Да чујемо сада да ли су аутори и
глумци БУ одговорили на питања о политичком аспекту и порукама серије; како су
реаговали на критике да је њихово остварење снимљено у дневно-политиче сврхе у
корист владајућег режима у чију су се службу ставили ради промоције његове
политичке агенде, и како су коментарисали контроверзе које је серија изазвала у
Црној Гори и Србији?
Они се нису удостојили да на ова
питања и критике озбиљно одговоре нити да размотре аргументе и разлоге оних
који су их изнели и упутили, већ су се чврсто држали политичког курса на којем
је серија заснована, па тако Сошић за портал Cafe del Montenegro изјављује:
- Što se istorijskog dijela tiče, mi smo iznijeli neke
činjenice koje su nepobitne, o kojima nema rasprave i nema tumačenja, koje su
takve kakve jesu. Ta se istina nekome sviđa, nekome ne, ali to više nije naš
problem.
А свима који су очекивали да
серија објективно и истинито прикаже овај догађај, околности у којима је настао
и одвијао се и разлоге због којих је до њега дошло, он одговара на следећи
начин:
- Postoji jedan talas reakcija koje su proizvod
očekivanja i zabluda. Dio javnosti u seriji traži ono što misli da treba da
vidi, gledajući seriju traži ono što misli da treba da bude drugačije, gubeći
iz vida da gledaju jedno autorsko djelo, mojih saradnika i mene. Ništa u ovako
ozbiljnom projektu nije i ne može biti slučajno, znači da se treba zapitati
zašto je nešto tako kako je, a ne zašto nešto nije drugačije.
Онима који су правилно указали на
перфидну политичку позадину пројекта Сошић објашњава да им се само учинило:
- Nažalost, i danas smo duboko podijeljeno društvo koje
će i u ovoj seriji tražiti neke skrivene namjere.
Такође је јасан када квалификује војску
која је ушла у Црну Гору након што је из ње протерала аустро-угарску војску, за
шта му новинар CdM-а упућује савршени центаршут
својим питањем:
Treća epizoda završena je zlosutnim vojničkim korakom
koji razbija tišinu noći. Posljednja scena, bez i jedne izgovorene riječi, ili
ispaljenog metka, ostavlja snažan utisak. Pred tom scenom teško da može biti
ravnodušnih…
На то
Сошић одговара:
- Mnogi su me zvali da mi kažu kako je
kod njih posljednja scena – ulazak strane vojske – izazvala bol, osjećaj straha
zbog slutnje tragičnih događaja koji su upravo u trećoj epizodi nagoviješteni.
А
шта је косценариста БУ, млади драматург Јована Бојовић, одговорила на оптужбе
за политиканство њеног и Сошићевог ауторског дела?
Па она сама је у одговору на
питање новинара портала Citymagazine „Да ли је серија БУ симбол
подељене Црне Горе?“, у једној реченици дала најбољу и најтачнију дефиницију БУ
и тиме потврдила да су били у праву сви они који су баш тако видели њен и
Сошићев рад на овом пројекту, јер је рекла да јој је посебно драго што су остали
разочарани сви који су очекивали
bilo kakvu vrstu pamfleta, podsticanje
podjela, subjektivnost ili jednodimenzionalne likove.
А у своју одбрану на примедбе
увређених гледалаца у Црној Гори да је серија „наружила част црногорских јунака
и морал црногорских жена“, или у преводу, да је транспоновала ликове из серије Секс и град и њихове моделе понашања на
Цетиње 1919. године где Црногорке варају мужеве са странцима и са њима одлазе у
иностранство остављајући своје мушкарце, који не само што им опросте неверство,
већ им пожеле и срећан пут, Јована одговара на следећи начин:
- Ja se u svojim radovima
trudim da tu mitomaniju problematizujem i da se protiv nje borim, koliko je to
moguće.
Глумци из Црне Горе који су наступили
у БУ, у интервјуима које су давали у току и након приказивања серије, доследно су
се држали политичке линије покровитеља и аутора пројекта поносећи се својим
учешћем у њему, као на пример Срђан Граховац који је тумачио Крста Зрнова
Поповића. Он тако за РТВ Црне Горе изјављује:
- Počastvovan sam ulogom
koju sam dobio. Mislim da će ljudima biti zanimljivo kako je Crna Gora izgubila
državu.
