Saturday, February 25, 2017

SHERLOCK (2010)



Autori: Mark Gattis, Steven Moffat



Simply Terrible


Thelonious Monk from United States


Is Holmes a brilliant detective or some arrogant, semi-alien persona who just needs to close his eyes in order to solve mysteries of the world? His eccentricity and intelligence have been replaced with shallow egocentricity and cheep special effects. Like anyone who is into detective and mystery stories would be satisfied with slow motion effects and bunch of mathematic formula flying across the TV screen. Ohh it is that bleeding formula again, and I was blaming the butler all the time! Is Holmes a detective or an action hero? What happened with complex and intriguing plots? Terrorist attack!? Really!? What happened with WHO, WHY, WHERE AND WHEN? Who cares, look Sherlock is riding a motorcycle! And the terrible Serbian accent in the beginning of 3x01 was just too much...this basically underlined the screaming dilettantism of the whole project.



Posle velikog komercijalnog uspeha koji je Gaj Riči postigao sa holivudskim Šerlokom Holmsom kao akcionim herojem, bilo je samo pitanje vremena kada će se neko usuditi na još radikalniji pristup u predstavljanju najpoznatijeg detektiva na svetu, a zapravo skrnavljenju, kako njegovog literarnog lika, tako i njegove najsavršenije glumačke interpretacije kojom smo se svi oduševljavali gledajući maestralnog Džeremi Breta u Granadinim Avanturama Šerloka Holmsa.


Zato nije bilo nikakvo iznenađenje kada nam je BBC predstavio Šerloka iz 21. veka, a još manje što je savremena, u najvećem delu mlada publika, sa takvim oduševljenjem prihvatila modernu verziju Dojlovog junaka koji izgleda kao pevač nekog britpop benda, oblači se, priča i ponaša kao pripadnik emo pokreta, slučajeve rešava uz pomoć moderne tehnologije, a u slobodno vreme bloguje, četuje i tvituje; pola miliona gledalaca je novog Holmsa na IMDB-u ocenilo devetkom, treća sezona je bila najgledanija dramska serija u Britaniji u poslednjih deset godina, a ceo serijal je prodat u preko dvesta zemalja sveta. Publici su se masovno pridružili i tv kritičari koji nisu mogli da budu strogi prema nečemu tako trendy, tako arty, tako stylish, tako unique, tako cool, pa nije bilo iznenađenje što je serija osvojila i nekoliko Emi nagrada.


Oni pak malobrojni, koji su BBC Holmsa gledali objektivno, neopterećeni hajpom koji se oko njega stvorio, lako su uvideli da se radi o još jednom style over substance projektu – o visoko stilizovanoj i produkcijski bogatoj, ali pretencioznoj i precenjenoj seriji u kojoj atraktivni vizuelni efekti i estetika modernih MTV spotova maskiraju promašenu adaptaciju čuvenog svetskog klasika, a koja je uz sve to razvučena i dosadna što je nedopustivo kada je u pitanju serija kriminalističkog žanra, naročito što se radi o ekranizaciji uzbudljivih avantura Šerloka Holmsa. Ovo još više dolazi do izražaja zbog filmskog trajanja svake epizode od po sat i po vremena, a pošto se zbog velikog budžeta i vremena koje je uloženo u svaku od njih, snimaju samo tri po sezoni, fanovi ovog apdejtovanog Šerloka moraju na nastavak njegovih avantura da čekaju po dve godine.


Ne samo što ova serija nije udahnula svežinu izvornom liku najčuvenijeg svetskog detektiva i njegovom svetu, nego slabo funkcioniše i kao stand-alone kriminalistička drama jer ne dostiže visoke standarde kakvi su postavljeni u aktuelnim svetskim serijama ovog žanra. Stvari po nju, naravno, stoje još gore nakon poređenja, koje se neminovno nameće, sa Granadinim Avanturama Šerloka Holmsa iz osamdesetih godina prošlog veka. Dok smo u toj kultnoj seriji sa zanimanjem pratili svaki Šerlokov slučaj pokušavajući da zajedno sa njim rešimo zagonetke i оtkrijemo počinioce zločina, oduševljavajući se njegovom dedukcijom kojom je dolazio do rešenja i objašnjenjima koje je davao na kraju svake epizode, ovde nam je potpuno svejedno šta se dešava, kako će se epizoda okončati i slučaj rešiti – nema tenzije, ni drame, niti intelektualnog izazova za gledaoce-detektive što je glavna odlika kvalitetnih serija ovog žanra.
Osim upečatljivih likova i uzbudljive priče, magičnoj privlačnosti i misterioznosti sveta originalnog Šerloka Holmsa, takođe je doprinosio i mračni i zastrašujući ambijent viktorijanske Britanije svojim jezivim gotskim zamkovima, zadimljenim krčmama i opijumskim jazbinama maglovitog Londona, čijim su se ulicama, pod prigušenim petrolejkama, motale kurve, lopovi, bogalji i prosjaci nakaznog izgleda i kotrljale crne kočije u kojima su se vozile ubice sa polucilindrima, koji su ispod svojih crnih kaputa krili mesarske noževe i satare.


Sve to je nestalo u sterilnom, ispoliranom, bezbojnom i hladnom okruženju Britanije 21. veka koju gledamo u ovoj BBC-evoj seriji, sa geometrijski išpartanim ulicama, identičnim jednoličnim zgradama i kancelarijama, svemirski dizajniranim automobilima i bezličnim kriminalcima, uniformisanim u ista skupa odela, koji ubijaju snajperima, a pljačkaju uz pomoć kompjutera.  
OK, originalna je i efektna tekstualna grafika koja nam na ekranu prikazuje Šerlokove misli i zaključke koje on donosi prilikom opservacije ljudi i analiziranja mesta zločina i leševa, ali već posle dve epizode ni to nam više nije novo i zanimljivo već  samo služi kao trade mark ove serije u kojoj je forma  upečatljivija od sadržaja.


Ključni pak problem ove BBC-eve adaptacije jeste u tome što su scenaristi Getis i Mofet, u neuspelom pokušaju da osavremene Šerloka Holmsa, izmenili njegove osobine koje su ga činile tako posebnim, prepoznatljivim i omiljenim, a zbog čega njihov Šerlok umesto moderne posvete predstavlja samo iskrivljenu sliku originalnog lika čuvenog Dojlovog detektiva.
On ovde nije deduktivni genijalac iz Dojlovih priča i Granadinih Avantura koji slučajeve rešava samo snagom uma i urođenim instinktom već high IT detektiv koji u tu srhu koristi sva raspoloživa sredstva moderne tehnologije. Ovaj Šerlok do traženih informacija dolazi uz pomoć interneta, umesto svoje čuvene lupe, koristi smartfon kojim fotografiše dokaze sa mesta zločina, a zatim ih analizira uz pomoć kompjuterskih programa, tajne šifre otkriva hakovanjem sa svog laptopa, sa policijom i saradnicima komunicira SMS-om, a kriminalce prati GPS-om i špijunira preko sigurnosnih kamera.


