Friday, September 27, 2013

ANGIE DOES BOSNIA ( 8.deo )


Prve kritike filma koje su posle premijere u Berlinu objavili srpski novinari, pokrenule su u Srbiji lavinu medijskih napada na Đavolinu i njen film – negativnu kampanju koja je po retorici i intenzitetu mogla da se meri samo sa onom koju kod nas režimska televizija i štampa sprovode prema svojim političkim protivnicima pred izbore. Koliko god bili opravdani, ovi napadi koji su u pojedinim tabloidima uključivali i lične uvrede na račun Žolijeve, začudili su sve one kojima je dobro poznato koliko su brojna chex ostvarenja snimljena u samoj Srbiji u zadnjih dvadesetak godina i to uz pomoć države, a prema kojima su ti isti mediji bili ne samo blagonakloni već su ih i promovisali.

                       
Objašnjenje za naprasno probuđeni patriotizam i brigu za srpski imidž i ugled u svetu nalazilo se kako u predstojećim izborima u Srbiji na kojima su bili dragoceni i tzv. patriotski glasovi, tako i u dobroj prilici da se još malo skrene pažnja sa katastrofalne ekonomske i socijalne situacije u zemlji, a u pauzi između novih sezona Velikog brata i Farme Đavolina je bila više nego dostojna zamena. Ovo se poklopilo sa komercijalnim interesima domaćih televizija i novina kojima su prilozi o Žolijevoj i njenom filmu i ekskluzivni intervjui s njom doneli povećane rejtinge, tiraže i prihode od reklama. Zbog svega toga smo se i mi u Chex timu, posmatrajući desant srpskih medija na Đavolinu, opravdano pitali da li će kada završe sa njom, ostaviti nešto i za nas. Medijsku hajku na Amerikanku iskoristili su čak i oni naši glumci koji su u svojoj filmskoj biografiji zabeležili istaknute chex uloge i projekte, pa su opljunuli po svojim kolegama zbog njihovog učešća u ILBH ne bi li na taj način u domaćoj javnosti pobrali uvek dragocene medijske poene. U tome se posebno istakao bivši ministar kulture u Vladi Srbije Branislav Lečić koji je izjavio da glumac uvek po scenariju može da prepozna o čemu će se u filmu raditi, da li je film propagandni, i da u skladu sa tim ima mogućnost da odbije takvu ulogu. Baš kao što on to nije uradio 2009. godine kada je prihvatio upravo jednu takvu rolu (srpskog ratnog zločinca, oficira Stojkovića koji siluje i ubija Albanke na Kosmetu) u filmu Đavolinine koleginice, danske manekenke, glumice i rediteljke u pokušaju, Rie Rasmunsen - Human Zoo o kojem ćete tek imati prilike da čitate na ovom blogu.

Jedina koja je ostala verna svom chex opredeljenju koje joj je i donelo toliko posla i slave u regionu, bila je naravno Dyanne Thorne ovog žanra, Mirjana Karanović. Uostalom, nije slučajno zaslužila sve one silne epitete kojima ju je novinarka Dnevnog Avaza Dženana Burek predstavila svojim čitaocima u ekskluzivnom intervjuu povodom srpske anti-Đavolina kampanje:
Mirjana Karanović oduvijek je dizala prašinu za sobom. Vrhunska glumica, prema ocjenama relevantnih, najveća svih vremena na ovim prostorima, kompletni profesionalac, žena koja se ne libi reći ono što misli, raditi ono što želi i što smatra ispravnim, principijelna i vrlo britkog jezika, stvara neku vrstu strahopoštovanja. I kod kolega. I kod novinara. Ličnost je to koja ruši barijere. Koja ne poznaje granice. Zna samo za istinu i ona joj je vodilja. U svom Beogradu i Srbiji ova hrabra žena napadana je i osporavana zbog "antisrpskih stavova". Jer je igrala uloge koje smatraju antisrpskim, jer je glasno osudila ratne zločine, među kojima i silovanja žena, genocid u Srebrenici, podržala "Žene u crnom"... 
Mira je napade na Žolijevu i njen film prokomentarisala u svom stilu - bez dlake na jeziku i bez mnogo razmišljanja: - Znači, to su govnarije najobičnije. Negirajući film, govoreći da je film loš, ja ne znam kakav je on, nisam ga gledala, zapravo se negira događaj u njemu. To je cilj, to je suština.
U ovim biranim rečima na najbolji način je sublimirano Mirino dugogodišnje chex pregalaštvo, jer to je borba koju je ona vodila hrabro i beskompromisno ne štedeći pritom ni sebe ni protivnike, ali je to uvek radila prefinjenim, gospodskim stilom. Zato je i zaslužila da za to konačno bude nagrađena adekvatnim priznanjem i to najvišeg ranga koje za tu vrstu zasluga dodeljuje jedna država, a to je Orden viteza umetnosti i književnosti Francuske. Ovo visoko priznanje kojim se okitila i njena saborkinja, poznata chex dramaturškinja, scenaristkinja i nesuđena gradonačelnikinja, Biljana Srbljanović, Miri je dodelio u Beogradu francuski ambasador u Srbiji lično. 


