Friday, April 29, 2016

GUERREROS (2002)


Reditelj:     Daniel Calparsoro
Scenaristi:  Juan Cavestany, Daniel Calparsoro


Mockumentary Fiction ?


spamm1715 from Denmark

If you do a movie about a modern conflict like Serbia/Kosovo, you got to have some kind of similarity between the events that really took place and the fiction. You can't just have a KFOR platoon killed/Raped if nothing like this has ever taken place, which to my knowledge it has not.
If you wanna go down that road then why not Vampires n' Aliens too? …..


Guerreros or"another dumb and dumberer sequel"


daniel1835 from Spain



OK, this is a resume of the entire movie, because this movie is probable one of the worst movies ever seen, not for his special effects it for his awful script.. 


Worst screenplay and scenery ever


urbanmani from Bosnia and Herzegovina



I don't know if directors, screen players or others in the team ever go to analyze the culture of one nation before recording a movie, which has to do with the part of new world history. KFOR troops suffered first victim in 2001, in an accident shooting, and fact is that KLA has never attacked NATO troops, they were allies. Every movie that describes history in a wrong way is to be judged. …..If you make a movie just to show the action, then don't use someone else suffering to create so called art, but create a fiction story, don't mess with people feelings, or on the other hand, gather facts and then create a realistic movie, what has happened... but it looks like Spanish troops in Kosovo were partying more than others, and have done a movie just to show how "brave" they are....



15. jun 1999.  New York/Madrid
20.00h

- Halo, da li razgovaram sa senjor Hose Mariom Asnarom, premijerom Kraljevine Španije?
- Si, Yo soi, ko je to?
- Ovde je Kofi Anan, generalni sekretar UN.


- Ola, mister Anan, drago mi je da vas čujem. Šta mogu da učinim za vas?
- Senjor Asnar, sigurno ste čuli da se upravo završio rat na Kosovu?
- A, si, si, čuo sam. To je bio rat između nekih divljih balkanskih plemena  od kojih su Srbi najkrvoločniji. Sada je valjda zaključeno neko primirje,   zar ne?


- Upravo tako, i to zahvaljujući gospodi Amerikancima. Ali sada bi trebalo i ostali da se uključe i pomognu da bi se taj krhki mir održao, da ti divljaci ne bi ponovo iskopali ratne sekire. A i treba izgraditi infrastrukturu i obnoviti sakralne objekte jer ti pećinski ljudi su to sve porušili i popalili. Potrebna je i sanitarna pomoć da bi se sprečile epidemije jer ti urođenici ne znaju za higijenu i ne koriste sapun.
- Si, si, comprendo.
- Pa sam zato želeo da vas zamolim, senjor Asnar, ako možete na Kosovo da pošaljete jedan kontingent španskih vojnika - humanitaraca, inženjeraca i medicinara koji će pomoći međunarodnoj zajednici da sve to realizuje.
- Naravno! Pa mi Španci smo čuveni po pružanju pomoći urođenicima širom sveta; još od 15. veka zaostalim i ratobornim narodima donosili smo mir i prosperitet, učili ih verskoj toleranciji i poštovanju različitosti, pružali im vrhunsku medicinsku zaštitu i negu zahvaljujući kojoj smo iskorenili do tad neizlečive bolesti i epidemije i na taj način im uvećali prirodni priraštaj, odvikli ih od primitivne opsednutosti materijalnim vrednostima, naročito zlatom, prekinuli njihove retrogradne paganske rituale i igre koji su uključivali surovo ubijanje životinja; jednom rečju, omogućili im da uživaju u svim tekovinama i blagodetima naše civilizacije.                      
- Da li to znači da ćete pristati da nam pomognete?
- Si, claro. Koliko vam humanitarnih španskih vojnika treba?
- Pa, Amerikanci su mi nared...ovaj...moji saradnici su procenili da će biti   dovoljno 500.
- Poslaću vam 600.
- Za početak je dovoljno da mi pošaljete jedan vod.
- Dogovoreno. Nego, mr Anan, imam ja jedno pitanje za vas.
- Samo izvolite.
- U poverenju - ima li na Kosovu zlata?
- Ima nešto i zlata, ali mnogo je više drugih metala – srebra, nikla, olova, a ima i velikih rezervi lignita.