А pošto i policija na ovaj način može da dođe do rešenja svakog slučaja, samo ne tako brzo kao on, samim tim i sposobnosti ovog Šerloka internet explorera izgledaju manje impresivne. Scenaristi su morali da sve one koji ga okružuju, uključujući i inspektora Lestrada i njegove kolege iz Skotland Jarda, predstave kao totalne debile kako bi u poređenju sa njima Šerlok gledaocima izgledao kao super genije.
Da li bi se i Dojlov Šerlok koristio ovim sredstvima za rešavanje zločina da su mu bila dostupna u 19. veku? Pa možda i bi, ali to onda više ne bi bio Šerlok Holms kakvog smo znali i voleli.


Posebno iritira to što su kreatori ove serije u nameri da Šerloka po svaku cenu uklope u bezdušni, egoistični, materijalistički i hladni svet u kojem danas živimo, gotovo u potpunosti minimizirali njegove vrline, dok su njegove mane i hirove koji su ga činili originalnim i prepoznatljivim, višestruko naglasili, i na sve to još dodali čak i takve osobine kojima su ga gotovo pretvorili u negativca. 
Originalni Šerlok jeste hladan i uzdržan i retko pokazuje emocije, ali nije bezosećajan i bezdušan kao Mofetov i Getisov kome je važnije da pobedi u nadmudrivanju sa Morijartijem od toga da li će zbog njihovog sukoba biti žrtava, a u iščekivanju novog slučaja za rešavanje on kaže Votsonu:
- Jedva čekam da se desi neko ubistvo.

A kada mu Votson u toku jedne obdukcije prigovori zbog nedostatka empatije za ubijenu ženu čiji su leš pregledali, Holms mu odgovara:
- Bolnice su pune umirućih ljudi, doktore. Plači pored njih da vidim koja je korist od toga.

Deci kojoj je umro deda i koja od Šerloka očekuju potvrdu da je otišao u raj, on hladno kaže:
 - Vaš deda nije otišao u raj, on je spaljen.

Još šokantniji od ovog Šerloka bez emocija je surovi Holms koji poput sadiste muči kriminalca na samrti samo da bi saznao da li je neka njegova pretpostavka bila tačna (staje na ranu umirućem taksisti u prvoj epizodi serije).



Dojlovom Šerloku je prijalo laskanje i imponovalo mu je kada su hvalili njegov detektivski genije, ali on nije bio bolesno narcisoidan i nadmen kao ovaj moderni Šerlok koji vređa, ismeva i omalovažava sve oko sebe, uključujući i Votsona:
-Ti si idiot, praktično su svi idioti.

Stari Šerlok je bio ekscentrik i osobenjak, ali nije bio sebičnjak kao ovaj koji mrzi ceo svet i konstantno je mračan i negativan.


Mofet i Getis čine još veću grešku kad pokušavaju da crnog Šerloka, koga su napravili, poprave i posvetle transformišući ga, u jednoj od epizoda treće sezone, u altruistu koji na Votsonovoj svadbi drži srceparajući govor, kao na izboru za mis sveta, tokom kojeg rasplače sve zvanice, pa mu čak i samom zasuze oči.
A da bi zadovoljili ukus najmlađeg, vrlo brojnog dela svoje publike – tinejdžera koji gutaju holivudske blokbastere sa akcionim super herojima i konzumiraju iste takve igrice, a ohrabreni uspehom Ričijevog Holmsa snagatora i tabadžije, autori serije su naoružali svog Šerloka istim takvim veštinama. 


Kao što dobri poznavaoci Dojlovog detektiva znaju, on se protiv kriminala, osim snagom uma, uspešno borio i fizičkom snagom kada je to bilo potrebno. Ali i pored toga što je bio sposoban da se kriminalcima suprotstavi i pesnicama i što je vešto koristio svoj štap kao ubojito oružje, Šerlok nije bio snažan kao Hulk i okretan kao Spajdermen kakav je u ovoj seriji dok se rve sa pripadnicima kineskih trijada, rutinski sređuje agente CIA, i na neboderu izvodi bungee jumping vratolomije. Ali druga su danas vremena, i kriminalci su danas mnogo opasniji, pa zato ovaj Šerlok mora biti snažan, obučen i brz kao specijalac SAS-a; pа nije ni čudo što nema vremena da se satima trucka u kočijama do mesta zločina, kada motorom tamo može da stigne za pet minuta.


E, ali biti Šerlok u 21. veku ne znači da možeš baš sve da radiš i da ti je baš sve dozvoljeno, jer osim što moderno doba pruža neslućene tehnološke mogućnosti i sva moguća sredstva za borbu protiv kriminala o kojima je njegov predak iz 19. veka mogao samo da sanja, ono podrazumeva i neka ograničenja. I to, verovali ili ne, u pogledu upražnjavanja poroka, i to baš onih po kojima je Dojlov junak bio čuven.
Jer u današnje vreme možeš bez problema da u udarnom TV terminu u 9 uveče svake nedelje prikazuješ leševe na obdukcionom stolu, ali ne možeš glavnog junaka kako se drogira. Zato ovog pc Holmsa nećete videti kako u pauzama između dva slučaja konzumiranjem morfijuma i kokaina održava mozak u funkciji, već oblepljenog nikotinskim flasterima. 


A kada se jednom započne sa skrnavljenjem legende onda je sve dozvoljeno, pa ćete tako u ovoj seriji upoznati čak i Šerlokove roditelje. Očekujemo da se u sledećoj sezoni i oženi i to devojkom koju će upoznati preko Fejsbuka.

Оsim scenarista, za ovu izvitoperenu interpretaciju Šerloka Holmsa odgovornost snosi, naravno, i glavni glumac Benedikt Kamberbač.