O kakvoj se počasti za Karanovićku radi, dovoljno govori podatak da je istom prilikom čak i jedan od najcenjenijih evropskih reditelja, a što je još važnije i dokazani chexploatator kao što je Goran Marković, dobio priznaje nižeg stepena od Mirinog – Orden oficira. Očigledno da po mišljenju francuskog ministra kulture Marković još uvek nije uradio dovoljno na polju chexa da bi zaslužio orden višeg ranga od strane države koja nas je toliko zadužila u poslednjih dvanaest godina da ćemo teško ikada uspeti da im uzvratimo istom merom.
I dok su se beogradski glumci iz Đavolininog filma, na čelu sa Đuričkom, posakrivali u mišje rupe od novinara, Rade Šerbedžija je u maniru iskusnog holivudskog profesionalca spremno stao pred njih u odbranu svoje uloge i celog filma, ali iznoseći argumente posle kojih smo ostali u dilemi da li misli da su srpski gledaoci debili ili nas jednostavno zajebava:
-Ali ja znam šta to uznemiruje javnost a naročito srpsku - to je zato što su Srbi opet loši momci!!! Ali film nije o tome, nego priča o jednom logoru koji drže Srbi u kome su zatvorene muslimanke, a bilo je takvih stvari i na drugoj strani, ali u ovom filmu je ta priča.
Valjda zbog toga što se ni u jednom zapadnom filmu nije mogla videti ta druga priča o logorima za Srbe i zločinima počinjenim nad njima (od kojih je najzloglasniji Čelebići u kojem su izvršena prva sistematska silovanja žena u bosanskom ratu), Rade i nije mogao da se seti kako se preziva Naser Orić. U tome mu nije mogla pomoći ni koleginica iz Sarajeva, Vanesa Glođo koja u filmu tumači Ajlinu sestru Lejlu, jer je zadnjih dvadeset godina boravila na Marsu. 
video


Ali na sreću po kulturni život naše prestonice i seksualni život naših dama u zrelim godinama, i pored oštrih reči koje su pojedini kritičari i gledaoci uputili Radetu Šerbedžiji razočarani što je glumac koji se ponosio svojim državljanstvom vanzemaljca i time što u jugoslovenskom ratu nije stao ni na jednu stranu, prihvatio ovakvu ulogu, stari šmeker nam nije zamerio i uz svoj poznati cinični boemski osmeh obećao nam je novu seriju svojih koncerata u Beogradu poručivši:


Sama Đavolina se trudila da se svojim pomirljivim izjavama za srpske medije dodvori našoj publici i ublaži njen gnev, jer je planirala da u okviru predstojeće balkanske turneje svog filma, posle Sarajeva i Zagreba, poseti i Beograd i svojim prisustvom uveliča i srpsku premijeru.
Ali sve njene misli bile su ipak okrenute Sarajevu – od tamošnje premijere je najviše strepela, ali i najviše očekivala. Sa blagoslovom onih koji su je do pre samo par meseci ranije napadali, imala je ipak razloga za optimizam pa je zato sa velikim samopouzdanjem i u društvu Breda Pite 14. februara kročila u Zetru. Za svaki slučaj, otkupila je 2500 karata za premijeru i podelila ih članovima udruženja ratnih veterana, logoraša i žena žrtava rata iz Federacije. Pokazalo se da nije imala razloga za brigu jer je njen trijumf bio potpun. Cela sala se trese od aplauza. Publika plače. Plače i Đavolina. Da li su to glumačke suze ili je iskreno iznenađena da ipak u svetu postoji neko ko je njen amaterski filmski pokušaj shvatio ozbiljno?


