Tuesday, July 19, 2022

QUO VADIS, AIDA (2. deo)

U ovom delu su osim sekvenci iz Aide, korišćeni i skrinšotovi iz norveškog dokumentarca Srebrenica –izdani grad (Srebrenica –Byen som kunne ofres) Ula Fliuma i Davida Hebdiča, kao i iz dokumentarca autorskog tandema iz Republike Srpske, Dalibora Josipovića i Milana Kneževića – Dosije Srebrenica.

 

Da se sada konkretno pozabavimo Jasmilinim falsifikatima činjenica o događajima u ratnoj Srebrenici kojih je film pun, ili bolje rečeno, od kojih se jedino i sastoji.
- Film je baziran na činjenicama – pohvalila se Jasmila Danasu
- Želela sam da sve ono što su bile istorijske okolnosti bude tačno. 


A koje su to činjenice, objasnila je u intervjuu za BBC:
- To su činjenice iznete tokom suđenja optuženima za ratne zločine pred međunarodnim tribunalom u Hagu.

Kada posle spiska producenata i sponzora, a pre početka samog filma, na ekranu pročitate


moći ćete da pretpostavite kako će ta dramatizacija izgledati, odnosno kako će izgledati filmska rekonstrukcija i prezentacija „činjenica“ utvrđenih  u Hagu.

Jasmilini falsifikati se mogu podeliti u dve grupe – one očigledne, najdirektnije, prst u oko laži i gadosti koje vas ostave bez teksta ili vas nateraju na smeh zbog načina na koji su prikazane u filmu, i one druge, prikrivene – perfidnije, suptilnije i veštije plasirane podmetačine, izmišljotine ili poluistine, ali zbog toga ništa manje maligne, pa će vaša najčešća reakcija na njih biti:
- Kako je kvarna, kako se samo setila...

Ovo će biti i prilika da se odgovori na pitanja koja su gledajući film sigurno postavljali mnogi gledaoci.
Čak i prosečаn zapadni gledalac koji ne zna ništa ili vrlo malo o ratu u Bosni, a još manje o vojnoj taktici, gledajući filmske scene ulaska srpskih tenkova u malo mesto u kojem nema nijednog neprijateljskog vojnika, ali ni Srba, slavlje njihovog komandanta, mržnju koju Srbi ispoljavaju prema stanovnicima Srebrenice, slušajući kako se srebrenički muškarci u kampu UN-a žale što i oni nisu otišli „preko šume“, kako traže pomoć od komandanta UN trupa u Potočarima pozivajući se na „sigurnu zonu“, gledajući scene odvajanja muškaraca od žena, i na kraju njihovog streljanja, morao je sebi postaviti bar neko od sledećih pitanja:

Zašto je Srbima bilo od tolike važnosti da osvoje to malo mesto u kojem nema neprijateljske vojske, ali ni pripadnika njihovog naroda već samo neprijateljeve žene, deca i starci? Zašto srpsku vojsku u osvajanju tog mestašca predvodi lično njihov general? Zašto Srbi toliko mrze stanovnike Srebrenice i ubijaju ih u tolikom broju? Pa šta su to mogli da im urade ti jadni civili? Zašto u gradu nema nijednog vojnika bosanskih muslimana? Šta to znači da je Srebrenica sigurna zona? Zašto Srbi odvajaju muškarce, uključujući i dečake, od njihovih porodica? Zašto su ti muslimanski muškarci toliko puta pominjali šumu kajući se zbog toga što tamo nisu svi krenuli?


Ok, jedan jedini odgovor koji bi zadovoljio mnoge gledaoce kojima je mozak ispran antisrpskom propagandom rasplamsanom 90-ih godina bio bi - zato što su Srbi genocidni sadisti i manijaci kojima je zločin u genima.
Ali da li postoje još neki odgovori, još neko objašnjenje, još neki razlog za ono što smo videli u filmu? E pa taj razlog, taj uzrok, ono što se desilo u prethodnim epizodama srebreničke ratne drame, ili što se dešavalo paralelno sa glavnom radnjom u filmu u samom gradu i okolini, a naročito u šumama oko Srebrenice, to naravno, Jasmila nije prikazala svojim gledaocima.
Da vidimo sada primere iz filma.


SIGURNA ZONA


Na sastanku gradskih čelnika Srebrenice sa komandantom holandskih trupa UN-a pukovnikom Karemansom, gradonačelnik besno viče na njega:
- Zašto je Srebrenica sigurna zona ako Srbi mogu napasti kako hoće?