Svestan da ne može i ne sme da kopira Džeremi Breta, Benedikt je pokušao da kreira sopstvenog Holmsa različitog od svih dosad viđenih na filmu i televiziji, a opet dovoljno uverljivog za gledaoce. Kako? Pa tako što tokom cele serije ne menja izraz lica. A na faci poput maske koju ovaj glumac ima, teško je videti bilo kakvu emociju čak i u onim slučajevima kada bi po scenariju trebalo da je pokazuje, zbog čega Benediktov Holms najviše podseća na pokretnu voštanu figuru. Njegov dubok, autoritativan glas kojim je uspešno oživeo zmaja Šmauga u Džeksonovom Hobitu ovde mu nije nikakav adut, jer sve vreme ima istu intonaciju koju menja samo onda kad Votsonu nabraja zaključke do kojih je došao posmatranjem, ali tada govori toliko brzo da je to nemoguće pratiti. Kamberbačov Šerlok je robotizovan, autističan, beživotan i više podseća na lutku iz izloga nego na ljudsko biće.


Scenaristi su pokušali da mu daju „veštačko disanje“ dosetkama koje on s  vremena na vreme ispaljuje, ali im nije uspelo, kako zbog toga što iz njegovih usta to zvuči kao da ih je izgovorio C-3P0, tako i zato što nisu duhovite što posebno iznenađuje ako znamo da je Stiven Mofet bio scenarista jedne od najboljih britanskih humorističkih serija – Coupling.
Оriginalna i dopadljiva Bretova teatralnost po kojoj je njegov Šerlok takođe bio prepoznatljiv, u Kamberbačovoj verziji izgleda kao iritirajuće poziranje.


I ostali glavni likovi iz Šerlokovog sveta su takođe promašeni jer su ili iskarikirani ili neuspešno izmenjeni, čemu osim scenarističke postavke, kumuje i pogrešan izbor glumaca koji ih tumače.


Šerlokov nerazdvojni prijatelj, desna ruka, verni pratilac i ravnopravni učesnik u avanturama ovde je u tumačenju Bilba Baginsa aka Martina Frimana samo običan fikus, slučajni partner koji pasivno posmatra kako Holms rešava slučajeve ne pružajući mu pritom nikakvu pomoć, pa ni od njegovog ratnog iskustva i stručnosti kao vojnog doktora nema nikakve koristi.


Votson je ovde običan potrčko čija je jedina uloga da dopunjava Holmsove rečenice i pojednostavljeno objašnjava postupak kojim dolazi do rešenja svakog slučaja onim gledaocima koji nisu dovoljno inteligentni da bez takve vrste pomoći prate misli i razumeju ideje našeg super genija. Frimanov Votson je ravan, dosadan i flegmatičan; između njega i Kamberbačovog Holmsa nema uvažavanja ni prisnosti, već se to zamenjuje jeftinim fazonima kojima se aludira na njihovu homoseksualnu vezu. Umesto prijateljskih razgovora i sučeljavanja mišljenja, njih dvojica se stalno svađaju i to oko besmislica, kakva je na primer, rasprava o tome da li je Holmsov sajt imao više poseta od Votsonovog bloga.


Umesto simpatične i odane Mrs. Hadson, Holmsova stanodavka je ovde jedna iritantna, laprdava i dosadna baba.


Ni sama kuća u ulici Bejker ovde ne predstavlja Holmsov štab–tvrđavu iz koje on crpi snagu i inspiraciju, već samo prebivalište koje mu služi jedino za spavanje.
Najlošije rešenje i najneprijatnije iznenađenje je izbor glumca koji igra Šerlokovog arhineprijatelja – profesora Morijartija. Autori serije po svaku cenu su nastojali da ostanu dosledni principu da tumači svih glavnih likova iz Dojlovih priča o Holmsu budu fizički potpuno drugačiji od njihovih dosad viđenih filmskih i televizijskih inkarnacija. Da bi u potpunosti iznenadili gledaoce koji su očekivali da vide još jednu zastrašujuću fizionomiju koja bi bila dostojan pandam jednom od najjezivijih i najupečatljivijih zlikovaca viđenih na malim ekranima – Eriku Porteru, oni su rešili da Morijarti izgleda potpuno suprotno od toga kako bi trebalo da izgleda "Napoleon zločina“.


Ali i tu su omanuli, jer umesto lika nekog simpatičnog čove dobrice koji bi bio jedini pravi antipod mračnoj pojavi ultimativnog negativca kakav je Morijarti, izabrali su nekog potpuno bezličnog glumca koji liči na nekog IT menadžera čiju dosadnu facu ne možete da zapamtite ni posle nekoliko epizoda a čijem liku ni uz najveću maštu ne možete da pripišete zločinačka dela po kojima je Moriarti poznat.


Endrju Skot, koji ga tumači, pokušava da gledaoce ubedi u to koliko je opasan i strašan tako što se beči i pravi kretenske grimase, ali ih tako, umesto da uplaši, samo zasmejava jer tada izgleda kao da ima zatvor.



Ni novom karakterizacijom njegovog lika Mofet i Getis nisu ništa postigli niti bili originalni jer je njihov psiho-egzibicionista Morijarti samo loša kopija Hit Ledžerovog Džokera iz Nolanovog Betmena.


Ali neka vas Morijartijeva kretenska pojava ne zavara; iako ne izgleda kao strašni mastermind podzemlja od koga drhte i njegovi podređeni a i policija, on u svojoj kriminalnoj organizaciji ima tako opasne saradnike da bi mu na njima pozavideo i originalni Dojlov Morijarti. To su najpoznatiji svetski zlikovci koji su i posle njegove smrti nastavili sa kriminalnim delima svog šefa sejući zlo i smrt svuda gde se pojave i šireći strah i trepet po Britaniji i celom svetu. Već ste pogodili da su to Srbi koji su glavni razlog zašto čitate o ovoj seriji na našem blogu, a ujedno i idealna prilika da se opljune po njoj. Da bi se što uspešnije infiltrirao u njihove redove kako bi ih raskrinkao i time zadao konačan udarac Morijartijevoj mafijaškoj organizaciji, Šerlok je odvojio dva sata da bi na svom iPodu naučio srpski jezik. 


Srbi su ga, međutim, brzo provalili, ali ne, nije ga odao njegov engleski akcenat, jer Šerlok govori srpski podjednako dobro kao i oni (što ćete moći i sami da čujete), već njegova superinteligencija, tj. mora da je rekao nešto mnogo pametno što Srbi nisu mogli da shvate pa im je odmah postao sumnjiv. Ili je, možda, provaljen zbog toga što se nije kompletno maskirao, jer je u pokušaju da se kamuflira u tipičnog Srbina, pustio dugu kosu ali je zaboravio da pusti i bradu.



Prva epizoda treće sezone počinje scenom u kojoj Šerlok beži kroz neku šumu od grupe naoružanih ljudi koji se dovikuju na srpskom jeziku. Holmsovi progonitelji u ovoj akciji koriste i helikopter.


