Monday, December 16, 2013

PODUNAVSKE ŠVABE (2011)

 
 
 
 
Scenario i režija: Marko Cvejić
Uloge (u igranom delu): Zala Vidali, Milivoje Obradović, Marko Kaćanski
 
Uz saglasnost Zorana Jankovića prenosimo njegovu kritiku ovog igrano-dokumentarnog chexa koja je izvorno objavljena na sajtu Popboks 8.1.2012. godine, u okviru prikaza pod naslovom Priče iz magareće klupe, u kojem je osim Podunavskih Švaba, recenzirao i film Miše Radivojevića Kako su me ukrali Nemci.
Pre nego što započnete sa čitanjem Zoranove kritike Cvejićevog filma, koju na našem blogu prenosimo u celini, na čemu mu se zahvaljujemo, poželjno je da preko donjeg linka na Popboksu overite i njegovu recenziju Radivojevićevog filma, i posebno obratite pažnju na poslednji pasus tog teksta, s obzirom na to da je u direktnoj vezi sa uvodnim delom prikaza Podunavskih Švaba.     
 

 
Podunavske Švabe

 
 
 
Nekoliko krupnih koraka dalje u tom pravcu ide mladi novosadski sineasta Marko Cvejić u svom filmu  Podunavske Švabe. Ovim filmom Cvejić i ekipa problematizuju još uvek nedovoljno rasvetljeno pitanje sudbine nemačkog življa tokom i po završetku Drugog svetskog rata. Sama po sebi, ovo je sasvim legitimna tema i za polemiku i za filmsko viđenje tog pitanja, ali ponovo problem nastaje pri susretu sa realizacijom i završnim učinkom.
Naime, Podunavske Švabe, filmskim merilima gledano, nespretan, nemušt i nekvalitetan film, je prvenstveno parada (auto)šovinizma. Mada, kako smo videli tokom ovih nekoliko poslednjih godina, šovinizam jeste prihvatljiv isključivo ako mu je pridružena i smernica „auto“. Tokom ovih i ovakvih Podunavskih Švaba  čućemo ispovesti preživelih stradalnika iz redova prognanih Folksdojčera, ali Cvejić ne nalazi za shodno niti da priči pruži uvek nužan širi kontekst, niti da sagovornike motiviše da se suoče sa onim što je nemačka/hitlerovska vlast činila u njihove ime, niti uspeva da na ubedljiv i filmski pismen način predoči značaj ove teme u kontekstu srpskog (i nemačkog) sada. Tako, Podunavske Švabe  bivaju raspojasani praznik jednoumlja, samoobmanjivanja, licitiranja upitno uverljivim brojkama i, na koncu, upadljivog sentimentalizma prema nacizmu (tim motivom odlično barata, recimo  vrlo dobar estonski dokumentarac Nazis and Blondes (2008)).  Jedina disonanca dolazi u iskazima i svakako najmudrijeg Ivana Ivanjija, čija je pozicija u priči, naravno, skrajnuta, a njegova pojava služi kao slabašan, možda i protokolarni alibi za ipak nužni, pojavni dualizam mišljenja.
 
 
Stvari još poraznije stoje kada se krene u vaganje viđenog u igranom delu priče tokom kog unuka prognanog Folksdojčera dolazi u Vojvodinu, gde traga za domom svojih predaka, a uz pomoć dobronamernog lokalca (mladića čiju izuzetnost u odnosu na svirepu, krvožednu, mržnjom zaslepljenu i nazadanjačku okolinu spoznajemo tako što ga reditelj predstavlja u prvom mu kadru sa neidentifikovanim knjižuljkom iz Radove edicije Reč i misao u rukama). Njih dvoje će se, gle čuda, zbližiti, ali će pre toga biti žrtve terora razularene srpske mladeži.
 
 
Povlačenjem paralele između partizansko-komunističke odmazde i nasilnosti i bezumnosti njihovih potomaka nad predstavnicima nemačkog življa kroz istorijski i ideološki udaljene decenije istorije dvadesetog veka, Cvejić dolazi do tačke na kojoj mu se mora čestitati na hrabrosti da ustvrdi ono što bi i sagovornici mu ipak oklevali da izreknu – Nemci su tokom i po završetku Drugog svetskog rata bili žrtve samo u Srbiji! Otud ne čudi i dosta bezbrižan osvrt na zanos koji je u dušama Podunavskih Švaba probudio uspon Hitlerovih snaga u matičnoj Nemačkoj, jer je u ovom filmu to prikazano u par minuta, u dosta bezbrižnom tonu i u vidu brze  foto-montažne sekvence u kojoj je nemački nacizam sveden na folkloristički i neškodljivi  nivo odevnih i svečarskih preferenci. Ipak, najporaznije je što igrani deo filma svedoči o potpunom filmskom analfabetizmu autora gde i posveta Radivojevićevim Bubama u glavi  u samom finišu deluje kao puka i besmislena ilustracija događaja i nenamerna sprdnja sa ozbiljnim pitanjima sa kojima se autor dobrovoljno uhvatio u koštac, da bi ih onda svojim odsustvom bazičnih filmskih umeća potpuno obesmislio. Cvejić očito radi u korist svoje štete, ali i teme koju pokreće, te usled autorske nekompetencije podunavske Švabe, među kojima, tu spora nema, većina ne snosi ama baš nikakavu krivicu za zločinjenje ipak daleko malobrojnijih krvnika sa kojima, igrom slučaja,  deli nacionalni kod ili geografsku odrednicu, olako gube mogući oreol istinske žrtve. 
 
 
Apologija zločina, pa bila ona i implicitna, je sama po sebi u izvesnom stepenu zločin, a psiholingvistika (za početnike) nas uči da svaki iskaz u čijem drugom delu sledi „ali“ ukazuje na nevešto prikrivenu neiskrenost govornika u prvom delu rečenice; preživeli Folksdojčeri, sagovornici Cvejića i ekipe mu, u finišu filma u delu u kom se osvrću na Hitlerovu politiku, sebi dopuste nekoliko takvih „ali“, pa i poneko „možda“, tu se pomenu i paušalne kvalifikacije poput „logori smrti“ za podunavske Švabe, pa „pogrom“ (na razgovoru po projekciji filma sam Cvejić je potegao i termin „genocid“!)... to je stvar neukusa i neodgovornosti, ali jeste dopušteno u ličnom diskursu. Još uvek se čeka precizan i nepristrasan istoriografski sud o događajima o kojima je ovde reč, možda na koncu i bude osnova za teške, ali zasad još uvek paušalne/ishitrene ocene koje iznose Cvejićevi sagovornici. Uostalom i može im se, Nemačka je u ponovnom usponu, Srbija na kolenima, a dva zavičajna udruženja Podunavskih Nemaca stoje iza ovog „filma“. Apologije za Cvejića i ovaj njegov uvredljiv dunsterski izveden pamflet nema, baš kao ni ovdašnje vlastodršce koji su odrešili kesu za ovo davanje oduška najcrnjem šovinizmu. A ovdašnjoj publici ostaje nauk da ubuduće pre no što se izloži nečemu ovakvom dobro izuči spisak finansijera, jer je očito došlo vreme kada producentska struktura može da postane i ključna estetska kategorija filma. Nažalost, nažalost, nažalost...
                                                                        Zoran Janković
 
                                                                                      

O tome koliko je bila ubojita Jankovićeva kritika najbolje svedoči reakcija samog autora filma Marka Cvejića, koja je takođe objavljena na Popboksu:
 
 
Ali čitaoci će sigurno imati razumevanja za oštre reči koje je Cvejić upotrebio u ovom tekstu, pa i za pretnje tužbom Jankoviću, kada na sajtu filmske produkcije Mandragora film, koja je realizovala Podunavske Švabe, budu pročitali potresnu ispovest autorske ekipe ovog projekta; jer tada će čuti očajnički vapaj ovih mladih i neshvaćenih umetnika, osuđenih da žive i stvaraju u, kako sami kažu, srednjovekovnoj, narodnjačko-patriotskoj i nacionalističkoj sredini kao što je Srbija, i saznati da su im zbog učešća u projektu Podunavske Švabe ugroženi čak i životi.
 
