Tuesday, July 5, 2016

GUERREROS (4. DEO)



Da bi izbegli pucnjavu ispred kasarne, troje španskih i jedan francuski NATO vojnik se sklone u prvu uličicu, ali tu naleću pravo na dva srpska paramilitarca koji odmah u njih upere puške. 



I baš kada su pomislili da je sa njima svršeno, iza leđa Srba se pojavljuju dva Šiptara koji ih jednim rafalom pokose.


Oni zatim protrče pored skamenjenih KFOR-ovaca kao da su vazduh i kao da do juče nisu pucali jedni na druge i ubijali se. Gererosi beže dalje i kroz razbijen prozor uskaču u prvu kuću na koju su naišli.


Srećom, tu nema ni šiptarskih ni srpskih paramilitaraca pa mogu da odahnu. Ali ne i da udahnu – kakav je to smrad? Kuća je puna leševa.


Još jedna horor scena. To su tela onih šiptarskih civila koje su Srbi pobili na početku filma. Oni nisu imali ni minimum ljudskosti da ih sahrane nego su ih ostavili ovde da se raspadaju.
Vidal počinje da pipa po podu kao da nešto traži i posle par sekundi podigne jedan zarđali nož.


Ovaj sterilni instrument je baš ono što mu je bilo potrebno da Rubiu izvadi metak iz noge.
Iako mu je Vidal svrdlao nožem kroz stopalo kao bušilicom kroz testo, Rubio je to junački podneo. Malo se otimao, prigušeno stenjao, ali nije izgubio svest i pokazao je hrabrost i izdržljivost na kojima bi mu pozavideli i junaci Šotrinog Igmanskog marša. Zar je i to moguće? E pa uverite se i sami:

video

A već sledećeg trenutka Rubio je bio u stanju da sa svojim vojnicima razmatra planove za bekstvo iz sela. Vidal im kaže da je video da Šiptari imaju njihov BOV i predlaže da ga preotmu i u njemu pobegnu iz Rujca. Ovaj kretenski plan ne bi pao napamet ni pripadnicima najgore svetske vojske – saudijske. Selo je puno naoružanih Srba i Šiptara koji su se izmešali i ne zna se ko na koga puca, na sve strane pršte meci i padaju granate i umesto da se Rubio i njegovi vojnici izvlače iz sela pešice – pojedinačno ili u paru, oni planiraju da se svi potrpaju u najveću i najvidljiviju metu – BOV i u njemu pokušaju da pobegnu. Kao da je to svemirski brod Hana Sola koji će čim vojnici uđu u njega, za sekund da se vine u nebo i nestane u svemiru, a ne vozilo koje će u selu punom prepreka od razrušenih kuća, barikada i zaseda na svakom koraku, morati da se kreće sporo i samim tim biti laka meta za svaku od zaraćenih strana. Očekivano, Rubio prihvata kretenski plan svog vojnika, ali naređuje:


Pucnjava prestaje – Šiptari su zauzeli selo. I baš kada su Rubio i vojnici nameravali da krenu u potragu za Alonsom i Baljesterosom, ugledali su ih kroz prozor svog skloništa kako pod šiptarskom stražom izlaze iz kasarne.


Šiptari ih ubacuju u svoj džip, a zatim se sa njima odvoze izvan sela. Gledaoci zaključuju da ih odvode na streljanje, ali četvoro KFOR-ovaca ničim ne pokazuju da su došli do istog zaključka, već izlaze iz kuće i trče ka mestu gde je Vidal video španski BOV. Rubio, koji je prethodnog dana zbog ranjene noge hramao i jedva se kretao uz pomoć svojih drugova, deset minuta nakon partizanske operacije koju je nad njim izveo Vidal, trči kao Jusein Bolt.
Pošto su vojnici pronašli svoj oklopni transporter koji čuvaju samo dva Šiptara, očekivali biste da iskoriste noć, likvidiraju ih i preotmu ga.