Majke Srebrenice sada je nazivaju sveticom, a mediji iz Federacije koji su je do juče razapinjali sada joj pišu ode. Dnevni avaz koji je samo nekoliko meseci ranije predvodio medijsku kampanju protiv nje sada dodeljuje Đavolini svoju nagradu Avazov zmaj za osobu godine (istim prestižnim priznanjem su pretprošle godine okitili i Obamu), obrazlažući dodelu rečima kojih se ne bi postideli ni najmoštovitiji politkomesari. Hvalospeve koje je dobila u Sarajevu najbolje ilustruju komentari posetilaca tamošnjih internet portala: 
Dolazim u iskusenje da uokvirim sliku nase Angeline i kad se probudim nikakva, umorna, depresivna da mi ona bude inspiracija svako jutro ... Angelina je definitivno postala moj novi idol,ne radi toga sto je prikazala Srbe u ratu tako kako je prikazala vec zato sto ima veeeeliko i humano srce! Definitino joj grad Sarajevo treba uruciti nagradu,jer za mene ovaj film prikazuje zivot u jednom od okupiranih sarajevskih naselja! Zivjela ti nama!
ocaj




Ako ikad skupim para da napravim džamiju, nazvat ću je Endži-hanumina džamija i zovnut Angelinu na hajr-dovu i proklanjavanje
arzuhal


I da dodam, da mi je na koncu svega toliko drago sto je neko smog'o snage da sve izuci i prouci kako treba i sve to da ovjekovjeci filmom. A svi znamo u danasnjem vremenu koliki znacaj imaju filmovi - barem ovi Historijski. PS: I drago m i je isto tako da je to uradila licno Andjelina. .. i bez ovog filma sam se divila njenom umijecu za glumom, njenoj humanoscu i njenom zivotnom djelu uopste. 
PalaSa Marsa

Angelina jedno veliko bravo Samo nastavi tako, akobogda doći će na svoje i ova ocjena na IMDb, ma koliko se četnikoidi upirali da je srozaju, zadnji put kad sam gledala bila je 3,4, sad je već 4,2. Za par godina kad se histerija smiri, pravi poznavatelji filma znat će već vrednovati djelo po zasluzi.
cecilia

Da li je moguće da su sarajevski kritičari ozbiljni kada Đavolinu nazivaju ženskim Spilbegom? Ali čak i da su postojala drugačija mišljenja o njoj i njenom filmu, ko bi se u tamošnjim medijima usudio da napiše bilo šta protiv nove nacionalne ikone.


            
Jedino se po forumima u Federaciji, mada vrlo retko, mogao pročitati poneki objektivan komentar.

Pregledah.Pih.Andjelina, nula, pa ovo je na nivou one Jasminke Žbnj. (Doduse ne znam ni odakle poticu ocekivanja od nje.) Sreca pa ne odoh u kino kako sam bio namjeravao, tacno bi mi sad bilo zao marke date za ovo. Zana, tanko skroz, neuvjerljivo. Da bi se iznijela uloga koja joj je data treba mnooogo vise, treba natprosjecno. A Zana ni do prosjeka nije dogurala. Emocije nestvarne, skoro da ih nema. Očaj, čemer, jad, šok, tuga, užas - nista od toga. Jedini uspjeh joj je sto je Andji dozvolila od nje da napravi trecerazrednu softcore pornjakušu. Ponizenje! Helem film ipak zasluzuje ocjenu koju su mu Srbi nagurali na IMDB-u.
Abu FEED el-Castro


Bio sam u ratu odvođen i dovođen od strane četnika. Cjeli rat prtoveo na svim mogućim i nemogućim linijama po Sarajevu.Ne znam jesam li ikad u životu pogledo veće smeće od ovog anđinog naprđivanja, plus jedino za kakvu takvu promociju naše muke i patnje, sve ostalo je na nivou maturskog rada nekog srednjoškolca koji sanja da postane velike reditelj, jedva sam dočeko kraj, od deset jedno solidno dva plus.