Nepoznato je da li se ova noćna potera odvija u UK ili u Srbiji mada je i jedno i drugo čisti SF – kao što je nemoguće da srpske tajne službe vršljaju po britanskim šumama, još manje je verovatno da bi se srpski bezbednjaci usudili da u okupiranoj Srbiji uhapse Britanca koji radi za službu pod čijom komandom se i sami nalaze.

video

Pošto su opkolili i zarobili Šerloka, Srbi ga odvode u podrum gde započinju sa tradicionalnim srpskim isleđivanjem, uz pomoć poligrafa koji nepogrešivo utvrđuje istinu.


Oni ništa ne prepuštaju slučaju, pa su ispred zaključane prostorije u kojoj muče Šerloka, postavili i stražara sa automatskom puškom.




- Ali otkud vam ideja da su to Srbi kad je njihov stražar obučen u sovjetsku/rusku uniformu? Možda su to ipak Rusi? - upitaće možda neko.
Pa odao ih je tečni srpski jezik na kojem glavni mučitelj ispituje Šerloka. A objašnjenje za vintage rusku uniformu i šapku koju nosi ovaj Srbin, kao uostalom i za tretman kojem smo od strane Engleza i njihovih kolega sa druge strane okeana izloženi kroz celu istoriju, jeste u tome što smo na angloameričkim geopolitičkim kartama uvek bili, i bićemo, mali Rusi, pa nas tako percipiraju i engleski scenaristi.


Iako, naizgled, u bezizlaznoj situaciji, Šerlok povećava svoje šanse da preživi tako što uspeva da se oslobodi ćelavog srpskog mučitelja ubedivši ga da mu se žena, dok on krvavo radi u podrumu u trećoj smeni, švaleriše sa komšijom grobarom. Da li je ovo zlonamerna aluzija engleskih scenarista na predsednika naše države ljubomornih na to što na čelu svoje zemlje nemaju tako obrazovanog državnika, ili pak samo slučajnost, ne znamo, ali znamo da je engleski glumac, koji tumači ovog Srbina, časove srpskog jezika pohađao kod našeg prestolonaslednika.

video

Ali po odlasku ćelavog batinaša, Holms ostaje sam sa stražarom u ruskoj uniformi. I baš kada je očekivao nastavak mučenja, pred njim se ukazalo lice njegovog brata Majkrofta, jednog od najviših članova britanske vlade i šefa MI6, koga glumi sam Mark Getis. Ovde je, za razliku od ostalih glavnih likova u seriji, izbor glumca bio savršen, jer Getis ima baš takvu ljigavu facu kakve smo navikli da viđamo u vrhu britanskog MOD-a i Forin ofisa.


Pošto su Srbi iz Morijartijeve kriminalne mreže svojim zločinačkim delovanjem ugrozili nacionalnu bezbednost britanske imperije, Majkroft se bez Šerlokovog znanja još ranije infiltrirao među njih kako bi ih iznutra uništio. Sada je, međutim, bio primoran da skine svoju „masku“ i otkrije se da bi spasao brata. On je nečujno likvidirao srpskog stražara sa šapkom, preobukao se u njegovu uniformu, a zatim opušteno ušao u podrum u kojem je bio vezan Šerlok. Sve to je uradio tako vešto i neprimetno da ni njegov rođeni brat nije mogao da ga prepozna, čak ni kada mu se ovaj obratio na srpskom jeziku jer ga je Majkroft govorio bolje i od samih Srba. A kako je to impresivno zvučalo, poslušajte i sami. Videćete da će vam biti nemoguće da po govoru zaključite ko su ovde Srbi a ko Englezi.

video

Iako ga je Majkroft oslobodio, izvidao mu rane junačke i prebacio ga na sigurno, Šerlok nije mogao da mu oprosti što se ranije nije umešao kako bi ga poštedeo srpskog mučenja. Majkroft mu je odgovorio da je on sam mnogo gore prošao od njega jer je zbog ovog tajnog zadatka morao toliko dugo vremena da provede u društvu Srba.

video

A u novoj sezoni serije će se na listi engleskih, pa time i Šerlokovih neprijatelja, posle  Srba i Kineza, sigurno pojaviti i Rusi, u skladu sa aktuelnom politikom Forin ofisa. I ne samo zbog toga, već i zato što su naneli težak udarac BBC-u, a i britanskim fanovima serije pokvarili uživanje u završnici 4. Sezone. Kako?
Pa tako što su, kao što su nedavno pod oznakom „breaking news“ objavili britanski mediji, a prenele sve svetske agencije, operativci ruskih obaveštajnih službi hakovali poslednju epizodu serije i dan pred svetsku premijeru na BBC-u, postavili je na internet, i to sa ruskom nadsinhronizacijom da bi svaki Englez mogao da je gleda.


Zašto? Kako zašto?
Pa da bi piratizovanjem BBC-ovog najpopularnijeg i najuspešnijeg proizvoda i brenda u svetu, Rusi udarili i na samu najveću britansku medijsku korporaciju, simbol globalne moći i uticaja Ujedinjenog Kraljevstva, a time i na jedan od glavnih temelja britanske imperije.


Baš tako su u ostrvskim medijima gledaocima i čitaocima to objasnili engleski politički analitičari i dežurni rusofobi.
Zato je jedino pitanje koje se postavlja u očekivanju 5. sezone, da li će BBC Šerlok na novi zadatak za krunu crne kraljice Elizabete putovati u Donjeck, prerušen u posmatrača OEBS-a, ili ćemo ga gledati prerušenog u humanitarca Crvenog polumeseca kako pokušava da se uvuče u opkoljeni Alepo da bi iz obruča sirijske i ruske vojske izvukao instruktore SAS-a, koji su tamo obučavali umerene glavoseče Al-Nusre.    


SIMERIJANAC

Tuesday, July 5, 2016

GUERREROS (4. DEO)



Da bi izbegli pucnjavu ispred kasarne, troje španskih i jedan francuski NATO vojnik se sklone u prvu uličicu, ali tu naleću pravo na dva srpska paramilitarca koji odmah u njih upere puške. 



I baš kada su pomislili da je sa njima svršeno, iza leđa Srba se pojavljuju dva Šiptara koji ih jednim rafalom pokose.


Oni zatim protrče pored skamenjenih KFOR-ovaca kao da su vazduh i kao da do juče nisu pucali jedni na druge i ubijali se. Gererosi beže dalje i kroz razbijen prozor uskaču u prvu kuću na koju su naišli.