Ali malo morgen. Pa već ste naučili da gererosi obožavaju da svaki problem rešavaju na najteži mogući način i da situaciju u kojoj su se našli tako još više zakomplikuju. Zašto lakše kad može teže? 


Oni opet negde potrče ali nalete na kolonu šiptarskih vozila pa se u poslednjem trenutku sakriju iza razrušenog zida neke kuće. Odatle vide da Šiptari iz sela izvode veliku grupu srpskih civila i sa njima odlaze u istom pravcu u kojem su malopre odveli Alonsa i Baljesterosa.


Sad je valjda i Rubiu i ekipi jasno šta čeka njihovog poručnika i kaplara. A šta će im se zaista desiti, upravo ćemo videti.


Alonsa i Baljesterosa Šiptari sprovode do njihovog komandanta, onog istog sa kojim su se prethodnog dana suočili u klancu u krvavom obračunu. Nije ni čudo što se Baljesteros usrao od straha i pomirio sa sudbinom.


Ali Alonso dobro zna za koga je Španija ratovala na Kosovu i da će Šiptari oprostiti svojim saveznicima što su u panici juče malo pripucali na njih, pa zato on teši Baljesterosa dok opušteno korača ka komandantu OVK.


Baljesteros nije takav optimista; on se sav pokunjio i ufitiljio i od agresivnog, bahatog i drskog kaplara pretvorio u preplašeno kmezavo dete tako da je Alonso morao da ga očinski zagrli ne bi li ga utešio i smirio. E moj Baljesteros, pa jedini razlog da strahuješ za svoj život bi imao kada bi ispod uniforme nosio dres Atletiko Madrida kao tvoj pokojni kolega Lukas, ili pak dres Barselone. Zašto? Odmah ćete da čujete. Dosta su nas u ovom filmu zasmejavali Španci i Srbi, sada je red na Šiptare.

video

Zadnja rečenica šiptarskog komandanta, međutim, nije uopšte smešna već predstavlja perfidnu metaforu kojom scenaristi aludiraju na “slobodu” koju su španski vojnici zajedno sa kolegama iz drugih država učesnica KFOR-a, doneli Šiptarima na Kosmetu.
Vratimo se Rubiu i ekipi. Oni su se sakrili u štalu jedne šiptarske kuće da tu sačekaju zoru.


Šiptarski seljak ulazi da vrati svog konja ali Španci i Francuz su dobro sakriveni tako da ih nije primetio.


Međutim, Šiptar ima i kerušu Selimu i naravno da muslimanski pas odmah nanjuši španske nevernike.


Seljak tome ne pridaje značaja i izlazi napolje, ali lavež je čuo stražar OVK koji ulazi u štalu i pronalazi gererose.


Ovi izlaze iz skrovišta, bacaju se na njega, a njemu ispada puška. Sledi još jedna komična scena u kojoj četvoro NATO vojnika pokušava da savlada jednog nenaoružanog čoveka, što izgleda kao tuča đaka prvaka.

video

Da nije bilo Vidala i njegovog zarđalog noža za puter, ovaj Šiptar bi dočekao zoru. Ako vam ovo nije bilo dovoljno smešno, gledajte sad ovo. Naši gererosi nisu dugo jeli, pa ćete sada da vidite parodiju čuvene scene iz Night of the Living Dead.

video

Dok oni privode obrok kraju, šiptarski seljak se vraća u štalu i pošto ih je video, istrčava napolje da to što pre javi stražarima OVK. Ali Vidal je bio brži.

video

Nakon što je ubio seljaka, Vidal podiže glavu da vidi da li je možda neko od terorista nešto čuo. Kada se uverio da je sve mirno, on nastavlja da bode u leđa već mrtvog čoveka!?