U momentima me više podsjećalo na želju autorice da se na alanfordovski način ismijava bolu, patnji, stradanjima, emocijama nas koji smo kroz to prošli. Pa scena kada naš vojnik (valjda diverzant?) baca, ni manje ni više nego štapin sa dinamitom na srpski bunker!!!! Kao u crtanim! Ili scena kada srpska vojska napada kuću živim štitom i molotovljevim koktelima !!! Ili scena kada naših 5-6 vojnika brani šupu i pričaju o hrani!!!!! Katastrofa. Ali kao alegorijska montipajtonovska i alanfordovska crnohumorna komedija - uz par sitnijih intervencija - moglo bi možda i proći.
samo_ponekad






Haman onaj prikaz pornjave jedino sta valja
Static-X

Ali pošto su komentari poput ovih bili prava retkost, nikog nije iznenadilo što je Đavolina prošle godine proglašena za počasnog građanina Sarajeva u znak zahvalnosti za podršku “obrani Sarajeva od agresije i za unapređenje međunarodne saradnje”.



Posle toga, ostalo je još samo da Federacija snimi i igrano-dokumentarni film o svetlom liku i delu svoje heroine. Nema sumnje da bi se sarajevski reditelji potukli da dobiju šansu da režiraju ovakav projekat, tim pre što glavnu glumicu koja fizički liči na Žolijevu ne bi morali da traže u inostranstvu jer je imaju usred Bosne i to u Živinicama kraj Tuzle. A ko bi mogao uverljivije da predstavi Đavolinu od Besime Mešić, žene koja je ceo svoj život posvetila obožavanju slavne Amerikanke i nastojanju da izgleda poput svog idola, a najbolji dokaz za to je njeno lice i brojne plastične operacije koje je bila spremna da podnese ne bi li dostigla savršenu lepotu svoje boginje. 


                       
- Oduvek sam želela da izgledam kao Anđelina, srećom, 50 odsto sam izgledala, a 50 odsto je dorađeno - rekla je Besima gostujući na Televiziji “Hajat“. - Zašto da kupujem ruževe ili sjaj koji povećavaju usne, kad mogu da se operišem. Zato sam se i odlučila na povećanje usana. Biće još operacija, ali bićete na vreme obavјešteni.  
Istina, Besima nije glumica, ali nije ni Đavolina bila rediteljka pa joj to nije smetalo da stvori filmsko remek delo kakvo je ILBH, pa bi zato bilo besmisleno da takva formalnost bude prepreka za realizaciju projekta ovako epohalnog značaja.
A ko će glumiti Breda Pitu? Pa to je bar jasno, Besimin Tuzlak - Emir Hadžihafizbegović, s tim što bivši ministar kulture kantona Sarajevo, vodeći BIH čeksploatator i omiljeni bosanski glumac beogradskih reditelja, nije morao da izvrši nijednu plastičnu operaciju da bi ličio na svog popularnijeg ali ne i boljeg američkog kolegu.


Ali koliko god nama ovo idolopoklonstvo ili bolje rečeno poltronstvo prema Žolijevoj od strane vlasti i medija u Federaciji izgledalo primitivno i komično, toliko je i razumljivo i očekivano, jer su zahvaljujući njoj i njenom filmu bosanski muslimani konačno dobili i zvaničan sertifikat žrtve, kao što je to uočio Boris Dežulović u svojoj izvanrednoj kolumni za Oslobođenje:
Državna slavljenja takve žrtve obično su spektakularna i najčešće se održavaju u Zetri, poput nedavne premijere filma Angeline Jolie "U zemlji krvi i meda". Nisu, naravno, ovdje važni ni Angelina ni njen film: ista je to, najzad Angelina Jolie i isti je to film zbog kojega su prije samo nekoliko mjeseci, čuvši da se u njemu silovana Bošnjakinja zaljubljuje u Srbina, ratni veterani, seoski hodže i ministri kulture Angelinu proglašavali četničkom kurvom. Da bi joj sad, čuvši da zaljubljenu Bošnjakinju u filmu siluju Srbi, uručivali Zlatni ljiljan. Ko bi Jolie, sad je gori.
Ritual u Zetri ionako nije bio zamišljen kao premijera jednog filma, već kao svečanost međunarodnog priznanja, dobijanja službenog certifikata žrtve. Kako je to nakon premijere objasnio vrhovni filmski kritičar u BiH Mustafa ef. Cerić: "Film Angeline Jolie najbolje je što se Bosni i Hercegovini dogodilo od Daytonskog sporazuma."