- Zaista? Pa mi bismo onda mogli da u sklopu našeg voda pošaljemo i   humanitarne rudare.
- Žao mi je, senjor Asnar, ali američke kompanije, pre svih generala Veslija Klarka i gospodina Džordža Soroša su već rezervisale pravo na istraživanja i iskopavanja svih lokaliteta na Kosovu. Njih dvojica su, znate, pasionirani arheolozi.
- Ah, je li tako? Pa dobro, američka gospoda, naročito tako ugledna, sigurno imaju prednost. A baš šteta, jer je nama Špancima arheologija metala prosto u krvi.
- Imate li još neko pitanje, senjor Asnar?
- Nemam, jedino da vas pozovem da dođete kod nas na Majorku na letovanje, da se kupate i da malo pocrnite.
- Hvala na pozivu, ali sunčanja mi je preko glave, radije bih došao u Madrid na fudbalsku utakmicu Reala i Barselone.
- Onda vas zovem u goste kad bude sledeći el clasico.
- Hvala. Radujem se da vas vidim.
- Takođe. Buenas noches.


Madrid
20.15 h

- Esperanca!
- Izvolite, šefe.
- Zovi mi Rahoja.
- Odmah, šefe.

- Šefe, na vezi je ministar obrazovanja i kulture Rahoj.
- Ola, Mariano.
- Izvolite, šefe.
- Odlučio sam da pošaljem jedan vod naših vojnika na Kosovo.
- Šta će oni tamo?


- Kako šta će? Da održavaju mir, pomažu Indijancima i leče ih od zaraznih bolesti.
- Kojim Indijancima?
- Kako kojim? Pa Kosovarima, Srbima, Egipćanima... šta ti ja znam koja sve plemena tamo žive... Nego, slušaj me dobro, sutra ćeš pozvati direktora televizije i reći mu da nam treba jedan dobar igrani film koji će ovu misiju naših humanitaraca da prikaže narodu u najlepšem svetlu a naše momke kao požrtvovane i hrabre španske patriote. Moramo našu javnost da pridobijemo za ovu akciju jer će nas one komunjare prozivati u parlamentu i medijima zbog slanja naše vojske u stranu državu i trošenja narodnih para na to. A to mi sad ne treba, jer krajem godine krećem u kampanju za reizbor.
- Snimićemo takav film, šefe, nema problema.
- Hoću da naše vojnike glume mladi lepi španski glumci, da budu prave muškarčine i da imaju brkove. Jedino ne moraju da budu visoki.
- Biće tako, šefe, samo za brkove mislim da nije dobra ideja, jer nisu trenutno baš popularni kod nas kao što su bili sedamdesetih, a ako hoćemo da narod prihvati junake filma kao što ste rekli...
- Pa dobro, onda nek budu bez brkova, mada ćete tako glumcima oduzeti na muževnosti.    




- А negativci?
- Pa podrazumeva se – svi kosovski domoroci u filmu nek budu ružni, prljavi i divlji, kakvi i jesu, ali Srbi da budu najveći divljaci i koljači kao što smo ih i prikazivali na televiziji za vreme rata. 
Domoroce nek tumače glumci zlog izgleda, mogu i početnici. 


A ako ne nađete dovoljno takvih među našim glumcima, možete i domorocima da date par šarenih đinđuva da igraju sami sebe.
-  Kog glumca želite u glavnoj ulozi?
- Komandanta našeg voda nek igra Antonio Banderas.
- Dobar predlog, šefe, samo je to teško izvodljivo jer Banderas upravo snima film Zoro u Americi.
- Pa šta?! Neka prekine snimanje kad ga otadžbina zove, pa kad završi naš film neka se vrati u Ameriku.
- Nije to tako jednostavno, šefe, zbog američkih producenata; oni znaju da oderu sa odštetama u tim slučajevima, a i Banderasu je važan taj film jer pokušava da izgradi karijeru u Holivudu. A ako ga nateramo da to prekine da bi ovo snimao za nas, može namerno da nam opstruiše snimanje i upropasti film. Nego, imam ja bolji predlog.
- Da čujem.
- Eduardo Noriega.


