THE CREW (2008) - deo drugi

Režija: Adrian Vitoria

Scenario: Ian Brady, Adrian Vitoria

Autor teksta SIMERIJANAC

Priredio Son of Abraxas

Glavnu konkurenciju engleskim firmama u Liverpulu i glavnu prepreku za nesmetano obavljanje njihovih poslova, predstavlja – srpska mafija. Već na samom početku filma, kada je u luci pronađen leš jednog od najmoćnijih liverpulskih bosova, Lea, to nam se "suptilno" nagovesti kroz razgovor članova Džedove firme koji se odvija u njihovom pabu.

Da su u ovoj sceni umesto Kosovara spomenuti Šiptari ili bar Albanci, mogli bismo da se utešimo time što po prvi put nisu samo Srbi i Rusi pomenuti u najgorem kontekstu u nekom zapadnom filmu. Ali pošto je ovde, u skladu sa zvanično usvojenom terminologijom zapadnih medija, upotrebljena kovanica Kosovari, koja nije lingvistička već je kreirana iz političkih razloga po već oprobanom modelu – kako bi se jednoj etničkoj grupi dao status nacije i državnosti – Šiptari su opet profitirali.

A šta mislite, ko predvodi srpske kriminalce u Liverpulu? Pa niko drugi nego glavom i zlim pogledom - Umro Pre Rođenja aka Goran Kostić.

Umro ovde tumači Lepog, vođu srpske mafije koji iz striptiz kluba u kojem lično opipava kvalitet novopristiglih striptizeta i stara se o njihovoj higijeni, uz pomoć svoje desne ruke i telohranitelja Dušana, kontroliše trgovinu belim robljem i prostituciju u celom Liverpulu, a ozbiljno preti da od Engleza preuzme i celokupan posao sa drogom. A ako znamo da liverpulske firme pokrivaju promet droge, ne samo u svom gradu već i na severu i jugu Engleske, pa čak i u Škotskoj, onda je jasno koliku pretnju za njih predstavlja Lepi i njegova ekipa.

Ako ste pomislili da je Umro u "Hunting party", u kojem je zasenio i Ričarda Gira, dostigao svoj glumački chex vrhunac i neponovljive zvezdane trenutke, žestoko ste se prevarili. On u "Ekipi" ostvaruje svoju chex ulogu života i automatsku nominaciju za zlatni chex za životno delo iako je tek na polovini svoje chex karijere, ulogu koju će teško moći da ugrozi čak i glavna rola u Đavolininoj "Zemlji krvi i meda", koju je zaslužio svojim dosadašnjim chex bravurama.

Zato se uhvatite čvrsto za svoje stolice, a potom kliknite na donje video snimke.

Zbog Lepog (ili Lepija, kako je maštoviti domaći internet prevodilac prebacio njegovo ime u genitiv) su čak i suprotstavljene firme liverpulskog podzemlja bile prinuđene da obustave svoje lične sukobe, privremeno proglase primirje, i udruže se ne bi li zajedno uspeli da poraze moćne i bahate Srbe. Ali sve je to uzalud, jer Lepi svaki njihov plan da ga unište provaljuje na samom startu, a na svaku njihovu akciju odgovara dvostruko jače i ubitačnije. Zato nije ni čudo što je kod pripadnika engleskih firmi ovaj sukob sa Lepim sa čisto poslovnog podignut i na lični nivo, i što se kod mnogih njihovih pojedinki javlja zavisnost na njegovu snagu, inteligenciju i moć.

Iako su u ratu protiv Srba isprobali sve uobičajene mafijaške metode koje su protiv drugih protivnika uvek bile delotvorne, Englezi su nemoćni da se na takav način suprotstave jednom tako prevejanom i surovom mastermajndu kao što je Lepi.

Oni zato menjaju svoju uobičajenu taktiku i u ratu protiv Srba primenjuju specijalnu strategiju, zasnovanu na korišćenju jedinstvene naučnoistraživačke metode, koja podrazumeva temeljnu socio-psihološku analizu i proučavanje mentaliteta i običaja srpskog naroda u celini, ne bi li tako otkrili slabe tačke preko kojih će poraziti srpsku mafiju.

U pokušaju da pronađu najdelotvorniji način da Srbima zaprže čorbu, engleski gangsteri počinju da izučavaju srpsku istoriju, gledaju srpske filmove i slušaju srpske narodnjake.

Naravno da je karta na koju su prvo pokušali da odigraju bila srpska nesloga, ali kod Lepog i njegovih odanih drugova ni to nije upalilo.

Ništa od onoga što su naučili o Srbima nije moglo da im koristi, pa su tek tada shvatili na kakvog su se opasnog protivnika namerili.