Он се изгледа толико уживео у лик
који тумачи да је поверовао у све што му је о њему испричао Новак Аџић, па није
ни чудо што је за Граховца Крсто Зрнов постао икона народне револуције светског
калибра који би, да је познатији у свету, засенио и Че Геварину славу:
- Ne znam je li iko na
zemaljskoj kugli toliko dugo uspio da bude u gerili, da se bori za pravo čast i
slobode Crne Gore.
Ни Милош Пејовић нема дилему да су
се догађаји који су приказани у серији догодили, само му очигледно није баш
најјасније ко је 1919. године у њима учествовао-стварни или измишљени ликови, и
да ли је то што је приказано и у чему је глумио, уметничка фикција или
историјска истина:
- Serija „Božićni ustanak“ nije istoriografska serija - каже он за портал Аналитика. - Nije ni dokumentarna serija. Ona se bavi običnim
ljudima i njihovim sudbinama u duboko podijeljenom društvu. Dakle, glavni
likovi nisu istorijski likovi. Serija takođe ima svoju umjetničku istinu i interpretaciju
koja se bazira na događajima u kojima su istorijski likovi učestvovali i koji
su se, bez sumnje, dogodili.
Наравно да су њихове колеге из Хрватске
и БХ Федерације са задовољством подржале монтенегринску политичку платформу коју
серија промовише па тако глумац Мирза Халиловић, који у БУ тумачи француског
генерала Венела, изјављује да је 1918. године нанета велика штета Црној Гори,
за шта је окривио Француску, државу у којој зарађује гастарбајтерски хлеб,
пожаливши се да му је било тешко да дође до података о генералу Венелу у тамошњем
војно-историјском архиву због тога што Француска, како каже, није поносна на
тај део своје историје.
А Нелевић? Шта је он изјављивао у
вези са контроверзном темом коју серија обрађује? Имајући у виду да он није био
познат као глумац који се петљао у политику, нити се у вези са тим
компромитовао, а посебно чињеницу да је више од половине улога остварио у
Србији, у чијим серијама је последњих година готово искључиво ангажован, као и
то да је искусан човек, у зрелим годинама, очекивали бисте да је мудро ћутао,
не хвалећи се својим учешћем у овом пројекту и да је избегавао да се упушта у
политичке расправе које је серија изазвала.
Напротив. Нелевић је у интервјуима
за монтенегринске медије јасно и гласно иступио у одбрану политике коју серија
промовише и историје какву представља, изразивши задовољство што је у томе учествовао
и могао да да свој допринос:
- Veoma sam zadovoljan i ponosan onim što sam uradio. To je jedan
dio naše prošlosti koji se ne uči iz istorije, jednostavno, to je neka skrivena
istorija. Mi u školama nismo učili o Božićnom ustanku. Takva su vremena bila.
Tako da se mladim generacijama sada otkriva dosta stvari koje su u nekom
vremenu zataškane. To će za mlade ljude ovdje da bude otkriće, vidjeće
šta se u Crnoj Gori sve događalo.
говорио је он за РТВ ЦГ.
А на конкретно питање шта мисли о
томе да је БУ тема која и даље дели Црну Гору, Нелевић одговара:
- Politička
pitanja oko Božićnog ustanka me uopšte ne zanimaju.
За разлику од својих млађих колега
из Црне Горе, који су у интервјуима били опрезнији у квалификацијама и оценама
одређених историјских догађаја у серији, Нелевић је и ту гласан и недвосмислен
па тако у интервјуу у којем говори о
својој улози изјављује:
- E sad, tu se dešavaju neke stvari,
dolazi opet okupacija Crne Gore od
naše istočne braće..
Међутим, када је ова његова изјава
пренета у медијима у Србији и очекивано изазвала бурне и негативне реакције у
јавности, Нелевић се уплашио да би то могло да угрози његов ангажман на
телевизији и филму у Србији, а посебно у мамутским серијама РТС-а које се никад
не завршавају па самим тим глумцима који се у њима појављују гарантују
вишегодишњи сигуран извор прихода (попут Војне
академије, на пример), то јест, да би у Србији могао да остане без посла,
па је брже-боље све оно што је рекао за монтенегринске медије порекао. Он тако
за Вечерње Новости изјављује:
- Nikome nisam dao
izjavu da su Srbi okupirali Crnu Goru 1918, već sam samo prepričao fabulu
serije "Božićni ustanak", što je reditelj Željko Sošić postavio na
svom profilu na Fejsbuku. Prepričao sam ono što se događa u seriji i neko
zlonameran je to iskoristio kao moju izjavu.
