i spustiti na zemlju. J.P. se setio da je dobar sa helikopterskom posadom iz baze pa istog dana polazi sa njima na let iznad jezera da bi im pokazao i objasnio šta bi bio njihov zadatak i ponudio milion dolara kao nadoknadu za to.


Pilot i kopilot su ludi i zajebani kao i Foke – nema misije koju oni nisu u stanju da izvedu, nema izazova koji oni neće prihvatiti i nema tih pravila službe koje nisu spremni da prekrše i zaobiđu, a naročito kada je ponuda tako primamljiva.


Zato oni pristaju da učestvuju u akciji a gledaocima koji imaju bar minimalnu predstavu o tome šta su procedure u ozbiljnoj vojsci ostaje da pogađaju kako može helikopter bilo kada, a posebno u sred noći za kad je planiran lov na blago, da bez naređenja napusti bazu i poleti u neodobrenu misiju ili kako uopšte može da izađe iz nje neprimećen. I dok pilot helikoptera AH-6 Litlle Bird izvodi vratolomije nad jezerom da bi demonstrirao šta je sve u stanju da uradi i da će predstojeća akcija za njega biti piece of cake, J.P. ih upozorava na potencijalnu opasnost podsećajući po treći put u ovom filmu da su na neprijateljskoj teritoriji. S obzirom na to koliko je puta pomenuo zlo, nije ni čudo što ga je prizvao i što se ono pojavilo, i to u vidu srpskog MIG-a 21, ali sa oznakama SR Jugoslavije što treba da pokaže zapadnim gledaocima kako je vojska Srbije učestvovala u bosanskom ratu i slala svoje avione da ubijaju po Bosni i Hercegovini.


Sad im nema spasa! Kome? Zar ste zaboravili kakav film gledate? Ako jeste, naredna SF scena će vas na to podsetiti.

Ako ste jedino objašnjenje za to što je laki napadački helikopter izbegao 2 navođene rakete vazduh-vazduh i mitraljezima oborio lovački avion, našli u tome da je u njemu sedeo Iron man, to jest Foka J.P. zahvaljujući čijim supermoćima je to bilo moguće, pogrešili ste jer su njegove reakcije u toku ovog uzbudljivog vazdušnog dvoboja pokazale da je on bio zabrinut za njegov ishod kao i svi američki gledaoci koji su mislili da gledaju realan prikaz hipotetičke borbe mačke i miša. Za sve što ste videli, dakle, bio je zaslužan mađioničar i akrobata u kokpitu helikoptera kao i superiornost američkog naoružanja u odnosu na rusko čak i kada je višestruko manje, slabijih performansi i slabije vatrene moći.
Ali dok se Foke pripremaju za akciju, ni Petrović ne sedi skrštenih ruku – konačno je otkrio svež trag koji ga može odvesti do njih. U Sarajevu se pročulo da krimos Boris poseduje zlatnu polugu vrednu 150.000 dolara, pa Petrović odmah privodi njega i jednog njegovog čoveka na saslušanje.


Pošto Boris odbija da otkrije odakle mu poluga, Petrović će na njegovom kompanjonu demonstrirati gledaocima širom sveta na koji način Vojska Republike Srpske vrši saslušanja.




Naravno da je Boris nakon ubistva njegovog ortaka odmah propevao.  
Foke su ponovo pozvane kod admirala Levina. Šta li je sad u pitanju? Nije valjda da je nekim čudom saznao za vazdušnu bitku sa srpskim MIGom iznad jezera ili da su ispraznili vojno skladište u bazi? Da li je moguće? Ne, naravno da nije u ovom filmu. Njihov pretpostavljeni im je prvo preneo čestitke i to sa samog vrha, iz Vašingtona, na uspešnoj akciji hvatanja srpskog generala koju je Levin opisao sledećim rečima:


Potom im je preneo da je združena komanda NATO snaga pozvala na odgovornost jedinicu SAS-a zbog uskraćivanja pomoći Fokama u jučerašnjoj akciji u Sarajevu, što je Dafi jedva dočekao da bi počastio Engleze prigodnim epitetima:


Levin zatim upozorava Foke da ih Petrovićevi lovci na glave traže po celom Sarajevu da ih ubiju. Znaju bre Levine, kao što zna i svaki stanovnik BiH jer je Petrović svakoj babi i svakom klincu u Bosni pokazao njihove fotografije sa pitanjem: - Da li ste videli ove ljude?
Foke, naravno, odgovaraju u svom stilu:


A njihov pretpostavljeni nema sumnje kako bi se taj obračun završio, odnosno čije bi se glave na kraju kotrljale.


