BELVEDERE (2010)

Režija: Ahmed Imamović

Scenario: Ahmed Imamović, Aida Pilav

 

 

Na spomen imena Ahmeda „Go West“ Imamovića svakom pravovjernom ljubitelju četniksploatacije zatitraju leptirići u stomaku. Pomenuti klasik nad klasicima je tako revnosno realizovao sve pisane i nepisane postulate žanra da je dalje pokušaje na ovu temu učinio praktično izlišnim, a onim prethodnim (kao što je recimo Mustafićev Rimejk) značajno oduzeo na snazi. Moglo bi se bez pretjerivanja reći da se vrijeme u bosanskoj poslijeratnoj kinematografiji dijeli na period prije i poslije Go West, bez obzira na neke druge filmove koji su pobrali prestižne nagrade (svi već znamo, ali ajde da ponovimo još jednom: Ničija zemlja – Oskar, Grbavica – Zlatni medvjed). Na kraju krajeva – pa ni Građanin Kejn nije dobio Oskara za najbolji film, a tek nešto malo je slabiji od Go West.

Garancija kvaliteta! U suradnji s prirodom!

 

Kao i svaki umjetnik koji je svjestan mogućnosti da ga do kraja života pamte po jednoj stvari (bilo da je to neka zajednička karakteristika većine filmova ili bukvalno jedan jedini film), Ahmed je shvatio da mu u daljem ostaje samo da pokuša drastično da promijeni formulu. Primjera za ove radikalne zaokrete ima mnogo. Recimo, Tom Henks nije želio da bude upamćen samo po komedijama iz osamdesetih, pa je snimio Filadelfiju. Kristen Stjuart se odmakla od imidža (silom prilika) čedne tinejdžerke zaljubljene u vampira tako što se razgolitila u filmu On the Road (iz nekog razloga, kad god neka glumica pokušava da dokaže da zna da glumi (što Kristen Stjuart ne zna, ali nemojte joj reći), odluči se da pokaže grudi u filmu, što svesrdno pozdravljam iako ne razumijem sasvim). Majkl Bej je shvatio da ga ljudi cinično, podlo i pokvareno smatraju limitiranim režiserom čiji se filmovi zasnivaju na tome da u svakoj sceni nešto mora da eksplodira, pa je odlučio da svima pokaže šta zna tako što će da snimi toplu i dirljivu ljudsku priču o tome kako i običan mali čovjek može da bude heroj i ne ustukne pred okolnostima koje izgledaju potpuno bezizlazne. Tako su nastali Transformersi. I da ne nabrajam dalje.

Selo moje, lepše od Pariza!

 

Ahmedova promjena formule sastojala se u tome da nakon bombastičnog Go West snimi čistokrvni art film. Konsultovanjem stručne literature u vidu knjige „Arthouse for Dummies“, došao je do zaključka da ovakvi filmovi moraju da budu crno-bijeli i da sadrže likove koji zbog nečega grozno pate. Tempo ne smije da bude prebrz i umjesto konkretnih dešavanja ta patnja mora da se realizuje ili poetičnim monolozima ili tupim pogledima uprtim u daljinu. Sve do posljednje scene, naravno, kad neko mora da rikne. Ahmed se zapitao kako dođavola u sve ovo da uklopi scenu masturbacije u kadi i došao je do zaključka da je to apsolutno nemoguće, te je istu izbrisao iz scenarija, zbog čega je Mirjana Karanović odbila da glumi u filmu.

 

 

Umjesto nje, glavnu ulogu Ruvejde (!) dobila je bosanska Izabel Iper, izvjesna Sadžida (!) Setić. Ruvejda je žena koja je u Srebrenici izgubila muža, djecu i veliki broj drugih članova porodice. Sada živi u izbjegličkom kampu Belvedere (skrinšot), gdje joj društvo prave brat Alija, sestra kojoj sam zaboravio ime i njihova djeca Harun i Adnan, respektivno.

Tako se pravi drama! Haneke, vataj zabilješke!

 

Životi brata i dvije sestre u potpunosti su obilježeni stradanjem bližnjih u Srebrenici, s tim da je kod Ruvejde (!) tragedija vjerovatno najveća jer ne zna gdje su joj pokopani muž i sinovi. Jedino što joj je preostalo u životu jeste čekanje eventualne vijesti o tome, kao i briga o Aliji, koga mora da bode nekakvim iglama, ne znam tačno zašto. Alija je pijandura, a pored toga i bogalj, a glumi ga Nermin Tulić, koga se sjećamo po epskoj ulozi ratnohuškačkog popa koga na kraju assaultuje Rade Šerbedžija. Uglavnom, njegova pijanstva i povremeni nasilnički ispadi, što prema sebi, što prema desetogodišnjem Harunu, dodatno komplikuju ionako komplikovanu egzistenciju malobrojnih preživjelih članova ove familije.