 
I to samo zbog toga što su se usudili da misle i deluju drugačije – nekonformistički, progresivno, liberalno,  jednom rečju evropski, pa su zato primorani da razmišljaju čak i o napuštanju Srbije i odlasku u zemlje civilizovanog sveta koje neguju demokratski sistem vrednosti, u kojima se ovakav umetnički angažman ceni i afirmiše, a talenat vrednuje na pravi način.
http://www.mandragorafilm.com/#/srb/aktuelno

Najbolju potvrdu za to predstavlja uspeh filma upravo u takvim državama, članicama EU – Nemačkoj, Austriji i Hrvatskoj, što smo na sajtu Mandragore saznali iz izveštaja sa tamošnjih filmskih projekcija, koji svedoče o izvanrednom prijemu filma kod publike i hvalospevima kritike od kojih nam je bila najupečatljivija ona u kojoj su Srbi upoređeni sa kaubojima, a Nemci sa Indijancima.
               
 
A sami članovi Mandragore, autori projekta Podunavske Švabe, pozitivne utiske sa germanske turneje i atmosferu koja ju je pratila, sublimirali su sledećim rečima:
Isto tako, jasno se mogla čuti želja za pozitivnim startom u nemačko-srpskim odnosima na temelju međusobnog poštovanja, buduće orijentacije i otvorenosti u suočavanju s prošlošću.

U samoj Srbiji Podunavske Švabe,  tokom 2012. godine, prikazivane su besplatno u selima i gradovima širom Vojvodine, a projekcije su bile praćene panel diskusijama na kojima su učestvovala najpoznatija imena domaće autošovinističke scene. Na osnovu tih razgovora i njihovih eseja o temi kojom se film bavi, nastala je i knjiga О Podunavskim Švabama čija je beogradska promocija bila upriličena prošle godine u Domu omladine, a na kojoj su, osim samog autora Marka Cvejića, učestvovali i beogradski reditelj Lazar Stojanović i sociološkinja i bivša ambasadorkinja Vesna Pešić (za više Vesninih fotografija sa ovog dešavanja možete takođe posetiti sajt Mandragore).
 
 
Ipak, knjiga u Srbiji nije dobila publicitet koji su njeni autori očekivali s obzirom na temu kojom se bavi,  jer je objavljena u izdanju same Mandragore, a ne od strane najvećeg domaćeg izdavača literature ovoga tipa, kao što je Samizdat B92, koji bi joj sigurno obezbedio snažnu medijsku podršku.
 
 
Nema sumnje da bi u tom slučaju knjiga O Podunavskim Švabama doprla do najšireg kruga čitalaca, kao što se to upravo dešava sa aktuelnim bestselerom ove izdavačke kuće, popularnim fantasy romanom Brankice Stanković Moja priča, koji ozbiljno preti da sa liste najprodavanijih i najčitanijih kiosk izdanja potisne i literarne intimne ispovesti takvih naših književnica kao što su Jelena Bačić Alimpić i Suzana Mančić.

S obzirom na to da je prošlo više od dve godine od prikazivanja Podunavskih Švaba, a da produkcija Mandragora nije realizovala niti najavila nijedan novi film ili projekat ovoga tipa, iskreno smo se zabrinuli da su se upozorenja Cvejića i njegovih kolega ipak ostvarila i da su oni zaista napustili Srbiju u potrazi za povoljnijim ambijentom za svoj stvaralački rad.
A u godini u kojoj je naša država iz budžeta izdvojila za kulturu tek 1 posto, odlazak ovakve grupe umetnika iz zemlje bio bi strahovit udarac za nacionalnu kulturu od kojeg bi se ona teško oporavila.  
 
SIMERIJANAC   
 

Friday, October 18, 2013

ANGIE DOES BOSNIA ( 9. deo )


U oktobru 2011. godine, za vreme NATO agresije na Libiju, Đavolina u sklopu medijske kampanje promovisanja svrgavanja Americi neposlušnih arapskih lidera, poetski nazvanog „arapsko proleće“, odlazi u Misratu, sedište pacova (u zapadnim medijima poznatih kao pobunjenici), kako bi im pužila moralnu podršku u borbi protiv Gadafija.
 - I have come to Libya for a variety of reasons, to see a country in transition at every level and to witness efforts to fully realise the promise of the Arab Spring. What is happening is extraordinary. It is a people fighting for their country and because they change things. I am also here on behalf of the Libyan people to show solidarity. I believe in this revolution, and I help them prepare for the future of their country.
 
Tom prilikom posećuje i njihove ranjenike kojima upućuje reči utehe i ohrabrenja objašnjavajući im da su takve žrtve neophodne da bi se libijski narod izborio za privilegiju da uživa u blagodetima zapadne demokratije.
 
 
 
Ali nije zaboravila ni libijske izbeglice koje su spas od rata potražile na Malti, gde su od strane tamošnjih imigracionih vlasti zatvorene u jednu napuštenu kasarnu.
 

Odmah posle Libije Đavolina daje svoj dragoceni doprinos i u kampanji organizacije Invisible Children - Kony 2012, pridružujući se odabranoj grupi slavnih ličnosti iz političkog, filmskog i muzičkog sveta SAD među kojima su i takve moralne gromade kao što su Buš, Klinton, Kondoliza Rajs, Bil Gejts i takvi ugledni umetnici kao što su Riana, Lady Gaga, Džastin Biber  i specijalni gost iz Evrope - a ko bi drugi nego Bono.
 
 
Njihov zadatak je da svetskoj javnosti, a pre svega mladim Amerikancima, ukažu na neophodnost slanja američkih vojnika u Ugandu kako bi se pronašao i priveo pravdi zloglasni afrički paramilitarni komandant Džozef Koni koji, na zgražavanje ove divne grupe američkih humanitaraca, u svoje jedinice prisilno regrutuje decu.
 