Ali šta mu to znači da neće za to imati šanse? Pa znači da je komanda odlučila da ih vrati kući zbog, kako Levin kaže, nereda koji su napravili u Sarajevu. 
Znači, ni pomena o vazdušnom dvoboju sa srpskim avionom, niti o pljački magacina, niti komanda ima pojma o operaciji lova na zakopano blago za koju već zna celo Sarajevo a konačno će saznati i Petrović, pa čak nije problem ni u tome što cela Bosna zna imena i identitet svih pripadnika tajne jedinice kakva su Navy SEALs, već su glavnokomandujući američkih trupa u Bosni nekoliko dana nakon što su njihovi specijalci na ulicama glavnog grada BiH vodili mali rat, zaključili da to nije baš najbolje za publicitet NATO i da je ostavilo loš utisak u javnosti zbog čega je najbolje da se učesnici u tom neprijatnom incidentu presele iz kafića u ilegalu. Barns se ne miri sa time da on i njegovi momci odu iz Bosne neobavljenog posla, to jest neizvađenog blaga, ali Levin im prenosi da su naređenja stigla sa samog vrha i da zato požure sa pakovanjem kofera. Nikome od Foka nije svejedno ali je naravno najteže Stentonu koji oseća da je izneverio svoju dragu. Šta da joj kaže, kako da joj u oči pogleda? Ali tu je Barns da mu pruži podršku i utehu. Sledi jedna od najljigavijih scena u istoriji kinematografije.

Da li sada vidite kako je Saint Lara terapeutski delovala na Barnsa i kako ga je od sirove, bezdušne vojničine preobratila u saosećajno, i brižno ljudsko biće koje se ne stidi da pred svojim podređenim pokaže i sa njim podeli najintimnija osećanja i da je samo nekoliko minuta koje je proveo u njenom prisustvu, za to bilo dovoljno.


Ovo Stentonu ipak nije olakšalo najteži zadatak koji je u celoj karijeri postavljen pred njega – da Saint Lari saopšti da su on i njegovi drugovi sprečeni da pomognu njoj i narodu Bosne.  Pa recite i sami, postoji li išta teže i potresnije nego ugledati suze u očima ove svetice kada je shvatila da joj je uskraćeno da čini dobra dela? Ali i pored ovakvog udarca koji je upravo primila, ova žena-vrlina tugu bližnjih oseća jače nego svoju i zato umesto da Stenton teši nju, ona pruža utehu njemu. 


Foke se opijaju da ubiju tugu i razočaranje što neće moći da izvade blago za sebe i za narod Bosne. Narod Bosne, koji se toliko pominje u filmu je ovde neka čudna amorfna masa, entitet bez nacionalnog obeležja, mirisa i ukusa. Ovde ne postoji ni srpski, ni hrvatski ni muslimanski narod, ne postoji ni hrvatska ni muslimanska vojska već samo narod Bosne i zločinačka srpska vojska.
Dok Tor Dafi i Iron man J.P. razvaljeni od alkohola teturaju po bazi, nailaze na petoricu SASovaca, istih onih koji su ih ostavili bez vazdušne podrške usred srpskog obruča.


Foke im prvo to nabijaju na nos a zatim prave analogiju sa dva svetska rata u kojima su, kako im kažu, Amerikanci morali da spasavaju Britance od poraza a oni danas ne mogu da ih izvuku iz jedne pišljive operacije iz Bosne. SASovci ne reaguju na provokaciju ali ih Dafi i J.P. i pored toga napadaju. U narednih nekoliko sekundi ćemo videti kako su dvojica pijanih Foki ubili od batina pet treznih Sasovaca.


Dok Dafi i J.P. mlate Sasovce, ostale tri Foke i dalje piju i lamentiraju nad svojom sudbinom i trenutnim zadatkom koji ih je umesto u ratnu, doveo u mirovnu misiju, i to Bogu iza nogu, u Bosnu. Aha, sad smo konačno saznali zašto je NATO u Bosni u ovom filmu. Da uspostavi mir i stabilnost. Da li postoji neki drugi izgovor pod kojim su okupirali bilo koju državu na planeti?
Dafi i J.P. se pridružuju svojim kolegama a Barns ih pohvaljuje što su Engleze naučili pameti.


Priznajemo da nam izmiče smisao isticanja antagonizma i rivalstva između najelitnijih specijalnih jedinica USA i njenog najlojalnijeg i najvernijeg partnera i saučesnika u ratnim zločinima UK, kroz filmsko ponižavanje i omalovažavanje SASovaca. Biće da tu ipak nema neke skrivene agende već samo namere autora da se pokaže da su Foke tako žestoki momci da su u odnosu na njih, čak i njihove svetski čuvene anglo kolege, samo mladi izviđači.
I dok ostali psuju i kunu, crna udovica Ben, među Fokama poznat kao crni Ajnštajn, dolazi na ideju kako da on i njegovi drugovi iz jednog cuga izvade sve zlatne poluge iz jezera, odnosno završe celu operaciju za jednu noć, a onda sutra ujutru mogu da odu iz Bosne kao što im je i naređeno. Naravno da se njegov plan, koji podrazumeva disanje pod vodom ispod zvona potopljene grahovačke crkve kosi sa svim prirodnim zakonima, ali već ste u uvodu pročitali da je ovo film o superherojima moćnijim od Avengers ekipe tako da je za njih sve to normalno.