Ne sasvim neočekivano, Alija, Ruvejda (jel to ime stvarno postoji?) i sestra im osjećaju snažnu odbojnost prema svemu srpskom, a Ahmed im vještom režiserskom rukom neprekidno daje za pravo svojim portretisanjem onih malobrojnih Srba koji se u filmu pojavljuju.

 

Glavni među njima je svakako Dražen (ne Viktor) Obradović, srebrenički koljač odgovoran za smrt Ruvejdine (sic) porodice, koga Ruvejda (sic) pokušava da ubijedi samo da joj kaže gdje su joj muž i djeca zakopani, što kod ovog izaziva revolt i psovačke napade, a kasnije se direktno obraća i sudu i traži zabranu pristupa Ruvejdi. Sud naravno to odobrava, pošto se, je li, nalazi u genocidnoj tvorevini Republici Srpskoj.

БИЈЕЛЈИНА je jedan od mojih omiljenih gradova

 

 Pored njega, ne računajući ekipu iz Velikog bratka (sic) kojoj ćemo da se posvetimo malo kasnije, tu imamo još nekakvog klinca koji sa samo Srbima svojstvenom mržnjom i zlokobnim pogledom diže tri prsta prema Ruvejdi (!) prilikom njenog odavanja pošte na groblju, a red je i da se spomene jeziva lutka koju je neko ostavio na mjestu iskopavanja nekakve masovne grobnice sa jasnom porukom pravdoljubivim mirovnjacima da se okanu rovarenja po četničkoj ružnoj prošlosti.

... ti si lutka sa naslovne strane...

Kritični trenutak u filmu nastupa kad Adnan, sin one sestre kojoj sam zaboravio ime, dobija poziv da učestvuje u srpskoj verziji Velikog bratka (sic), što izaziva silno zgražavanje porodice. Oni nas kolju, a ti bi u njihove emisije, a? E ne mere! Međutim, Adnan je mlad i neopterećen porodičnim animozitetom i ipak odlazi u Beograd, sa čim se ovi ostali na kraju pomire. Od tih pet glavnih likova, samo djeca – Adnan i Harun – pokazuju znake života. Gledaju TV, idu u igraonice, Harun uživa u popravljanju auta, Adnan pravi improvizovanu teretanu i sl., ništa specijalno, ali u svakom slučaju nalaze zanimacije u inače nepojmljivo depresivnom setingu. Prilikom svog konflikta oko odlaska u Beograd, Adnan kaže kako mu je „dosta ratnih priča“ i to je već trenutak u kome se čovjek zbunjeno počeše po glavi i prepadne da će film još da ispadne normalan, međutim stari iskusni vuk Imamović se samo smješka iza kamere sa tompusom među zubima i čvrsto drži uzde besmisla u svojim rukama.

Malo infodampovanja nikog nije ubilo.

 

Dijelovi koji prikazuju dešavanja u kući Velikog bratka (sic) su, za razliku od ostatka filma, snimljeni u koloru (što nam očigledno govori da četnici tamo u Srbiji samo planduju i derneče, dok Bosanci pate u crno-bijeloj tehnici) i predstavljaju orgiju teškog primitivizma koja realiti šou prikazuje čak i većim blatom nego što on u stvari jeste (ako je tako nešto uopšte moguće).

 

Tu je nekakva (estradna?) fufica emotivno vezana za neku svoju zdjelu (dobija nervni slom kad tokom neke svađe jedna druga glupača tu zdjelu baci na pod), nekakvo debelo krme koje nosi majice sa motivima onoga što svaki Srbin neizostavno mora da voršipuje (Riblja čorba, SSSR itd.), pa onda izvjesna morončina koja svima pravi probleme svojim iritantnim djetinjastim pošalicama, psovkama, uvredama i sl. i tako dalje.

 

 

 Kao jedini normalni likovi tu se ističu neka cura koja posprema za svima (to je ona što je bacila činijicu, đubre jedno!), zatim izvjesni homoseksualac, koji je naravno meta napada ostalih primitivaca (suptilna referenca na Go West) i naravno Adnan, koji se nikako ne uklapa u te četničke marifetluke jer ne jede čajnu kobasicu i ostavlja flašu s vodom pored WC šolje, oko čega je izbila čitava drama.

 

Sve je ovo nažalost režirano prilično minimalistički i tu je tek da se ilustruje opšti primitivizam tih zaostalih brđana u dalekoj zemlji Srbiji i greška koju je Adnan napravio napustivši porodicu zbog odlaska u tamo neku selendru zvanu Beograd, a nijedan interesantan momenat nije eksplicitno prikazan (čak i tokom Sukoba Oko Činijice ne vidimo scenu kad ista udara o pod!). Kakav je to Veliki brat(ko) bez seksa, tuširanja, tučnjave i sl.? Taman pomislite da će možda nešto interesantno da se desi (npr. kad se pojavila Kriza Sa Flašom Pored WC Šolje, ponadao sam se da će neko nekom da razbije glavu, ali jok), momentalno se prebacujemo u Srebrenicu i likove koji tamo pate.