Kako je moguće da se za samo jedan dan Vidal od humanog čovekoljupca  pretvorio u bezdušnog sadistu koji uživa u ubijanju nedužnih ljudi – pitaju se gledaoci?
- Pa zar ste ćoravi i glupi? To je zbog rata koji ga je potpuno promenio – viče nam Kalparsoro iza kamere.
Ali džaba viče kad su transformacije njegovih glavnih junaka totalno neuverljive i nelogične jer nemaju nikakve veze sa onim što im se događa niti su posledica njihovih ratnih iskustava već isključivo zavise od hirova i nebuloznih ideja reditelja i scenariste koji njihove karaktere menjaju po nekoliko puta u toku filma kao da su roboti, a ne ljudska bića. Sad si dobar, a sad si zao. A onda si opet dobar. Kad pucaju u tebe puškama ti si kukavica, a kad te gađaju granatama ti si hrabar i tako dalje. A činjenica da postoji toliko odličnih ratnih filmova u kojima je ubedljivo i umetnički snažno prikazano kako rat pogubno utiče na psihu čoveka i menja ljude, čini ove pokušaje španskog autorskog tandema još jadnijim.
Pošto su sakrili leševe u štali i poneli pušku ubijenog OVK teroriste, troje Španaca i Francuz izlaze iz svog skrovišta. Naravno, Kalparsoru nije palo napamet da bi njegovi junaci imali veće šanse da prođu neprimećeni da su skinuli svoje uniforme i preobukli se u odeću mrtvih Šiptara.
Gererosi počinju da trče nekim putem koji izgleda vodi izvan sela.


Da li to znači da su odustali od suludog plana da iz Rujca izađu u svom BOV-u ili ipak samo pokušavaju da dođu do njega zaobilaznim putem?
Odjednom se začuje brujanje motora nekog vozila, a ispred njih se pojavi svetlost farova. Oni u poslednjem trenutku skoče u neki jarak. 


Pojavljuje se bager kojim upravljaju Šiptari.


Zaustavlja se baš ispred jarka, a zatim  počinje da istovara gomilu leševa.


Dok mrtva tela padaju na šokirane i zgađene vojnike, oni shvataju da se nalaze u jami koju su Šiptari iskopali da bi tu zatrpali one srpske civile koje su pre samo petnaest minuta sprovodili iz sela i koje su, kao što vidimo, pobili.
E najzad da i neki šiptarski zločin bude prikazan! – prijatno će se iznenaditi neki čitalac ove recenzije. Pa jeste, samo što kada se prikaže u ovako idiotskom filmu to niko ne može da shvati ozbiljno, niti da tome pridaje značaja, a naročito kada je predstavljen na ovakav način; glavni junaci se, uz neku morbidnu crkvenu kantatu već spomenutog muzičkog dua Najwajean, usporeno provlače kroz leševe polivene krečom, kao u nekoj od opskurnih pozorišnih predstava koje osvajaju glavne nagrade na BITEF-u.

video

Pošto su se izvukli iz jarka, gererosi vrebaju vozače bagera koji su, pre nego što nastave sa poslom i zatrpaju jamu, napravili puš pauzu i okrenuli im leđa.


Puške su ostavili kod bagera tako da je to prava prilika za Vidala i ekipu da ih bez mnogo buke nečujno srede nožem i kundakom puške. Možda u pravom ratu ili u nekom drugom realističnom ratnom filmu, ali kod Kalparsora naravno ne. Pošto očigledno žele da probude sve šiptarske teroriste i privuku pažnju njihovih stražara sa svih krajeva sela, oni zapucaju u bageriste.


Jedan Šiptar je istog časa gotov, ali drugi je još živ. Njega će valjda da dokrajče hladnim oružjem, bez pucnjave? Šta vam je, ljudi? Vidal i Balbuena su se zabrinuli da možda nisu svi u selu čuli njihovu malopređašnju rafalnu paljbu, pa je zato ponavljaju. Što je sigurno, sigurno je.