Zašto je, dakle, Vojska Republike Srpske, čiji ulazak u grad vidimo na početku filma, napala sigurnu/zaštićenu zonu Srebrenica?
Pa zato što je sigurna zona Srebrenica (koja je uspostavljena od strane Saveta bezbednosti UN u aprilu 93. da bi se Armija BIH u srebreničkoj regiji spasila poraza u ofanzivi VRS), u stvarnosti bila sigurna zona za vojnike 28. divizije Armije BiH u gradu. Za vojnike koje UN trupe nisu razoružale.


General Armije BiH Sefer Halilović: - Vratio sam se u štab i poslao naređenje u Srebrenicu i Žepu da ne smiju nijedan komad oružja predati, niti ijedan čitav metak.

Major 28. divizije Armije BiH Ramiz Bećirović: - Jedva smo uspjeli da obezbijedimo nekoliko pokvarenih starih pušaka da bismo ih predali UN-u, dok je vojska preostali dio krila po kućama.

Trupe UNPROFOR-a nisu sprečavale isporuke naoružanja koje je muslimanskim snagama u gradu sve vreme, pod maskom humanitarne pomoći, dopremano od strane njihove komande u Tuzli (ali i od strane Amerikanaca), čime su se hvalili i sami komandanti bosanskih muslimana.


U izveštaju skupštini bosanskih muslimana iz 30. jula 1996. godine, komandant Armije BiH general Rasim Delić navodi da je helokopterima u Sreberenicu isporučeno 23 tone oružja i opreme (a u Analizi i hronologiji događaja u Srebrenici 2. korpusa Armije BiH navodi se 45 tona).

Alija Izetbegović je na Prvoj vanrednoj sjednici glavnog odbora Stranke demokratske akcije u Zenici 5. avgusta 1995. godine izjavio:
- Mi smo uspjeli da tamo pošaljemo 17 helikoptera oružja; osamnaesti let završio se tragično... Bili smo uspjeli da ubacimo značajnu količinu municije i oružja.


Ne samo što trupe UN-a nisu razoružale muslimanske jedinice u Srebrenici niti sprečile njihovo naoružavanje spolja, već su im dozvolile i da zaštićenu enklavu UN-a koriste kao tvrđavu iz koje su napadali položaje VRS i masakrirali srpsko civilno stanovništvo srebreničke regije, a potom se povlačili u njenu sigurnost.


Iz izveštaja holanskog Ministarstva odbrane o događajima u Srebrenici, čuvenom Debrifingu iz oktobra 95. godine, sačinjenom na osnovu saslušanja svih pripadnika holandskog bataljona UNPROFOR-a iz njihove baze u Potočarima, saznalo se da su muslimanske snage, često obučene i u uniforme UNPROFOR-a, sa njihovih osmatračkih položaja otvarale vatru na položaje VRS kako bi isprovocirali Srbe da uzvrate granatiranjem UN snaga.


Ako je Srebrenica bila bezbedna zona za muslimansku vojsku, ona to nije bila za njihove civile, ali ne zbog srpskih napada, već zbog mafije Nasera Orića, koja je terorisala i sopstveno stanovništvo u gradu.


Ovo su kadrovi iz čuvenog norveškog dokumentarca Srebrenica, Izdani grad na kojima se vidi kako izbezumljene muslimanske žene i deca beže iz Srebrenice u vozilima UN-a 1993. godine.


Dramatizaciju ovih scena kod Jasmile nećemo videti.
Zašto?
Pa zato što oni ne beže od srpske vojske koje tada u Srebrenici nije ni bilo ( VRS je propustila sve ove konvoje muslimanskih civila da bezbedno prođu kroz njihove položaje na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, ali i u Srbiju i Crnu Goru, i pomagala im u evakuaciji),

već od Naserove mafije koja je upravljala gradom.

Likvidacije Naserovih političkih i vojnih suparnika u gradu (ubijeni su komandant Nurif Rizvanović i predratni šef policije Hamid Salihović), kao i pokušaji ubistva (na predsednika Skupštine i osnivača SDA Srebrenice Ibrana Mustafića počinjen je atentat u kojem je teško ranjen, kao i na šefa policije Hakiju Meholjića), oružani napadi na sopstvene organe vlasti i bezbednosti (Naserov čovek Ejub Golić, komandant samostalnog brdskog bataljona, u martu 1994. je izvršio oružani napad na opštinski zatvor u Srebrenici i omogućio bekstvo Neziru Merdžiću i Sadiku Begiću koji su bili optuženi za ubistvo i pokušaj ubistva), pljačka i šverc humanitarne pomoći, reketiranje, organizovana prostitucija (čak se i u Debrifingu navodi da su mlade devojke nudile seksualne usluge vojnicima UNPROFOR-a), kao i silovanja, bile su svakodnevica Srebrenice u vreme dok je njom vladao Naser Orić.