Jedna dobra okolnost je što je patnja glavne junakinje (koje ima zaista mnogo) realizovana već pomenutim poezijom nabijenim monolozima koje je pisao Abdulah Sidran, tako da u ovim trenucima možete da kliknete 2X na svom DVD plejeru bez opasnosti da ćete propustiti neki bitan dijalog ili nešto slično. Naravno, za 2X sam posezao samo u ekstremnim trenucima, a inače sam film dostojno ispoštovao – gledao sam na 1.5X.

 

Kako je i red, na kraju dolazi do eksplozije (u ovom slučaju bukvalne) koja kruniše svu do tada nagomilanu tihu patnju. Neću vam ispričati kraj filma... zapravo ipak hoću. Ruvejdi (sic) je konačno pukao film što se onaj odurni četnik Obradović veseli sa svojom porodicom dok ona pati i zato uzima kašikaru od Alije, dolazi mu u kuću (Obradoviću, ne Aliji) i raznosi u tri lijepe i sebe i njega, nažalost nakon fejdauta, tako da opet ništa nismo vidjeli. Vijest o tragediji dolazi do Velikog brat(k)a i Adnan napušta kuću ophrvan bolom, dok preostali Srbi nastavljaju da derneče uz maksimu Rodžera Votersa i Fredija Merkjurija – šou mora da se nastavi.

 

 

Iako je Imamović nastojao da u ovom filmu bude što je moguće suzdržaniji, maltene kao da se trudio da film bude što dosadniji, ipak mu se omakao i poneki trenutak za filmske sladokusce, npr. kad Alija čuje da je Haruna udario bus, pa juri prema mjestu tragedije, ispada iz kolica i nastavlja da puže. Cinici bi prokomentarisali da Imamović zapravo obožava da teroriše sirotog Tulića i da nije isključeno da kao posljedica te njegove fascinacije ubrzo nastane novi žanr – cripplesploitation.

 

A da li je sav taj nedostatak svega onoga što smo obožavali u Go West opravdan nekom poentom? Teško. Niti je ta patnja prikazana posebno originalno, niti je iko od junaka došao do bilo kakve konkretne spoznaje na kraju (čak ni Ruvejda (!), koja je posegla za kašikarom čisto zato što se približavao kraj filma, pa ni Adnan, koji je četničko leglo bahatosti i nemorala napustio tek kad je čuo vijest o tragediji, a ne zato što je shvatio da se tamo ne uklapa), niti su nam ljigavi četnici pružili bilo kakav razlog da prestanemo da ih smatramo ljigavim četnicima.

 

Zaključak je da je Ahmed ovim filmom temeljno podbacio. Osim nekoliko nenamjerno smiješnih trenutaka (među kojima se nalazi i apsolutno užasan pokušaj imitiranja ekavice od strane tuke koja glumi voditeljku VB-a) ovo je apsolutno nevrijedno gledanja. Kao kod onih nesretnih neerotskih filmova Lojda Simandla, koji imaju potpuno istu priču (tj. nedostatak iste) kao i erotski, samo su scene seksa izbačene, tako je i ovde – sav setap za eksploataciju je tu, ali egzekucija uglavnom nedostaje.

Šteta što nije bilo više ovakvih horor momenata

ANGIE DOES BOSNIA ( 4. deo )

Autor teksta SIMERIJANAC 

2010. godine Đavolina u društvu Breda Pite dolazi u Bosnu. Njih dvoje obilaze izbegličke centre u Goraždu, a potom i u Rogatici gde dvema srpskim staricama obećavaju da će im izgraditi kuću. 

Kao i uvek do sadа kada je to bilo moguće, Đavolina se tokom svojih misija sastajala sa najvišim državnim predstavnicima zemlje domaćina kako bi njene posete dobile zvaničan karakter i poseban značaj, ali je ovaj put rešila da se sretne samo sa vlastima u Sarajevu, zaobišavši Banja Luku. 

Posle radne posete Sarajevu i par dana odmora u Crnoj Gori, holivudska Marija Magdalena je sa svojim dečkom odletela za Ameriku ostavivši nas u uverenju da je obavila sve planirane zadatke na Balkanu i da je zato u našim krajevima više nećemo viđati. A ona se u stvari samo zagrevala. Pokazalo se da je njen boravak u Bosni predstavljao samo ispitivanje terena, jer se par godina kasnije regionom proneo glas da se ona sprema za snimanje filma koji će za temu imati rat u Bosni i da će ga lično režirati. Đavolina potvrđuje ovu vest i izjavljuje da je njena namera da svojim filmom skrene pažnju sveta na žrtve krvavog rata na Balkanu, a naročito na stradanje žena u njemu, kao i da doprinese pomirenju u regionu. Iako je, kako je rekla medijima, u vreme ratnog sukoba u Bosni bila vrlo mlada, šokantni prizori tog rata koje je gledala na televiziji su joj se duboko urezali u sećanje i mada nije baš tačno znala gde se ta zemlja nalazi, bila je duboko tronuta tragedijom koja je zadesila njene ljude. 