- Ko ti je taj?
- To vam je sad najveća mlada zvezda španskog filma. Odličan glumac, lep ko slika, publika ga obožava, a naročito žene. Njegovi filmovi su najgledaniji u našim bioskopima. Abre los ojos je bio hit i u inostranstvu.
- Pa dobro, ako ti tako kažeš, možda bi i mogao. A jel visok?
- Pa i nije baš.
- Može, uzimaj ga.
- A koju glumicu hoćete za glavnu žensku ulogu. 
- Kakvu sad žensku ulogu!? Pa jel sam ti rekao da snimamo film o našim  vojnicima? Kakve sad žene?
- Pa imamo i žene u našoj vojsci. A bilo bi korisno da to prikažemo u filmu jer u Briselu je to sad nova moda. Znate, rodna ravnopravnost i tako to. A i biće gledaniji film ako ima i ženski lik.
- Pa dobro, ubacite onda i jednu ženu među vojnike. Ali da se mnogo ne izdvaja, da radi sve što i oni, da bude čvrsta i hrabra kao i oni, i da tako izgleda.


- Mislite da bude muškobanjasta? Pa dobro, ali bilo bi dobro da imamo i jednu nežnu krhku lepoticu da može ženska publika da se poistoveti sa njom, a i da  gledaoci više saosećaju sa našim vojnicima.
- Kakvu lepoticu kad nema takvih u vojsci? Jesam li rekao da film mora da bude autentičan i realan?!
- Pa jeste, ali iz komercijalnih razloga, zbog publike...
Dobro, nek ti bude kad si navalio. Ubaci jednu, ali da se jasno izdvaja od ostalih vojnika. Neka bude plavuša i da ne nosi pušku. Neka bude recimo... prevodilac.



- Dogovoreno. Koga hoćete za režisera?
- Pa ko je najbolji?
- Almodovar.
- Ma kakav Almodovar, ne treba nam taj ludak. Taj bi od naših vojnika napravio transvestite i pedere. Ovo mora da bude pravi muški film, sa puno akcije – pucnjave, eksplozije i krvi, da se vidi kako naši momci žrtvuju svoje živote da bi kosovskim domorocima obezbedili mir, bolji život i evropske integracije.
- Pa, imamo jednog reditelja koji je scpecijalista baš za takve akcione filmove i radi na našoj televiziji. Mlad je, talentovan, perspektivan i neće mnogo da eksperimentiše i izigrava umetnika. Zove se Daniel Kalparsoro.


- Onda ćemo njega da angažujemo.
- Samo ima jedan problem.
- Koji? Da ne snima i on u Americi?
- Ma ne, nego je Katalonac.
- Pa tim bolje, ko će da prikaže špansku vojsku u lepšem svetlu od Katalonca koji prima platu od španske države. Nek on režira.
- Biće tako, šefe.
- Naložiću ministru Seri da armija obezbedi filmskoj ekipi oružje, tehniku i svu drugu opremu koja im bude potrebna i da im se omogući da film snimaju na licu mesta, na Kosovu, da sve izgleda kao pravo.
- Odlično, šefe.
- A sad zovi direktora televizije i izdiktiraj mu sve ovo.
- Razumeo sam, šefe.  

                                * * * * *

Godine 2002. u produkciji nacionalne televizije, TV Espana, i najpopularnijeg španskog satelitskog pay TV kanala, Canal + , pred španskim gledaocima pojavio se film Guerreros (Ratnici), koji je najavljen kao uzbudljiva i potresna akciona drama o avanturama španskih vojnika-humanitaraca na Kosovu i njihovim požrtvovanim naporima da pomognu tamošnjem narodu i obezbede im mir. Nama je, međutim, već na samom početku bilo jasno da ovde nećemo videti istinit i realan prikaz španskog angažmana na Kosovu i Metohiji već sasvim suprotno, jer nam je to nagovestio narator, koji nas u temu filma uvodi lažima i prećutkivanjem ključnih činjenica. Nismo, ipak, ni slutili da je pred nama još jedan chetnixploitation klasik. 


Multinacionalne snage? Koje?  Nemaju nikakve veze sa NATO?
Aha, to mora da su „Plavi šlemovi“.
Srpska vojska se povukla, a Španci tek tako ušli?
Ni reči o uzrocima rata koji se pre toga vodio na Kosmetu, samom ratu, niti španskom učešću u njemu? 
Ni reči o tome da je Španija bila jedna od vodećih učesnica u NATO agresiji na Srbiju i Crnu Goru, i jedan od najvernijih američkih saveznika u toj zločinačkoj akciji. Počev od antisrpske i ratnohuškačke propagande uoči i tokom rata, do samog bombardovanja i učešća u NATO trupama kojima je, nakon popisivanja Kumanovskog sporazuma, okupirana južna srpska pokrajina. I pored toga što je većina španskih građana bila protiv, njihov parlament je ubedljivom većinom doneo odluku da Španija bombarduje našu zemlju. Vlast (Asnarova Narodna partija) i najjača opoziciona stranka (Socijalistička radnička partija bivšeg premijera Felipea Gonzalesa) bile su u ovome jedinstvene, a pridružile su im se, očekivano, i partije baskijskih i katalonskih separatista, dok su protiv bombardovanja bili samo španski nacionalisti i koalicija ujedinjene  levice. Španija je u agresiji na našu zemlju angažovala preko 1500 vojnika i više od deset aviona koji su iz baza u Španiji, Italiji, BH Federaciji i Albaniji bombardovali ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori, a bila je uključena i španska mornarica.