Navedeno stoji i u izveštaju načelnika uprave službe vojne bezbednosti Armije BiH Jusufa Jašarevića tadašnjem komandanu muslimanskih snaga, generalu Rasimu Deliću o uzrocima pada Srebrenice i Žepe u leto 1995. godine.
Ovo je potvrdio i sam Delić u obraćanju Skupštini bosanskih muslimana u Sarajevu 30. jula 1996. u vezi sa razlozima za pad Srebrenice:
“Nelojalna borba za vlast i podjele po tom osnovu, loš odnos MUP-a i ARBiH, ubistva neistomišljenika ili političkih suparnika, ratno profiterstvo i kriminal, loša organizacija odbrambenih snaga i međusobna borba za čelnu funkciju.”


Američki strateg Jozef Bodanski u svojoj studiji Ofanziva na Balkan pisao je da je u izveštajima UN-a koji nisu predstavljeni javnosti, stajalo da su muslimani zloupotrebljavali sopstveni narod odbijajući da im daju hranu blokiranjem konvoja UNPROFOR-a, ali i vodu odbijajući da koriste fabriku vode koju im je poklonio Džordž Soros.

U knjizi Srebrenica: inventar ratnih zločina Jan Vilijam Čoning i Nobert Bat pišu:
“Budući da izbeglice nisu imale predstavnike u lokalnoj vlasti, međunarodne organizacije za humanitarnu pomoć predložile su (druga polovina 1993.) da i izbeglice imaju svoje predstavnike prilikom dodele hrane u enklavi. Njihov predstavnik je nađen mrtav dan pošto je izabran da kontroliše raspodelu hrane. Ubijen je po direktnom naređenju Orića.”

Ibran Mustafić, bivši predsednik Skupštine Srebrenica i osnivač SDA u gradu, u intervjuu za Junge Velt kaže:
- Nijedan dolar od silne pomoći koja je dopremljena u Srebrenicu nije dobilo civilno stanovništvo.


U svojoj knjizi Planirani haos, na ovu temu je pisao:
„Narod je samo razmišljao o odlasku iz Srebrenice na bilo koji način, tako da je jednog momenta procurila vijest da postoji mogućnost da četnici puste narod iz Srebrenice. Kompletne porodice su kretale prema Luci, a zatim pod planinu Radavu nadajući se da će se ukazati prilika da krenu iz srebreničkog džehenema. Zbog silne nemaštine na nekim mjestima je uspostavljena saradnja sa Srbima.”

 

Ibran svedoči kako je Naser sa svojim ljudima sprečio kupoprodaju namirnica koji su muslimani iz enklave ugovorili sa Srbima izvan grada po duplo nižim cenama od onih koje im je Orić naplaćivao, tako što su njegovi ljudi zapucali po njima kada su se pojavili.


Glad nije bila jedini razlog zbog kojeg su muslimanske žene, devojke, pa čak i devojčice, napuštale Srebrenicu.
Početkom aprila 1994. godine, u srpski Bratunac su prebegle dve petnaestogodišnje muslimanske devojčice jer su bile žrtve silovanja od strane Naserovih boraca. One su o tome dale izjave nadležnim organima unutrašnjih poslova RS Bratunca. A njihova potresna svedočanstva ispričana novinaru srpske televizije još uvek se mogu videti na internetu.

https://www.youtube.com/watch?v=AjcnMwgHHAY&feature=emb_title


U svedočenju Huse Salihovića i Fahrudina Alića, datog vojnim istražnim organima Armije BiH u Tuzli 1995. godine, sa potpisom generala Jusufa Jašarevića, Orić je optužen za silovanje i muslimanske devojke, iz Boljevice.
Po oslobađanju Srebrenice, u jednoj kući je pronađena vezana devojka iz Italije, o čemu je bila obaveštena italijanska ambasada u Beogradu. Devojka je morala da bude smeštena u psihijatrijsku bolnicu na Sokolcu.
U izveštajima UN-a, Naser i njegovi ljudi opisani su sledećim rečima:
„criminal gang leaders, pimps and black marketers.“

Zbog svega toga, tokom 93. godine je čak 9.000 ljudi napustilo grad, što u konvojima UN-a, što u sopstvenoj organizaciji.