Tada je bila nemoćna da pomogne narodu Bosne, ali je sada u poziciji da to može da učini i zato je čvrsto rešila da tu priliku iskoristi.

Razumljivo, vest o tome da će najveća ženska holivudska zvezda svoj rediteljski debi posvetiti ratnom sukobu u Bosni, snažno je odjeknula u bivšim YU republikama koje su u njemu učestvovale i bila različito primljena, upravo u skladu sa ulogama koje su im SAD i EU u tom ratu dodelile. U Srbiji i Republici Srpskoj su sasvim opravdano očekivali još jedan chex. U Zagrebu su, imajući u vidu sve dotadašnje holivudske filmske verzije ratnog sukoba u ex YU, ovu najavu dočekali sa optimizmom i interesovanjem, ali ipak uz određenu dozu opreza, jer ovaj će film režirati Anđelina Žoli, a ona kakva je luda, može izvrnuti povjesne činjenice i prikazati da su i Hrvati učestvovali u tom ratu ili što je još i gore - da su osim Srba i oni u njemu imali uloge negativaca. Jedini koji su sa oduševljenjem primili ovu vest bili su naravno vlasti i mediji u Federaciji BIH, jer holivudska istina o ratu u Bosni je i njihova istina što su brojni američki chex filmovi i potvrdili. 

Zbog toga su bili spremni da Žolijevoj i njenom produkcionom timu stave na raspolaganje sve neophodne resurse za snimanje filma i omoguće joj najbolje uslove za rad. Stvari su se, međutim, promenile kada se regionom pronela vest da Đavolina svojim filmom planira da ekranizuje priču o tragičnoj ljubavi Srbina i muslimanke u ratnom Sarajevu, o čuvenim bosanskim Romeu i Juliji - Bošku i Admiri, koji su ubijeni u toku prve godine rata pri pokušaju da napuste grad. Ali zbog čega bi vlasti u Sarajevu imale bilo šta protiv toga da potresna priča o nesrećnoj sudbini dvoje mladih Sarajlija koji su postali simboli krvavog rata u Bosni, bude još jednom, posle brojnih dokumentaraca i novinskih tekstova, ispričana svetu, ovaj put u vidu igranog filma? Pa osim toga što je za njih izgleda bila problematična i sama ljubav muslimanke prema jednom Srbinu, postojala je i opasnost da u filmu bude predstavljena istina o okolnostima njihovog bekstva, a posebno njihove smrti, koja je odstupala od verzije tog događaja koju su godinama zastupali i predstavljali režimski mediji u Federaciji. 

Postojala je, dakle, mogućnost da ceo svet putem ovog filma sazna ne samo da je Admira pristala da sa Boškom iz Sarajeva pobegne na srpsku (čitaj: agresorsku) stranu, na Grbavicu, već da su oboje prilikom prelaska mosta na Vrbanji ubijeni sa leđa, od strane muslimanskih vojnika koji su sa te strane kontrolisali most. А ubijeni su ne samo da bi se na taj način poslala poruka ostalim muslimanskim civilima u gradu koji su želeli da ga napuste ili pak bili u ljubavnim ili prijateljskim odnosima sa Srbima u Sarajevu, već i zbog informacije da su dvoje mladih sa sobom nosili i nekoliko hiljada nemačkih maraka. Upravo zato su u toku noći sa njihovih tela ubice skinule torbe u kojima su očekivali da će naći novac, a zatim leševe bezuspešno pokušavali da zapale kako bi uništili tragove svog zločina. Zato vojnici UNPROFOR-a nisu imali hrabrosti da sa mosta izvuku tela nesrećnih ljubavnika koja su tamo ležala nekoliko dana, već su to učinili pripadnici radnog voda Vojske Republike Srpske nakon čega su Boško i Admira sahranjeni na srpskom vojničkom groblju u Lukavici. Po želji Admirinih roditelja, posle rata su tela preneta u Sarajevo i sahranjena jedno do drugog na tamošnem groblju Lav.

Da li bi Holivud snimio film sa ovakvom pričom, o smrti dvoje sarajevskih ljubavnika koju nisu skrivili Srbi? Pa naravno da ne bi.