 
Naravno da lov na jednog lokalnog afričkog poglavicu, koji je još 2006. napustio Ugandu, nije mogao biti pravi razlog za instaliranje američkih trupa u ovoj zemlji, već obezbeđivanje bogatih izvora nafte koja je tamo otkrivena pored jezera Albert 2009. godine zbog čega je Obama već uputio američke vojnike u ovu državu. Đavolina je, međutim, svoju ulogu borca za pravdu i mir u svetu igrala ubedljivo kao i do sada. U Njujorku, na proslavi međunarodnog Dana žena, izjavljuje: - I don't know anyone who doesn’t hate Joseph Kony'. He's the one we all want to see in jail, so I think it's great that more people are talking about it. He's an extraordinarily horrible human being who, you know … his time has come and it's lovely to see that young people are raising up as well.
I dok su u svim zapadnim medijima orkestrirano hvalili humanost Žolijeve i njenih džet set kolega hajkača zato što su se pridružili još jednom lovu na najveće svetske zlikovce organizovanom od strane Đavolininih šefova, Aleksa Džons je ponovo bio jedini dovoljno blesav i bezobrazan da stvari nazove pravim imenom – da objasni kako je i zašto, posle Bin Ladena i Mladića, i jedan afrički komandant dospeo na crnu listu najvećih monstruma sveta, kao i da kaže ko su u stvari pravi ratni zločinci koje treba privesti pravdi. Sve ovo su na duhovit način prikazali autori internet televizije NMA u animiranom filmu u kojem ćete videti Đavolinu kako predvodi Nevidljivu decu u akciji protiv zlog Konija i njegovih terorista i kako ga pobeđuje uz pomoć svog tajnog oružja na kojem bi joj pozavideli i najslavniji super heroji iz stripova.    

U nastavku performansa zvanog KONY 2012 Đavolina odlazi u Hag da prisustvuje izricanju presude Međunarodnog krivičnog suda (specijalizovanog za suđenja afričkim crncima) još jednom afričkom paramilitarnom lideru, Tomasu Lubangu iz Konga koji je osuđen zbog prisilnog mobilisanja dece u svoju jedinicu. Ali kako je moguće da jedan takav beskompromisni humanitarac i borac za zaštitu svih ugroženih žena i dece sveta kao što je Sveta Anđelina, ni reč nije progovorila o tome da su paramilitarne jedinice u Kongu (jednoj od afričkih zemalja sa najvećim prirodnim bogatstvima), kao i u svim ostalim državama Crnog kontinenta, osnovane i finansirane upravo od strane vlada SAD, Velike Britanije, Francuske i ostalih zapadnih neokolonijalnih država da bi svojim korporacijama omogućile kontrolu nad afričkim prirodnim resursima i njihovu nesmetanu eksploataciju, i da su takve jedinice poznate po najgorim zločinima prema civilnom stanovništvu (genocidu, silovanjima i ritualnom odsecanju genitalija ženama, pa čak i kanibalizmu).
 

Po povratku iz Haga Đavolina je svratila i do Ekvadora kako bi prolila par krokodilskih suza nad izbeglicama iz Kolumbije, žrtvama brutalnog rata koji u toj zemlji pod izgovorom borbe protiv narko kartela, a uz milijarde dolara vojne i finansijske pomoći SAD, već dvadeset godina vodi glavni američki saveznik u latinskoj Americi -   kolumbijski režim zajedno sa desničarskim eskadronima smrti protiv svojih političkih protivnika, radničkih sindikata i levičarskih gerilaca. Rezultat takozvanog zajedničkog rata protiv droge kolumbijske i američke vlade su stotine hiljada mrtvih i oko 2 miliona raseljenih Kolumbijaca, ali i osigurani naftovodi u vlasništvu angloameričkih naftnih kompanija i američke vojne baze, povećanje prometa, proizvodnje i prihoda od kolumbijske droge i stabilno snabdevanje tržišta SAD kokainom.
Posle uspešno sprovedene afričke kampanje i službenog puta u Latinsku Ameriku, Đavolina se vraća svom glavnom zadatku - izigravanju crne visibabe u arapskom proleću koje prema planu njenih šefova iz Njujorka i Vašingtona sada treba da nastupi u Siriji i zameni zimu kojom ju je okovao „zločinački režim predsednika Asada“.
 

Ona zato izražava svoju zabrinutost zbog stradanja civila koje teroriše zli diktator kao i zgražavanje nad vetom Rusije i Kine koje su tako sprečile da sirijski narod od USA i NATO dobije svoju porciju humanitarnog bombardovanja i vladu koju će im Amerika demokratski postaviti kao i ostali narodi širom sveta koji su imali tu sreću i zadovoljstvo:
 - I think Syria has gotten to a point, sadly, where some form of, certainly, where some sort of intervention is absolutely necessary. It’s so disheartening, it’s so sad, it’s so upsetting, it’s so horrible, what’s happening…at this time we just must stop the civilians being slaughtered…when you see that sort of mass violence and murder on the streets we must do something. And I know that the countries in the region are pushing as well, so I feel that this is a good global effort, but then there are these countries that are choosing not to intervene and I don’t feel, I feel very strongly that the use of a veto when you have financial interests in a country should be questioned, and the use of a veto against a humanitarian intervention should be questioned.
Naravno, Đavolina je prećutala da su najveći broj tih zločina nad civilnim stanovništvom  koje zapadni mediji po direktivi pripisuju Asadu (od kojih je najpoznatiji i najaktuelniji masakr civila nervnim gasom u predgrađu Damaska) počinile bande islamskih fundamentalista koje finansira i obučava vlada njene države zajedno sa svojim arapskim saveznicima kao što je Saudijska Arabija. 
Đavolina potom leti u Tursku, ali naravno ne da bi posetila Kurde i kod tamošnjih vlasti se založila za njihovu zaštitu, već da bi pružila podršku izbeglicama iz Sirije koje su tu pobegle pred genocidnim Asadom pronašavši utočište u oazi tolerancije i poštovanja ljudskih prava kakva je turska država.
 
Za razliku od većine njenih ranijih kvazihumanitarnih misija u kojima je naknadno opravdavala vojne intrevencije svojih mentora i poput lešinara se pojavljivala na ratnim poprištima da se slika pored žrtava u šta se najbolje uklopio INLBH, njene aktuelne političko-propagandne kampanje usmerene su na prizivanje vojnih akcija protiv  određenih država i ukazivanje na njihovu neophodnost
(- Delujmo na vreme u Siriji da se ne bi ponovila Bosna). Zbog ovoga su je pojedini antiratni aktivisti i nezavisni novinari  nazivali crnom vranom koja predskazuje zlo i nesreću, dok bismo je mi pre uporedili sa Belom ženom, utvarom koja se pojavljuje na mestima na kojima će nastupiti smrt.


Zato i nije čudo što Đavolina nije često, a ni rado viđen gost u državama slobodnog sveta i što o većini tih turističkih destinacija može samo da sanja.


Ali i pored velikog entuzijazma i njene naizgled nepresušne energije koju je ispoljavala u svojim misijama, Đavolina bi to teško izdržala da nije za sve to vreme imala snažan oslonac i bezrezervnu podršku u svojoj jačoj polovini.
 

Iako su i mediji i javnost bili ubeđeni da će se i ova Đavolinina ljubav završiti na isti način kao i sve prethodne, i da je to samo pitanje vremena, ona i Bred su ih demantovali svojom dugogodišnjom i stabilnom vezom bez ikakvih afera i skandala. Ispostavilo se da su njih dvoje savršen par koji se idealno razume i nadopunjuje i da su se u svemu pronašli, pa dele čak i iste strasti kao što je, na primer, strast prema oružju. Đavolina je, kao što znamo, još u ranoj mladosti počela kao kolekcionar hladnog oružja, da bi u zrelim godinama prešla i na vatreno započevši sa ovim hobijem u vreme snimanja Tomb Raidera, kada je otkupila puške i pištolje koji su korišćeni u ovom filmu.
 