J.P. odmah odlazi do posade helikoptera koji treba da ih pokupi kada izvade zlato, da bi im rekao da će u akciju morati noćas a oni su toliko odvaljeni od pića i trave da su to jedva registrovali. Dafi za to vreme angažuje posadu transportnog aviona koji treba da ih doveze sa opremom do jezera u koje će se spustiti padobranima. Njima nisu ponudili deo ulova već su složili priču da im je za ultra tajnu misiju potrebna proverena ekipa pa ovi bez ikakve provere i naređenja pristaju. Foke javljaju Saint Lari da ode na jezero i sačeka ih na ugovorenom mestu, a zatim se ukrcavaju na avion koji opet usred noći tek tako poleće iz baze.


Ali šta znamo, možda u bazi nisu primetili da je poleteo, možda Pero radi u kontrolu leta.
Već na početku ovog teksta smo ukazali da je jedan od glavnih ciljeva ovog filma promocija američke vojske i njenih specijalnih jedinica kod mladih gledalaca i da zato nije dovoljno samo da oni budu prikazani kao najmoćniji, nepobedivi, najjači i neranjivi već i kao ekipa superkul likova koji se, dok sređuju loše momke na egzotičnim destinacijama, odlično provode i pri tom  ne zarezuju nikakve autoritete niti naređenja.



Zato u američkoj vojsci u filmu ne postoji nikakav red ni disciplina, ne poštuju se pravila ni procedure, naoružanje i oprema se uzimaju, iznose i izdaju bez dozvole i koriste u privatne svrhe, a njeni pripadnici preduzimaju akcije na svoju ruku, opijaju se i drogiraju usred vojne baze a kažnjavaju jedino zbog prekomerne upotrebe sile jer je to loše za imidž USA u javnosti. Apsurd je da je u stvarnosti jedino od navedenog za šta ne bi snosili odgovornost niti su ikada bili procesuirani ni pred svojim ni pred domaćim sudovima, upravo ovo poslednje. Baš kao što nijedan pripadnik Navy SEALsa nije odgovarao ni za jedno ubistvo, ranjavanje ili mučenje zarobljenika ili civila niti krađu koje su počinili tokom svojih brojnih akcija širom sveta, o čemu ćete saznati pri kraju ovog teksta.
Dok avion vozi Foke ka jezeru, ni Petrović ne gubi vreme. Pošto mu je kriminalac Boris sve priznao, on upada u Saint Larin stan i počinje pretres. Ubrzo nalazi mapu sa lokacijama jezera i blaga za šta mu nije trebalo puno vremena jer ju je Saint Lara, za razliku od zlatne poluge koju je lukavo sakrila u sudoperu gde je nijedan pravi srpski muškarac ne bi tražio, ostavila na izvolte na sred kuhinjskog stola sa hranom. A zaboravila je i ronilačku opremu da bi i najgluplji gledaoci shvatili da je Petrović povezao mapu jezera sa blagom i ronjenje, to jest sabrao 2 i 2.


Ali sa čime će Saint Lara da roni ako su joj u kući ostali ronilačko odelo i boce? Nije Lara zaboravila na ronilačku opremu već reditelj. 


Nakon što je avion sa Fokama doleteo iznad jezera, oni iskaču padobranima pravo u vodu. Ispod površine je neka pećina u kojoj ih čeka Saint Lara i u koju voda ne prodire a ima dovoljno vazduha da svi oni mogu na miru da razgovaraju i planiraju dalji tok akcije. Ova pećina koja predstavlja prirodnu komoru sa neograničenom količinom vazduha i hermetičku zaštitu od vode, nije pomenuta nijednom u toku filma niti smo je ranije videli, čak ni prilikom ronilačkog izviđanja koje su obavili Saint Lara i Stenton, ali pošto je po scenariju trebalo da čujemo Foke kako razgovaraju pod vodom, reditelj je rešio da je jednostavno stvori u te svrhe ni iz čega. A da je to bilo i te kako opravdano i da je vredelo, čućemo odmah jer Saint Lara u sledećoj sceni pokazuje da osim psihoterapeutskih moći poseduje i vidovnjački dar. Foke treba akciju da započnu opasnim ronjenjem između oštrih stena čiji prolaz vodi do sefa sa blagom, a Met Barns se javlja kao dobrovoljac. To je za Saint Laru bio povod da od njegovog najboljeg prijatelja Stentona zatraži potvrdu za svoje proročke sposobnosti kojima je pronikla u Metovu dušu i otkrila razlog koji objašnjava zašto je vođa Foki tako rezigniran, zatvoren, tmuran i autodestruktivan.


Ona je, naravno, bila u pravu jer Stenton joj poverava da je Met takav zbog porodične tragedije u kojoj su njegova žena i on izgubili ćerku u saobraćajnoj nesreći nakon čega im se brak raspao. Ovu dramatičnu ispovest pratio je elegični skor Berlinskog simfonijskog orkestra koji se brukao svirajući muziku za ovaj chex.
Foke obavljaju završne pripreme pre nego što krenu u lov na blago. Sve se odvija u skladu sa njihovim planom i cela akcija od samog početka funkcioniše bez problema. Ali ubrzo će se iznad površine desiti nešto što opasno preti da im pokvari planove. Kao prvo, desiće se Petrović koji ka tački jezera, sa koje su Foke zaronile, predvodi nekoliko patrolnih čamaca Republike Srpske krcatih vojnicima i teškim naoružanjem.


