ANGIE DOES BOSNIA ( 7. deo )

U Berlinu i Parizu su film po prvi put videli i srpski novinari koji su se konačno mogli uveriti da je sve ono što su o ovom ostvarenju čuli istina, i da su Srbi u njemu prikazani čak i gore nego što smo posle brojnih odgledanih chex filmova mislili da je moguće, pa je Đavolina po prvi put morala da odgovara na neprijatna pitanja; za razliku od njenih srpskih glumaca koji su uspešno eskivirali naše novinare.

Sa blaženim osmehom na licu Đavolina nam je objašnjavala da smo pogrešno protumačili humanu poruku njenog filma koji je snimila da bi promovisala mir i toleranciju a ne mržnju, i da joj je veoma stalo da poseti Beograd i lično nam objasni da nas ne mrzi. Takođe je istakla da joj je velika želja da se sretne sa srpskim predsednikom. Slušajući izjave i odgovore koje je davala našim novinarima, imali smo utisak da gledamo neku političarku ili NVO aktivistkinju a ne jednu glumicu, pa smo morali da priznamo da su je njene gazde odlično obučile i pripremile za posao svog pr-a, i da je očigledno dobro ispekla zanat na svojim dosadašnjim političkim misijama.    

Naravno, nešto sasvim drugo je pričala za strane medije pa je tako Kristiani Amanpur, koja ju je intervjuisala za CNN, izjavila:

- The war was not balanced. I can't understand people who are looking for a balance that did not exist. There are some people who don't want to be reminded of these things, some even who deny that these things even happened. Those people are going to be angry.
Precizirala je, takođe, šta je u stvari pravi cilj njenog filma:
 - I wanted to make a film that would express, in an artistic way, my frustrations with the international community’s (čitaj: NATO) failure to intervene in conflicts in a timely and effective manner. The intention was to ask, 'when is somebody going to stop this?' Intervention came late (ili u prevodu: - Trebalo je ranije da bombardujemo bosanske Srbe).

Najviše kontroverze izazvala je, naravno, čuvena brojka od 50000 silovanih bosanskih žena koju su gledaoci mogli da vide na samom kraju filma. Na primedbu da je na taj način optužila Srbe za silovanje 50000 muslimanki, Đavolina se nevešto branila da se ta brojka odnosila na sve silovane žene u Bosni iako i ona, kao i oni koji su joj dali te podatke, dobro znaju da najveći broj gledalaca u inostranstvu pridev bosanski (Bosnian) vezuje isključivo za bosanske muslimane, jer se iz političkih razloga upravo u tom kontekstu upotrebljava u zapadnim medijima.  

Đavolina, međutim, nije umela da objasni na osnovu kog izvora je došla do pomenute brojke, jer su i u izveštaju UN-a na koji se pozivala te cifre višestruko niže (prijavljeno, ali ne i dokazano, 20.000 silovanja na sve tri strane zajedno). Ali kada se prisetimo njenih političkih konsultanata sa kojima je sarađivala u pripremi svog filma, nije nam teško da pogodimo koja od četiri osnovne matematičke operacije je korišćena da bi se došlo do cifre od 50.000, jer je ista upotrebljavana kad god je trebalo opravdati američku agresiju na neku zemlju pod izgovorom spasavanja nedužnih civila. Potvrdu za ovo imamo u sceni Đavolininog filma u kojoj preko radija čujemo Medlin Olbrajt kako saopštava svetskoj javnosti da je upravo otkrila da su Srbi pobili 7000 bosanskih muslimana u Srebrenici. Ko bi se onda, poručuje nam na ovaj način Žolijeva, usudio da sumnja u verodostojnost podataka iznetih u mom filmu kada su dobijeni od takvih autoriteta kakva je čuvena humanitarka i čovekoljubac gospođa Olbrajt.
 

 

Đavolina je, međutim, uporno insistirala da je njen glavni motiv za snimanje filma sa ovako osetljivom temom bila želja da skrene pažnju sveta na sve žrtve bosanskog rata podjednako, a posebno na žene koje su u njemu preživele ono najgore - silovanje. Zbog toga prilikom rada na svom filmskom ostvarenju nije štedela energiju i novac, a kao što smo videli - ni brojeve. Ali umesto potresnog prikaza silovanja, i time žigosanja tog gnusnog zločina, u njenom filmu smo videli sado-mazo igrarije Danijela i Ajle i jednu idiotsku i smehotresnu scenu u kojoj dva srpska vojnika brzinom svetlosti siluju grupu muslimanskih žena uključujući i jednu babu.