Generalni sekretar NATO tada je bio Španac Havier Solana, koji je izdao naređenje za početak bombardovanja, tj. „pritisnuo crveno dugme“. O ratnim zločinima koje su počinili u bombardovanju, progovorili su sami španski piloti, ali tek pošto je rat bio okončan, kada im se naprasno probudila savest, pa su u intervjuu koji je 14. juna objavljen u španskom nedeljniku Articulo 20, priznali u čemu su zaista učestvovali. Tada su se, međutim, pravdali da su samo radili svoj posao, a da su za sve krivi Amerikanci koji su svima komandovali, pa i njihovim generalima, te su „jadni“ španski piloti bili primorani da izvršavaju njihova naređenja.
I dok je Španija ’99. ratovala za strane separatiste - teroriste OVK, i za njihovo „pravo“ na samoopredeljenje i otcepljenje od Srbije, istovremeno je svoje separatiste nemilosrdno progonila i uništavala (koristeći pritom i metode državnog terorizma - osnivanjem i finansiranjem odreda smrti, poput GAL-a za borbu protiv ETA), i ta ista prava im uskraćivala (održavanje referenduma o samostalnosti Baskije i Katalonije je i danas zabranjeno i protivustavno). I za razliku od „pobunjenika OVK“, nazivala ih teroristima. 


I Španci, međutim, mogu od sopstvene države biti proglašeni teroristima i podvrgnuti istom tretmanu kao i baskijski separatisti ako oružje u ruke nisu uzeli po naređenju Vlade, kao junaci Guerrerosa, već iz nekih drugih razloga, pa makar oni bili i najplemenitiji. 



Za razliku od Španaca koji su ’99. po naređenju španske vlade poslati u okupaciju tuđe zemlje pod izgovorom da štite šiptarski narod od genocida, i za to bili dobro plaćeni i slavljeni u medijima kao heroji, čemu je služio i ovaj film,  Španci (njih osmorica), koji su pre dve godine dobrovoljno i o svom trošku otišli u Novorusiju da pomognu ruskom narodu da se odbrani od istinskog genocida koji nad njim sprovodi ukrajinska hunta pod pokroviteljstvom svojih zapadnih mentora http://poorworld.net/Ukraine/Ukraine1A.htm, bili su od svoje države medijski razapeti, proglašeni za pse rata, a po povratku u zemlju pohapšeni i  optuženi za zločine ubistva, posedovanja eksploziva i delovanje protiv interesa Španije. Španska televizija o njima neće snimiti akcioni super herojski film kao što su Guerrerosi, a ako ga i bude, biće im dodeljene iste uloge kao i Srbima u filmu koji ćemo vam upravo predstaviti.

Ali, da vidimo šta nam još kaže narator u uvodu: 



Zona isključenja? Iz čega?
Autori filma su očigledno mislili na tzv. zonu bezbednosti, koju je NATO nakon završetka rata uspostavio iza administrativne granice sa Kosmetom ka centralnoj Srbiji (kopnenu od 5 km i vazdušnu od 25 km), ali su pogrešno razumeli da se ona nalazila unutar južne srpske pokrajine. 
Španija poslala na Kosmet samo jedan kontingent vojnika?
Špansko učešće u sastavu NATO trupa koje su po završetku rata okupirale južnu srpsku pokrajinu bilo je mnogo više od simboličnog, kao što to piše u uvodu i kao što ćete videti u ovom filmu. Španija je u KFOR-u učestvovala sa preko 1700  vojnika, a Španac je polovinu 2000. godine bio komandant svih NATO snaga na Kosmetu, i to u periodu kada su Šiptari počinili veliki broj zločina nad srpskim civilima. 