A kakvu i koliko vrednu kolekciju naoružanja ona poseduje u svojoj kući, najbolje zna njen Bred jer je i sam pasionirani kolekcionar oružja uz koje je, kako je nedavno ispričao engleskom magazinu Live, odrastao: - Amerika je nastala na oružju, to je u našoj DNK.
 Zar je onda čudno što je svoju dragu za veridbu darivao 250000 $ vrednom streljanom, koju je izgradio na njihovom porodičnom imanju. A kako je njihova bliska prijateljica izjavila medijima da je za Đavolinu pucanje omiljena razonoda i snažan afrodizijak, onda možemo da pretpostavimo koliko je bila oduševljena ovim poklonom svog verenika. Ovu svoju pasiju brižni roditelji su preneli i na svoju decu kako bi ih još u najmlađim danima usmerili na pravi put svesni da sa vaspitanjem morate početi od najranijeg detinjstva ako želite da vam deca izrastu u odgovorne i plemenite ljude. 
 
Zbog snažnog tempa i intenziteta njenog ratnohučkaškog propagandnog rada zavijenog u oblandu humanitarnih i mirovnih misija, Đavolina je gotovo zapostavila svoju filmsku karijeru. Iako su joj i dalje nuđene role po njenom ukusu (kao što je bila ona u Wanted gde je po ko zna koji put bila plaćeni ubica, ili pak brižna majka koja je ceo život posvetila potrazi za nestalim detetom u filmu Changeling Klinta Istvuda, a koju mu je izgleda lično naručila), ona u zadnje dve godine nije ostvarila nijednu filmsku ulogu što je netipično za holivudsku zvezdu njenog ranga.
 
 
Ali njoj to nimalo ne smeta, naprotiv - ona mnogo više uživa u svojoj novoj roli koju mogu da dobiju samo oni koji su odabrani na najstrožem kastingu najelitnijeg i najizbirljivijeg žirija na svetu - u roli pr-a vladajuće elite i promoterke njihovih imperijalističkih ratova. To je uloga koju Đavolina igra sa mnogo više entuzijazma i posvećenosti i mnogo ubedljivije nego svoje filmske uloge, što je poznajući nju i njenu prošlost sasvim logično. Uostalom, i sama je nedavno izjavila za Glas Amerike: 
- Glumački posao je zabavan, ali moja interesovanja su spoljnopolitičke teme. Tu je moje srce. 
U skladu sa ovim, završavamo ovu romansiranu biografiju najčuvenije svetske chexploatatorke izvodom iz filmske kritike Rodžera Iberta za film Playing God u kojem je Đavolina igrala mafijašku ljubavnicu:
- Angelina Jolie finds a certain warmth in a kind of role that is usually hard and aggressive; to be a criminal's girlfriend.
 
                            
                             THE END
 
 

Friday, September 27, 2013

ANGIE DOES BOSNIA ( 8.deo )


Prve kritike filma koje su posle premijere u Berlinu objavili srpski novinari, pokrenule su u Srbiji lavinu medijskih napada na Đavolinu i njen film – negativnu kampanju koja je po retorici i intenzitetu mogla da se meri samo sa onom koju kod nas režimska televizija i štampa sprovode prema svojim političkim protivnicima pred izbore. Koliko god bili opravdani, ovi napadi koji su u pojedinim tabloidima uključivali i lične uvrede na račun Žolijeve, začudili su sve one kojima je dobro poznato koliko su brojna chex ostvarenja snimljena u samoj Srbiji u zadnjih dvadesetak godina i to uz pomoć države, a prema kojima su ti isti mediji bili ne samo blagonakloni već su ih i promovisali.

                       
Objašnjenje za naprasno probuđeni patriotizam i brigu za srpski imidž i ugled u svetu nalazilo se kako u predstojećim izborima u Srbiji na kojima su bili dragoceni i tzv. patriotski glasovi, tako i u dobroj prilici da se još malo skrene pažnja sa katastrofalne ekonomske i socijalne situacije u zemlji, a u pauzi između novih sezona Velikog brata i Farme Đavolina je bila više nego dostojna zamena. Ovo se poklopilo sa komercijalnim interesima domaćih televizija i novina kojima su prilozi o Žolijevoj i njenom filmu i ekskluzivni intervjui s njom doneli povećane rejtinge, tiraže i prihode od reklama. Zbog svega toga smo se i mi u Chex timu, posmatrajući desant srpskih medija na Đavolinu, opravdano pitali da li će kada završe sa njom, ostaviti nešto i za nas. Medijsku hajku na Amerikanku iskoristili su čak i oni naši glumci koji su u svojoj filmskoj biografiji zabeležili istaknute chex uloge i projekte, pa su opljunuli po svojim kolegama zbog njihovog učešća u ILBH ne bi li na taj način u domaćoj javnosti pobrali uvek dragocene medijske poene. U tome se posebno istakao bivši ministar kulture u Vladi Srbije Branislav Lečić koji je izjavio da glumac uvek po scenariju može da prepozna o čemu će se u filmu raditi, da li je film propagandni, i da u skladu sa tim ima mogućnost da odbije takvu ulogu. Baš kao što on to nije uradio 2009. godine kada je prihvatio upravo jednu takvu rolu (srpskog ratnog zločinca, oficira Stojkovića koji siluje i ubija Albanke na Kosmetu) u filmu Đavolinine koleginice, danske manekenke, glumice i rediteljke u pokušaju, Rie Rasmunsen - Human Zoo o kojem ćete tek imati prilike da čitate na ovom blogu.

Jedina koja je ostala verna svom chex opredeljenju koje joj je i donelo toliko posla i slave u regionu, bila je naravno Dyanne Thorne ovog žanra, Mirjana Karanović. Uostalom, nije slučajno zaslužila sve one silne epitete kojima ju je novinarka Dnevnog Avaza Dženana Burek predstavila svojim čitaocima u ekskluzivnom intervjuu povodom srpske anti-Đavolina kampanje:
Mirjana Karanović oduvijek je dizala prašinu za sobom. Vrhunska glumica, prema ocjenama relevantnih, najveća svih vremena na ovim prostorima, kompletni profesionalac, žena koja se ne libi reći ono što misli, raditi ono što želi i što smatra ispravnim, principijelna i vrlo britkog jezika, stvara neku vrstu strahopoštovanja. I kod kolega. I kod novinara. Ličnost je to koja ruši barijere. Koja ne poznaje granice. Zna samo za istinu i ona joj je vodilja. U svom Beogradu i Srbiji ova hrabra žena napadana je i osporavana zbog "antisrpskih stavova". Jer je igrala uloge koje smatraju antisrpskim, jer je glasno osudila ratne zločine, među kojima i silovanja žena, genocid u Srebrenici, podržala "Žene u crnom"... 
Mira je napade na Žolijevu i njen film prokomentarisala u svom stilu - bez dlake na jeziku i bez mnogo razmišljanja: - Znači, to su govnarije najobičnije. Negirajući film, govoreći da je film loš, ja ne znam kakav je on, nisam ga gledala, zapravo se negira događaj u njemu. To je cilj, to je suština.
U ovim biranim rečima na najbolji način je sublimirano Mirino dugogodišnje chex pregalaštvo, jer to je borba koju je ona vodila hrabro i beskompromisno ne štedeći pritom ni sebe ni protivnike, ali je to uvek radila prefinjenim, gospodskim stilom. Zato je i zaslužila da za to konačno bude nagrađena adekvatnim priznanjem i to najvišeg ranga koje za tu vrstu zasluga dodeljuje jedna država, a to je Orden viteza umetnosti i književnosti Francuske. Ovo visoko priznanje kojim se okitila i njena saborkinja, poznata chex dramaturškinja, scenaristkinja i nesuđena gradonačelnikinja, Biljana Srbljanović, Miri je dodelio u Beogradu francuski ambasador u Srbiji lično. 