Srećom, tu nema ni šiptarskih ni srpskih paramilitaraca pa mogu da odahnu. Ali ne i da udahnu – kakav je to smrad? Kuća je puna leševa.


Još jedna horor scena. To su tela onih šiptarskih civila koje su Srbi pobili na početku filma. Oni nisu imali ni minimum ljudskosti da ih sahrane nego su ih ostavili ovde da se raspadaju.
Vidal počinje da pipa po podu kao da nešto traži i posle par sekundi podigne jedan zarđali nož.


Ovaj sterilni instrument je baš ono što mu je bilo potrebno da Rubiu izvadi metak iz noge.
Iako mu je Vidal svrdlao nožem kroz stopalo kao bušilicom kroz testo, Rubio je to junački podneo. Malo se otimao, prigušeno stenjao, ali nije izgubio svest i pokazao je hrabrost i izdržljivost na kojima bi mu pozavideli i junaci Šotrinog Igmanskog marša. Zar je i to moguće? E pa uverite se i sami:

video

A već sledećeg trenutka Rubio je bio u stanju da sa svojim vojnicima razmatra planove za bekstvo iz sela. Vidal im kaže da je video da Šiptari imaju njihov BOV i predlaže da ga preotmu i u njemu pobegnu iz Rujca. Ovaj kretenski plan ne bi pao napamet ni pripadnicima najgore svetske vojske – saudijske. Selo je puno naoružanih Srba i Šiptara koji su se izmešali i ne zna se ko na koga puca, na sve strane pršte meci i padaju granate i umesto da se Rubio i njegovi vojnici izvlače iz sela pešice – pojedinačno ili u paru, oni planiraju da se svi potrpaju u najveću i najvidljiviju metu – BOV i u njemu pokušaju da pobegnu. Kao da je to svemirski brod Hana Sola koji će čim vojnici uđu u njega, za sekund da se vine u nebo i nestane u svemiru, a ne vozilo koje će u selu punom prepreka od razrušenih kuća, barikada i zaseda na svakom koraku, morati da se kreće sporo i samim tim biti laka meta za svaku od zaraćenih strana. Očekivano, Rubio prihvata kretenski plan svog vojnika, ali naređuje:


Pucnjava prestaje – Šiptari su zauzeli selo. I baš kada su Rubio i vojnici nameravali da krenu u potragu za Alonsom i Baljesterosom, ugledali su ih kroz prozor svog skloništa kako pod šiptarskom stražom izlaze iz kasarne.


Šiptari ih ubacuju u svoj džip, a zatim se sa njima odvoze izvan sela. Gledaoci zaključuju da ih odvode na streljanje, ali četvoro KFOR-ovaca ničim ne pokazuju da su došli do istog zaključka, već izlaze iz kuće i trče ka mestu gde je Vidal video španski BOV. Rubio, koji je prethodnog dana zbog ranjene noge hramao i jedva se kretao uz pomoć svojih drugova, deset minuta nakon partizanske operacije koju je nad njim izveo Vidal, trči kao Jusein Bolt.
Pošto su vojnici pronašli svoj oklopni transporter koji čuvaju samo dva Šiptara, očekivali biste da iskoriste noć, likvidiraju ih i preotmu ga.


Ali malo morgen. Pa već ste naučili da gererosi obožavaju da svaki problem rešavaju na najteži mogući način i da situaciju u kojoj su se našli tako još više zakomplikuju. Zašto lakše kad može teže? 


Oni opet negde potrče ali nalete na kolonu šiptarskih vozila pa se u poslednjem trenutku sakriju iza razrušenog zida neke kuće. Odatle vide da Šiptari iz sela izvode veliku grupu srpskih civila i sa njima odlaze u istom pravcu u kojem su malopre odveli Alonsa i Baljesterosa.


Sad je valjda i Rubiu i ekipi jasno šta čeka njihovog poručnika i kaplara. A šta će im se zaista desiti, upravo ćemo videti.


Alonsa i Baljesterosa Šiptari sprovode do njihovog komandanta, onog istog sa kojim su se prethodnog dana suočili u klancu u krvavom obračunu. Nije ni čudo što se Baljesteros usrao od straha i pomirio sa sudbinom.


Ali Alonso dobro zna za koga je Španija ratovala na Kosovu i da će Šiptari oprostiti svojim saveznicima što su u panici juče malo pripucali na njih, pa zato on teši Baljesterosa dok opušteno korača ka komandantu OVK.


Baljesteros nije takav optimista; on se sav pokunjio i ufitiljio i od agresivnog, bahatog i drskog kaplara pretvorio u preplašeno kmezavo dete tako da je Alonso morao da ga očinski zagrli ne bi li ga utešio i smirio. E moj Baljesteros, pa jedini razlog da strahuješ za svoj život bi imao kada bi ispod uniforme nosio dres Atletiko Madrida kao tvoj pokojni kolega Lukas, ili pak dres Barselone. Zašto? Odmah ćete da čujete. Dosta su nas u ovom filmu zasmejavali Španci i Srbi, sada je red na Šiptare.

video

Zadnja rečenica šiptarskog komandanta, međutim, nije uopšte smešna već predstavlja perfidnu metaforu kojom scenaristi aludiraju na “slobodu” koju su španski vojnici zajedno sa kolegama iz drugih država učesnica KFOR-a, doneli Šiptarima na Kosmetu.
Vratimo se Rubiu i ekipi. Oni su se sakrili u štalu jedne šiptarske kuće da tu sačekaju zoru.


Šiptarski seljak ulazi da vrati svog konja ali Španci i Francuz su dobro sakriveni tako da ih nije primetio.


Međutim, Šiptar ima i kerušu Selimu i naravno da muslimanski pas odmah nanjuši španske nevernike.


Seljak tome ne pridaje značaja i izlazi napolje, ali lavež je čuo stražar OVK koji ulazi u štalu i pronalazi gererose.


Ovi izlaze iz skrovišta, bacaju se na njega, a njemu ispada puška. Sledi još jedna komična scena u kojoj četvoro NATO vojnika pokušava da savlada jednog nenaoružanog čoveka, što izgleda kao tuča đaka prvaka.

video

Da nije bilo Vidala i njegovog zarđalog noža za puter, ovaj Šiptar bi dočekao zoru. Ako vam ovo nije bilo dovoljno smešno, gledajte sad ovo. Naši gererosi nisu dugo jeli, pa ćete sada da vidite parodiju čuvene scene iz Night of the Living Dead.

video

Dok oni privode obrok kraju, šiptarski seljak se vraća u štalu i pošto ih je video, istrčava napolje da to što pre javi stražarima OVK. Ali Vidal je bio brži.

video

Nakon što je ubio seljaka, Vidal podiže glavu da vidi da li je možda neko od terorista nešto čuo. Kada se uverio da je sve mirno, on nastavlja da bode u leđa već mrtvog čoveka!?