Jasmili, naravno, nije palo na pamet da u filmu predstavi ovo stradanje svojih sunarodnika u Srebrenici, jer čak i da je imala empatiju prema njima, i bila spremna da prikaže istinu, tako nešto ne bi učinila jer ne bi smela da dozvoli da se Naseru za to pripiše ni mrvica krivice, i da se odgovornost za patnje Srebreničana deli između njegove mafije i VRS, naročito zbog toga što bi time sa Orićeve glave skinula oreol bezgrešnog heroja Srebrenice i komandanta Armije BiH koji je u Federaciji nedodirljiv.  


Kao što je bio nedodirljiv za sudove u Hagu i Sarajevu pred kojima je oslobođen odgovornosti za brojne ratne zločine koje su jedinice pod njegovom komandom (8. operativna grupa Armije BiH, a od 1995. godine 28. divizija), i on lično počinili nad srpskim stanovništvom u Podrinju za vreme rata.


 

GENOCID

 

Ovi napadi muslimanskih snaga na Srbe počeli su još '92. godine, dakle, i pre nego što su UN proglasile Srebrenicu bezbednom zonom i trajali su nesmanjenim intenzitetom tri godine, do zauzimanja grada od strane VRS na leto 95.

U periodu od aprila '92. do jula '95. godine, u napadima muslimanskih snaga pod komandom Nasera Orića u regionu Birač (opštine Srebrenica, Bratunac, Zvornik, Osmaci, Šekovići i Vlasenica, Milići) ubijeno je 3.262 Srba, od kojih 2382 civila (uključujući i decu i nepokretne starce) i 880 vojnika i policajaca, a spaljeno je i opljačkano oko 100 srpskih naselja.


https://www.argumenti.rs/zlocini-nad-srbima-srebrenice/

Ono što je posebno karakteristično za ove napade je da su najveći masakri nad Srbima izvršeni na pravoslavne praznike (kao u selima Kravici, Biljači, Zalazju i Gnioni), kao i brutalnost koju su pritom muslimanske snage ispoljile, jer su Srbi ubijani na najbestijalnije načine – odsecanjem glava, udova i genitalija, vađenjem očiju, zakucavanjem eksera u glave i grudi, paranjem utroba, spaljivanjem, i to najčešće nakon mučenja.

https://centralmedia.rs/index.php/2022/01/08/muslimani-iz-srebrenice-pocinili-bozicni-genocid-srpske-zrtve-iz-sela-kravica-imale-od-4-do-89-godina/


UPOZORENJE- potresne fotografije!

https://adarapress.com/2019/02/18/the-real-srebrenica-genocide-peter-robert-north-warning-graphic


Telo Janka Savića, sveštenika iz Kravice, nađeno je bez ruku i nogu, sa izvađenim očima. Ubijen je i postavljen na zemlju, a ispred njega su postavljeni fildžani, kao da pije kafu.

Po svedočenjima samih muslimana iz Srebrenice, jedan od Naserovih boraca, Kemal Mehmedović Kemo je više puta, posle masakra u Kravici, pronosio odsečene srpske glave po Srebrenici.


Naser i njegovi koljači su se ovim zločinima ponosili pa su se nakon njih i slikali na srpskim stratištima, kao u Kravici, a njima su se i hvalili stranim novinarima, pa je tako izveštač Washington Post-a Džon Pomfret iz Srebrenice 16. februara 1994. godine, u vreme kada je navodno bila “demilitarizovana” kao “zaštićena zona” UN-a, pisao:
“Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima. 'Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći,’ objašnjava Orić dok se scene mrtvih muškaraca iskasapljenih noževima smenjuju na njegovom Soni televizoru... Izležavajući se na udobnom kauču, obučen od glave do pete u maskirnu uniformu, sa grbom Armije SAD ponosno prišivenim preko srca... komandant Orić je najžešći momak u ovom muslimanskom gradu tj. Srebrenici, koju je Savet bezbednosti UN proglasio zaštićenom 'bezbednom zonom'.“


Bili Šiler iz Toronto stara opisivao je svoju posetu Naserovoj kući u ratnoj Srebrenici:
“U hladnoj, snežnoj noći, sedeo sam u njegovoj sobi i gledao video verziju onoga što bi se moglo nazvati “Najveći hitovi Nasera Orića”. Bilo je kuća u plamenu, leševa, odrubljenih glava, ljudi koji su bežali. Smeškao se sve vreme, diveći se svom delu.”