A kao drugo, čini se da će Foke ostati bez vazdušne podrške kod evakuacije jer su pilot i kopilot helikoptera koji je trebalo da ih izvuče na obalu kada pokupe zlato, ocinkareni od strane jednog zavidnog oficira i zato pozvani na saslušanje kod Levina na kojem su morali sve da priznaju jer im je zapretio otpuštanjem iz armije. Levin je bio toliko uporan da sazna kakvu tajnu misiju su preuzeli njegovi najproblematičniji učenici da ga od toga nije odvratilo ni pozivanje kopilota na 14 medalja za hrabrost koje je kako smo čuli zaslužio crni pilot helikoptera, najbolji koga je američka armija ikada imala.


Foke naravno ni ne slute da im je misija provaljena i da će uskoro biti opasno ugrožena, ali i da znaju, to ne bi mnogo promenilo njihove planove jer što teže, to izazovnije za njih. Konačno dolazi trenutak za početak akcije, ono za šta su se spremali sve vreme i što su gledaoci najviše očekivali – da ih vide na izvršenju zadatka koji je njihova specijalnost i to u njihovom prirodnom okruženju. Ali ono što je trebalo da bude najuzbudljivije i najatraktivnije u celom filmu ispalo je najdosadnije i vizuelno najsiromašnije. Očekivali biste da baš u ovim podvodnim scenama korežiser Titanika i saradnik na Ambisu pokaže i pruži najviše i prikaže najspektakularnije slike, barem nalik na one iz Ambisa. Nismo, međutim, mogli da vidimo ništa slično tome već samo mračne kadrove kojima su promicale siluete ronilaca izgubljenih u vremenu i prostoru, a loša montaža samo je još više doprinela opštoj konfuziji pa se tako niti vidi niti je jasno ko i šta radi i zašto.


Ni to što je scenarista ubacio Srbe u jezero nije mnogo pomoglo jer kada je po Petrovićevom naređenju tim ljudi žaba VRS uskočio u jezero kako bi Fokama oteo blago koje su konačno izvadili iz sefa, i sa njima otpočeo borbu, gledaoci tek tada nisu mogli da razaznaju koji od ljudi u crnim kostimima su naši a koji njihovi i šta se dešava pred njihovim očima.


A kada su se krvavi leševi srpskih specijalaca pojavili na površini to naravno nije bilo nikakvo iznenađenje jer svi gledaoci su već naučili da su Sealsi neranjivi i nepobedivi a malopre su saznali i da mogu da dišu pod vodom. Kako onda uopšte bilo koja scena u ovom filmu može da bude neizvesna ili da bilo ko strepi za živote glavnih junaka? Superheroja može da rani i ubije jedino drugi superheroj sličnih ili većih moći a takve u ovom filmu nismo videli već su se Fokama suprotstavili samo obični smrtnici – Srbi koji su za njih bili samo obična boranija. Ali koliko god oni sami bili slabi i nedostojni da se Foke zbog njih i oznoje, ipak su potencijalno opasni zbog svoje podlosti i spremnosti da se u borbi koriste i najprljavijim trikovima i sredstvima, kao što je improvizovano oružje zabranjeno svim međunarodnim konvencijama – podvodni eksploziv made by VRS koji čini brodsko sidro za koje su vezane četiri kašikare, a na koje Navy SEALs kao jedinica koja u svojim akcijama koristi isključivo oružje odobreno međunarodnim pravom, nisu navikli.


Iako im srpske bombe nisu mogle nauditi, ipak su ih podvodni talasi nastali od njih, odbacili ka dnu jezera baš kada su se spremali da izrone sa svojim tovarom blaga.


Ali za Odmetnike je to bio samo jači povetarac jer ubrzo su ponovo bili na površini. Izgleda da su Srbi potrošili sve zalihe sidro-bombi, a i da im je ponestalo municije jer nijedan metak nije prozviždao pored Meta i ekipe dok su plivali. To je bila samo varka. Srbi su prestali da pucaju kako bi ih zavarali i naveli ih da pomisle da su otišli a u stvari su samo čekali da sva petorica, zajedno sa izdajnicom Larom Simić, izrone na jednom mestu kako bi im bili lakša meta.


I to na nišan Petroviću lično koji je u iznenađene Foke uperio svoj raketni bacač, i naravno svoj cinični osmeh.


Po prvi put u filmu izgledalo je da im nema spasa što pokazuje i psovka njihovog vođe, jer do sada nijednu nismo mogli da čujemo ni u jednoj od situacija kada im je pretila opasnost po život.


Ali čak i sada Foke su pokazale apsolutni prezir ka smrti i nesalomivi duh šaleći se u odsudnom času.