Parče neutralne zemlje? Neutralne od koga? Da li to znači da u toj zoni nema NATO vojnika?
Znači NATO je deo teritorije koju je okupirao, prepustio srpskim paramilitarcima!?

Gnevni odnos srpskih paramilitaraca prema kosovskoj populaciji?
Prema kojoj? Srbima? Šiptarima? Romima? Gorancima?
I kakav je to gnevni odnos srpskih paramilitaraca?
E, to ćete odmah da vidite.   

Film počinje noćnim kadrovima sela u kojem žive Šiptari, a koje se, kako gledaoci mogu da pročitaju, nalazi na Kosovu u „Zoni isključenja“.


Gledaoci, međutim, ne mogu da pročitaju da su u tom selu (koje se zove Rujce a ne Ruica, kao što je napisano) posle povlačenja naše vojske, u junu 99. godine, Šiptari izvršili etničko čišćenje Srba i uselili se u njihove kuće.
U selu iz filma nema nijednog naoružanog Šiptara, već sve sami civili. Većina njih u jednoj kući gleda na televiziji neku utakmicu.


I dok miroljubivi Šiptari gledaju fudbalski prenos kao u pozorištu, u selo se uvlače dva srpska diverzanta, podmeću eksploziv u trafo stanicu i celo Rujce ostaje bez struje.








To je bio signal da čitava vojska srpskih paramilitaraca na džipovima, naoružana kalašnjikovima, mitraljezima i bombama upadne u selo i započne masakr šiptarske nejači.

video

Reditelj je na ovaj način želeo da gledaocima odmah na početku stavi do znanja sa kakvim monstrumima će Španci imati posla.

video

Znači Srbi u jednom delu Kosova drže pravu malu vojsku, bacaju bombe i tamane Šiptare kao bubašvabe, a NATO za to baš briga, pa su u to područje poslali španske humanitarce da gandijevskim metodama umilostive Srbe i ubede ih da prestanu sa ubijanjem.  
Kalparsoro nas potom vodi na novu lokaciju i ponovo prikazuje prljavu laž.


U Jablanici nije bilo nikakvog izbegličkog kampa koji su Španci-humanitarci podigli za Srbe, već se tu sve do početka rata nalazio zloglasni logor OVK u kojem je šiptarski ratni zločinac Ramuš Haradinaj ubijao i mučio Srbe, kao i pripadnike sopstvenog naroda koji nisu bili lojalni teroristima.

U neposrednoj blizini ovog kampa upoznaćemo glavne junake filma –  pripadnike španskog kontingenta KFOR-a, koji upravo rade na obnovi jedne razrušene i spaljene crkve.


E, to su tipični Španci, iskreni i posvećeni vernici. A ako je neko u svetu čuven po tome što je hrišćansku veru branio svim sredstvima, to su sigurno oni. 


Zato se valjda katolička restauracija pravoslavne crkve u izvođenju Španaca sastoji u prekrečavanju fresaka.


Ali šta je ovo? Umesto iskusnih vojničina profesionalaca, ceo ovaj španski vod sastoji se od golobradih mladića i dve devojke koji izgledaju kao iz neke španske tinejdžerske serije!?




Dobro, svi sem ove crnke koja izgleda kao Vaskez iz Aliensa. 


Kad su i gde ovi klinci stekli takvo vojničko iskustvo da bi bili poslati u ovako opasnu i odgovornu misiju?

I dok oni tako malterišu, u srpskom izbegličkom kampu događa se otmica. 


Neki automobil u punoj brzini uleće među barake, iz njega izleću trojica muškaraca u crnom, skaču na jednog Srbina, udaraju ga i obaraju na zemlju, a onda počinju da ga vuku ka svojim kolima. 


Iako ne nose oružje, pretpostavljamo da su to pripadnici terorističke OVK. Ovo su videli svi španski vojnici, ali samo jedan od njih, plavokosi i kako izgleda najmlađi, reaguje: 




Kako, bre, nije vaša briga? Pa zar niste došli na Kosovo da održavate red i mir kao što piše u proklamovanim ciljevima KFOR-a, i kao što nam izdeklamova narator na početku filma, ili ste ovde samo da izigravate majstore i molere i upropašćavate freske koje Šiptari nisu stigli da unište?
Za to vreme, ona trojica Šiptara su Srbina gepekovali, a onda posedali u automobil i odjurili iz izbegličkog kampa. Plavokosi vojnik, koji se zove Vidal, sve to je video, a pošto ga je njegov kaplar ignorisao, on se obraća Rubiu, naredniku sa Ray Ban cvidžama i zlatnom narukvicom.