Kako je moguće da se za samo jedan dan Vidal od humanog čovekoljupca  pretvorio u bezdušnog sadistu koji uživa u ubijanju nedužnih ljudi – pitaju se gledaoci?
- Pa zar ste ćoravi i glupi? To je zbog rata koji ga je potpuno promenio – viče nam Kalparsoro iza kamere.
Ali džaba viče kad su transformacije njegovih glavnih junaka totalno neuverljive i nelogične jer nemaju nikakve veze sa onim što im se događa niti su posledica njihovih ratnih iskustava već isključivo zavise od hirova i nebuloznih ideja reditelja i scenariste koji njihove karaktere menjaju po nekoliko puta u toku filma kao da su roboti, a ne ljudska bića. Sad si dobar, a sad si zao. A onda si opet dobar. Kad pucaju u tebe puškama ti si kukavica, a kad te gađaju granatama ti si hrabar i tako dalje. A činjenica da postoji toliko odličnih ratnih filmova u kojima je ubedljivo i umetnički snažno prikazano kako rat pogubno utiče na psihu čoveka i menja ljude, čini ove pokušaje španskog autorskog tandema još jadnijim.
Pošto su sakrili leševe u štali i poneli pušku ubijenog OVK teroriste, troje Španaca i Francuz izlaze iz svog skrovišta. Naravno, Kalparsoru nije palo napamet da bi njegovi junaci imali veće šanse da prođu neprimećeni da su skinuli svoje uniforme i preobukli se u odeću mrtvih Šiptara.
Gererosi počinju da trče nekim putem koji izgleda vodi izvan sela.


Da li to znači da su odustali od suludog plana da iz Rujca izađu u svom BOV-u ili ipak samo pokušavaju da dođu do njega zaobilaznim putem?
Odjednom se začuje brujanje motora nekog vozila, a ispred njih se pojavi svetlost farova. Oni u poslednjem trenutku skoče u neki jarak. 


Pojavljuje se bager kojim upravljaju Šiptari.


Zaustavlja se baš ispred jarka, a zatim  počinje da istovara gomilu leševa.


Dok mrtva tela padaju na šokirane i zgađene vojnike, oni shvataju da se nalaze u jami koju su Šiptari iskopali da bi tu zatrpali one srpske civile koje su pre samo petnaest minuta sprovodili iz sela i koje su, kao što vidimo, pobili.
E najzad da i neki šiptarski zločin bude prikazan! – prijatno će se iznenaditi neki čitalac ove recenzije. Pa jeste, samo što kada se prikaže u ovako idiotskom filmu to niko ne može da shvati ozbiljno, niti da tome pridaje značaja, a naročito kada je predstavljen na ovakav način; glavni junaci se, uz neku morbidnu crkvenu kantatu već spomenutog muzičkog dua Najwajean, usporeno provlače kroz leševe polivene krečom, kao u nekoj od opskurnih pozorišnih predstava koje osvajaju glavne nagrade na BITEF-u.

video

Pošto su se izvukli iz jarka, gererosi vrebaju vozače bagera koji su, pre nego što nastave sa poslom i zatrpaju jamu, napravili puš pauzu i okrenuli im leđa.


Puške su ostavili kod bagera tako da je to prava prilika za Vidala i ekipu da ih bez mnogo buke nečujno srede nožem i kundakom puške. Možda u pravom ratu ili u nekom drugom realističnom ratnom filmu, ali kod Kalparsora naravno ne. Pošto očigledno žele da probude sve šiptarske teroriste i privuku pažnju njihovih stražara sa svih krajeva sela, oni zapucaju u bageriste.


Jedan Šiptar je istog časa gotov, ali drugi je još živ. Njega će valjda da dokrajče hladnim oružjem, bez pucnjave? Šta vam je, ljudi? Vidal i Balbuena su se zabrinuli da možda nisu svi u selu čuli njihovu malopređašnju rafalnu paljbu, pa je zato ponavljaju. Što je sigurno, sigurno je.


E sad su gotovi! Cela OVK će se stuštiti ovde – pomisliće naivno neko od gledalaca koji još uvek ima nadu da će u ovom filmu videti bar nešto što ima smisla. Naravno da neće. Nije se pojavio nijedan šiptarski terorista niti krenuo u pravcu odakle se čula pucnjava. Gererosi opušteno nastavljaju dalje. Ali zašto se nisu preobukli u odeću šiptarskih seljaka, seli u bager i uputili se ka izlazu iz sela jer to im je bila odlična prilika da na taj način neprimećeni zbrišu? Pa zato što su ove magarčine po svaku cenu naumile da beže svojim BOV-om, makar morali da do njega dođu prolazeći kroz gomilu Šiptara u centru sela. A kako to izgleda, upravo ćete da vidite.


Pa zar neće sačekati da svane kao što je to naredio Rubio, kako bi im otimanje transportera bilo teže, to jest po njihovoj i rediteljevoj logici lakše? Pa očigledno da neće jer su se upravo uputili ka centru sela gde se nalazi njihovo borbeno vozilo. Ali dok su malopre tu bila samo dvojica stražara, sada je ceo prostor pun Šiptara.


Većina su civili, ali mnogi od njih su naoružani. Gererosi će sigurno odustati od svog nauma? Naravno da neće. Oni se mrtvi ladni, sa sve puškama, upute usred šiptarske mase koračajući ka svom BOV-u opušteno, kao da su na korzou.


A Šiptari? Ništa. KFOR-ovci su ili nevidljivi ili su im maskirne uniforme toliko dobre da šiptarski seljaci koji su svi u civilnim odelima ne mogu da primete da pored njih prolaze vojnici. Pa koji su se onda đavo celu noć krili od Šiptara i ubijali ih kad se ovi na njih ni ne obaziru?
Ali u tom trenutku u selo dolazi struja!


Struje, inače, kao što smo videli, u selu ima od kad su ga Srbi preuzeli i nije nestajala čak ni za vreme njihove upravo okončane borbe sa OVK, ali Kalparsoru je „dolazak struje“ neophodan za završnu scenu filma, a pošto svoje gledaoce ionako smatra slepim i gluvim retardima, uveren je da oni ovu „sitnicu“ neće ni primetiti.
Oduševljeni što je došla struja, Šiptari počinju da slave pucajući u vazduh. Ali Vidal i družina pomisle da su ih ovi napali, pa odmah u njih upere puške.