 


Još značajnije priznanje su dobili pošto je Đavolina svoj film prikazala u Muzeju holokausta u Vašingtonu što je privilegija kakva se retko ukazuje i čime su Srbi izjednačeni sa nacistima, a bosanski muslimani sa Jevrejima, a što je prošlo gotovo nezapaženo u srpskim medijima. O političkom značaju ovog događaja najbolje svedoči prisustvo predsednika Obame na projekciji i prijem koji je organizovao za rediteljku filma i njenu glavnu glumicu.


Dnevni Avaz o pozadini ovog susreta Đavoline i Obame otkriva svojim čitaocima i ovo:
Iako se radi o dvije planetarno utjecajne osobe iz naizgled različitih svjetova politike i umjetnosti, do ovog susreta i upravo u ovom trenutku nije došlo nimalo slučajno. Naprotiv, kako nam je prenio dobro upućen diplomatski izvor, Anđelinin angažman na filmu o BiH ima od samog početka snažnu podršku Obamine administracije. - Na izvjestan način, on je i dio cjelokupne američke politike, koja nema namjeru dozvoliti da budu iskrivljene historijske činjenice o događajima u BiH tokom rata, bez obzira na pokušaje nekih političkih centara moći da se agresija relativizira.

Posle trijumfalnog uspeha koji je doživela u Sarajevu, Đavolina se u nastavku svoje balkanske turneje uputila prema Zagrebu gde su uveliko bile u toku pripreme za doček slavne američke gošče.



Tamo su joj dobrodošlicu poželeli najviši predstavnici hrvatske države.



Međutim, u hrvatskoj prestonici nije bilo euforije kao u Federaciji. Iako su pozdravili nastanak još jednog holivudskog chexa koji je Srbe smestio tamo kamo i pripadaju, i bili zadovoljni što u Đavolininoj verziji rata u Bosni nema Hrvata i što su se tako jeftino izvukli, ipak su izostali hvalospevi poput onih u Federaciji. Dominantne su bile ocene da je Žolijeva istinito prikazala zbivanja u bosanskom ratu, ali da je to uradila na niskoj umjetničkoj razini i da je srpske zločine minimizirala. Pojedini hrvatski forumaši bili su mnogo objektivniji, a bogami i direktniji u svojim kritikama filma:

Taj film je me podsjećao najviše na neku epizodu Galactice ili Star Trek-a. Humanoidi mirno i sretno žive na planetu na koji se iznenada spustila invaziona vojska iz svemira koja ubija i drži u ropstvu ljude. Jedan od izvanzemaljaca se zaljubi u jednu homonoidnu ženku- ropkinju i s kojom krije vezu jer je okolina protiv iste. Međutim, otpor nije u potpunosti prestao jer se pod ruševinama velikih gradova nalaze ćelije pokreta otpora, urbani gerilci koji su dobri ali jadni i mutavi, nenaoružani i maštaju o bijegu sa planete. Jednoga dana dolazi humanoidima pomoć federacijske flote sa svojim moćnim brodovima koja napada izvanzemaljce i natjerala ih u bijeg, ali ostaju strašne posljedice, mrtvi i ruševine..To bi bio jedan sasvim solidan SF B produkcije, ali nažalost radnja ovoga filma nije smještena u svemir, već u ovu našu dolinu suza. Što je u tom filmu zapravo dobro? Možda jedino što je BiH prikazana kao stvarno europskom zemljom sličnoj Austriji, ili bolje reći Češkoj.
Bobovac

Na poprilično hladan prijem Đavoline i njenog filmskog uratka u Hrvatskoj imao je uticaj i drugorazredni tretman koji je ona namenila hrvatskoj prestonici na svojoj balkanskoj turneji zbog čega se u Zagrebu zadržala tek toliko da se stretne sa predsednikom i pokloni publici, a sa sobom nije povela ni Breda Pitu.