Iako je situacija u kojoj su se našli izgledala bezizlazno, gledaoci nisu gubili nadu jer Odmetnici su ih već navikli na nemoguće i neočekivano, pa su bili sigurni da će se iz ovoga izvući tako što će bokserskim eskivažama uspeti da se na vreme izmaknu i da će ih Petrovićeva raketa promašiti. Šteta što takvu scenu nismo mogli da vidimo jer se u poslednjem času, pre nego što je on stigao da povuče oroz i omogući nam da ponovo prisustvujemo magiji Navy Sealsa i uživamo u njihovoj novoj akrobaciji, iznad jezera pojavio helikopter sa dobro nam poznatim članovima posade.




Oni su pogocima iz mitraljeza, koji je već poslao u staro gvožđe srpski MIG, izbušili Petrovića a njegov brod sa vojnicima pretvorili u buktinju i smešu metala i mesa.




Nema potrebe govoriti kakvo je oduševljenje kod opkoljenih kauboja i Pokahontas izazvao dolazak konjice. Ali otkud oni ovde? Pa zar ih nije Levin sprečio da pomognu Fokama u njihovoj privatnoj akciji? Zar su i pored zabrane uspeli da pobegnu, zar su i oni ponovo postupili suprotno naređenju rizikujući profesionalne karijere samo da bi pomogli svojim drugovima? Ne, mada bi to sigurno uradili da je za tim bilo potrebe, već Levin nije želeo da ostavi svoje momke na cedilu i zato je lično po njih poslao helikopter, na svoju odgovornost. Ali Foke ne bi bile Foke kada bi se evakuisale kao i svaka druga vojna jedinica. Oni se hvataju za mrežu sa zlatom koju helikopter izvlači iz jezera i zajedno sa njima poleće ka bazi pa tako spektakularno napuštaju poprište još jednog svog slavnog trijumfa.



Nakon što su se u hiperbaričnim komorama za dekompresiju oporavili, Odmetnici su pozvani u Levinovu kancelariju gde ih čeka još jedno trkeljisanje. Levin je prvo ponovo uz dreku podsetio svoju jedinicu da su po ko zna koji put prekršili svako moguće naređenje pa čak i lične zakletve kada su se upustili u ovu akciju. Ipak, priznaje da je bilo i koristi od nje jer ih je dovela do Petrovića koji je, kako kaže, bio jedan od najvećih trnova u oku NATO. Auh, taman kada smo pomislili da su Beson i njegov američki kolega ispraznili celu fioku scenarističkih idiotizama iz svojih pisaćih stolova za ovih sat i 40 minuta filma, oni nas iznova počaste sa još. Znači, kao što Petrović nije znao gde se nalaze Foke do samog kraja filma, isto tako ni komanda američke vojske čije je sedište u Sarajevu, nije mogla da pronađe Petrovića, koji je nakon otmice generala Milića preuzeo komandu nad srpskim jedinicama u gradu i šetao se ulicama Sarajeva više nego Đavolina Žoli, Bono Voks i Morgan Frimen zajedno.


Levin se zatim posvetio glavnom ulovu ove tajne misije, mnogo vrednijem od Petrovića – zlatnim polugama u vrednosti od 300 miliona dolara:


Na to kao iz topa odgovara zaljubljeni kapetan Amerika-dobri Samarićanin Stenton:



Ali Levin izgleda da nije tako bolećiv i osetljiv kao i njegov vojnik:



Znači, ne samo da će Foke ostati bez svoje polovine blaga već i Saint Larina humanitarna organizacija, to jest narod Bosne. On im saopštava da će zlato biti vraćeno Francuskoj.
Zatim ćemo videti scene ceremonije priređene ispred baze kojoj osim svih američkih vojnika, uključujući Foke, prisustvuju i Saint Lara i predstavnici francuskog vojnog i političkog vrha.


Levin objavljuje da će zlato, koje su nacisti pre pedeset godina ukrali u Parizu, biti vraćeno Francuskoj, kojoj zakonito i pripada, a da će hrabra i poštena pripadnica bosanskog naroda, Lara Simić, koja je pomogla vojnicima američke armije da ga pronađu, biti nagrađena od francuskog premijera Ordenom legije časti.




Saint Lari je to slaba uteha pa se zato dok prima orden kiselo osmehuje, a ništa bolje se ne osećaju ni Foke čiji su svi napori i žrtve ostali bez nagrade i satisfakcije, kako materijalne (njihovih 50%) tako i moralne (drugih 50% za Larinu humanitarnu organizaciju).


Ono što, međutim, izaziva zabunu je to što je admiral Levin saopštio da će 150 miliona dolara biti vraćeno Francuskoj. A šta je sa ostalih 150? Znači da su Amerikanci prijavili Francuzima samo polovinu zlatnih poluga dok će drugu polovinu zadržati kao nepošteni nalazači. Dobro, niko razuman ne bi poverovao da bi Amerikanci, pod pretpostavkom da u stvarnosti pronađu neko ukradeno francusko zlato, polovinu vratili svom evropskom vazalu, ali i to bi ipak bilo verovatnije nego da drugu polovinu poklone u humanitarne svrhe – narodu Bosne.
- Čekajte bre, pa zar ne rekoste vi na početku ovog teksta da film ima hepiend?
Strpite se malo. Najbolje ili bolje rečeno, najgore u ovom chexu tek sledi.
Nakon što je ceremonija završena, Levin zove Foke u svoju kancelariju. Pripadnici njegove najelitnije jedinice ipak neće ostati bez nagrade pa će svako od njih dobiti ček, ali istina na po simboličnih 3.864 dolara.