Komandant UNPROFOR-a, francuski general Filip Morion u svojoj knjizi Reči vojnika piše:
“Naser Orić i njegovi ljudi išli su u serije krvavih napada na okolne srpske krajeve. Po njegovom ličnom priznanju, Orić je likvidirao sve zarobljene srpske borce jer mu drugačije ne dozvoljavaju zakoni vere.”

O svirepom ubistvu srpskog sudije Slobodana Ilića od strane Nasera Orića svedočio je pred tzv sudom BiH Ibran Mustafić:

https://www.youtube.com/watch?v=ml_saVFkk90

Za ove zločine je Naser od političkog i vojnog vrha u Sarajevu bio nagrađen, pa je sa još devet svojih saboraca ukazom Alije Izetbegovića odlikovan najvišim odlikovanjem Armije BiH - "Zlatnim ljiljanom".


Kao što u Jasmilinom filmu nećemo videti Nasera Orića niti čuti njegovo ime, nećemo videti ni jedan od zločina koje su njegove jedinice počinile nad Srbima u Srebrenici i okolini niti će bilo koji od njih biti pomenut. Čak ni od Jasmilinih vojnika RS od kojih biste očekivali da ih pomenu bar u scenama odvođenja muslimana na streljanje.

Ali da se tako nešto moglo čuti u filmu, neko od gledalaca bi sigurno postavio pitanje:
- Kakve to muslimanske zločine pominju srpski vojnici? Ko je Naser? Zašto govore o osveti?

A da se neko od novinara iz regiona usudio da Jasmili prigovori zbog toga što ovi muslimanski napadi na srpska sela i položaje VRS u srebreničkoj regiji i pokolji koje su počinili, nisu prikazani niti pomenuti u njenom filmu, ona bi sigurno odgovorila:
- Pa kako ću prikazati napade vojnika Armije BiH na Srbe, kad naše vojske u filmu nema?


Gregori Kopli, urednik lista Strateška politika pisao je da “bošnjačka vlast u Sarajevu, i ostaci Klintonove administracije istrajavaju na laži o genocidu u Srebrenici da bi prikrili činjenicu da je do jula 1995. godine u Srebrenici i okolini zapravo počinjen genocid nad srpskim narodom.” 


Da ovi napadi, a naročito terorističke diverzije izvršene iz „sigurne zone“ Srebrenica, nisu bile slučajne akcije, koje su Naser i njegovi komandanati preduzimali samostalno, na svoju ruku, bez naređenja iz Sarajeva, i da su osim etničkog čišćenja Srba imale i još jedan cilj, potvrdio je svojevremeno i sam Orić nemačkom listu Frajtag:
- Po naređenju Generalštaba Armije BiH preduzimali smo akcije iz bezbednosne zone da bi isprovocirali Srbe za napad. 


Ibran Mustafić o tome kaže:
- Scenario za izdaju Srebrenice bio je pažljivo pripreman...da sam dobio naredbu da napadnem srpsku vojsku iz demilitarizovane zone, bez razmišljanja bih odbio da izvršim to naređenje...Znao sam da takvi besramni, proračunati potezi vode moj narod u katastrofu.

U intervjuu za Slobodnu Bosnu iz jula 1996. godine, na pitanje koje su bile posledice napada organizovanih iz Srebrenice kao bezbedne zone, Mustafić odgovara:
- To je bilo svesno davanje povoda srpskim snagama da napadnu demilitarizovanu zonu.

A na pitanje ko je prihvatio izvršenje takvih naredbi odgovara:
- Iste ličnosti koje su u leto 1995. napustile Srebrenicu bez ogrebotine. 

Politički i vojni vrh Republike Srpske je trpeo takvo stanje više od dve godine u nadi da će muslimanske snage u Srebrenici konačno biti razoružane od UN-a, ili da će bar njihovi napadi prestati, i pokušavao da umiri srpsko civilno stanovništvo iz okolnih mesta i sela koje je zbog toga trpelo ogromne žrtve.
To se, naravno, nije desilo.
Diverzantsko-terorističke akcije 28. divizije Armije BiH (od februara do jula 95. ih je bilo čak 35) na kraju su dovele do odluke Glavnog štaba VRS da vojska preduzme ofanzivnu operaciju poznatu kao Krivaja 95, koja je imala za cilj da oslobodi srpska sela oko Srebrenice, preseče glavne komunikacije sa Žepom, i da suzi enklavu na sam grad.


Neposredan povod za tu akciju koja je otpočela 6. jula, predstavljao je napad muslimanskih snaga na srpsko selo Višnjica u opštini Milići, koji je 26. juna predvodio Zulfo Tursunović, a u kojem je ubijeno četvoro srpskih civila.  