E sad su gotovi! Cela OVK će se stuštiti ovde – pomisliće naivno neko od gledalaca koji još uvek ima nadu da će u ovom filmu videti bar nešto što ima smisla. Naravno da neće. Nije se pojavio nijedan šiptarski terorista niti krenuo u pravcu odakle se čula pucnjava. Gererosi opušteno nastavljaju dalje. Ali zašto se nisu preobukli u odeću šiptarskih seljaka, seli u bager i uputili se ka izlazu iz sela jer to im je bila odlična prilika da na taj način neprimećeni zbrišu? Pa zato što su ove magarčine po svaku cenu naumile da beže svojim BOV-om, makar morali da do njega dođu prolazeći kroz gomilu Šiptara u centru sela. A kako to izgleda, upravo ćete da vidite.


Pa zar neće sačekati da svane kao što je to naredio Rubio, kako bi im otimanje transportera bilo teže, to jest po njihovoj i rediteljevoj logici lakše? Pa očigledno da neće jer su se upravo uputili ka centru sela gde se nalazi njihovo borbeno vozilo. Ali dok su malopre tu bila samo dvojica stražara, sada je ceo prostor pun Šiptara.


Većina su civili, ali mnogi od njih su naoružani. Gererosi će sigurno odustati od svog nauma? Naravno da neće. Oni se mrtvi ladni, sa sve puškama, upute usred šiptarske mase koračajući ka svom BOV-u opušteno, kao da su na korzou.


A Šiptari? Ništa. KFOR-ovci su ili nevidljivi ili su im maskirne uniforme toliko dobre da šiptarski seljaci koji su svi u civilnim odelima ne mogu da primete da pored njih prolaze vojnici. Pa koji su se onda đavo celu noć krili od Šiptara i ubijali ih kad se ovi na njih ni ne obaziru?
Ali u tom trenutku u selo dolazi struja!


Struje, inače, kao što smo videli, u selu ima od kad su ga Srbi preuzeli i nije nestajala čak ni za vreme njihove upravo okončane borbe sa OVK, ali Kalparsoru je „dolazak struje“ neophodan za završnu scenu filma, a pošto svoje gledaoce ionako smatra slepim i gluvim retardima, uveren je da oni ovu „sitnicu“ neće ni primetiti.
Oduševljeni što je došla struja, Šiptari počinju da slave pucajući u vazduh. Ali Vidal i družina pomisle da su ih ovi napali, pa odmah u njih upere puške.


Šiptari ih tek sad primete, ali ih ne napadaju već ih začuđeno posmatraju: - Ko su ove budale?


Kalparsoro je pokušao da ovom paničnom reakcijom strahom izbezumljenih vojnika i njihovim unezverenim pogledima pokaže kakve su strašne tragove na ovim mladim ljudima ostavila samo dva dana ratnog ludila, ali je samo uspeo da snimi još jednu humorističku scenu.

video

Konačno se pojavljuju i pripadnici OVK koji opkoljavaju NATO vojnike.


Kroz gomilu se probija dobro nam poznati komandant OVK, a u njegovoj pratnji se nalaze Alonso i Baljesteros.


Vidal i njegovi drugovi kao da ih ne primećuju, pa i dalje drže uperene puške na Šiptare. Kao i prošli put u klancu, vođa OVK pokazuje kakav je mirotvorac – on ponovo utiče na svoje borce da prvi spuste oružje.


Mir, braćo, odložite oružje, ne ubijte, ne silujte, ne pljačkajte, ne dilujte drogu, ne vadite organe....
Kakav čovek, na leb da ga mažeš. On razmiče svoje ljude kako bi omogućio Alonsu da prođe i da naredi svojim vojnicima da i oni spuste puške. Alonsu se pridružuje i Baljesteros.


Svi su ih poslušali sem Vidala. Zato Alonso ponovo pokušava da primeni svoje hipnotizerske metode ne bi li ga umirio i ubedio da odloži svoje oružje.