Razumljivo je da im ovo nije popravilo raspoloženje zbog svega kroz šta su prošli da bi došli do blaga vrednog 300 miliona dolara a sada su dobili samo njegovu mrvicu. Zašto samo toliko? Pa odgovor se krije na čeku koji je Levin upravo uručio Saint Lari.



Admiral američke vojske poklanja 150 miliona dolara Srpkinji iz Bosne za njenu humanitarnu organizaciju. Samo na filmu. Samo u chex filmu. Ma jeste li sigurni da je ovaj novac zaista namenjen Lari jer na njemu piše da joj je mesto prebivališta Zvornik a svi smo videli da ona živi u Sarajevu? Da nije to samo trik podlih Amerikanaca kojim će obmanuti jednu naivnu srpsku konobaricu koja je bila dovoljno glupa da poveruje da je američka armija, osim što je vojna, i humanitarna organizacija? Ne, već je to samo još jedan u nizu gafova scenarističkog tima filma.


Ali ako sada niste potražili maramicu ili WC šolju, kako ko, posle sledeće scene ćete to sigurno uraditi.

Ako ste do sada mislili da su scenaristi ideju za ovaj film maznuli iz čuvenog klasika iz 80ih Kelly’s heroes, sada ste sigurno provalili da je scenario iz koga su Venk i Beson prepisivali skorijeg datuma i da su Renegades chex kopija 3 kings iz 1999. godine (istina inferiornija u pogledu tehničke realizacije i glume ali propagandno podjednako prljava). U tom filmu Džordž Kluni predvodi grupu marinaca u Iraku nakon završetka Zalivskog rata, koji koriste  ratni zadatak da bi otkrili i prisvojili sakriveno zlato koje je Sadam Husein oteo Kuvajtu, da bi ga se potom ipak odrekli u korist pokreta otpora iračkog naroda protiv Sadama.


Foke ovde čine to isto, samo u korist naroda Bosne koji genocidišu krvoločni Srbi predvođeni manijakalnim generalom Milićem.  
A da li su prave Foke zaista toliki humanitarci i čovekoljupci kao i ove fiktivne? Pa onoliko koliko to mogu da budu plaćene ubice i lovci na glave i to u službi vlade SAD.



O tome svedoče brojni primeri o ubijenim protivnicima koje su Sealsi likvidirali neposredno nakon što su im se predali ili koji su umrli od posledica mučenja, kao i o ubijenim civilima, uključujući i decu, koji su im se našli na liniji vatre u toku akcije ili su im jednostavno bili sumnjivi.


Najveći broj takvih slučajeva desio se u Avganistanu u borbenim ili izviđačkim misijama protiv talibana za vreme kojih su Sealsi, osim njih, ubijali i nenaoružane meštane. Između 2006. i 2008. godine tamo su sprovodili takozvani noćni lov na talibane kada su, kako su sami priznali, ubijali između 10 i 15 ljudi za noć, a nekad čak i po 25, bili to komandanti, finansijeri, jataci talibana ili oni za koje su Foke procenile da su sa njima povezani.


Ni civilno stanovništvo u područjima kojima su Sealsi operisali nije prošlo ništa bolje zbog čega je kod američke vlade protestovao i tadašnji predsednik okupiranog Avganistana Hamid Karzai (iako ga je ona i postavila na tu funkciju a Foke ga obezbeđivale i čak sprečile atentat na njega), žaleći se da oni u svojim akcijama „rutinski ubijaju civile“.


Baš kao što su uradili u provinciji Helmand 2008. godine ubivši desetoro meštana, od toga osmoro učenika, što je potvrdila misija UN-a u Avganistanu. Neimenovani oficir Sealsa izjavio je da je jedan njegov snajperista u tri odvojene akcije ubio tri civila, uključujući i devojčicu a da se pred pretpostavljenima koji su istraživali taj slučaj, pravdao time što je procenio da su oni za njega predstavljali bezbedonosnu pretnju. Pod kišobranom CIA kojoj je američka vlada dala zeleno svetlo za sprovođenje tzv. Omega programa koji dozvoljava sve metode ispitivanja tzv militanata ili terorista (čitaj – neprijatelja SAD) u Avganistanuu i Pakistanu, Sealsi su u svojim akcijama protiv talibana primenjivali mučenja zatvorenih avganistanskih boraca protiv američke okupacije kao i civila osumnjičenih da su njihovi pomagači. Nakon jednog takvog isleđivanja, mladić iz avganistanskog sela Kalah je 2012. godine umro od batinanja zbog čega je protiv trojice Sealovaca otvorena istraga ali su na kraju, odlukom njihove komande, oslobođeni svih optužbi.