Ibran Mustafić je o tom napadu pisao: - Jeste li vi uopšte normalni? Vi niste u Višnjici ubili samo dve-tri babe, vi ste u Višnjici ubili muslimanski narod. 


OPERACIJA SREBRENICA

 

Naredna dešavanja u Srebrenici i oko nje razotkriće zaveru anglo-američkih službi koordinisanu sa političkim vrhom u Sarajevu, a što će kasnije rezultirati tzv. genocidom u Srebrenici.
Iako su obaveštajne službe Armije BiH znale da u operaciji Krivaja učestvuje oko 1500 vojnika VRS sa nekoliko tenkova, i da je odnos snaga bio 4:1 u korist 28. divizije Armije BiH u Srebrenici, a naročito da par stotina srpskih vojnika na prvoj liniji koji su započeli napad na sam grad, nisu predstavljali nikakvu opasnost za oko 6000 odlično naoružanih boraca 28.-e, koji su raspolagali i protivtenkovskim naoružanjem, ova divizija je po naređenju iz Sarajeva povučena iz Srebrenice ostavivši je bez odbrane, a potom je krenula u samoubilačku akciju proboja obruča VRS kroz okruženje fronta od gotovo 100 km.


Majkl Evans, vojni dopisnik londonskog Tajmsa, u tekstu od 14. jula. 1995 piše:

“Postoje izveštaji da je do 1500 Srba učestvovalo u napadu na Srebrenicu, ali su obaveštajni izvori ocenili da je glavni napad izvelo oko 200 ljudi, sa pet tenkova. Bila je to operacija prilično niskog nivoa, ali iz nekog nerazumljivog razloga, vojnici Vlade BiH nisu pružili preveliki otpor.“

Portugalski oficir Karlos Martins Branko, jedan od glavnih UN-ovih posmatrača na terenu u Srebrenici tokom jula 1995. godine, je 4. marta 1998. na istu temu za sajt Državnog Univerziteta Nujorka u Bafalu pisao:
“...Muslimanske snage nisu čak ni pokušale da iskoriste svoju prednost u teškoj artiljeriji koja je bila pod kontrolom snaga Ujedinjenih nacija, iako su u to vreme imale sve razloge za to... Nedostatak vojnog odgovora je u jasnoj suprotnosti s ofanzivnim stavom koji je karakterisao snage odbrane u ranijim opsadnim situacijama, kada bi one obično izvele žestoke napade na srpska sela u okolini enklave, izazivajući velike žrtve među srpskim civilima. .......Vojni otpor bi doveo u opasnost sliku 'žrtve' koja je tako pažljivo građena, i za koju su muslimani smatrali da je neophodno da se održi.”

Iako VRS nije planirala zauzimanje Srebrenice (što su u svojim izveštajima potvrdili i zvaničnici UN-a na terenu, glavni haški istražitelj Žan Rene Ruez, holandski Institut za ratnu dokumentaciju, pa čak i britansko Ministarstvo odbrane u izveštaju njihovih obaveštajaca sa lica mesta iz jula 95. godine), 


kada je bilo očigledno da je grad ostao bez odbrane, srpska vojska je jednostavno ušla u Srebrenicu. 
 

Ono što je bilo još čudnije je odluka da 28. divizija Armije BiH napusti 25.000 svojih ljudi (od kojih su najveći broj činili civili) koji su ostali u Srebrenici.
Nezabeležen slučaj u istoriji ratovanja, da se sopstveni narod prepusti na milost i nemilost neprijatelju. Ali s obzirom na to da je takvu odluku donelo političko i vojno rukovodstvo koje je već naređivalo i sprovodilo ubijanje sopstvenih civila radi realizacije političkih ciljeva (vidi pod Markale, ulica Vase Miskina, Tuzlanska kapija...), ovo ostavljanje svojih ljudi da ih ubije neprijatelj je za njih ipak bio civilizacijski napredak.

A Naser?

Muslimanski heroj odbrane Srebrenice zbrisao je helikopterom još u aprilu. Navodno na vojnu obuku, sa koje se u grad nije vratio. 
 

Naravno, logiku u povlačenju 28. divizije pred jednom srpskom jedinicom i polazak u visoko rizičnu, ili bolje rečeno – sumanutu operaciju proboja kroz čvrst neprijateljski obruč, što će se kasnije i potvrditi brojnim muslimanskim žrtvama, ne treba tražiti u vojnoj doktrini već na terenu politike, odnosno u realizaciji anglo-američkog plana koji je Klinton predočio Aliji Izetbegoviću, a ovaj ga prihvatio i pomogao im da ga sprovedu.
 