Али ако лаже Нелевић, не лаже
видео снимак
Нелевић наставља да се правда:
- To nisu moji
stavovi. Godinama se čuvam od politike, a sad sam protiv svoje volje uvučen u
jednu političku priču. Iza te priče ne stojim! Mnoge vojske su dolazile i
prolazile kroz Crnu Goru, a šta se zaista dogodilo te 1918. godine, kada je
formirana Kraljevina SHS, time treba da se bave istoričari, a ne glumci.
Када је говорио за монтенегринске
медије, није имао ту дилему:
- Serija ne
razjašnjava nikakve nerazjašnjene stvari. Realno je napisana i urađena i nema
nikakvog navijanja ni za jednu stranu, već je riječ o onome što se stvarno
zbivalo.
- Važno je
pomenuti i ljude koji su ispratili scenario, jer taj scenario su provjerili
istoričari i dosta intelektualaca u Crnoj Gori koji znaju dosta o tom vremenu.
Који ли је сад прави Нелевић? Онај
први или овај други? То вероватно не зна ни он сам. Али зато зна да критикује
политичаре за распиривање национализма и подстицање подела у народу да би лакше
владали, управо оно у чему им је сам помогао својим учешћем у БУ:
- Političari na
tim osnovama prave podjele i skupljaju glasove i tako postoje. Još se nismo
odvojili od toga.
Показало се да Нелевић није имао
разлога за бригу да ће због свог учешћа у БУ и антисрпских изјава које је
давао, остати без посла у Србији, јер ако су му грађани Србије то замерили,
челници националне телевизије, коју исти ти грађани финансирају, нису. Напротив,
редитељ и продуценти „окупаторске“ српске националне телевизије наградили су га
улогом родоначелника највеће српске династије – Стефана Немање, у серији о Немањићима.
Али шта ће Младен Нелевић рећи ако
га у Монтенегру нападну што је у Србији глумио монтенегринског душмана који је,
како њихови историчари тврде, извршио геноцид над прецима монтенегрина – стародукљанима
и окупирао древни Монтенегро – Дукљу? Ма не бринемо се ми за њега. Снаћи ће се
он.
- Али оставите, бре, више на миру
Нелевића и његове колеге из Црне Горе – изнервирали су се читаоци овог текста –
имају људи право да снимају и причају шта хоће, они нису на буџету Србије већ
Монтенегра, него да чујемо шта су о свом учешћу у монетнегринском чексу рекли
глумци из Србије, они које ми плаћамо из наших пореза и доприноса јер су сви
они (осим Миодрага Радоњића) чланови београдских позоришта, која се финансирају
из буџета.
Они зато мора да су ћутали и
радили избегавајући да током снимања дају изјаве за монтенегринске медије,
надајући се да се за серију неће ни знати у Србији?
Е па нису, већ су као и њихове
колеге из Црне Горе давали интервјуе за тамошње интернет портале и новине
захваљујући се продуцентима и ауторима на прилици да се појаве у серији која се
бави овако важним историјским догађајем за Црну Гору истичући као посебан адут,
којим су се препоручили својим послодавцима, своје црногорско порекло. Па тако Миодраг
Радоњић у интервјуу за портал Cafe del Montenegro изјављује:
- S obzirom na to da su se moji preci sa očeve strane doselili u Srbiju u
drugoj polovini 19. vijeka bježeći od turske osvete ja na žalost o ovom
događaju nisam ništa znao, Bio sam upoznat sa čuvenom Mojkovačkom bitkom i
učešćem Crne Gore u velikom ratu. Drago mi je što sam saznao o tom
događaju i učestvovao u seriji. Mislim da je poštena i korisna za Crnu Goru.
Војин Ћетковић ће:
- Crna Gora je moja država, kao i Srbija.
А Наташа Нинковић:
- Ja sam odrastala u dve sredine, tadašnje Republike
Hercegovine i u Crnoj Gori. Sva moja familija, uža i šira su sa tog podneblja.
Kroz generacije unazad mešala su se ta dva mentaliteta. Ne sećam se da je bilo
trećeg, maltene i dan danas.