Antipatični kaplar Baljesteros, zbog toga viče na njega:




Narednik, međutim, odgovara Vidalu da ne treba da se bavi tuđim problemima i naređuje mu da se vrati malterisanju fresaka.


Ali, Vidal odbija da posluša naređenje i počinje da silazi sa skele. Ni njegova koleginica Balbuena ne uspeva da ga odvrati upozorenjem da će ih sve uvući u nevolju, jer on joj odgovora:


Čim je sišao sa skele, Vidal je uzeo šlem i pušku i potrčao u pravcu u kojem je otišao šiptarski auto.


Ovaj plavokosi klinja je, znači, glavni junak filma. On je humanista, pravednik, on ne može da gleda da se sprovodi nasilje nad civilima, pa makar to bili i Srbi.


Kako je Vidal znao kuda su se Šiptari sa svojim zarobljenikom uputili i kako je uspeo da sustigne automobil koji je iz izbegličkog kampa odjurio 100 na sat pre nego što je on sišao sa skele? Ali zašto bismo se mi time zamarali kada se time nije bavio ni sam reditelj? Važno je da je Vidal pronašao kuću u koju su ušli otmičari sa svojom žrtvom i ušunjao se u nju sa puškom na gotovs. Da li možete da verujete? NATO vojnik rizikuje svoj život zbog jednog Srbina?!  Ali šta je sad ovo? Na jednom zidu visi ogromna Slobina slika?!


Složićete se da to nije poster koji bi Šiptari  lepili po svojim kućama. A kada se iz dnevne sobe začuje glas voditelja RTS-ovog Dnevnika, postaje jasno da su Šiptari otetog Srbina doveli u srpsku kuću i to najverovatnije baš u njegovu, tamo gde bi ga svi prvo potražili! Sad ste već shvatili da ne možete tražiti logiku u postupcima aktera ovog filma, pa je zato bolje da se na to na vreme naviknete jer veći kretenizmi tek slede.
A kako španski scenograf zamišlja tipičnu srpsku kuću moći ćete da vidite dok se Vidal šunja po njoj. Na zidovima su, osim Slobine, okačene i slike Tita, Fidela Kastra, Lenjina i ruskih vojnika koji repetiraju puške, a svuda naokolo vise krstovi. 


A sve to začinjeno je jednom od omiljenih rečenica svih srbomrzaca, koju je izgovorio patrijarh Pavle, a koja se ovde čuje sa TV-a: 
- Budimo ljudi, iako smo Srbi.
Kalparsoro je očigledno ovo postavio i režirao po uzoru na scenu  iz  Demijevog horor-triler klasika The Silence of the Lambs u kojoj FBI agent Klaris ulazi u podrum serijskog ubice Bafalo Bila.
Kao da sve ovo što je video nije bilo dovoljno traumatično za mladog Vidala, on u trpezariji nailazi na leševe dvojice muškarca za stolom.


On na kraju ulazi u dnevnu sobu i tu zatiče petoricu Šiptara kako muče onog otetog Srbina.


Zapadni gledalac posle svega što je od početka filma mogao da vidi, rezonuje ovako: Srbin koga Šiptari muče je sigurno jedan od srpskih paramilitaraca koji su prethodne noći izvršili genocid u šiptarskom selu. On je preko dana miroljubivi civil koji boravi u izbegličkom kampu da bi se grebao o špansku humanitarnu pomoć, a noću oblači srpsku uniformu i masakrira šiptarske žene i decu. Monstruozno i podlo. Ubijeni ljudi za stolom su sigurno i sami učestvovali u sinoćnjem pokolju i razumljivo je što su ih pripadnici OVK likvidirali da bi osvetili svoje porodice pobijene u Rujcu. Kao što je i opravdano, koliko god bilo surovo, to što oni sada muče otetog Srbina, pokušavajući da ga nateraju da im otkrije imena svojih saučesnika u počinjenom masakru, koji se kao i on, sigurno kriju među srpskim civilima u izbegličkom kampu u Jablanici.      
Mi, sa druge strane, zaključujemo da su autori filma još jednom odigrali perfidno i potpuno izvrnuli istinu pa su tako pripisali Srbima baš ono po čemu su bili zloglasni pripadnici OVK (danju mirni seljaci koji rade na svojim imanjima, a noću koljači i otimači Srba u crnim uniformama).
Mladi Vidal se nekako povratio iz šoka i povikao na Šiptare: - Prestanite!