Nedolazak najpoznatijeg svetskog glumca u Zagreb, sasvim razumljivo, razočarao je predstavnike elektronskih i tiskanih medija i njegove brojne štovatelje, ali i rastužio predsednika koji je iako diplomirani pravnik i sam umetnik (pijanista i kompozitor), poznat kao veliki ljubitelj filmske umetnosti. On je tako ostao bez prigode da ugosti svog čuvenijeg kolegu i na klaviru mu odsvira klasičnu obradu poznate pop pesme jedne popularne hrvatske pevačice, a koju je komponovao specijalno za Breda.
                           


Naravno da kraljevski doček i tretman Đavoline u Sarajevu i pohvale zagrebačkih medija za uvjerljivost u prikazu genocidnog djelovanja Srba u Bosanskom ratu, nisu mogle da zaustave medijsku kampanju protiv Žolijeve u Srbiji i da umanje animozitet prema njoj već samo da ih pojačaju. A kako su države domaćini na balkanskoj turneji holivudske majke Tereze snosile najveći deo troškova njenog dolaska i boravka, niko nije bio iznenađen što su srpske vlasti zarad prikupljanja jeftinih političkih poena pred predstojeće izbore, Đavolini uskratili gostoprimstvo.



I tako, na njenu žalost, zbog dnevno-političkih razloga nije joj se ostvarila želja da upozna svog iskusnijeg srpskog kolegu, da od njega dobije glumačke savete i nauči trikove koji bi joj bili dragoceni u nastavku karijere, pa i pored obostrane želje nije došlo do Đavolininog susreta sa najpoznatijim manekenom ovih prostora.

                           
Ali koliko god da je ova odluka teško pala tadašnjem srpskom predsedniku, u Srbiji je postojao neko ko je zbog toga žalio još više. Ne, ne mislimo na Radišu Uroševića, iako su pojedini američki mediji zlonamerno objavili da je stvarni razlog nedolaska Žolijeve u Beograd upravo strah od njega i nemogućnost srpskih bezbedonosnih službi da joj osiguraju zaštitu od njegovog eventualnog napada. Pa ko je onda osim beogradskih tabloidnih novinara i praziluk džet seta, najviše žalio što Amerikanku neće videti u Beogradu? Bila je to jedna konobarica iz omiljenog zemunskog restorana Radeta Šerbedžije koja ga je, kako je ispričao našim medijima, zamolila da Đavolini prenese sledeću poruku: - Rade, recite Anđelini da dođe kod nas i recite joj da mi Srbi nju volimo iako ona nas ne voli.


Iskreno dirnuta ovim rečima, Đavolina је izjavila da duboko žali zbog toga što je, istina nezvanično, proglašena personom non grata u Srbiji i tako onemogućena da se sretne sa svojim obožavaocima i uživo im prenese svoje humane poruke mira i ljubavi, ali je istovremeno istakla da je neophodno da srpska država poboljša položaj i uslove rada svojih ugostiteljskih radnika. Ovaj drugi deo izjave naši mediji su prećutali, jer je procenjeno da se radi o pritisku i mešanju u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje što država poput Srbije nikad ne bi dozvolila. Ali, iako je Đavolinin dolazak u Beograd i glamurozna premijera u Sava centru bila otkazana, prikazivanje filma u Srbiji nije zabranjeno kao što su zlonamerno saopštavali pojedini mediji u regionu. Srpske distributere nije pokolebala čak ni glavna prepreka za uspešno prikazivanje ILBH u Srbiji – to što je jedini specijalizovani bioskop za ovu vrstu filmova, Partizan, davno zatvoren. Oni su se odlučili na hrabar, ali kao što se to odmah pokazalo nepromišljen potez, da film puste u redovni repertoar, u multiplex bioskope namenjene najširoj bioskopskoj publici u kojima se prikazuju komercijalni filmovi za sve uzraste i generacije. Čak ni to što što su odredili iskljućivo noćne termine prikazivanja filma nije moglo da umanji razmere debakla koji je doživeo o čemu najbolje svedoče brojke. Za beogradsku premijeru održanu u Sinepleksu prodato je svega 12 karata od kojih su pet kupili novinari, a ostalih sedam gledaoci, a i među tih nekoliko radoznalaca bilo je onih koji su, nepripremljeni na eksplicitnu sadržinu filma, ubrzo napustili projekciju zgroženi onim što su videli na platnu.