Đavolina je potvrdila da snima film o ljubavi Srbina i muslimanke u ratnom Sarajevu, ali je demantovala da se radi o Bošku i Admiri ističući da su njeni junaci izmišljeni. A da li će zapadni reditelji i producenti ipak iskoristiti ovu priču da snime još jedan film u kojem će Srbi biti optuženi za zločin koji nisu počinili, videćemo vrlo brzo jer početkom sledeće godine švajcarski reditelj Klaudio Faeh počinje sa snimanjem filma o Admiri i Bošku pod nazivom Leaving Sarajevo. Ime Jasmile Žbanić koje se nalazi među producentima ovog ostvarenja najbolja je garancija da ćete o njemu imati prilike da čitate na ovom blogu. 

Đavolinina izjava kojom je negirala da će tema njenog rediteljskog debija biti priča o tragičnoj ljubavi dvoje mladih Sarajlija, pa se samim tim u domaćim i svetskim medijima neće ni otvoriti neprijatna pitanja u vezi sa njihovim bekstvom i njihovom smrću, umirila je zvanično Sarajevo. Ali samo za kratko.

U tamošnjim novinama pojavljuju se tekstovi koji navodno sadrže izvode iz nezvanične verzije scenarija Đavolininog filma po kojem se glavna junakinja, muslimanska devojka Ajla, zaljubljuje u upravnika srpskog logora u kojem je zarobljena i to u srpskog policajca koji ju je silovao. A kada je Đavolina dostavila Ministarstvu kulture Federacije sinopsis filma (http://www.thesoulshattering.net/NOVI/the-movie.html), u Sarajevu nastaje histerija. Pokreće se velika medijska kampanja protiv Žolijeve sa ciljem da joj se zabrani snimanje u BIH. Predvode je najčitaniji list Federacije Dnevni avaz, Udruženje majki Srebrenice, Udruženje žena žrtava rata i Savez logoraša BIH koji se utrkuju u kritikama i uvredama na račun razmažene holivudske zvezde koja je bezdušno rešila da gradi svoju karijeru na patnji unesrećenih bošnjačkih žena i tako se podsmeva njihovom bolu. Upravo pismo koje su joj uputili predstavnici ovih udruženja najbolje ilustruje tadašnji stav zvaničnog Sarajeva i medija u Federaciji prema Žolijevoj i njenim filmskim planovima u Bosni. http://www.bosnjaci.net/prilog.php?rid=1&pid=39449

Posle ovakvih reakcija nikog nije iznenadilo kada je Ministarstvo kulture Đavolini uskratilo dozvolu da film snima u Federaciji. Pošto je banovana iz Bosne, ona je morala da potraži lokacije za snimanje u Mađarskoj. 

Kolika je bila paranoja zvaničnog Sarajeva pokazalo se naravno kada se film pojavio, jer kao što nije bilo moguće da osoba kao što je Đavolina snimi film o normalnoj ljubavi kakva je bila ona između Boška i Admire, isto tako je bilo nemoguće da pr-ovka CFR-a u svom filmu prikaže verziju ratnog sukoba u Bosni koja bi imalo odstupala od zvanične verzije Stejt dipartmenta o dobrim i lošim momcima u tom ratu. Đavolina je samo želela da snimi film za svoju dušu koji će uz to biti i po ukusu njenih šefova iz Njujorka i Vašingtona - da spoji lepo i korisno. Ovim filmom će iživeti svoje najperverznije i najmorbidnije želje i snove – snimiće ono što je sama najviše volela da gleda, da radi, ili da zamišlja da joj rade, a istovremeno i izvršiti još jedan zadatak u okviru svoje misije opravdavanja i promovisanja američkog intervencionizma. Ona je htela da snimi svog Noćnog portira, ali na mnogo brutalniji i siroviji način, okrenuta uzorima u žanru exploatacijskog filma i primenom revolucionarnog rediteljskog postupka, dakle nesputana lažno nametnutim i davno prevaziđenim konvencijama snimanja filmova kao što su precizna režija, jasan i detaljan scenario, čvrsta dramaturgija i kvalitetna gluma. 

Ali koliko god bila spremna na radikalno drugačiji rediteljski pristup pri snimanju svog filma, toliko je vodila računa da ostane verna zvaničnoj istini u vezi sa ratom u Bosni u okviru kojega se odvijala njena filmska priča. Zato je posredstvom svojih šefova iz Njujorka obezbedila najstručnije vojno-političke konsultante, a to su bile arhitekte i izvođači radova u bosanskom ratu – sada rahmetli Ričard Holbruk i Vesli Klark. Kako je sama kasnije izjavila, Klarkova stručna pomoć bila joj je posebmo dragocena: - Morala sam da znam kojim smo tačno avionima humanitarno bombardovali bosanske Srbe, neću valjda da mi se smeju gledaoci koji se razumeju u naoružanje dok budu gledali film.