Šiptari ih tek sad primete, ali ih ne napadaju već ih začuđeno posmatraju: - Ko su ove budale?


Kalparsoro je pokušao da ovom paničnom reakcijom strahom izbezumljenih vojnika i njihovim unezverenim pogledima pokaže kakve su strašne tragove na ovim mladim ljudima ostavila samo dva dana ratnog ludila, ali je samo uspeo da snimi još jednu humorističku scenu.

video

Konačno se pojavljuju i pripadnici OVK koji opkoljavaju NATO vojnike.


Kroz gomilu se probija dobro nam poznati komandant OVK, a u njegovoj pratnji se nalaze Alonso i Baljesteros.


Vidal i njegovi drugovi kao da ih ne primećuju, pa i dalje drže uperene puške na Šiptare. Kao i prošli put u klancu, vođa OVK pokazuje kakav je mirotvorac – on ponovo utiče na svoje borce da prvi spuste oružje.


Mir, braćo, odložite oružje, ne ubijte, ne silujte, ne pljačkajte, ne dilujte drogu, ne vadite organe....
Kakav čovek, na leb da ga mažeš. On razmiče svoje ljude kako bi omogućio Alonsu da prođe i da naredi svojim vojnicima da i oni spuste puške. Alonsu se pridružuje i Baljesteros.


Svi su ih poslušali sem Vidala. Zato Alonso ponovo pokušava da primeni svoje hipnotizerske metode ne bi li ga umirio i ubedio da odloži svoje oružje.


Ali kao što ni ranije nije uspeo da mu na taj način slomi volju, još teže mu je da to uradi sada, posle svega kroz šta je Vidal prošao i što je preživeo za ova dva dana.





Mladi vojnik pogleda oko sebe. On vidi šiptarske žene kako ga uplašeno gledaju.


Pa nije on Srbin da na njih puca. Zatim pogleda u Balbuenu na čijem licu se osim fizičkih ožiljaka jasno prepoznaju i tragovi bola, traume i poniženja koje je pretrpela zbog noćašnjeg silovanja.


Pa nisu je silovali ovi šiptarski muškarci, već Srbi. I Vidal najzad spušta svoju pušku.


Ali na kraju je ipak imao pitanje za svog poručnika:


A šta tek da kažemo mi koji smo sve ovo morali da gledamo? I šta će reći drugi gledaoci? Šta su španski, a i gledaoci drugih evropskih država u kojima se Guerrerosi prikazani, što na televiziji, što na festivalima, mogli da saznaju o španskoj misiji na Kosovu i ratu koji se tamo vodio?

Da je na Balkanu iz nepoznatih razloga izbio rat između dva divlja plemena. Oni su dugo klali jedni druge ne štedeći pritom ni žene ni decu. Civilizovani svet to nije mogao više da gleda pa je poslao mirotvorce i emisare da prekinu rat, pomire ih i pomognu im da ponovo izgrade svoje razrušene kolibe i zemlju. Među njima su bili i Španci. Oni se ovaj put nisu dovezli morem na svojim velelepnim galijama i nisu došli na konjima, već su se spustili sa neba svojim avionima i došli u oklopnim transporterima, jer novo je doba, a za razliku od nekadašnjih domorodaca, ovi današnji imaju vatrene štapove i znaju da ih koriste, a i mnogo su ratoborniji i pokvareniji.


Iako su španski emisari u svoju mirovnu misiju uložili nadljudske napore i pristupili svim domorocima najdobronamernije i najiskrenije, tretirajući ih na isti način, nisu uspeli da iskorene vekovnu mržnju između ovih plemena i nauče ih mirnom suživotu.
Glavni krivci za to su bili Srbi koji su svaki pokušaj Španaca da održe mir između njih i Šiptara namerno opstruisali da bi mogli da nastave rat i zadovolje svoje životinjske nagone i sadističku želju za ubijanjem njihovih civila. Ti pagani su uvek pljuvali na pruženu ruku hrišćanskog milosrđa španskih dobrotvora:
- prvi su bez povoda prekršili primirje kada su Šiptarima ugasili vatru u njihovom selu (struju u Rujcu) da bi zatim u mraku, podlo i kukavički, mogli da masakriraju njih, njihove žene i decu;
- jedan od pripadnika njihovog plemena koji je učestvovao u tom pokolju, sledećeg jutra se krišom uvukao među izbeglice u selu koje su podigli Španci da bi pomogli unesrećenim domorocima, kako bi se okoristio o špansku humanitarnu pomoć;
- nahuškali su francuske vojnike da napadnu Šiptare kako bi ovi uzvratili napadom na međunarodne mirotvorce i tako prekinuli teško uspostavljeno primirije;


I na kraju, što je najgore od svega, Srbi su napali španske mirotvorce i to onda kada su ovi pod zastavom mira, došli u šiptarsko selo zauzeto od Srba, kako bi ponovo zapalili vatru koju su im Srbi bili ugasili. Tada su ih Srbi zarobili i privezali za stubove za mučenje, a onda ih podvrgli najtežoj torturi i izložili najvećem poniženju, a špansku ženu, časnu sestru Balbuenu, ritualno silovali tako što su je obljubili svi muškarci njihovog plemena.


I sve to Srbi su učinili iako je najmlađi španski misionar Vidal rizikovao svoj život da bi spasao pripadnika srpskog plemena, i to onog koji je učestvovao u pokolju šiptarskih žena i dece.


Sa druge strane, pleme Šiptara iako divlje, primitivno i surovo kao i Srbi, ipak je na kraju pokazalo više razuma i iskrenu volju za stvarnim pomirenjem i prekidom daljeg krvoprolića, jer oni su za razliku od Srba, nasilje i ubistva činili isključivo u samoodbrani. Jesu i oni napadali španske mirotvorce i ubijali ih, ali samo zato što su ih Srbi na to naterali svojim spletkama, u koje su uvukli nadmene Francuze. Srbi su tako svojim obmanama ubedili Šiptare da im španski dobrotvori žele zlo.


Na kraju su, ipak, najviše zahvaljujući bezgraničnom strpljenju, praštanju i razumevanju koje su pokazali španski humanitarci, Šiptari shvatili svoje greške, odbacili oružje i nasilje i prihvatili Špance kakvi i jesu – mirovni izaslanici koji su sa dalekog poluostrva došli da donesu mir i blagostanje njihovom narodu. Baš kao što smo videli u završnoj sceni filma. A čak su im spasili i život prilikom bekstva iz srpskog logora ubivši dvojicu srpskih ratnika.