Obelodanio ga je predstavnicima srebreničkih vlasti na poznatom sastanku u hotelu Holiday Inn u Sarajevu (na koji su na Alijin poziv prevezeni helikopterima 28. i 29. septembra 1993. godine), što je javnost saznala na osnovu svedočenja bivšeg šefa policije u ratnoj Srebrenici Hakije Meholjića u već pomenutom norveškom dokumentarcu Srebrenica izdani grad, a što su autoru filma potrvrdili i ostali učesnici sastanka za vreme snimanja, ali za razliku od Meholjića nisu imali hrabrosti da to kažu pred kamerom.
Navedeno je potvrdio i Ibran Mustafić, koji je zamerio Meholjiću što je o tome ćutao za vrema rata. Mustafić je takođe rekao da mu je Alijina tajna policija AID preko tadašnjeg direktora sugerisala da ne otvara pitanje Srebrenice ili će biti likvidiran.
Još jedan dokaz da je Alija uputio taj predlog srebreničkoj delegaciji je deo izveštaja tadašnjeg generalnog sekretara Kofi Anana o Srebrenici u kojem opisujući pregovore koje su vodile vlasti bosanskih muslimana povodom mirovne inicijative Kontakt grupe u leto 1993. godine navodi sledeće:
“Predstavnici bosanske zajednice sastali su se u Sarajevu 28. i 29. septembra kako bi glasali o mirovnom predlogu. Delegaciju Bošnjaka iz Srebrenice u Sarajevo je transportovao helikopter UNPROFOR-a kako bi uzeli učešće u debati. Pre ovog sastanka, delegacija se privatno sastala sa (bosanskim) predsednikom Izetbegovićem, koji ih je obavestio o srpskim predlozima da razmene Srebrenicu i Žepu za teritorije oko Sarajeva. Delegacija se usprotivila toj ideji i o tome nije bilo daljeg razgovora. Neki preživeli članovi srebreničke delegacije naveli su da im je tom prilikom predsednik Izetbegović rekao da je prema njegovim saznanjima NATO intervencija u Bosni i Hercegovini moguća, ali samo ukoliko Srbi uđu u Srebrenicu i pobiju najmanje 5.000 ljudi.“ 
 

Izetbegović nije sumnjao da će Srbi po ulasku u Srebrenicu učiniti ono što je tokom rata, a naročito u Srebrenici i okolini, činila njegova vojska i paravojska kada bi im srpski civili pali u ruke, a u to su bili ubeđeni i njegovi anglo-američki mentori sigurni da Srbi neće propustiti priliku da se osvete porodicama onih koji su masakrirali njihovu decu, žene, starce i zarobljene i ranjene vojnike u srednjem Podrinju tokom prethodnih godina rata, odnosno, da će VRS nad muslimanskim civilima sprovesti genocid.
 

Otuda i pokušaj zvaničnog Sarajeva da spreči odlazak izbeglica iz Srebrenice u bazu UN-a u Potočarima ka kojoj su krenuli pod zaštitom UNPROFOR-a kada je VRS počela da ulazi u grad. U holandskom Debrifingu (na stranici 31) se navodi da je komandi holandskog bataljona UN-a to saopštio gradonačelnik Srebrenice zbog čega je ta evakuacija privremeno bila obustavljena.
 

Očigledno je da su vlasti u Sarajevu očekivale i nadale se da VRS pobije što više bosanskih muslimana tokom i nakon ulaska u grad.
A i vojnici 28. divizije, koji su po naređenju napustili Srebrenicu, i koji će neminovno u ogromnom broju izginuti u proboju kroz srpske linije, takođe će poslužiti za namicanje unapred projektovanog broja „civilnih žrtava srpskog genocida.“
 

Hakija Meholjić je u vezi sa tim rekao:
- Cilj povlačenja 28. divizije bio je sračunat da dovede do što većeg broja žrtava da bi bio dovoljan povod za NATO intervenciju.
 

Muslimanske vojske u Jasmilinom filmu nema, pa nema ni njenog povlačenja i proboja. Simple as that.
A nećemo, naravno, videti ni gradonačelnika kako pokušava da zaustavi bekstvo izbeglica iz Srebrenice u Potočare.