Занимљиво је, међутим, да је
Нинковићева у интервјуу који је дала водећем монтенегринском режимском гласилу,
Побједи, иако је то новинар није
питао, нити је то неко од ње очекивао, осетила потребу да се правда због
једностраности и лажи које серија представља и промовише, па је говорећи о томе
каква не треба да буде уметничка интерпретација једног контроверзног
историјског догађаја, а што су по њеном уверењу она и њене колеге у овом
случају успеле да избегну, сама најтачније описала каква ова серија на крају заправо
јесте:
- Istina, i dokazivanje istine na ovim prostorima je često Sizifov posao, i stoga je
ona vrlo diskutabilna, i zato je lako manipulisati njom i zloupotrebljavati je
kad vam god zatreba.
Тиме је несвесно открила праве
мотиве њених аутора и мецена и циљеве које су њеним приказивањем желели да
постигну:
- Ono što mi, eventualno možemo, jeste rasvijetliti
jedan događaj, a ne suditi mu, i ne dokazivati ga. Izvući nešto za budućnost i
izbjeći svaku jednodimenzionalnost, jer jedna dimenzija je uvijek
nepotpuna, i ne vodi ka umjetničkom činu već ka novom razdoru”.
Када су посредством интернета
гледаоци у Србији видели серију, београдски глумци морали су, као и Нелевић, да
одговоре на непријатна питања у вези са својим ангажманом у монтенегринском
чексу (истина само на питања новинара Вечерњих
новости који су се једини усудили да их поставе), а пре свих Војин Ћетковић,
који је због ове своје улоге био и вербално нападнут на Новом Београду.
Он је покушао да оправдане
примедбе и критике које су му упућене амортизује тако што ће их банализовати:
- Postoje razne teorije o svemu tome, ali i istorijske
činjenice. Naravno, mi smo ponekad vrlo inferiorni, tu mislim i na narod Crne
Gore i na narod Srbije, malo nas je i onda od svega pravimo neku zvrčku i
zavrzlamu.
Војин наставља да изиграва
француску собарицу:
- Što se mene tiče, igram tamo gdje su dobar scenario,
uloga, reditelj, pa i ako se radi o mojim neistomišljenicima u odnosu na lik;
igrao sam i fašiste (u
Šotrinoj komediji) i žene.
А бре, Војине, није проблем у лику
који играш већ где га играш, јер ако глумиш у антисрпској серији, филму или
позоришној представи која изврће истину и служи у пропагандне сврхе, потпуно је
свеједно да ли си Мурат или Обилић, да ли си усташа или његова жртва, да ли си
у таквом чексу бармен, мушко, женско или she-male. У
покушају да се извуче из живог блата у које је упао, Војин се само још дубље
заглибљује:
- Ona može da sugeriše, da ukaže na problem, a druga je
stvar šta ćete vi iz toga izvući.
Ни он, као и Нелевић, не жели да
призна да својим учешћем у оваквој серији и сам подстиче оно што је у интервјуу
препознао и осудио као највећу несрећу народа у ЦГ:
- Uradili smo nešto i ukazali na problem jednog naroda,
u kom vekovima braća koja se vole ubijaju jedni druge.
Овај интервју Војин завршава у маниру
превејаног политичара који жели да и од једне и од друге стране добије гласове
(у овом случају улоге), па тако изјавама које даје оставља једне и друге у
уверењу да се обраћа баш њима:
- Moji su tada, u tim previranjima, bili na drugoj
strani, ali ne radi se o tome, već o problemu koji se dugo vuče.
Наравно да наступ у БУ није
угрозио позиције и популарност омиљеног глумца коју Војин ужива у Београду и
Србији код филмских, телевизијских и позоришних редитеља, продуцената и медија,
нити се негативно одразио на његове ангажмане у серијама националне телевизије,
у којима је редовно носилац главних улога. Напротив, као и Нелевић, и он је
добио једну од главних рола у Немањићима где је тумачио Немањиног сина – Стефана
Првовенчаног.
Али док су Нелевић, Ћетковић и
Радоњић током снимања и након емитовања серије, добили велики простор у
монтенегринским медијима као тумачи улога главних јунака и добрих момака, водећих
побуњеника против новоформиране државе и српског краља, као и Наташа Нинковић
као црногорска мајка храброст, тамошњи новинари нису били заинтересовани да
утиске и ставове о БУ чују од Небојше Кундачине и Марка Николића јер је први
глумио главног негативца – команданта омражене окупаторске српске војске, а
други „издајника“ који је Србима одао план „устанка“ и откуцао имена свих вођа,
и што је још горе – ујединио Православну цркву Црне Горе са Православном
црквом у Србији.