Ali kao što ni ranije nije uspeo da mu na taj način slomi volju, još teže mu je da to uradi sada, posle svega kroz šta je Vidal prošao i što je preživeo za ova dva dana.





Mladi vojnik pogleda oko sebe. On vidi šiptarske žene kako ga uplašeno gledaju.


Pa nije on Srbin da na njih puca. Zatim pogleda u Balbuenu na čijem licu se osim fizičkih ožiljaka jasno prepoznaju i tragovi bola, traume i poniženja koje je pretrpela zbog noćašnjeg silovanja.


Pa nisu je silovali ovi šiptarski muškarci, već Srbi. I Vidal najzad spušta svoju pušku.


Ali na kraju je ipak imao pitanje za svog poručnika:


A šta tek da kažemo mi koji smo sve ovo morali da gledamo? I šta će reći drugi gledaoci? Šta su španski, a i gledaoci drugih evropskih država u kojima se Guerrerosi prikazani, što na televiziji, što na festivalima, mogli da saznaju o španskoj misiji na Kosovu i ratu koji se tamo vodio?

Da je na Balkanu iz nepoznatih razloga izbio rat između dva divlja plemena. Oni su dugo klali jedni druge ne štedeći pritom ni žene ni decu. Civilizovani svet to nije mogao više da gleda pa je poslao mirotvorce i emisare da prekinu rat, pomire ih i pomognu im da ponovo izgrade svoje razrušene kolibe i zemlju. Među njima su bili i Španci. Oni se ovaj put nisu dovezli morem na svojim velelepnim galijama i nisu došli na konjima, već su se spustili sa neba svojim avionima i došli u oklopnim transporterima, jer novo je doba, a za razliku od nekadašnjih domorodaca, ovi današnji imaju vatrene štapove i znaju da ih koriste, a i mnogo su ratoborniji i pokvareniji.


Iako su španski emisari u svoju mirovnu misiju uložili nadljudske napore i pristupili svim domorocima najdobronamernije i najiskrenije, tretirajući ih na isti način, nisu uspeli da iskorene vekovnu mržnju između ovih plemena i nauče ih mirnom suživotu.
Glavni krivci za to su bili Srbi koji su svaki pokušaj Španaca da održe mir između njih i Šiptara namerno opstruisali da bi mogli da nastave rat i zadovolje svoje životinjske nagone i sadističku želju za ubijanjem njihovih civila. Ti pagani su uvek pljuvali na pruženu ruku hrišćanskog milosrđa španskih dobrotvora:
- prvi su bez povoda prekršili primirje kada su Šiptarima ugasili vatru u njihovom selu (struju u Rujcu) da bi zatim u mraku, podlo i kukavički, mogli da masakriraju njih, njihove žene i decu;
- jedan od pripadnika njihovog plemena koji je učestvovao u tom pokolju, sledećeg jutra se krišom uvukao među izbeglice u selu koje su podigli Španci da bi pomogli unesrećenim domorocima, kako bi se okoristio o špansku humanitarnu pomoć;
- nahuškali su francuske vojnike da napadnu Šiptare kako bi ovi uzvratili napadom na međunarodne mirotvorce i tako prekinuli teško uspostavljeno primirije;


I na kraju, što je najgore od svega, Srbi su napali španske mirotvorce i to onda kada su ovi pod zastavom mira, došli u šiptarsko selo zauzeto od Srba, kako bi ponovo zapalili vatru koju su im Srbi bili ugasili. Tada su ih Srbi zarobili i privezali za stubove za mučenje, a onda ih podvrgli najtežoj torturi i izložili najvećem poniženju, a špansku ženu, časnu sestru Balbuenu, ritualno silovali tako što su je obljubili svi muškarci njihovog plemena.


I sve to Srbi su učinili iako je najmlađi španski misionar Vidal rizikovao svoj život da bi spasao pripadnika srpskog plemena, i to onog koji je učestvovao u pokolju šiptarskih žena i dece.