Jedino pitanje koje su španski gledaoci posle odgledanog filma mogli sebi da postave jeste da li su svi ti domoroci bili vredni tolikih španskih žrtava i novca koju je španska vlada utrošila na misiju svoje vojske na Kosovu?
Ali s obzirom na to da se film završio zajedničkom slikom španskih vojnika i miroljubivih šiptarskih domorodaca, i pošto je poručnik Alonso slavodobitno izjavio:
- Završili smo posao. Idemo kući. – znači da sve te žrtve nisu bile uzaludne i da ima nade da na Kosmetu prestane ubijanje i uspostavi se trajni mir.


A u stvarnosti je u južnoj srpskoj pokrajini bilo sve suprotno od toga – i u vreme dok je film sniman i nakon što je prikazan (2002. godine), kao i sada:
- Šiptari nisu ubili nijednog španskog vojnika KFOR-a niti bilo kog drugog pripadnika NATO snaga na Kosmetu, jer zašto bi napadali svoje saveznike koji su za njih dobili rat protiv Srba (kod Kalparsora, kao što ste videli, o tome nije bilo ni reči);


Jedine žrtve koje su Španci imali na Kosmetu su četvorica vojnika koji su poginuli u saobraćajnim udesima. Sudbina nekoliko njihovih vojnika koji su oboleli od raka i leukemije usled boravka u rejonu koji je za vreme rata bio jedan od onih koje su Amerikanci najviše bombardovali municijom sa osiromašenim uranijumom (Peć-Dečane-Uroševac), nije nam poznata.


- Španski vojnici se nisu „vratili kući“ sa Kosmeta 2002. kada je film premijerno prikazan u Španiji, već tek 7 godina kasnije – 2009. godine. Španija tada nije povukla svoje trupe zato što su njeni hrabri momci „završili posao“, kao što se na kraju filma pohvalio poručnik Alonso, niti zato što se španska vlada pokajala zbog svoje krvave i prljave uloge u bombardovanju suverene države i otimanju jednog dela njene teritorije, već isključivo zbog svojih unutrašnjih političkih razloga. Oni nisu mogli da priznaju nezavisnost takozvane države Kosovo, koje je proglašeno godinu dana ranije, iz straha od sopstvenih separatista iz Baskije i Katalonije čije su ambicije i aspiracije za otcepljenjem od Španije naglo porasle nakon što su ovu američku frankenštajnsku tvorevinu priznale gotovo sve ostale članice NATO i EU. Time je i opasnost da Baskijci i Katalonci po sličnom modelu dobiju svoje države u bliskoj budućnosti, za vladu u Madridu postala i te kako realna.


Zato Španija nije po ovom pitanju više mogla da zadrži isti kurs spoljne politike, pa su 2009. godine, na osnovu naređenja ministarke odbrane Karme Čakon, španski vojnici povučeni sa Kosova i Metohije.


- A o tome da španski vojnici na Kosmetu nisu bili nikakvi heroji koji izlažu svoje živote smrtnoj opasnosti da bi zaštitili Srbe od šiptarskih terorista kao što je to radio Vidal u filmu, već da su kao i  svi ostali NATO vojnici okretali glavu na drugu stranu i žmurili dok su Šiptari vršili zločine nad srpskim civilima, nema potrebe ni govoriti, jer nam je to dobro poznato.


Ali nemojte biti toliko strogi prema Kalparsoru, reći će možda neko od naših čitalaca, pa on je kroz usta poručnika Alonsa i ovakav završetak filma najdirektnije poslao španskoj javnosti snažnu i jasnu poruku protiv daljeg španskog vojnog angažovanja na Kosmetu.
Malo sutra, jer je taj kraj filma, kao i sve ono što smo pre toga videli, lažan, ljigav i bezmud. Kalparsoro je zadatku dobijenom od španske telvizije pristupio ziheraški i kukavički – snimiće  standardni žanrovski film (akcionu dramu sa elementima trilera i primesama horora, koji je već tada u Španiji postao komercijalan) koji će ideološki u potpunosti biti na liniji tadašnje državne politike, i na kraju ga začiniti bezazlenom hipijevskom antiratnom porukom koja neće nikog da naljuti – svi ratovi su loši, a naročito tuđi, kao što je bio ovaj na Kosovu, sa kojim Španci nemaju nikakve veze, već su samo došli da počiste đubre koje su drugi napravili i kojim su se ni krivi ni dužni uprljali.



Zato u takvom filmu ova završna scena izgleda samo kao bljutavi kliše hepiend iz nekog holivudskog akcionog spektakla u kojem glavni junaci, nakon što su potamanili sve loše momke, lica umazanih barutom, kulerski izgovaraju:
- OK, završili smo posao, idemo kući.


A čak i da je ta završna poruka bila iskrena kritika rata i tadašnje španske politike na Balkanu, ona bi zvučala licemerno i bila nečujna, jer je ostala zatrpana gomilom laži, ksenofobije, mržnje, kultur-rasizma i najgorih stereotipa koje smo gledali i slušali tokom celog filma – najprljavijom NATO propagandom kojoj su Kalparsoro i Kavestani na taj način dali legitimitet. 



Kalparsoro je pre par godina boravio u našoj zemlji da bi na jednom beogradskom festivalu promovisao svoje tada aktuelno akciono ostvarenje Vatrena trka (Combustion) i najavio snimanje svog novog filma Svi Panteri su Pink, špansko-nemačko-srpske koprodukcije o čuvenim srpskim sanitarcima svetskih draguljarnica – Pink Panterima.


Pošto je u intervjuima koje je tom prilikom dao za naše medije iznosio sve same hvalospeve o Srbiji i Srbima i izrazio saosećanje zbog nepravdi koje su nam nanete od strane NATO u ratovima devedesetih, ponadali smo se da se u međuvremenu informisao i saznao šta se zaista dešavalo na Kosmetu i da se opametio. Ali da su to, ipak, bile samo uobičajene kurtoazne reči stranog gosta za srpske domaćine, i da je to i dalje onaj isti špansko-katalonski chex reditelj, shvatili smo na osnovu njegovog odgovora na novinarsko pitanje u vezi sa snimanjem Guerrerosa:
- Pre nego što je počelo snimanje filma „Ratnici“, dolazio sam ovde, ne u Beograd, ali u Srbiju, Bosnu, Crnu Goru, Hrvatsku, Kosovo, u Makedoniju...

Zato ako Kalparsoro ikada snimi film o Pink Panterima, nemojte da se iznenadite ako oni prilikom pljački zlatara budu ubijali prodavce, a prodavačice silovali.


SIMERIJANAC