То што није говорио за медије у ЦГ
о серији, односно догађају који приказује, није, међутим, помогло Небојши
Кундачини да буде убедљив у покушају да се оправда због свог учешћа у
монтенегринском чексу, па је тако на питања новинара Новости овако одговарао:
- Smešna je i pomisao da su Srbi okupatori Crne Gore.
- Pročitao sam osnovni tekst i mislim da se serija time ne bavi.
- Glavna priča je o dvoje mladih ljudi, spominju se te neke vojske.
- Možda se malo ispod žita izvrće istorija, ali u to nisam hteo da
ulazim
- Postoje istorijske činjenice koje niko ne može da pobije. A to nikako ne može jedna televizijska serija!
- Dok sam radio sa kolegama iz Crne Gore, nisam imao utisak da je bilo ko
od njih ostrašćen. Jednostavno, svako je radio
svoj posao.
А како је у Србији после БУ прошао
млади Радоњић? Зашто није и он, као и Нелевић и Ћетковић, награђен улогом
једног од Немањића? Зашто га са РТС-а нису звали да глуми Светог Саву? Откуд
знате да нису? Можда и јесу али он није могао да прихвати ту понуду. Зашто?
Можда зато што је потписивањем уговора за снимање Божићног устанка морао да се
обавеже да у наредне две године неће снимати нијену другу серију како би био на
располагању за наставак снимања монтенегринске Игре престоља у којој би поново
ушао у улогу младог бољшевика Данила?
Значи ли то да ће се снимати друга
сезона?
Па зар сте мислили да су Сошић и Јована
случајно завршили серију Крстовим позивом својим борцима на наставак оружане
борбе и сценом у којој им се главни јунак у серији Данило придружује – савршеним
клифхенгером за наставак?
Али чак ни они, иако су, као што
сте раније већ прочитали, били чврсто уверени у успех свог ауторског дела, нису
могли претпоставити са каквим одушевљењем ће монтенегринска Игра престола бити
прихваћена у земљи и региону. Стотине хиљада људи који су серију гледали у Црној
Гори, као што смо сазнали од Светлане Сошић, и сигурно бар неколико милиона у
околним државама који су је „скидали“ са интернета, нетремице
су је пратили из недеље у недељу, неспавајући у ишчекивању сваке нове епизоде,
саживевши се са главним јунацима, и бдели над њиховим судбинама – волели их,
навијали за њих и туговали са њима, а негативце – српске окупаторе и њихове
домаће слуге – мрзели.
Са коликом еуфоријом је серија
била дочекана у Црној Гори најбоље показују коментари гледалаца који су се
могли прочитати на тамошњим порталима, као што је Cafe del Montenegro:
Sasvim sigurno najbolja
serija ikada prikazana na televiziji. Glupo je porediti sa “Breaking Bad” i
“Wire”, ali to je taj nivo kvaliteta.
Ipak, ako je suditi po
komentarima, ovaj državni projekat se masovno podržava i ja se ubrajam u sve
one koji ne mogu da izdrže a da ne vide kako je Crna Gora bila ponižavana od
Srba i kako to i dalje traje. Tek ulaskom u NATO smo se malo oslobodili
okupacije, ali dok se ne napravi prelom u mozgu biće teško.
Goro moja
Ono
što je “Građanin Kejn” za film, “Božićni ustanak” je za serije.
Znalac
…Sošić
je odlično načeo temu ovom serijom i zadržao se na njoj onoliko koliko je mogao
u vrlo teškom trenutku i za naciju crnogorsku, i za njega kao
stvaraoca....Željku sve čestitke.
Kis
Svaka
cast Sosicu na hrabrosti i na vjestini da napravi ovako genijalnu seriju koja
nas je drzala prikovane ispred televizora 9 nedelja!
Marko
Kultna
serija!
Alen
А какав
фанатизам и лојалност су
испољили фанови Божићног устанка најбоље показује то што су сви они који су
пропустили неку епизоду на телевизији,
били спремни да се ухвате у коштац са најтежим и најсложенијим изазовима и
задацима информационих технологија и херојски их савладају како би снимањем са
интернета надокнадили пропуштено.