Pošto je uz pomoć najboljih profesora za tu oblast savladala vojno-političko gradivo iz nastavne jedinice Rat u Bosni, Đavolina se lično prihvatila pisanja scenarija rešena da svoj rediteljski prvenac bude u potpunosti njenih ruku delo. А kada se već pomenuti sinopsis tog scenarija pojavio u medijima u Federaciji, njime je, još više od udruženja logoraša i žena žrtava rata, bio neprijatno iznenađen hrvatski novinar i pisac, rodom iz Sarajeva, Josip Knežević, poznat pod pseudonimom James J. Braddock. On je u njemu prepoznao ideju, zaplet i likove iz svog romana Slamanje duše objavljenog još 2007. godine koji je još tada bio ponudio brojnim producentima širom sveta, pa je zato Amerikanku optužio za plagijat. 

Pošto je angažovao američkog pravnog zastupnika, Knežević je Đavolininom producentskom timu zapretio tužbom ukoliko ne pristanu da svoje obaveze prema njemu izmire vansudskim sporazumom. Predstavnik GK filmsa nije se, međutim, mnogo potresao zbog ovoga već je Kneževićevom advokatu poslao odgovor napisan u dobro poznatom stilu američke kaubojske diplomatije (http://www.thesoulshattering.net/NOVI/GK-films.html). Ni posle ovog upozorenja Bredok nije odustao, tako da se pred američkim sudom upravo vodi postupak po njegovoj tužbi. Da li se Đavolina pri pisanju svog scenarija služila već pomenutim romanom hrvatskog pisca, ili je u pitanju samo čudna željkojoksimovićka koincidencija zbog koje su se identične ideje dvoje različitih umetnika sa dva suprotna kraja sveta koje su nastale u različito vreme, sasvim slučajno podudarile, ostaće za sada nepoznato. I dok su neki upravo u brzini kojom je Žolijeva napisala scenario nalazili najbolji dokaz da se radi o plagijatu već postojeće priče iz knjige, fanovi Đavolininog lika i dela su to objašnjavali njenim dobro poznatim eksplozivnim entuzijazmom za sve čemu se posvećivala, kao i dotad neotkrivenim scenarističkim talentom. I jedni i drugi ostali su na istim pozicijama i kada je ona saopštila naziv svog filma, jer je knjigu istog naziva pre dve godine napisao izraelski istoričar Martin Van Kreveld. Ali već pomenuti hrvatski pisac nije bio jedini umetnik koji se osećao pokradenim od strane popularne Amerikanke. Legendarni pevač narodne muzike, Radiša Urošević, optužio је Đavolinu da je bez dozvole u filmu iskoristila njegovo izvođenje poznate pesme „Tebi za ljubav“ i to u sceni u kojoj srpski vojnici prisiljavaju zarobljene muslimanske žene da gole igraju uz tu numeru: - Pesma nije moje autorsko delo, ali sam povređen što je moje izvođenje pustila u filmu. Ne bih imao ništa protiv da je umesto mene pesmu otpevao Bred Pit.

Iako je odlučno najavljivao tužbu protiv Anđeline uz odštetni zahtev od milion dolara, Radiša se na kraju ipak popišmanio, jer se uplašio da bi mu zbog sudskog preganjanja sa moćnom Amerikankom mogla biti uskraćena viza za SAD zbog čega bi mu propao već zakazani North American Tour 2012. 

Pošto je scenario bio gotov, Đavolina se bacila u potragu za glumcima. Držeći se dosledno metoda rada svojih exploitation uzora, ona u svom filmu nije želela velike holivudske zvezde. Želela je verizam filmova Kanibal Holokaust i I Spit on Your Grave, pa su joj zato bili potrebni balkanski glumci koji izgledaju i ponašaju se baš kao i pravi učesnici u krvavom jugoslovenskom ratu. Želela je autentične srpske međede i vukove.

- Neću manekene! Hoću da svi Srbi izgledaju kao u prirodi, znači gore nego red neksi iz Deliverance.

Ali isto tako je želela i autentične muslimanske ovce.

Đavolina nije imala dileme kome će dodeliti ulogu glavnog negativca - srpskog policajca i upravnika logora za muslimanke, Danijela, jer se taj glumac prirodno nametnuo svojom dosadašnjom bogatom chex filmografijom. Naravno da je to mogao biti jedino nekrunisani kralj chetnixploitationa i maskota našeg bloga, Umro pre Rođenja, manje poznat kao Goran Kostić, koji je Žolijevu oduševio u Hunting party pa se potrudila da preko Ričarda Girice stupi sa njim u kontakt. Brojne chex epizode u kojima je briljirao svih ovih godina najzad su mu se isplatile i donele mu i jednu glavnu ulogu. 