 

 

Ali iako silno zabrinuta za sudbinu silovanih žena na Balkanu, ni jednu od svojih brojnih tzv. humanitarnih akcija i misija Đavolina nije posvetila silovanim ženama u SAD, iako se u njenoj domovini u mirnodopskim uslovima godišnje siluje neuporedivo više žena (787000 prema zvaničnim podacima Američkog ministarstva pravde i FBI za 2011. godinu) nego što ih je uz sve preuveličane brojke u izveštajima međunarodnih organizacija silovano za četiri godine krvavog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.
Šta je sa stotinama hiljada žena koje su američki vojnici silovali za vreme ratova koje su vodili ili vode širom sveta, kao i onima koje su silovali u mirnodopskim uslovima u državama u kojima su stacionirane njihove trupe (poput Japana ili Južne Koreje)?

Da li je strašna sudbina bar neke od tih žena bila dovoljno inspirativna za Đavolinu da o njoj snimi film?

Da li je moguće da ona nije nikad čula za svetski zloglasan zločin pripadnika američke armije u Iraku, poznat kao The Mahmudiyah killings, kada su 2006. godine, u jednom iračkom selu južno od Bagdada, petorica američkih vojnika silovali četrnaestogodišnju iračku devojčicu, da bi je potom vođa jedinice Stiven Grin ubio zajedno sa roditeljima i šestogodišnjom sestrom, a zatim celu porodicu zapalio. Porota civilnog američkog suda poštedela je ubicu smrtne kazne sa obrazloženjem da je zločin počinio zato što se nalazio pod stresom zbog rata.
 

Da li je moguće da žena koja se kreće u društvu najviših državnih i vojnih funkcionera Sjedinjenih Država nije videla nijednu od 2000 stravičnih fotografija silovanja iračkih žena u Abu Graibu od strane američkih vojnika, koje su njihovi silovatelji snimali sami, a potom ih razmenjivali među sobom kao sličice bejzbol igrača. Fotografija koje su bile toliko izopačene da je američki predsednik Obama zabranio da se objave iako je to prethodno bio obećao, pravdajući zabranu potrebom zaštite nacionalne bezbednosti jer bi, kako je rekao, njihovo pojavljivanje u svetskim medijima dodatno rasplamsalo  antiamerikanizam u svetu i ugrozilo američke trupe na terenu.

             

Američki general Taguba pozdravio je ovu odluku svog predsednika objasnivši medijima da im je sasvim dovoljno što su čuli šta se na fotografijama nalazi, pa zato nema potrebe da ih gledaju: - These pictures show torture, abuse, rape and every indecency. The mere description of these pictures is horrendous enough, take my word for it.

Pošto je Obamina odluka bila dosledno sprovedena, u tačnost gornjeg opisa mogli su da se uvere samo oni koji su uspeli da vide neke od ovih slika na internetu, pronašavši ih na   nezavisnim sajtovima i blogovima, i da na osnovu viđenog pretpostave kakav se tek užas nalazio na ostalim fotografijama koje su sklonjene od očiju javnosti.

http://www.asiantribune.com/news/2009/10/03/rape-iraqi-women-us-forces-weapon-war-photos-and-data-emerge

Naravno da ova zabrana nije mogla važiti za pr-ovku CFR-a, tako da je Đavolina svakako mogla videti ove fotografije, a znajući nju još je izvesnije da je mnoge od njih otkupila za svoju ličnu kolekciju.                               

Ali ako Žolijeva nije osetljiva prema tragediji žena drugih naroda, kako to da nije bila dirnuta pričom bar jedne od 15000 Amerikanki, pripadnica Armije SAD, koje su prošle godine bile seksualno zlostavljane i silovane od strane samih pripadnika te armije. Očigledno je i to predstavljalo tabu za velikog borca za ženska prava kakvim se Đavolina predstavlja, nešto o čemu nije progovorila ni reč, čak ni onda kada je ta tema pokrenuta i među njenim kolegama filmadžijama jer je potresni dokumentarac koji se bavi masovnim silovanjima u američkoj vojsci, Invisible war, sa velikim uspehom i odjekom prikazan na čuvenom Sandens festivalu.

                               

 www.youtube.com/watch?v=3fBaFQk6aE0

Iz istih razloga Žolijeva je ignorisala i zvanični podatak američke vojske koji je prenela agencija Rojters, da je u zadnjih pet godina broj silovanja koje su u mirnodopskim uslovima počinili njeni aktivni i bivši pripadnici porastao za 90%, i da su u prošloj godini na svakih sedam sati izvršili silovanje ili pokušaj silovanja. 

Đavolina, takođe, nikada nije progovorila nijednu reč o katastrofalnom položaju i užasnom tretmanu žena u Saudijskoj Arabiji. Ali pošto je ova država najveći  svetski proizvođač nafte i najveći američki saveznik u arapskom svetu, za Žolijevu je verovatno i kamenovanje žena samo tamošnji lokalni običaj koji ne treba kritikovati, jer je deo njihove tradicije.  