Na prve tri projekcije u Beogradu film je pokušalo da odgleda nešto manje od 50 ljudi. Razumljivo, mnogo veći broj srpskih gledalaca odgledao je ILBH kod kuće na svojim DVD plejerima i računarima, i to onako kako se takva vrsta filma jedino i gleda.


Iako smo posle gomile odgledanih antisrpskih filmova bili ubeđeni da više ni jedan chex ne može da nas šokira i da nije moguće da neki reditelj prikaže Srbe većim monstrumima od onih kakve smo dosad videli u filmovima ove vrste, Đavolinino ostvarenje nas je u tome demantovalo. Zbog toga smo, iako svesni političke pozadine ovog projekta, pomislili da tu ima i nečeg što prevazilazi Đavolinin poslovni kao i kvaziumetnički motiv, nečeg ličnog, pa smo se zato iskreno zapitali: - Zašto nas bre ova žena toliko mrzi? Šta smo joj skrivili?
Pa njoj nismo uradili ništa, ali zato jesmo nekom ko joj je najdraži. Većini fanova Breda Pite je dobro poznato da je izabranik Đavolininog srca svoj filmski debi imao baš u našoj zemlji, kada je 1989. godine, još kao tinejdžer, na crnogorskom primorju snimio svoj prvi igrani film koji je režirao naš reditelj, Božidar Bota Nikolić koji je lično izabrao mladog Breda između čak 400 američkih glumaca koliko se pojavilo na kastingu.


Godinu dana posle završetka snimanja, Bred je doputovao u Beograd da poseti Nikolića i još jednom mu zahvali na ukazanom poverenju. Sa sobom je poveo i svoju devojku, jer je planirao da se zajedno uvere u kvalitet noćnog provoda u srpskoj prestonici po čemu je već tada bila čuvena. Tom prilikom je, kako je Bota Nikolić pre neku godinu ispričao našim medijima, Bred bio čak i na Marakani, na jednoj od Zvezdinih utakmica, u vreme njenog pohoda ka vrhu Evrope. Ono što je, međutim, ostalo potpuno nepoznato javnosti je incident koji se tih dana dogodio za vreme Bredove posete jednoj srpskoj kafani. Da bi ispao frajer pred devojkom, on se, u stilu bahatog američkog siledžije koji je navikao da u svakoj zemlji otima i besplatno koristi sve što hoće, posle popijenog pića nonšalantno uputio ka izlazu iz kafane bez namere da plati račun. Jedan od gostiju mu je ljubazno skrenuo pažnju da je zaboravio da plati, ali je Bred na zgražavanje svih prisutnih, umesto da izmiri račun, pomenutom gostu uzvratio udarcem. Zaprepašćeni siledžijskim ponašanjem Amerikanca ostali posetioci kafane su bili primorani da stanu u zaštitu svog druga, i da odbrane čast i ugled najomiljenije institucije u srpskom društvu. Svojim super tajnim kanalima Chex blog je uspeo da dođe do ekskluzivnog snimka bezbedonosnih kamera iz pomenute kafane koje su zabeležile ovaj događaj na kojem se jasno vidi da je Bred bio taj koji je isprovocirao tuču i kako se neslavno završilo mangupiranje već tada razmažene holivudske zvezde, to jest, kako je te večeri dobio po piti.

video

Srećom, Bred tada nije bio poznat, bogat i moćan kao danas, a u Jugoslaviji stranci iz zapadnih zemalja nisu imali veća prava od domaćih državljana kao što je sada slučaj u Srbiji, tako da tada niko od domaćih gostiju kafane sa snimka nije krivično odgovarao, niti je naša država morala da Pitinoj porodici plati odštetu za vaspitne ćuške koje je tada zasluženo dobio. Ali sam Bred nam ovo nije nikad zaboravio, pa je Đavolina jedva dočekala priliku da nam se za to osveti svojim filmom i višestruko nam naplati batine koje je davne '89. u Srbiji popio njen sadašnji dečko.

I dok se Đavolinin film u srpskim bioskopima zadržao samo dve nedelje i za to vreme prodao samo 660 karata, dotle je u Federaciji ostvario ne samo najveću zaradu u regionu, već s obzirom na broj stanovnika i najbolji rezultat u svetu. Ni Dragojević sa Paradom nije uspeo da ugrozi najgledaniji film u Federaciji koji je odgledalo preko 60.000 ljudi, a po zaradi su im parirale samo Hrvatska sa 183.763 i Turska sa 121.865 dolara prihoda.