Ali su Srbi umesto toga što su njihovi neprijatelji očekivali od njih, njihove porodice nahranili i napojili (što je čak i Jasmila prikazala u filmu), ukrcali ih na autobuse, a usput primali i žene i decu vojnika 28. divizije sa kojima su oni bili krenuli u proboj kroz šumu ( Hurija Avdić: - Kada su naišli autobusi iz pravca Potočara četnici su pustili dvadesetak žena i djece da uđu u autobuse tako da sam i ja sa mlađim sinom Isakom ušla u autobus koji je već bio pun civila),
i sve su ih bezbedno otpremili na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.
 

Ibran Mustafić je rekao da se “vlada nadala da neće vidjeti toliko preživjelih, da je za njih, tako rekuć, previše preživjelih iz Srebrenice.”

Zato su Amerikanci i Englezi bili primorani da primene plan B.
Podigli su svoje ljude i plaćenike u srpskim bezbedonosnim strukturama (kako u VJ tako i u VRS), i uz pomoć sopstvenih operativaca na terenu, pa i u samoj Srebrenici (u kojoj su se nalazili pripadnici SAS-a pod kamuflažom tzv Posmatrača zajedničke komisije –JCO i navodili vazdušne napade NATO na srpske položaje na prilazu gradu), organizovali su streljanje nekoliko stotina vojnika 28. divizije, koje su Srbi zarobili tokom njihovog proboja kroz obruč VRS ili otkrili među izbeglicama u Potočarima).

I u poverljivom dopisu britanskom premijeru Mejdžoru od 11. jula ’95. njegovog privatnog sekretara Roderika Lina, kao i u dokumentu u kojem se prepričava razgovor britanskog ministra odbrane sa njegovim holandskim kolegom 12. jula, koje je Britanski arhiv objavio 30. decembra 2019. godine, spominje se prisustvo pripadnika britanske vojske u Srebrenici. Sami Britanci su se hvalili akcijama SAS-a u Bosni, kao na primer, na sajtu posvećenom njihovim specijalnim snagama, na kojem su objavili donju fotografiju.
Britanski general Rupert Smit, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini i svedok haškog tužilaštva, izjavio je da su se operativci SAS-a nalazili u gradu kada je pao, a oni se pominju i u Izveštaju NIOD-a, Holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju o Srebrenici (iz novembra 96. godine), u kojem se holandski oficir de Ruiter žalio kako od nekoliko britanskih operativaca čija je jedinica tajno delovala u Potočarima u vreme kada su se navodno desili zločini, o tome nije mogao ništa da sazna.
 

Holandski vojnik Van Duijn sećao se susreta sa pripadnikom jedinice SAS-a u aprilu 1995. koga ranije nije video u Srebrenici, a koji mu je rekao da su stigli iz Žepe da bi se sastali sa Naserom Orićem, ali je on već bio napustio grad.
U ovom holandskom izveštaju se navodi i kako su prevodilac Emir Suljagić i predstavnik UNHCR-a Almir Ramić ubrzo nakon pada Srebrenice, videli jednog velikog i snažnog britanskog vojnika kako se jedne noći vratio sav blatnjav (- Kao da je celu noć puzao), a kasnije i kako pere svoje stvari.
 
 
Ratni zločini koje su pripadnici VRS počinili pojedinačnim osvetničkim ubistvima zarobljenih muslimanskih vojnika (među kojima su prepoznali one koji su im klali porodice), kao i ubistvima izazvanim pobunom zarobljenih pripadnika 28. divizije u hangaru u Kravici, koji su u napadu na svoje srpske stražare jednog ubili (Krstu Dragičevića), a drugog ranili (Rada Čuturovića), savršeno su poslužili realizaciji operacije Srebrenica zapadnih službi, koordinisanoj sa vlastima u Sarajevu.
U taj plan su se uklopili i muslimanski borci izginuli u pokušaju proboja kroz srpske linije oko Srebrenice.
 

Ostalo je bilo lakši deo posla. Za to su bili dovoljni haški tribunal i zapadni mediji i tako je nastao genocid u Srebrenici sa velikim slovom g.

Eto šta sve Jasmila od ključnih događaja u Srebrenici i oko nje iz jula 95. nije prikazala. 
 

Da se sada vratimo na ono što jeste i vidimo kako realnost izgleda kada je Žbanićka interpretira kroz iskrivljen objektiv svoje kamere mržnje i propagande, odnosno kako činjenice izgledaju u njenoj lažnoj interpretaciji, to jest da počnemo sa prikazom prve grupe njenih falsifikata - onih najočiglednijih i najeftinijih.

U sledećem nastavku: JASMILINA SREBRENICA