Ono što je posebno šokiralo američku javnost koja je sve ovo saznavala iz novinskih članaka (najpoznatiji je iz NY Timesa A Secret history of Qiet killings and blurred lines) i intervjua koje su anonimno davali članovi jedinice, kao i iz autobiografskih knjiga koje su objavljivali njeni bivši članovi (Bisonit, Slabinski) su načini na koje su Foke izvršile neke od ovih ubistava. Kako zbog surovosti koju su tom prilikom ispoljili, tako i zbog oružja koje su u tim slučajevima koristili, a posebno zbog sakaćenja leševa svojih neprijatelja, zbog čega su ona više podsećala na zločine zloglasnih američkih serijskih ubica nego na herojska dela elite američke armije.


Kada govorimo o oružju, mislimo naravno na hladno i to ne samo na noževe već i na indijanske sekirice-tomahavke. One su za pripadnike tzv. Crvenog eskadrona Sealsa specijalno pravljene od strane čuvenog američkog majstora za izradu hladnog oružja Danijela Vinklera, a njihovu upotrebu u borbi priznao je bivši pripadnik ove jedinice Dom Raco.


Jedan od oficira Foki je u vezi sa tim izjavio: – Whats the difference between shooting them as I was told and pulling out a knife and stabbing them or hatcheting them?
Što se noževa tiče, oni su korišćeni za sklapiranje i odsecanje prstiju mrtvim talibanima što je pravdano neophodnošću DNK analize kako bi se potvrdio identitet žrtve. Ništa manje užasna su sledeća dva primera njihove upotrebe: onaj iz 2011. kada je Sealovac u akciji oslobađanja američkih talaca sa jahte otete na afričkoj obali, ubio somalijskog pirata ubovši ga tačno 91 put kako je potvrđeno obdukcijom, i onaj iz 2008. kada je nakon što su u jednom selu likvidirali grupu talibana, jedan pripadnik Foki sekao grkljan mrtvom neprijatelju što je potvrdio njegov komandant Slabinski pravdajući to time da se njegov momak malo zaneo i da mu je, čim je video šta radi, on naredio da prestane. Istraga koju je tim povodom sprovela Mornarica utvrdila je da je specijalac u stvari sekao prsluk sa tela žrtve. Valjda mu se svideo originalan kroj pa je hteo da uzme mustru da mu sašiju isti takav.


Iz svega navedenog je očigledno kolike su Foke dobrotvori i koliko je verovatno da bi se oni žrtvovali zbog ijednog pripadnika nekog drugog naroda a naročito onog koji je njihova vlada označila kao neprijateljski. A kolike su šanse da bi se oni odrekli ijednog dolara u humanitarne svrhe, najbolje ilustruju sledeća dva primera jer se tiču baš novca koji im se sasvim slučajno zalepio za prste:
U aprilu 2009. godine, nakon što su Sealsi oslobodili otetog kapetana i posadu američkog teretnog broda Maersk Alabama i likvidirali trojicu somalijskih pirata a jednog zarobili, nestalo je 30.000 dolara koje je kapetan iz brodskog sefa prethodno dao piratima da bi ga oslobodili. Novac nikad nije pronađen a zbog ove afere Foke su bile na tapetu vodećih američkih medija, istih onih koji su ih posle svake uspešne akcije kovali u zvezde.  
Drugi slučaj je još drastičniji. U junu prošle godine, jedan poručnik Zelenih beretki pronađen je obešen u američkoj ambasadi u Maliju u kojoj je služio zajedno sa Sealsima, a dvojica pripadnika ove jedinice osumnjičena su da su ga likvidirala zato što je otkrio da su novac koji im je dodeljen za potkupljivanje lokalnih špijuna, strpali sebi u džep.


Tako govore činjenice o ovoj jedinici u realnom svetu. Ne znamo da li su scenaristi ovog chexa bili upoznati sa ovim podacima, ali i da jesu, sigurno zbog toga ne bi promenili kraj filma kojim su iznad glava svojih junaka postavili svetačke oreole čime su ih sa statusa američkih superheroja koji su imali od početka i tokom celog filma, na kraju uzdigli na nivo božanstava.         


Čim je neočekivanu sreću podelila sa svojim oficirom i džentlmenom Stentonom, Saint Lara se okrenula ostalim Fokama i pozvala ih da svi zajedno proslave srećan kraj ove uzbudljive avanture koja je nakon toliko muka i odricanja završena uspehom.




A kuda idu? Pa gde bi drugde nego u njihov omiljeni kafić –  Korzo.

Besonu i njegovim kolegama producentima, međutim, nije bilo ni do pića ni do slavlja kada su pogledali film i videli kakvo je sranje snimljeno. Zbog toga je zakazana premijera odlagana, verovali ili ne, čak pet puta. Film je završen 2015. a prikazan tek 2017. godine. Šta su producenti radili za to vreme?
Prvo su promenili prvobitni naziv filma iz Jezero tajni u Odmetnici da bi publika kojoj su ga namenili znala da se ne radi o nekoj drami, romansi ili hororu već o akcijašu sa zajebanim herojima kao glavnim junacima. Zatim su pokušali da montažom spasu šta se spasti može, ali kao što smo se mi u Srbiji nedavno uverili na primeru sramote zvane Nemanjići – rađanje kraljevine, montažeri nisu čarobnjaci i od govana ne mogu napraviti pitu koliko god ih seckali ili razvlačili.