                              *  *  *

Iako su mnogi novinari i kritičari koji su objektivno analizirali Đavolinin film (tj. ocenili ga kao smeće neopevano), u svojim tekstovima precizno naveli i opisali sve primere chexploatacije koje su u njemu videli, jedan im je ipak promakao. Ne, naravno da ne mislimo na neku skrivenu poruku ili metaforu, jer Đavolina za tako nešto nije sposobna, već naprotiv, na očigledan prst u oko chex koji je većini ostao nevidljiv, verovatno zbog brzine kojom se pojavio i proleteo kroz filmski kadar. O čemu se radi?

Pogledajte i sami: 

 

Da li su vam poznate ove scene, a naročito ova slika?

    

Sećate li se čuvene fotografije koja je za vreme prve godine rata u Bosni obišla sve svetske medije i stigla i do naslovne strane Tajma kako bi poslužila kao neoborivi dokaz da Srbi, poput nacista, drže bosanske muslimane u koncentracionim logorima? 

                                   

 

Ova slika je bila isečak iz video priloga snimatelja britanske televizije ITN predvođenih novinarkom Peni Maršal na kojem su - kako je to predstavljeno u zapadnim medijima - bosanski muslimani opasani bodljikavom žicom u srpskom koncentracionom logoru u selu Trnoplje.

Baš kao što je Đavolina to prikazala u svom filmu, u sceni koju ste malopre videli.
Fotografija iz Trnopolja je u zapadnoj štampi, naravno, objavljena uz odgovarajuće naslove kako bi njen užasavajući efekat bio još snažniji, a u čemu su prednjačili engleski mediji: „Živi kostur iz srpskog koncentracionog logora“ „Dokaz!“ „Belsen 92“ „Ponovo logori smrti u Evropi“ „Horor novog holokausta!“

                              

Čak se i bivša britanska premijerka i čuvena mirotvorka Megi „Let’s start a war“ Tačer zgrozila nad njom istovremeno kritikujući Džona Mejdžora zbog izostanka vojne intervencije protiv Srba: - I never thought I’d see another holocaust in my life.                     

Simptomatično je da je prilog ITN-a izazvao najveći šok i osudu baš kod Engleza, ako znamo da su koncentracioni logori upravo njihov izum koji su na pragu dvadesetog veka, u Drugom burskom ratu, predstavili svetu u najmonstruoznijem vidu jer je u njima umrlo preko 30000 burskih žena i dece.
http://www.germancross.com/Concentration%20Camp/Englands%20Murder%20of%20the%20Boers.html 

Posle objavljivanja fotografije iz Trnopolja u američkim medijima, više od polovine anketiranih Amerikanaca, po prvi put od početka rata u Bosni, izjasnilo se u prilog vojnoj intervenciji protiv bosanskih Srba.
Nekoliko godina kasnije, nezavisni nemački novinar Tomas Dajhman je posle podrobne analize snimka i posete mestu na kojem je snimljen, razobličio ovu montažu. Dajhman je utvrdio da žicom nisu bili okruženi bosanski muslimani, već engleski novinari koji su stali u ograđeni prostor ispred jedne šupe za zidarski alat koja je još pre rata bila opasana pletenom žičanom ogradom radi zaštite od krađe, dok se bodljikava žica nalazila samo na njenom vrhu.
 

Engleski kamermani su potom snimali kroz žicu, stvarajući tako utisak da se muslimanski muškarci koji su im spolja prišli radi intervjuisanja, nalaze iza nje.                           

                        

A total koji je otkrivao pravu istinu nestao je u montaži. Prostor na kojem su se nalazili bosanski muslimani nije, dakle, bio ograđen, što se jasno vidi na snimcima kamermana Televizije Beograd koji je snimao posetu engleskih novinara. Zato ove kadrove nije želeo da emituje ni jedan svetski medij.

     

    

Trnopolje nije bilo ograđeno jer to nije bio koncentracioni logor već izbeglički i tranzicioni kamp u šta se mogla uveriti i ITN-ova novinarska ekipa koja je tu došla uz dozvolu poltičkog vrha bosanskih Srba, i mogla da snima bez ikakvih ograničenja.

                    

Ali Maršalova je sa svojom ekipom iz Londona poslata sa zadatkom da snimi reportažu o srpskim „koncentracionim logorima“ i dobila jasne instrukcije da ne šalje nikakve izveštaje osim o tome, što je kasnije i priznala u izjavi za Sunday Times. Baš zato je između okupljenih muškaraca iza žice i odabrala da svojim gledaocima prikaže baš bolesno mršavog mladića logoraškog izgleda, Fikreta Alića, a iz video priloga isekla razgovor sa muslimanskim civilom u plavom kombinezonu, Mehmetom, koji nije izgledao ni bolesno, ni neuhranjeno, ni uplašeno i nekoliko puta joj na engleskom jeziku ponovio da Trnopolje nije zatvor već izbeglicki centar i da se tu oseca bezbedno.