Posle balkanske turneje, Đavolina je sa svojim propagandnim filmskim nedonoščetom krenula u pohod na Rusiju, ali je slavno propala kao i svi njeni prethodnici sa Zapada koji su sa sličnim ambicijama kretali u tom pravcu. Jedva 15 ljudi se pojavilo na premijeri filma u dvanaestomilionskoj Moskvi pre nego što je projekcija prekinuta na nekoliko minuta od strane grupe mladih Rusa koji su transparentom i lecima objasnili neinformisanim prisutnim gledaocima zašto sede u praznoj sali.
 


Posle skoro pola godine prikazivanja u svetskim bioskopima koje je okončano totalnim debaklom, jer je film sa budžetom od 10 miliona dolara, u dvadeset zemalja sveta zaradio ukupno nešto više od milion, ILBH je povučen iz distribucije da bi se u maju pojavio u formi DVD-a, u specijalnom izdanju, sa ekstra gore scenama, samo za najekstremnije fanove eksploatacijskog filma.

Djavolinu nije potresao fijasko njenog debitantskog ostvarenja na svetskim blagajnama niti su je obeshrabrile loše filmske kritike, jer je zahvaljujući svojim šefovima iz NY i njihovim ljudima u filmskoj industriji dobila nagrade kojima su joj odali priznanje za njen uspešan agitpropovski rad, a kojima je istovremeno mogla da maše pred filmskim kritičarima kao dokazom da se njen rediteljski talenat ceni i poštuje.


Tako je krajem 2011. godine ILBH nominovan za Zlatni globus – za najbolji film na stranom jeziku. Žiri se nije usudio da sa liste filmova nominovanih za najbolji američki film izbaci neko od ozbiljnih filmskih ostvarenja da bi ugurao Đavolinu, pa je zato u ovakvoj nominaciji pronašao solomonsko rešenje. Ali i to je među nezavisnim filmskim kritičarima naišlo na osudu:

That her film has been chosen as a nominee for the foreign/language Golden Globe is just further proof of the incestuous nature of Hollywood and its awards, especially when far better films were overlooked in its place.
John C. Clark
Tonight at the Movies 

Ostaje neobjašnjivo kako je Đavolini izmakla nominacija za Oskara za najbolji film kada ILBH svojom političkom agendom ispunjava jedan od glavnih uslova za prestižnu statuetu Američke filmske akademije. Đavolina ipak nije propustila da se pojavi na završnoj svečanoj ceremoniji, i svojim nezaboravnim performansom na crvenom tepihu, stavi do znanja milionima gledalaca širom sveta, a posebno žiriju, kakva je kardinalna greška učinjena što je najveća svetska zvezda ostala bez ove nagrade.


Ali film zato dobija Stanley Kramer nagradu koju joj dodeljuje Udruženje američkih filmskih i televizijskih producenata (The Producers Guild of America) za rasvetljavanje provokativnih društvenih tema na razumljiv i moderan način. Nagradu joj uručuje njen kolega Morgan Frimen.


A u februaru prošle godinе, Kristiana Amanpur, potpredsednica fondacije Cinema for peace dodeljuje svojoj prijateljici nagradu For opposing war and genocide.
Pa zašto bi se onda Đavolina zabrinula što je svojim filmom i političkim angažmanom u regionu koji ga je pratio, proizvela sasvim suprotno od onoga što je proklamovala dok ga je pripremala - što je umesto pomirenja i praštanja među narodima učesnicima u krvavom jugoslovenskom sukobu, ona posle dugo vremena otvorila još nezarasle rane, i kao niko pre nje od završetka rata, podgrejala privremeno utihnulu mržnju među ovim narodima, a žrtve na svim stranama uvredila i ponovo povredila. Ali ona je tako samo uspešno izvršila još jedan radni zadatak, a sebi ostvarila i neke lične želje, pa je sa tog stanovišta njena bosanska misija bila i više nego uspešna. Zato su joj njeni pretpostavljeni odmah dali nova zaduženja kojima se posvetila sa istim entuzijazmom o čemu ćete čitati u poslednjem nastavku.



SIMERIJANAC

No comments:

Post a Comment