Ali nisu montirali film čitave dve godine, šta su onda Beson i ekipa čekali kada je to završeno? Najverovatnije na to da američka vojska negde u svetu izvede vojnu intervenciju koja će uključiti i kopnene snage što znači i specijalne jedinice, što bi filmu o Navy Sealsima dalo vetar u leđa i idealnu reklamu za uspešno „otvaranje“ u svetskim bioskopima, a možda čak i bioskopsku distribuciju u USA. Najizvesnije je bilo da se to dogodi u Siriji u vidu masovne vojne intervencije američke armije kako bi se dodatno pogurali njihovi proksiji iz ISISa i druge glavoseče (one umerene) u svrgavanju Asada.


Ali se srećom to nije dogodilo u obimu u kojem su Amerikanci planirali i kao što su radili u Iraku i Libiji, tako da su Odmetnici ostali i bez te vrste pomoći, kao i bez distribucije u USA gde će samo najveći, odnosno najluđi filmski entuzijasti, moći da ih vide na DVD-u.


Sve što su Beson i njegove kolege pokušale bilo je uzaludno –  film je na blagajnama doživeo debakl epskih razmera jer je od uloženih 77 miliona dolara povratio samo pet. U nekim zemljama povučen je iz bioskopa posle samo jednog vikenda prikazivanja a neslavan rekord ostvario je u UK gde je pušten u samo jednom i zaradio mizernih 355 dolara. Izgleda da Englezi nisu mogli da pređu preko ponižavajućeg tamburanja celog tima Sasovaca od strane dvojice pijanih Foki.


Da u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, jednom od najvernijih američkih saveznika u Persijskom zalivu, ne živi preko 50.000 Amerikanaca, od toga 3500 vojnika stacioniranih u USA bazi u Abu Dabiu, kojima gledanje ovakvih filmova predstavlja sastavni deo ideološko-političkog drila, ali i razonodu, i da Japanci nisu toliki obožavaoci Amerikanaca, Beson ne bi uspeo da povrati čak ni deo novca uloženog u reklamnu kampanju; ovako, polovina zarade Renegadesa ostvarena je u ove dve zemlje. Što se starog kontinenta tiče, film je najgore prošao baš u državama koje su ga snimile i finansirale – u Francuskoj, Belgiji i Nemačkoj (gde je prikazan tek u junu ove godine).    


Suprotno njihovim očekivanjima, ni na Balkanu se nisu proslavili: u Prištini nisu imali gde da prikažu film, Slovenci su ostali prilično ravnodušni na vodene avanure Sealsa (ukupna zarada 19.000 dolara) dok su ih distributeri iz BH Federacije bojkotovali iz ranije pomenutih razloga. Jedini balkanski NATO vazal čija je publika sa  entuzijazmom dočekala filmske Foke bila je očekivano Hrvatska čijiim rekama i jezerima su krstarili i ronili, pa su tu ostvarili najbolju zaradu u regionu, iako simboličnu u evropskim okvirima, od 71.000 dolara. Verovali ili ne, ovo smeće od filma prikazivano je i kod nas. Beogradski distributer Blitz film je iz samo njima poznatih razloga procenio da će domaća publika pohrliti u bioskope da bi gledala kako američki specijalci tamane srpske vojnike i njihove komandante prikazane kao ratne zločince i psihopate. Srećom, poslovna odluka im je bila pogrešna jer je za sa sedam dana koliko su Renegadesi prikazivani u Srbiji, manje od hiljadu mazohista platilo da Beson i Amerikanci istovaraju svoje đubre po njima. Ostaje ipak žal što nismo oborili negativan rekord koji ovaj film po zaradi drži u Engleskoj.

Mizerne rezultate na svetskim blagajnama potvrdila je i kritika jer ni filmski kritičari nisu bili ništa blaži prema filmu od gledalaca pa je tako fijasko Renegadesa bio potpun.




Katastrofa po Besona i njegov Eurocorps je još veća zato što se još nije oporavio od neuspeha sa 200 miliona vrednom ekranizacijom francuskog stripa Valerian, tako da će mu potonuće Foki doneti nove glavobolje u pogledu finansiranja i izbora budućih filmskih projekata.
Mada on sada sigurno ima većih briga s obzirom na istragu koja je u Francuskoj pokrenuta povodom optužbi glumice Sand Van Roj da ju je silovao, kao i prijava koje su francuskom državnom tužiocu protiv njega podnele još dve glumice i casting rediteljka sa optužbama za seksualno napastvovanje.


Da li je još jedan debakl visokobudžetnog chexa znak da je ovaj filmski žanr u svetu u krizi? Sigurno da jeste, jer srećom po nas glavni poslovni partner njegovog najvećeg proizvođača ima važnija posla na Bliskom istoku. Zato se nadamo da nećemo skoro prisustvovati revitalizaciji svetskog chetnixploitation žanra, odnosno da će se veliko crno oko što kasnije ponovo okrenuti našim prostorima.




SIMERIJANAC