O kakvoj se počasti za Karanovićku radi, dovoljno govori podatak da je istom prilikom čak i jedan od najcenjenijih evropskih reditelja, a što je još važnije i dokazani chexploatator kao što je Goran Marković, dobio priznaje nižeg stepena od Mirinog – Orden oficira. Očigledno da po mišljenju francuskog ministra kulture Marković još uvek nije uradio dovoljno na polju chexa da bi zaslužio orden višeg ranga od strane države koja nas je toliko zadužila u poslednjih dvanaest godina da ćemo teško ikada uspeti da im uzvratimo istom merom.
I dok su se beogradski glumci iz Đavolininog filma, na čelu sa Đuričkom, posakrivali u mišje rupe od novinara, Rade Šerbedžija je u maniru iskusnog holivudskog profesionalca spremno stao pred njih u odbranu svoje uloge i celog filma, ali iznoseći argumente posle kojih smo ostali u dilemi da li misli da su srpski gledaoci debili ili nas jednostavno zajebava:
-Ali ja znam šta to uznemiruje javnost a naročito srpsku - to je zato što su Srbi opet loši momci!!! Ali film nije o tome, nego priča o jednom logoru koji drže Srbi u kome su zatvorene muslimanke, a bilo je takvih stvari i na drugoj strani, ali u ovom filmu je ta priča.
Valjda zbog toga što se ni u jednom zapadnom filmu nije mogla videti ta druga priča o logorima za Srbe i zločinima počinjenim nad njima (od kojih je najzloglasniji Čelebići u kojem su izvršena prva sistematska silovanja žena u bosanskom ratu), Rade i nije mogao da se seti kako se preziva Naser Orić. U tome mu nije mogla pomoći ni koleginica iz Sarajeva, Vanesa Glođo koja u filmu tumači Ajlinu sestru Lejlu, jer je zadnjih dvadeset godina boravila na Marsu. 


Ali na sreću po kulturni život naše prestonice i seksualni život naših dama u zrelim godinama, i pored oštrih reči koje su pojedini kritičari i gledaoci uputili Radetu Šerbedžiji razočarani što je glumac koji se ponosio svojim državljanstvom vanzemaljca i time što u jugoslovenskom ratu nije stao ni na jednu stranu, prihvatio ovakvu ulogu, stari šmeker nam nije zamerio i uz svoj poznati cinični boemski osmeh obećao nam je novu seriju svojih koncerata u Beogradu poručivši:


Sama Đavolina se trudila da se svojim pomirljivim izjavama za srpske medije dodvori našoj publici i ublaži njen gnev, jer je planirala da u okviru predstojeće balkanske turneje svog filma, posle Sarajeva i Zagreba, poseti i Beograd i svojim prisustvom uveliča i srpsku premijeru.
Ali sve njene misli bile su ipak okrenute Sarajevu – od tamošnje premijere je najviše strepela, ali i najviše očekivala. Sa blagoslovom onih koji su je do pre samo par meseci ranije napadali, imala je ipak razloga za optimizam pa je zato sa velikim samopouzdanjem i u društvu Breda Pite 14. februara kročila u Zetru. Za svaki slučaj, otkupila je 2500 karata za premijeru i podelila ih članovima udruženja ratnih veterana, logoraša i žena žrtava rata iz Federacije. Pokazalo se da nije imala razloga za brigu jer je njen trijumf bio potpun. Cela sala se trese od aplauza. Publika plače. Plače i Đavolina. Da li su to glumačke suze ili je iskreno iznenađena da ipak u svetu postoji neko ko je njen amaterski filmski pokušaj shvatio ozbiljno?


Majke Srebrenice sada je nazivaju sveticom, a mediji iz Federacije koji su je do juče razapinjali sada joj pišu ode. Dnevni avaz koji je samo nekoliko meseci ranije predvodio medijsku kampanju protiv nje sada dodeljuje Đavolini svoju nagradu Avazov zmaj za osobu godine (istim prestižnim priznanjem su pretprošle godine okitili i Obamu), obrazlažući dodelu rečima kojih se ne bi postideli ni najmoštovitiji politkomesari. Hvalospeve koje je dobila u Sarajevu najbolje ilustruju komentari posetilaca tamošnjih internet portala: 
Dolazim u iskusenje da uokvirim sliku nase Angeline i kad se probudim nikakva, umorna, depresivna da mi ona bude inspiracija svako jutro ... Angelina je definitivno postala moj novi idol,ne radi toga sto je prikazala Srbe u ratu tako kako je prikazala vec zato sto ima veeeeliko i humano srce! Definitino joj grad Sarajevo treba uruciti nagradu,jer za mene ovaj film prikazuje zivot u jednom od okupiranih sarajevskih naselja! Zivjela ti nama!
ocaj




Ako ikad skupim para da napravim džamiju, nazvat ću je Endži-hanumina džamija i zovnut Angelinu na hajr-dovu i proklanjavanje
arzuhal


I da dodam, da mi je na koncu svega toliko drago sto je neko smog'o snage da sve izuci i prouci kako treba i sve to da ovjekovjeci filmom. A svi znamo u danasnjem vremenu koliki znacaj imaju filmovi - barem ovi Historijski. PS: I drago m i je isto tako da je to uradila licno Andjelina. .. i bez ovog filma sam se divila njenom umijecu za glumom, njenoj humanoscu i njenom zivotnom djelu uopste. 
PalaSa Marsa

Angelina jedno veliko bravo Samo nastavi tako, akobogda doći će na svoje i ova ocjena na IMDb, ma koliko se četnikoidi upirali da je srozaju, zadnji put kad sam gledala bila je 3,4, sad je već 4,2. Za par godina kad se histerija smiri, pravi poznavatelji filma znat će već vrednovati djelo po zasluzi.
cecilia

Da li je moguće da su sarajevski kritičari ozbiljni kada Đavolinu nazivaju ženskim Spilbegom? Ali čak i da su postojala drugačija mišljenja o njoj i njenom filmu, ko bi se u tamošnjim medijima usudio da napiše bilo šta protiv nove nacionalne ikone.


            
Jedino se po forumima u Federaciji, mada vrlo retko, mogao pročitati poneki objektivan komentar.