Сви они горе од жеље да виде шта
се даље десило са онима који су преживели – како су Крсто и његове комите
војевали против великосрпске краљевине, да ли се Јелена покајала и вратила
Данилу, да ли је Дајо одустао од Јелене или је његова љубав била јача од
оданости и пријатељства према саборцима због чега их је напустио и отишао у
Париз да је тражи? Да ли се Милош вратио у Студењак у Београд да настави
студирање права или се опаметио и остао на Цетиње?
На наше изненађење, ни РТС а ни
једна комерцијална телевизија из Србије није још увек приказала серију, што
значи да је вероватно нису ни откупили. Због тога су фанови БУ из наше земље
били приморани да сваке недеље бунаре по интернету у потрази за мусавим
снимцима нових епизода, како би видели да ли је Данило коначно прешао Скадар,
да ли је Јанко устао од стола и да ли је најзад испаљена прва пушка, уместо да
у серији уживају гледајући је на телевизији у оригиналној, високој резолуцији
како једино и доликује једном оваквом продукцијски и визуелно богатом
историјском спектаклу који помера границе уметности и подиже стандарде
балканске телевизијске продукције на највиши ниво.
Зато су сви ови гледаоци, оног
часа када је на екрану кренула одјавна шпица серије, узвикнули: - Хоћемо још!
А најбољи доказ да су их аутори
чули је вест да су већ почели да пишу сценарио за другу сезону БУ која се у ЦГ
и региону ишчекује више него што је последња сезона Игре престола.
Претпостављамо да ћемо у наставку
видети све главне ликове који су преживели Божићну побуну, па тиме и глумце
који су их тумачили, али је непознато ко су нова лица, односно, колеге које ће
им се придружити.
И ми једва чекамо другу сезону,
али, наравно, не да бисмо гледали најновије романтичне заплете унутар љубавног
троугла Јелена, Данило и Шарл, већ да бисмо видели да ли ће Сошић наставак
борбе Крстових побуњеника (сада герилске и за независну Црну Гору), приказати
подједнако веродостојно као у првој сезони, то јест да ли ћемо опет гледати
само како „српски окупатор“ кукавички убија зеленаше са леђа или можда ипак
видимо и неки злочин зеленаша, на пример како су из путничког воза на прузи Бар-Вирпазар
извукли деветорицу војника Краљевине СХС и побили их, како су у барском округу
у пљачки окружне благајне убили писара, а код Његуша при пљачки шефа окружне
финансијске управе у Подгорици убили неколико чланова његове пратње, код
Никшића убили инжењера а на Чеву једног чиновника, како су организовали (неуспешан)
бомбашки напад на манастир Острог за који су врбовали жене из пограничног подручја са Херцеговином, или
како су опљачкали пензије намењене инвалидима у Катунској нахији? Да ли ћемо
видети како су 1922. године заједно са италијанским фашистима, учествовали у
Мусолинијевом маршу на Рим.
Али ипак нас највише занима да
видимо да ли ће и како бити приказан
војнички и животни пут Крста Зрнова након 1922. године и растурања
зеленаша којима је командовао. Или ће се, можда, друга сезона управо ту
завршити, да гледаоци у Црној Гори не би могли да виде како је њихов јунак и
вођа „устанка“ емигрирао у Италију, одатле у Аргентину, Француску па Белгију одакле
је 1929. године написао покајничко писмо краљу Александру у којем га моли да му
опрости, након чега га краљ амнестира и прима у службу државе против које се
борио и додељује му војну пензију.
А 1941. године, након што је
територија Црне Горе окупирана од фашистичке Италије, Крсто се придружио
Италијанима у борби против црногорских партизана, па су га након што је земља
ослобођена, агенти ОЗНЕ ликвидирали 1947. године по наређењу тадашњег министра
унутрашњих послова Црне Горе, комунистичког
генерала и функционера, злогласног голооточког господара живота и смрти а
касније и једног од главних идеолога монтенегринства и монтенегринског
сепаратизма, Јована Капичића Капе, који је тај догађај препричао Новаку Аџићу
лијући крокодилске сузе (“нисмо хтели таквог јунака да убијемо већ да га
ухапсимо и спасимо му живот“), у интервјуу објављеном на порталу Аналитика.
А осим друге сезоне БУ, у скорој
будућности можемо да очекујемо и друге сличне пројекте младе али пре/потентне
монтенегринске кинематографије, које је након емитовања серије амбициозно
најавио тадашњи министар културе Монтенегра Јанко Љумовић:
- Serija “Božićni ustanak” otvara pitanje razvoja novih
medijskih projekata koji u igranoj formi treba da se bave značajnim temama čiji
vremenski raspon možemo obuhvatiti periodom od Barske bitke 1042. godine, do
21. maja 2006.