Sa druge strane, pleme Šiptara iako divlje, primitivno i surovo kao i Srbi, ipak je na kraju pokazalo više razuma i iskrenu volju za stvarnim pomirenjem i prekidom daljeg krvoprolića, jer oni su za razliku od Srba, nasilje i ubistva činili isključivo u samoodbrani. Jesu i oni napadali španske mirotvorce i ubijali ih, ali samo zato što su ih Srbi na to naterali svojim spletkama, u koje su uvukli nadmene Francuze. Srbi su tako svojim obmanama ubedili Šiptare da im španski dobrotvori žele zlo.


Na kraju su, ipak, najviše zahvaljujući bezgraničnom strpljenju, praštanju i razumevanju koje su pokazali španski humanitarci, Šiptari shvatili svoje greške, odbacili oružje i nasilje i prihvatili Špance kakvi i jesu – mirovni izaslanici koji su sa dalekog poluostrva došli da donesu mir i blagostanje njihovom narodu. Baš kao što smo videli u završnoj sceni filma. A čak su im spasili i život prilikom bekstva iz srpskog logora ubivši dvojicu srpskih ratnika.


Jedino pitanje koje su španski gledaoci posle odgledanog filma mogli sebi da postave jeste da li su svi ti domoroci bili vredni tolikih španskih žrtava i novca koju je španska vlada utrošila na misiju svoje vojske na Kosovu?
Ali s obzirom na to da se film završio zajedničkom slikom španskih vojnika i miroljubivih šiptarskih domorodaca, i pošto je poručnik Alonso slavodobitno izjavio:
- Završili smo posao. Idemo kući. – znači da sve te žrtve nisu bile uzaludne i da ima nade da na Kosmetu prestane ubijanje i uspostavi se trajni mir.


A u stvarnosti je u južnoj srpskoj pokrajini bilo sve suprotno od toga – i u vreme dok je film sniman i nakon što je prikazan (2002. godine), kao i sada:
- Šiptari nisu ubili nijednog španskog vojnika KFOR-a niti bilo kog drugog pripadnika NATO snaga na Kosmetu, jer zašto bi napadali svoje saveznike koji su za njih dobili rat protiv Srba (kod Kalparsora, kao što ste videli, o tome nije bilo ni reči);


Jedine žrtve koje su Španci imali na Kosmetu su četvorica vojnika koji su poginuli u saobraćajnim udesima. Sudbina nekoliko njihovih vojnika koji su oboleli od raka i leukemije usled boravka u rejonu koji je za vreme rata bio jedan od onih koje su Amerikanci najviše bombardovali municijom sa osiromašenim uranijumom (Peć-Dečane-Uroševac), nije nam poznata.


- Španski vojnici se nisu „vratili kući“ sa Kosmeta 2002. kada je film premijerno prikazan u Španiji, već tek 7 godina kasnije – 2009. godine. Španija tada nije povukla svoje trupe zato što su njeni hrabri momci „završili posao“, kao što se na kraju filma pohvalio poručnik Alonso, niti zato što se španska vlada pokajala zbog svoje krvave i prljave uloge u bombardovanju suverene države i otimanju jednog dela njene teritorije, već isključivo zbog svojih unutrašnjih političkih razloga. Oni nisu mogli da priznaju nezavisnost takozvane države Kosovo, koje je proglašeno godinu dana ranije, iz straha od sopstvenih separatista iz Baskije i Katalonije čije su ambicije i aspiracije za otcepljenjem od Španije naglo porasle nakon što su ovu američku frankenštajnsku tvorevinu priznale gotovo sve ostale članice NATO i EU. Time je i opasnost da Baskijci i Katalonci po sličnom modelu dobiju svoje države u bliskoj budućnosti, za vladu u Madridu postala i te kako realna.


Zato Španija nije po ovom pitanju više mogla da zadrži isti kurs spoljne politike, pa su 2009. godine, na osnovu naređenja ministarke odbrane Karme Čakon, španski vojnici povučeni sa Kosova i Metohije.