Pregledah.Pih.Andjelina, nula, pa ovo je na nivou one Jasminke Žbnj. (Doduse ne znam ni odakle poticu ocekivanja od nje.) Sreca pa ne odoh u kino kako sam bio namjeravao, tacno bi mi sad bilo zao marke date za ovo. Zana, tanko skroz, neuvjerljivo. Da bi se iznijela uloga koja joj je data treba mnooogo vise, treba natprosjecno. A Zana ni do prosjeka nije dogurala. Emocije nestvarne, skoro da ih nema. Očaj, čemer, jad, šok, tuga, užas - nista od toga. Jedini uspjeh joj je sto je Andji dozvolila od nje da napravi trecerazrednu softcore pornjakušu. Ponizenje! Helem film ipak zasluzuje ocjenu koju su mu Srbi nagurali na IMDB-u.
Abu FEED el-Castro


Bio sam u ratu odvođen i dovođen od strane četnika. Cjeli rat prtoveo na svim mogućim i nemogućim linijama po Sarajevu.Ne znam jesam li ikad u životu pogledo veće smeće od ovog anđinog naprđivanja, plus jedino za kakvu takvu promociju naše muke i patnje, sve ostalo je na nivou maturskog rada nekog srednjoškolca koji sanja da postane velike reditelj, jedva sam dočeko kraj, od deset jedno solidno dva plus.

U momentima me više podsjećalo na želju autorice da se na alanfordovski način ismijava bolu, patnji, stradanjima, emocijama nas koji smo kroz to prošli. Pa scena kada naš vojnik (valjda diverzant?) baca, ni manje ni više nego štapin sa dinamitom na srpski bunker!!!! Kao u crtanim! Ili scena kada srpska vojska napada kuću živim štitom i molotovljevim koktelima !!! Ili scena kada naših 5-6 vojnika brani šupu i pričaju o hrani!!!!! Katastrofa. Ali kao alegorijska montipajtonovska i alanfordovska crnohumorna komedija - uz par sitnijih intervencija - moglo bi možda i proći.
samo_ponekad






Haman onaj prikaz pornjave jedino sta valja
Static-X

Ali pošto su komentari poput ovih bili prava retkost, nikog nije iznenadilo što je Đavolina prošle godine proglašena za počasnog građanina Sarajeva u znak zahvalnosti za podršku “obrani Sarajeva od agresije i za unapređenje međunarodne saradnje”.



Posle toga, ostalo je još samo da Federacija snimi i igrano-dokumentarni film o svetlom liku i delu svoje heroine. Nema sumnje da bi se sarajevski reditelji potukli da dobiju šansu da režiraju ovakav projekat, tim pre što glavnu glumicu koja fizički liči na Žolijevu ne bi morali da traže u inostranstvu jer je imaju usred Bosne i to u Živinicama kraj Tuzle. A ko bi mogao uverljivije da predstavi Đavolinu od Besime Mešić, žene koja je ceo svoj život posvetila obožavanju slavne Amerikanke i nastojanju da izgleda poput svog idola, a najbolji dokaz za to je njeno lice i brojne plastične operacije koje je bila spremna da podnese ne bi li dostigla savršenu lepotu svoje boginje. 


                       
- Oduvek sam želela da izgledam kao Anđelina, srećom, 50 odsto sam izgledala, a 50 odsto je dorađeno - rekla je Besima gostujući na Televiziji “Hajat“. - Zašto da kupujem ruževe ili sjaj koji povećavaju usne, kad mogu da se operišem. Zato sam se i odlučila na povećanje usana. Biće još operacija, ali bićete na vreme obavјešteni.  
Istina, Besima nije glumica, ali nije ni Đavolina bila rediteljka pa joj to nije smetalo da stvori filmsko remek delo kakvo je ILBH, pa bi zato bilo besmisleno da takva formalnost bude prepreka za realizaciju projekta ovako epohalnog značaja.
A ko će glumiti Breda Pitu? Pa to je bar jasno, Besimin Tuzlak - Emir Hadžihafizbegović, s tim što bivši ministar kulture kantona Sarajevo, vodeći BIH čeksploatator i omiljeni bosanski glumac beogradskih reditelja, nije morao da izvrši nijednu plastičnu operaciju da bi ličio na svog popularnijeg ali ne i boljeg američkog kolegu.


Ali koliko god nama ovo idolopoklonstvo ili bolje rečeno poltronstvo prema Žolijevoj od strane vlasti i medija u Federaciji izgledalo primitivno i komično, toliko je i razumljivo i očekivano, jer su zahvaljujući njoj i njenom filmu bosanski muslimani konačno dobili i zvaničan sertifikat žrtve, kao što je to uočio Boris Dežulović u svojoj izvanrednoj kolumni za Oslobođenje:
Državna slavljenja takve žrtve obično su spektakularna i najčešće se održavaju u Zetri, poput nedavne premijere filma Angeline Jolie "U zemlji krvi i meda". Nisu, naravno, ovdje važni ni Angelina ni njen film: ista je to, najzad Angelina Jolie i isti je to film zbog kojega su prije samo nekoliko mjeseci, čuvši da se u njemu silovana Bošnjakinja zaljubljuje u Srbina, ratni veterani, seoski hodže i ministri kulture Angelinu proglašavali četničkom kurvom. Da bi joj sad, čuvši da zaljubljenu Bošnjakinju u filmu siluju Srbi, uručivali Zlatni ljiljan. Ko bi Jolie, sad je gori.
Ritual u Zetri ionako nije bio zamišljen kao premijera jednog filma, već kao svečanost međunarodnog priznanja, dobijanja službenog certifikata žrtve. Kako je to nakon premijere objasnio vrhovni filmski kritičar u BiH Mustafa ef. Cerić: "Film Angeline Jolie najbolje je što se Bosni i Hercegovini dogodilo od Daytonskog sporazuma."


 


Još značajnije priznanje su dobili pošto je Đavolina svoj film prikazala u Muzeju holokausta u Vašingtonu što je privilegija kakva se retko ukazuje i čime su Srbi izjednačeni sa nacistima, a bosanski muslimani sa Jevrejima, a što je prošlo gotovo nezapaženo u srpskim medijima. O političkom značaju ovog događaja najbolje svedoči prisustvo predsednika Obame na projekciji i prijem koji je organizovao za rediteljku filma i njenu glavnu glumicu.


Dnevni Avaz o pozadini ovog susreta Đavoline i Obame otkriva svojim čitaocima i ovo:
Iako se radi o dvije planetarno utjecajne osobe iz naizgled različitih svjetova politike i umjetnosti, do ovog susreta i upravo u ovom trenutku nije došlo nimalo slučajno. Naprotiv, kako nam je prenio dobro upućen diplomatski izvor, Anđelinin angažman na filmu o BiH ima od samog početka snažnu podršku Obamine administracije. - Na izvjestan način, on je i dio cjelokupne američke politike, koja nema namjeru dozvoliti da budu iskrivljene historijske činjenice o događajima u BiH tokom rata, bez obzira na pokušaje nekih političkih centara moći da se agresija relativizira.

Posle trijumfalnog uspeha koji je doživela u Sarajevu, Đavolina se u nastavku svoje balkanske turneje uputila prema Zagrebu gde su uveliko bile u toku pripreme za doček slavne američke gošče.



Tamo su joj dobrodošlicu poželeli najviši predstavnici hrvatske države.