Glavni mučitelj se okreće prema njemu i počinje da mu se približava. 


Ovaj viče „Stop!“, ali Šiptar se ne obazire i nastavlja da mu prilazi. Šta bi u stvarnosti uradio šiptarski terorista da je NATO vojnik uperio pušku u njega? Ili bi odmah podigao ruke, ili bi vojnika častio sa nekoliko paketića heroina, ili bi mu ponudio kurve sa popustom. Sigurno je jedino da ga ne bi šutnuo u stomak kao što je to ovaj u filmu uradio Vidalu. 



Ali zašto Vidal nije pucao? Da li zato što je tolika dobrica da čak i kada mu je život ugrožen ne može da puca u nenaoružanog čoveka, makar ovaj bio i terorista i ubica, ili se jednostavno toliko uplašio da nije bio u stanju da povuče oroz? Izgleda, ipak, da Vidal osim mekog srca ima i mekana muda. A to može da bude veoma zajebano u ovakvim situacijama. Ali, srećom po njega, Šiptarima je bilo važnije da završe započet posao u dnevnoj sobi. Šta se desilo sa vezanim Srbinom nismo videli, jer u sledećoj sceni reditelj prikazuje petoricu Šiptara kako istrčavaju iz kuće, a potom kreću putem koji vodi ka izlazu iz sela. Naravno, brže bi pobegli da su ponovo seli u svoj automobil, ali tada ne bi nabasali na španske vojnike, kao što su Kavestani i Kalparsoro napisali u svom scenariju. 






Vidalove kolege, koje predvodi narednik Rubio, stigli su u pomoć svom drugu i odmah postrojili Šiptare uza zid. 


Ali njihov vođa, onaj što je zveknuo Vidala,  odjednom se okreće i počinje da beži. 


Kaplar Baljesteros u njega uperi pušku i povuče oroz, ali u poslednjem trenutku narednik Rubio ga udara po rukama pa ovaj ispaljuje rafal u zemlju. 


Jeste li videli kakva je gnjida Baljesteros? Pre samo petnaest minuta je ubeđivao Vidala da zažmuri na nasilje i otmicu civila, a sada je kukavički hteo da puca u leđa nenaoružanom čoveku. Gledaoci sada sa sigurnošću znaju ko će od španskih vojnika u filmu biti pozitivac, a ko negativac. Nemojte biti tako sigurni, dragi gledaoci, jer kad tandem Kavestani-Kalparsoro piše i režira, ništa nije onako kao što izgleda.

Umesto da uđu u kuću i vide šta se desilo sa Vidalom, španski vojnici se zamajavaju sa privedenim Šiptarima i raspravljaju šta sa njima da rade. Šta li se radi u takvim situacijama? Njihov pretpostavljeni, narednik Rubio, najzad se setio da naredi vojnicima da pretresu Šiptare. Bravo Rubio, samo još kad bi oni znali kako se to radi.


Pa najbolje da zamolite Šiptare da isprazne džepove i priznaju koji od njih je zalepio učiteljici žvaku na stolicu. Španski cirkus u režiji i po scenariju Kalparsora i Kavestanija se nastavlja, pa tako jedan od vojnika predlaže:


NATO da zove UMNIK policiju?! Zašto? Da im traži dozvolu za pretres šiptarskih terorista?
I dok su se oni tako premišljali šta da rade, Rubio se konačno setio zbog čega su ovde došli, pa upada u kuću u potragu za Vidalom. Pronalazi ga na podu kuhinje uplašenog, ali nepovređenog.


Rubio potom proverava da li je u kući ostao neki pripadnik OVK. Kada uđe u dnevnu sobu, videćemo kako je završio oteti Srbin.


Rubio ugleda i onu dvojicu ubijenih Srba za trpezarijskim stolom od kojih se jedan nalazi baš ispod Slobine slike umazane krvlju. 


Na njoj fali samo još natpis „balkanski kasapin“. Ovakvu jeftinu simboliku nisu koristili ni autori chex filmova iz Hrvatske i BH Federacije. Dobro, jesu, al sad ne možemo da se setimo u kojim tačno filmovima. Zgrožen onim što je video u kući, Rubio pita Vidala šta se tu desilo, a ovaj postiđeno i skrušeno kroz zube promrlja:
- Nisam mogao ništa da učinim.