Koliki honorar je Đavolina morala da izdvoji da bi zvezdu takvog kalibra privolela da nastupi u njenom filmu nije nam poznato, ali sa budžetom od 10 miliona dolara kojim je raspolagala za snimanje, ništa nije bilo nemoguće. Ali, Danijel je bio samo puki izvršilac zločina, a kao što znamo, Đavolina je u svom scenariju predvidela i ulogu njihovog ideologa, ludog, ali autoritativnog generala koji je trebalo da simbolizuje srpske političke i vojne rukovodioce - Danijelovog oca Nikolu. A ko bi mogao biti bolji izbor za tu rolu od njenog kolege i prijatelja iz Los Anđelesa, Radeta Šerbedžije. 

Đavolini je, međutim, predstojao težak zadatak da ga ubedi da prihvati ovu ulogu jer je dobro poznato da je on dosad odbijao sve ponude da zaigra u holivudskim filmovima koji su se bavili ratom u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, Đavolina je bila jedina kojoj je to uspelo, jer Rade je rekao „Da!“ Zbog toga su se u domaćim medijima pojavili maliciozni komentari da je Šerbedžija prekršio svoje principe zbog visine honorara, kao i zbog toga što je želeo da zadrži dobre odnose sa jednom od najmoćnijih žena u Holivudu, dok je on sam svoju odluku da prihvati ulogu krvožednog srpskog generala obrazlagao kvalitetnim scenarijem. Kako da ne poverujemo čoveku koji je celu svoju inostranu karijeru izgradio na vrhunski napisanim dramskim ulogama ruskih mafijaša? Starom i iskusnom glumačkom bardu nije bilo teško da uverljivo dočara lik surovog i beskrupoloznog srpskog generala jer je samo nekoliko meseci ranije imao gotovo identičnu rolu u holivudskom filmskom pamfletu 5 Days of War, kojim se Sakašvilijeva agresija na Južnu Osetiju prikazuje kao odbrambeni rat miroljubivih Gruzijaca koje ugnjetava teroristička Rusija, a gde je Rade briljirao kao krvoločni ruski pukovnik koji tamani gruzijske civile kao muve. Sa Šerbedžijom su se u istom filmskom blatu valjali i već ofucani Endi Garsija kojme je rola gruzijskog predsednika poslužila kao predah od pojavljivanja u turskim serijama, kao i kralj treš filma poslednje decenije,Val Kilmer, u ulozi predvodnika tima osvedočenih boraca za istinito i objektivno informisanje, novinara zapadnih medijskih kuća na radnom zadatku u Južnoj Osetiji.

Đavolina je sada imala glumce za dvojicu glavnih negativaca, oca i sina iz Republike Šumske, organizatore udruženog zločinačkog poduhvata formiranja koncentracionog logora. za muslimanske žene Love Camp 92, u okviru kojeg se sprovodilo njihovo sistematsko silovanje, mučenje i ubijanje. Ali, bili su joj potrebni i glumci za sporedne uloge srpskih vojnika - tzv zločinaca terenaca - obični, regularni koljači, silovatelji i palikuće u srpskoj vojsci koji su na svakodnevnom nivou sprovodili u delo bolesne ideje porodične manufakture smrti Nikola & sin. Neupućena u naše flmske prilike, Đavolina je te glumce potražila u Sarajevu obrativši se za preporuku svojoj koleginici Jasmili Žbanić čiji su joj saveti i stručna pomoć bili dragoceni prilikom pripreme filma, posebno radi verodostojnog prikaza ratnih prilika u Bosni na čemu je Žolijeva posebno insistirala. 

Јasmila joj je, međutim, objasnila da nema potrebe da ih traži u Sarajevu kada u Beogradu može angažovati glumce koji će pristati da tumače srpske zločince upola cene. U skladu sa ovim savetom, Đavolina je poslala svoje saradnike zadužene za kasting u srpsku prestonicu sa zadatkom da joj na osnovu izgleda odaberu tri grupe glumaca, jer je želela da u svom filmu ima srpske vojnike koji izgledaju zlo, ludo i glupo. - Hoću zlikovce, psihopate i budale. Hoću prave Srbe! Od kandidata koji su joj njeni sarаdnici predložili, ona je lako izvršila izbor iz druge i treće grupe odlučivši se za Gorana Jevtića i Nikolu Đurička, ali je zbog nedovoljno zlikovačkog izgleda srpskih glumaca iz prve grupe bila prinuđena da nosioce tih rola potraži u Federaciji BIH. Tako su uloge srpskih vojnika zločinačkih lica dobili Sarajlije Ermin Sijamija i Feđa Štukan. 