- A o tome da španski vojnici na Kosmetu nisu bili nikakvi heroji koji izlažu svoje živote smrtnoj opasnosti da bi zaštitili Srbe od šiptarskih terorista kao što je to radio Vidal u filmu, već da su kao i  svi ostali NATO vojnici okretali glavu na drugu stranu i žmurili dok su Šiptari vršili zločine nad srpskim civilima, nema potrebe ni govoriti, jer nam je to dobro poznato.


Ali nemojte biti toliko strogi prema Kalparsoru, reći će možda neko od naših čitalaca, pa on je kroz usta poručnika Alonsa i ovakav završetak filma najdirektnije poslao španskoj javnosti snažnu i jasnu poruku protiv daljeg španskog vojnog angažovanja na Kosmetu.
Malo sutra, jer je taj kraj filma, kao i sve ono što smo pre toga videli, lažan, ljigav i bezmud. Kalparsoro je zadatku dobijenom od španske telvizije pristupio ziheraški i kukavički – snimiće  standardni žanrovski film (akcionu dramu sa elementima trilera i primesama horora, koji je već tada u Španiji postao komercijalan) koji će ideološki u potpunosti biti na liniji tadašnje državne politike, i na kraju ga začiniti bezazlenom hipijevskom antiratnom porukom koja neće nikog da naljuti – svi ratovi su loši, a naročito tuđi, kao što je bio ovaj na Kosovu, sa kojim Španci nemaju nikakve veze, već su samo došli da počiste đubre koje su drugi napravili i kojim su se ni krivi ni dužni uprljali.



Zato u takvom filmu ova završna scena izgleda samo kao bljutavi kliše hepiend iz nekog holivudskog akcionog spektakla u kojem glavni junaci, nakon što su potamanili sve loše momke, lica umazanih barutom, kulerski izgovaraju:
- OK, završili smo posao, idemo kući.


A čak i da je ta završna poruka bila iskrena kritika rata i tadašnje španske politike na Balkanu, ona bi zvučala licemerno i bila nečujna, jer je ostala zatrpana gomilom laži, ksenofobije, mržnje, kultur-rasizma i najgorih stereotipa koje smo gledali i slušali tokom celog filma – najprljavijom NATO propagandom kojoj su Kalparsoro i Kavestani na taj način dali legitimitet. 



Kalparsoro je pre par godina boravio u našoj zemlji da bi na jednom beogradskom festivalu promovisao svoje tada aktuelno akciono ostvarenje Vatrena trka (Combustion) i najavio snimanje svog novog filma Svi Panteri su Pink, špansko-nemačko-srpske koprodukcije o čuvenim srpskim sanitarcima svetskih draguljarnica – Pink Panterima.


Pošto je u intervjuima koje je tom prilikom dao za naše medije iznosio sve same hvalospeve o Srbiji i Srbima i izrazio saosećanje zbog nepravdi koje su nam nanete od strane NATO u ratovima devedesetih, ponadali smo se da se u međuvremenu informisao i saznao šta se zaista dešavalo na Kosmetu i da se opametio. Ali da su to, ipak, bile samo uobičajene kurtoazne reči stranog gosta za srpske domaćine, i da je to i dalje onaj isti špansko-katalonski chex reditelj, shvatili smo na osnovu njegovog odgovora na novinarsko pitanje u vezi sa snimanjem Guerrerosa:
- Pre nego što je počelo snimanje filma „Ratnici“, dolazio sam ovde, ne u Beograd, ali u Srbiju, Bosnu, Crnu Goru, Hrvatsku, Kosovo, u Makedoniju...

Zato ako Kalparsoro ikada snimi film o Pink Panterima, nemojte da se iznenadite ako oni prilikom pljački zlatara budu ubijali prodavce, a prodavačice silovali.


SIMERIJANAC