Međutim, u hrvatskoj prestonici nije bilo euforije kao u Federaciji. Iako su pozdravili nastanak još jednog holivudskog chexa koji je Srbe smestio tamo kamo i pripadaju, i bili zadovoljni što u Đavolininoj verziji rata u Bosni nema Hrvata i što su se tako jeftino izvukli, ipak su izostali hvalospevi poput onih u Federaciji. Dominantne su bile ocene da je Žolijeva istinito prikazala zbivanja u bosanskom ratu, ali da je to uradila na niskoj umjetničkoj razini i da je srpske zločine minimizirala. Pojedini hrvatski forumaši bili su mnogo objektivniji, a bogami i direktniji u svojim kritikama filma:

Taj film je me podsjećao najviše na neku epizodu Galactice ili Star Trek-a. Humanoidi mirno i sretno žive na planetu na koji se iznenada spustila invaziona vojska iz svemira koja ubija i drži u ropstvu ljude. Jedan od izvanzemaljaca se zaljubi u jednu homonoidnu ženku- ropkinju i s kojom krije vezu jer je okolina protiv iste. Međutim, otpor nije u potpunosti prestao jer se pod ruševinama velikih gradova nalaze ćelije pokreta otpora, urbani gerilci koji su dobri ali jadni i mutavi, nenaoružani i maštaju o bijegu sa planete. Jednoga dana dolazi humanoidima pomoć federacijske flote sa svojim moćnim brodovima koja napada izvanzemaljce i natjerala ih u bijeg, ali ostaju strašne posljedice, mrtvi i ruševine..To bi bio jedan sasvim solidan SF B produkcije, ali nažalost radnja ovoga filma nije smještena u svemir, već u ovu našu dolinu suza. Što je u tom filmu zapravo dobro? Možda jedino što je BiH prikazana kao stvarno europskom zemljom sličnoj Austriji, ili bolje reći Češkoj.
Bobovac

Na poprilično hladan prijem Đavoline i njenog filmskog uratka u Hrvatskoj imao je uticaj i drugorazredni tretman koji je ona namenila hrvatskoj prestonici na svojoj balkanskoj turneji zbog čega se u Zagrebu zadržala tek toliko da se stretne sa predsednikom i pokloni publici, a sa sobom nije povela ni Breda Pitu.


Nedolazak najpoznatijeg svetskog glumca u Zagreb, sasvim razumljivo, razočarao je predstavnike elektronskih i tiskanih medija i njegove brojne štovatelje, ali i rastužio predsednika koji je iako diplomirani pravnik i sam umetnik (pijanista i kompozitor), poznat kao veliki ljubitelj filmske umetnosti. On je tako ostao bez prigode da ugosti svog čuvenijeg kolegu i na klaviru mu odsvira klasičnu obradu poznate pop pesme jedne popularne hrvatske pevačice, a koju je komponovao specijalno za Breda.
                           


Naravno da kraljevski doček i tretman Đavoline u Sarajevu i pohvale zagrebačkih medija za uvjerljivost u prikazu genocidnog djelovanja Srba u Bosanskom ratu, nisu mogle da zaustave medijsku kampanju protiv Žolijeve u Srbiji i da umanje animozitet prema njoj već samo da ih pojačaju. A kako su države domaćini na balkanskoj turneji holivudske majke Tereze snosile najveći deo troškova njenog dolaska i boravka, niko nije bio iznenađen što su srpske vlasti zarad prikupljanja jeftinih političkih poena pred predstojeće izbore, Đavolini uskratili gostoprimstvo.



I tako, na njenu žalost, zbog dnevno-političkih razloga nije joj se ostvarila želja da upozna svog iskusnijeg srpskog kolegu, da od njega dobije glumačke savete i nauči trikove koji bi joj bili dragoceni u nastavku karijere, pa i pored obostrane želje nije došlo do Đavolininog susreta sa najpoznatijim manekenom ovih prostora.

                           
Ali koliko god da je ova odluka teško pala tadašnjem srpskom predsedniku, u Srbiji je postojao neko ko je zbog toga žalio još više. Ne, ne mislimo na Radišu Uroševića, iako su pojedini američki mediji zlonamerno objavili da je stvarni razlog nedolaska Žolijeve u Beograd upravo strah od njega i nemogućnost srpskih bezbedonosnih službi da joj osiguraju zaštitu od njegovog eventualnog napada. Pa ko je onda osim beogradskih tabloidnih novinara i praziluk džet seta, najviše žalio što Amerikanku neće videti u Beogradu? Bila je to jedna konobarica iz omiljenog zemunskog restorana Radeta Šerbedžije koja ga je, kako je ispričao našim medijima, zamolila da Đavolini prenese sledeću poruku: - Rade, recite Anđelini da dođe kod nas i recite joj da mi Srbi nju volimo iako ona nas ne voli.


Iskreno dirnuta ovim rečima, Đavolina је izjavila da duboko žali zbog toga što je, istina nezvanično, proglašena personom non grata u Srbiji i tako onemogućena da se sretne sa svojim obožavaocima i uživo im prenese svoje humane poruke mira i ljubavi, ali je istovremeno istakla da je neophodno da srpska država poboljša položaj i uslove rada svojih ugostiteljskih radnika. Ovaj drugi deo izjave naši mediji su prećutali, jer je procenjeno da se radi o pritisku i mešanju u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje što država poput Srbije nikad ne bi dozvolila. Ali, iako je Đavolinin dolazak u Beograd i glamurozna premijera u Sava centru bila otkazana, prikazivanje filma u Srbiji nije zabranjeno kao što su zlonamerno saopštavali pojedini mediji u regionu. Srpske distributere nije pokolebala čak ni glavna prepreka za uspešno prikazivanje ILBH u Srbiji – to što je jedini specijalizovani bioskop za ovu vrstu filmova, Partizan, davno zatvoren. Oni su se odlučili na hrabar, ali kao što se to odmah pokazalo nepromišljen potez, da film puste u redovni repertoar, u multiplex bioskope namenjene najširoj bioskopskoj publici u kojima se prikazuju komercijalni filmovi za sve uzraste i generacije. Čak ni to što što su odredili iskljućivo noćne termine prikazivanja filma nije moglo da umanji razmere debakla koji je doživeo o čemu najbolje svedoče brojke. Za beogradsku premijeru održanu u Sinepleksu prodato je svega 12 karata od kojih su pet kupili novinari, a ostalih sedam gledaoci, a i među tih nekoliko radoznalaca bilo je onih koji su, nepripremljeni na eksplicitnu sadržinu filma, ubrzo napustili projekciju zgroženi onim što su videli na platnu.


Na prve tri projekcije u Beogradu film je pokušalo da odgleda nešto manje od 50 ljudi. Razumljivo, mnogo veći broj srpskih gledalaca odgledao je ILBH kod kuće na svojim DVD plejerima i računarima, i to onako kako se takva vrsta filma jedino i gleda.


Iako smo posle gomile odgledanih antisrpskih filmova bili ubeđeni da više ni jedan chex ne može da nas šokira i da nije moguće da neki reditelj prikaže Srbe većim monstrumima od onih kakve smo dosad videli u filmovima ove vrste, Đavolinino ostvarenje nas je u tome demantovalo. Zbog toga smo, iako svesni političke pozadine ovog projekta, pomislili da tu ima i nečeg što prevazilazi Đavolinin poslovni kao i kvaziumetnički motiv, nečeg ličnog, pa smo se zato iskreno zapitali: - Zašto nas bre ova žena toliko mrzi? Šta smo joj skrivili?
Pa njoj nismo uradili ništa, ali zato jesmo nekom ko joj je najdraži. Većini fanova Breda Pite je dobro poznato da je izabranik Đavolininog srca svoj filmski debi imao baš u našoj zemlji, kada je 1989. godine, još kao tinejdžer, na crnogorskom primorju snimio svoj prvi igrani film koji je režirao naš reditelj, Božidar Bota Nikolić koji je lično izabrao mladog Breda između čak 400 američkih glumaca koliko se pojavilo na kastingu.