ОК, јасно нам је зашто је Љумовић
навео 21. мај 2006. године, јер су тог дана САД и дон Мило отцепили Црну Гору од
Србије и прогласили Монтенегро, па је разумљиво због чега монтенегринско Министарство
културе планира да буде покровитељ играног пројекта на ту тему, али зашто је у
исти контекст стављена и Битка код Бара у којој су трупе српског владара Дукље,
кнеза Стефана Војислава, 1042. године поразиле вишеструко бројнију војску Источног
римског царства?
Па зато што монтенегрински
историчари сматрају овог српског кнеза древним монтенегрином, а његов војни
тријумф над Ромејцима покушавају да упишу као један од првих војних успеха
монтенегринске војске.
Иако
Љумовић није објавио ком редитељу би припала
част да режира ове игране пројекте, нема сумње да може бити само један –
Жељко Сошић.
И то не само због спектакуларног
успеха оствареног са БУ, већ много више због Сошићевог учешћа на прошлогодишњој
предизборној председничкој конвенцији дон Мила, на којој је осим хвалоспева на
његов рачун изјавио и како је учлањење у НАТО једна од највећих тековина
црногорске историје, чиме је себи обезбедио место државног редитеља број један.
И не само то, него га је у октобру
прошле године Влада Црне Горе поставила на функцију уметничког директора
Црногорског народног позоришта. Претходно је дотадашњи директор Бранимир
Поповић без објашњења поднео оставку.
Подразумева се да очекујемо да се за
реализацију горе најављених филмских пројеката поново окупи познати ауторски
тандем и да се Сошићу придружи Јована Бојовић, јер њих двоје чине добитну
комбинацију која гарантује врхунски квалитет и уметнички домет и наравно
резултат, а обе ове теме су за уметнике и мајсторе свог заната попут њих довољно
инспиративне да од себе дају најбоље што могу.
Наравно, претходно се Сошић и
Бојовићка морају помирити са Новаком Аџићем да би га могли ангажовати на овим
пројектима као стручног консултатнта, како би све било засновано на „историјским
чињеницама“, баш као што је био и БУ.
У том случају, нама као гледаоцима
би било свеједно који од њихових будућих пројекта ћемо прво гледати:
- Independance Day – Love
Story, љубавну драму која се догађа за
време монтенегринског референдума, чија је главна јунакиња млада Подгоричанка,
растрзана љубављу између двојице младића – једног који је за останак Црне Горе у
заједничкој држави и другог који се залаже за отцепљење и улазак у НАТО, док је
у њу лудо заљубљена њена најбоља другарица која безуспешно покушава да
организује прву геј параду у Црној Гори, што јој онемогућава ретроградни и брутални федерални режим,
или
- политички трилер Државни удар, екранизацију најизвођеније
и најактуелније монтенегринске позоришне представе, која је премијерно изведена
у Подгорици у октобру 2016. године у поставци главног редитеља и драматурга
Монтенегра, а у сарадњи са његовим најпознатијим колегом из Србије, који му је за
овај комад ради што веће уверљивости, за улоге српских саучесника црногорских
вођа у овој наводној акцији, послао глумце аматере из српских затвора.
или
- средњовековни историјски
спектакл Barska bitka – Rise of Montenegro, у којем бисмо могли да видимо како велике битке у
којима је учествовало на десетине хиљада војника Сошић успева маестрално да
дочара са само 50 статиста, како војсковође постављају стратегију тако што
мудро ћуте пола сата по епизоди, да припрема
за полазак војски у битку траје две епизоде, јахање до бојишта три, утврђивање
положаја четири, преговори наредних пет епизода а сама битка у последњој
епизоди десет минута; али и да видимо како Јована Бојовић суптилно тка љубавне заплете између младих Дукљана и да чујемо
како Баранке смишљају интриге и размењују трачеве док се маникирају, депилирају
и кварцују у козметичким салонима и соларијумима у средњовековном Бару.
Али пре свих ових филмова,
наравно, са нестрпљењем очекујемо другу сезону серије Божићни устанак, чији
почетак снимања исто тако ишчекују и многи београдски глумци.
Макар због тога морали да долећу у Монтенегро из Лос Анђелеса у паузи снимања холивудских блокбастера.
SIMERIJANAC
No comments:
Post a Comment