Osim traženih fizičkih predispozicija, njih dvojica imali su još nešto što je bilo takođe značajno za uverljivo tumačenje ovakvih rola, a to je neposredno ratno iskustvo. Obojica su učestvovali u bosanskom ratu kao vojnici Armije bosanskih muslimana, a Štukan je kao specijalac proveo dve godine u, kako sam kaže, najžešćim borbama. Ali već posle dve godine je shvatio da on kao ateista ne može da učestvuje u verskom ratu, pa je uspešno odglumio ludilo i bio demobilisan (tada je i shvatio da ima velikog talenta za glumu i opredelio se da mu to bude životni poziv). Ostalo je nepoznato da li je prethodnom rečenicom Feđa Štukan začinio svoj CV koji je predao Đavolini jer nije bio siguran da će mu samo faca biti dovoljna da dobije ulogu u filmu, ili ga je Sveta Anđelina Mirotvorka naterala da je naknadno ubaci u svoju biografiju na zvaničnom sajtu filma kada je saznala za njegovu ratnu prošlost. Ovoj dvojici Sarajlija pridodat je i mađarski glumac Levente Torkoly. 

I tako je Đavolina uspešno kompletirala i prvu, najgrđu i najmonstruozniju grupu srpskih vojnika za svoj film. 

A kao bonus, uleteo je i Branko Đurić, popularni Đuro, koji se očigledno uzalud ponadao da će ponovo glumiti urbanog muslimanskog vojnika rokera kao u Tanovićevoj Ničijoj zemlji, jer je Đavolina izgleda u njegovom liku prepoznala sve tri one gore navedene osobine koje je želela i tražila da poseduju njeni filmski Srbi. 

Iako je mnoge srpske fanove Top liste ova Đurina uloga žestoko razočarala, ipak je manje zlo od njegove serije Naša mala klinika kojom nas je jedna strana televizija sa nacionalnom frekvencijom terorisala zadnjih par godina.

A Miloš Timotijević i Aleksandar Đurica? Kako su oni dobili uloge srpskih vojnika u filmu kada likom ne odgovaraju ni jednom od tri gore navedena Đavolinina kriterijuma? 

To smo saznali kada smo posetili zvanični sajt filma gde smo pročitali da je Miloš glumio šiptarskog teroristu u filmu Stršljen, pa mu je očigledno ova uloga bila najbolja preporuka za rolu srpskog vojnika, ubice muslimanske nejači, dok je Aleksandru Đurici jedini, ali očito dovoljno snažan adut, bio to što je participated in street demonstrations against the war and the regime of Slobodan Milosevic.

I tako je menažerija srpskih zveri bila kompletirana. Sada je trebalo odabrati ovce. Jasmila Žbanić je sasvim logično svojoj koleginici preporučila da glavnu žensku ulogu, silovane muslimanke Ajle, poveri dokazanoj chex veteranki Mirjani Karanović. 

Iako oduševljena Karanovićkinim glumačkim umećem, Đavolina nije prihvatila ovaj predlog uz argument da joj treba mlađe, slađe, nevinije i jadnije žensko stvorenje, takvo koje će kod prosečnog američkog i zapadnoevropskog gledaoca, kome je pre svega bio namenjen ovaj film, probuditi iskreno sažaljenje, a prema njenim mučiteljima i silovateljima gađenje i snažnu mržnju: - Neću staru neuglednu kravu koju šalju u srpsku klanicu, hoću slatko jagnješce. I hoću da bude prirodna!

I tako je Đavolina držeći se dosledno ovog kriterijuma, posle audicije obavljene u Londonu, pronašla svoju glavnu ovcu - Zanu Marjanović. 

Pokazalo se da je njen izbor bio savršen, jer je Zana bila toliko prirodna u filmu da su pojedini kritičari bili ubeđeni da se ne radi o školovanoj glumici, već o naturščiku. Možda su ih na taj zaključak navele i njene čudesno prirodne grudi. 

I ostale ovce u filmu (bosanski muslimani svih polova i uzrasta, jer srpski međedi i vukovi kad kolju i siluju ne biraju), odabrane su po kriterijumu definisanom u Uvodnom slovu našeg bloga. Dakle, što jadnije, bednije i tužnije - to bolje. Predvodi ih prva među jednakima, rođena Sarajka Vanesa Glođo, u ulozi Ajline sestre Lejle. 

Đavolina je od DIY pristupa u radu na svom filmu odstupila jedino angažovanjem direktora fotografije Dina Semlera (Ples sa vukovima, Apokalipto) i kompozitora Gebrijela Jareda (Beti Blu, Engleski pacijent), jedinih pravih profesionalaca u njenom timu, ali ne da bi demantovala novinare koji su zlonamerno pisali da ona snima privatni, amaterski film sa nepoznatim glumcima, već zato što je želela da ILBH bude urađen na potpuno nov i originalan, dotad neviđen način. 

Kritičari su međutim sumnjali da ubacivanje dva profesionalna muzičara u raštimovani amaterski orkestar kojim diriguje naduvana dirigentkinja može da donese dobar rezultat, što se i potvrdilo kada se film pojavio.