Godinu dana posle završetka snimanja, Bred je doputovao u Beograd da poseti Nikolića i još jednom mu zahvali na ukazanom poverenju. Sa sobom je poveo i svoju devojku, jer je planirao da se zajedno uvere u kvalitet noćnog provoda u srpskoj prestonici po čemu je već tada bila čuvena. Tom prilikom je, kako je Bota Nikolić pre neku godinu ispričao našim medijima, Bred bio čak i na Marakani, na jednoj od Zvezdinih utakmica, u vreme njenog pohoda ka vrhu Evrope. Ono što je, međutim, ostalo potpuno nepoznato javnosti je incident koji se tih dana dogodio za vreme Bredove posete jednoj srpskoj kafani. Da bi ispao frajer pred devojkom, on se, u stilu bahatog američkog siledžije koji je navikao da u svakoj zemlji otima i besplatno koristi sve što hoće, posle popijenog pića nonšalantno uputio ka izlazu iz kafane bez namere da plati račun. Jedan od gostiju mu je ljubazno skrenuo pažnju da je zaboravio da plati, ali je Bred na zgražavanje svih prisutnih, umesto da izmiri račun, pomenutom gostu uzvratio udarcem. Zaprepašćeni siledžijskim ponašanjem Amerikanca ostali posetioci kafane su bili primorani da stanu u zaštitu svog druga, i da odbrane čast i ugled najomiljenije institucije u srpskom društvu. Svojim super tajnim kanalima Chex blog je uspeo da dođe do ekskluzivnog snimka bezbedonosnih kamera iz pomenute kafane koje su zabeležile ovaj događaj na kojem se jasno vidi da je Bred bio taj koji je isprovocirao tuču i kako se neslavno završilo mangupiranje već tada razmažene holivudske zvezde, to jest, kako je te večeri dobio po piti.


Srećom, Bred tada nije bio poznat, bogat i moćan kao danas, a u Jugoslaviji stranci iz zapadnih zemalja nisu imali veća prava od domaćih državljana kao što je sada slučaj u Srbiji, tako da tada niko od domaćih gostiju kafane sa snimka nije krivično odgovarao, niti je naša država morala da Pitinoj porodici plati odštetu za vaspitne ćuške koje je tada zasluženo dobio. Ali sam Bred nam ovo nije nikad zaboravio, pa je Đavolina jedva dočekala priliku da nam se za to osveti svojim filmom i višestruko nam naplati batine koje je davne '89. u Srbiji popio njen sadašnji dečko.

I dok se Đavolinin film u srpskim bioskopima zadržao samo dve nedelje i za to vreme prodao samo 660 karata, dotle je u Federaciji ostvario ne samo najveću zaradu u regionu, već s obzirom na broj stanovnika i najbolji rezultat u svetu. Ni Dragojević sa Paradom nije uspeo da ugrozi najgledaniji film u Federaciji koji je odgledalo preko 60.000 ljudi, a po zaradi su im parirale samo Hrvatska sa 183.763 i Turska sa 121.865 dolara prihoda.

Posle balkanske turneje, Đavolina je sa svojim propagandnim filmskim nedonoščetom krenula u pohod na Rusiju, ali je slavno propala kao i svi njeni prethodnici sa Zapada koji su sa sličnim ambicijama kretali u tom pravcu. Jedva 15 ljudi se pojavilo na premijeri filma u dvanaestomilionskoj Moskvi pre nego što je projekcija prekinuta na nekoliko minuta od strane grupe mladih Rusa koji su transparentom i lecima objasnili neinformisanim prisutnim gledaocima zašto sede u praznoj sali.
 


Posle skoro pola godine prikazivanja u svetskim bioskopima koje je okončano totalnim debaklom, jer je film sa budžetom od 10 miliona dolara, u dvadeset zemalja sveta zaradio ukupno nešto više od milion, ILBH je povučen iz distribucije da bi se u maju pojavio u formi DVD-a, u specijalnom izdanju, sa ekstra gore scenama, samo za najekstremnije fanove eksploatacijskog filma.

Djavolinu nije potresao fijasko njenog debitantskog ostvarenja na svetskim blagajnama niti su je obeshrabrile loše filmske kritike, jer je zahvaljujući svojim šefovima iz NY i njihovim ljudima u filmskoj industriji dobila nagrade kojima su joj odali priznanje za njen uspešan agitpropovski rad, a kojima je istovremeno mogla da maše pred filmskim kritičarima kao dokazom da se njen rediteljski talenat ceni i poštuje.


Tako je krajem 2011. godine ILBH nominovan za Zlatni globus – za najbolji film na stranom jeziku. Žiri se nije usudio da sa liste filmova nominovanih za najbolji američki film izbaci neko od ozbiljnih filmskih ostvarenja da bi ugurao Đavolinu, pa je zato u ovakvoj nominaciji pronašao solomonsko rešenje. Ali i to je među nezavisnim filmskim kritičarima naišlo na osudu:

That her film has been chosen as a nominee for the foreign/language Golden Globe is just further proof of the incestuous nature of Hollywood and its awards, especially when far better films were overlooked in its place.
John C. Clark
Tonight at the Movies 

Ostaje neobjašnjivo kako je Đavolini izmakla nominacija za Oskara za najbolji film kada ILBH svojom političkom agendom ispunjava jedan od glavnih uslova za prestižnu statuetu Američke filmske akademije. Đavolina ipak nije propustila da se pojavi na završnoj svečanoj ceremoniji, i svojim nezaboravnim performansom na crvenom tepihu, stavi do znanja milionima gledalaca širom sveta, a posebno žiriju, kakva je kardinalna greška učinjena što je najveća svetska zvezda ostala bez ove nagrade.


Ali film zato dobija Stanley Kramer nagradu koju joj dodeljuje Udruženje američkih filmskih i televizijskih producenata (The Producers Guild of America) za rasvetljavanje provokativnih društvenih tema na razumljiv i moderan način. Nagradu joj uručuje njen kolega Morgan Frimen.


A u februaru prošle godinе, Kristiana Amanpur, potpredsednica fondacije Cinema for peace dodeljuje svojoj prijateljici nagradu For opposing war and genocide.
Pa zašto bi se onda Đavolina zabrinula što je svojim filmom i političkim angažmanom u regionu koji ga je pratio, proizvela sasvim suprotno od onoga što je proklamovala dok ga je pripremala - što je umesto pomirenja i praštanja među narodima učesnicima u krvavom jugoslovenskom sukobu, ona posle dugo vremena otvorila još nezarasle rane, i kao niko pre nje od završetka rata, podgrejala privremeno utihnulu mržnju među ovim narodima, a žrtve na svim stranama uvredila i ponovo povredila. Ali ona je tako samo uspešno izvršila još jedan radni zadatak, a sebi ostvarila i neke lične želje, pa je sa tog stanovišta njena bosanska misija bila i više nego uspešna. Zato su joj njeni pretpostavljeni odmah dali nova zaduženja kojima se posvetila sa istim entuzijazmom o čemu ćete čitati u poslednjem nastavku.



SIMERIJANAC