Pošto je Vidal odbio da postupi po naređenju i svojom samoubilačkom akcijom ugrozio živote drugih vojnika, poslat je na raport kod komandanta ovih manekena, a to je poručnik Alonso, koga umači jedini poznati glumac u ovom filmu, Eduardo Noriega. 



Dok Vidal ulazi kod njega, ovaj upravo potpisuje izveštaj o onome što se malopre dogodilo – za UMNIK policiju?! 


Očekivali biste da poručnik žestoko izriba svog vojnika i drakonski ga kazni tako što će ga vratiti u Španiju i poslati na vojni sud ili ga, u najboljem slučaju, ovde strpati u pritvor. U pravoj vojsci bi se tako i desilo, ali u ovoj grupi izviđača to je naravno nemoguće. Umesto toga, Alonso sa Vidalom razgovara kao školski pedagog sa nemirnim učenikom i drži mu predavanje kao da su u nekoj sekti.


Ama, čoveče, nije Vidal došao u vojsku da sedi prekrštenih nogu, drži se za ruke i gleda se sa drugim vojnicima u oči, kao na nekom performansu Marine Abramović, već da se bori i pomaže ljudima.


Alonso ne može da shvati da je njegov pristup pogrešan. Ovaj mladić je pun energije i požrtvovanja, pravi samarićanin, spreman da uloži celog sebe za dobrobit naroda Kosova, a on hoće da ga anestezira i ukalupi, savetuje mu da zažmuri na nepravdu i da ne talasa. A da to za Vidala nije moguće, videćemo ponovo u sledećoj sceni kada na novu provokaciju bahatog kaplara odgovora u svom stilu. 

video

Reakcija odvratnog Baljesterosa je bila očekivana, ali smo bili iznenađeni što su mu se pridružili i ostali vojnici koji su svoju netrpeljivost prema Vidalu i nezadovoljstvo što su zbog njega pre pola sata morali da ostave molerske četke i uzmu puške u ruke, pokazali u smehotresnoj sceni šutiranja u dupe – još jednoj antireklami za špansku vojsku.
Vidala svi gaze kao psa lutalicu. I to samo zato što je drugačiji, nezavistan, što ne pristaje da bude samo broj, da se povinuje krutim pravilima koja guše slobodu i sputavaju pojedinca, ali najviše zbog toga što, za razliku od svojih kolega, neće da se okrene na drugu stranu dok civili stradaju. Jedino je Balbuena pravi ortak i muški mu drži stranu.


Ali pokazaće vama Vidal, govore u sebi gledaoci u pravedničkom besu dok gledaju ove mučne scene, naslućujući da će mladi vojnik biti taj koji će ispoljiti najviše hrabrosti, prisebnosti i odlučnosti kada se njegov vod bude našao u nekoj opasnoj i bezizlaznoj situaciji, i da će baš zahvaljujući njemu, ostali vojnici, koji ga sada kinje i podsmevaju mu se, biti spaseni.
A ako još ima gledalaca koji nisu shvatili kakva je duša od čoveka mladi Vidal, u to će se uveriti kada čuju šta te večeri, po povratku voda u njihovu bazu u Istoku, piše svom ocu u Španiju. 











I dok Vidal misli na napaćeni narod Kosova, narednik Rubio radi gimnastiku, kaplar Baljesteros sluša muziku, a Lukas, u dresu Atletiko Madrida (u španskoj armiji u ovom filmu izgleda da svaki vojnik, umesto vojničke majice, može da nosi dres omiljenog kluba), igra na konzoli neku ratnu igricu. 






Ova scena prosto vrišti: samo ti pucaj i ubijaj CGI protivnike i uživaj u virtuelnom ratu i krvoproliću, ali će ti ta igra presesti kad uskoro budeš na svojoj koži iskusio pravi rat.

Usred noći narednik Rubio budi svoje vojnike i komanduje zbor u centru baze. 


Tamo ih već čeka poručnik Alonso koji im naređuje da odmah utrče u svoje oklopne transportere i spreme se za polazak. Bez ikakvog objašnjenja kuda i zašto idu niti koji je cilj njihove akcije. 


A kuda su se gererosi uputili i šta će im se sve usput dogoditi, saznaćete u nastavku za sedam dana...