                        

 

Iz istih razloga Maršalova nije želela da u svom prilogu, namenjenom gledaocima širom sveta, prikaže ni kadrove na kojima se vide šatori korišćeni za smeštaj muslimanskog i hrvatskog civilnog stanovništva sa područja Prijedora koji su se mogli slobodno kretati po kampu odakle su transportovani na teritorije pod kontrolom Armije BIH i hrvatskih snaga.

 

                  

To, međutim, nije važilo za one muškarce koji su u Trnopolje dovedeni iz raspuštenih zatvoreničkih logora Vojske RS sa tog područja, pa zato čak ni sam Dajhman ne negira da je u kampu bilo slučajeva njihovog premlaćivanja, mučenja i ubijanja kao i da su neke žene tu silovane. Ali označavati zbog toga Trnopolje koncentracionim logorom u kojem se sprovodilo sistematsko izgladnjivanje i likvidacija muslimana i porediti ga sa nacističkim logorima smrti, kao što su u svojim tekstovima i izveštajima radili novinari zapadnih medija, bilo je potpuno neosnovano - zaključuje on. A logoraški izgled mladića sa slike Fikreta Alića nije bio posledica izgladnjivanja u Trnopolju već bolesti.

Iako su mnogi ugledni evropski listovi objavili Dajhmanov članak „Slika koja je prevarila svet“, to nije imalo nikakvog efekta, a bilo je isuviše kasno. Scene iz ITN-ovog filma kojima su odmah po objavljivanju bili zatrpani svetski mediji dodatno su rasplamsale medijsku satanizaciju bosanskih Srba koja je već bila u punom zamahu, i uz poznate iscenirane incidente u Sarajevu, u velikoj meri poslužile kao opravdanje u svetskoj javnosti za bombardovanje Republike Srpske od strane NATO – a 1995. godine.

 

                 
Peni Maršal je za svoj filmski falsifikat dobila brojne novinarske i humanitarne nagrade, a njena ITN televizija je tužila engleski levičarski mesečnik Living Marxism zato što su se usudili da u Ujedinjenom kraljevstvu objave Dajhmanov tekst kojim se raskrinkava njihov snimak, i zahvaljujući politički motivisanoj presudi engleskog suda kojom su kažnjeni visokom odštetom, dovela  ih do bankrotstva i gašenja. Malo ko u svetu je pročitao Dajhmanov članak, ali svima koji su gledali televiziju 1992. godine, neizbrisivo se urezala u pamćenje slika mršavog mladića izmučenog izgleda sa ITN-ovog snimka i novinarski komentari koji su je pratili:
 - SRBI SU TO URADILI! 

                         

Svi znamo da jedna slika govori više od hiljadu reči, a zna to i Đavolina koja je shvatila da u svom filmu ima idealnu priliku da svet podseti na nju, pa se zato potrudila da za ovu scenu pronađe čak i statistu koji likom podseća na mladića sa ITN – ovog snimka, Fikreta Alića. Preostalo je još samo da mu se napravi identična frizura što je za Đavolinine stiliste bila dečija igra.

                               

- Zar ste zaboravili na ovo? – obraćala se Žolijeva u mislima svojim budućim gledaocima dok je snimala ove kadrove, - pa po ovome su Srbi najpoznatiji. Nisu samo silovali 50000 muslimanki, bacali njihove bebe sa terase, gađali vozila Crvenog krsta, igrali Counter-Strike po sarajevskim ulicama i bagerisali muslimanske civile, već su ih i planski i sistematski istrebljivali u svojim koncentracionim logorima. Ova slika im je najpoznatiji brend i da nije bilo mojih kolega koji su to snimili, vi za to nikad ne biste ni znali. A ja ću se pobrinuti da na to ne zaboravite!

Jedino nam je ostalo nepoznato da li je sam Fikret video Đavolinin film i kako je bio zadovoljan svojim filmskim dvojnikom. On je u ekskluzivnoj ispovesti za engleski tabloid Sun objavljenoj prošle godine, otkrio da se iz „srpskog logora smrti“ izvukao pukom srećom – prerušivši se u ženu. Pošto u filmu nismo videli dramatizaciju ovog bekstva, zaključili smo da je Đavolini promakao intervju sa Alićem, ili je pak procenila da to gledaocima neće biti uverljivo kao što su ostale scene u njenom filmskom ostvarenju. 


U pretposlednjem nastavku Đavolinine romansirane biografije čitaćete o avanturama naše junakinje koje je doživela za vreme promocije njenog filma u našem regionu.