I kada su već bili spremni da odustanu i priznaju poraz, iznenada im se javlja ideja za koju su poverovali da može biti spasonosna, a ujedno i poslednja šansa da ipak dobiju rat protiv Lepog i njegovih Srba. Kao i svi Englezi, i liverpulski gangsteri su zagriženi fudbalski fanatici, a mnogi od njih i pripadnici huliganskih ekipa Liverpula i Evertona, pa su se tako setili da su među istočnoevropskim navijačima poslednjih godina postale naročito popularne takozvane ferke – fer tuče koje se od uobičajenih zakazanih obračuna zapadnoevropskih huligana razlikuju po tome što se odvijaju između jednakog broja golorukih navijača, dakle bez upotrebe vatrenog oružja, bejzbolki i štangli, a naročito sekira, noževa i ostalih tursko/žabarsko/romskih rekvizita, i u kojima je zabranjeno dalje udaranje oborenog protivnika koji nepomično leži na zemlji.

Ova vrsta viteške borbe je ruski patent koji se odomaćio i kod drugih slovenskih huligana – naročito Poljaka, a što je za engleske gangstere bilo najvažnije – prihvatili su ga i Srbi (iako u srpskim ferkama pobeđuje ona ekipa koja na fajt dovede više kik boksera). I tako engleski krimosi predlože Lepom da se rat između njih i Srba odluči fer tučom "1 na 1" između najboljih boraca obe ekipe, što u konkretnom slučaju znači Mobi protiv Dušana. Da vas podsetimo, Mobi je onaj Džedov gorila koji voli da jede govna i što je od batina koje je popio prethodne večeri, po svim prirodnim zakonima morao biti ubiven, a Dušan je telohranitelj Lepog, i tumači ga turski glumac koji priča na rumunskom jeziku, tako da gledaocima nije baš najjasnije ko je tu Turčin, ko Rumun, a ko Srbin.

Ali, kao što ćemo videti, jezik ne predstavlja prepreku u njihovoj komunikaciji jer Dule Turčinesku od Lepog naređenja prima (a bogami i izvršava), na isti način kao i Misirac od Gašpara. Pobedniku dvoboja pripašće titula kralja liverpulskog podzemlja i apsolutna kontrola nad svim nelegalnim poslovima u gradu. Englezi su bili uvereni da će jedna takva ortodoksna Srbenda kao što je Lepi (zar bi slučajno istetovirao četiri "c" na srcu) sigurno prihvatiti ovaj izazov i da će im se tako ukazati bar pedeset posto šansi da pobede Srbe i povrate svoju dominaciju u Liverpulu.

Kao što ste čuli, da bi sveli na minimum mogućnost da Lepi odbije njihov predlog, Englezi su svoj izazov začinili rečima: – Ili su možda fer borbe isuviše civilizovane za vas Srbe?

– Maliciozno, perfidno – tipično engleski – komentarišu srpski gledaoci. – Alo bre Lepi, pa nećeš valjda da im dozvoliš da te izrade na ovako jeftinu foru? Nećeš valjda da veruješ obećanjima engleskih gangstera? Pa to je isto kao da veruješ njihovim političarima. Pa seti se samo koliko su nas puta u istoriji zajebali! Pa jesu li nas 27. marta uvukli u stravično stradanje u Drugom svetskom ratu sa lažnim obećanjem da će nam pomoći kad nas Nemačka napadne, jesu li nas ostavili na cedilu za vreme golgote u Prvom svetskom ratu, jesu li na svim mirovnim konferencijama delili srpske teritorije našim neprijateljima, uvek su bre radili na našu štetu, da i ne pominjemo skorašnju istoriju i ratove u bivšoj Jugoslaviji, znaš li bre s kim imaš posla?

Nisu ti to Amerikanci; sa Jenkijima bar odmah znaš na čemu si, jer oni ti otvoreno zaprete i jasno ti stave do znanja šta će ti se desiti ako odbiješ da im prodaš zemlju, pa ako ih ne poslušaš, njihovi kauboji ti na konju upadnu u kuću, opljačkaju te, siluju ti ženu i decu i zapale vas zajedno sa kućom. Engleski političari i gangsteri to rade drugačije – oni te pozovu u goste, pridrže ti odelo i sa osmehom ti ponude čaj u koji su prethodno sipali otrov sa odloženim dejstvom. Mojne, bre, njima nikad da veruješ! Pa koji bi još mafijaš na svetu rizikovao celu svoju imperiju koju je mukotrpno stvarao i posao koji mu može doneti desetine miliona funti, i stavio je na kocku kakva je tuča dvojice ravnopravnih protivnika (ovo je i pitanje za scenaristu filma koji je došao na ovu genijalnu ideju)? Zaboravi sad i fer plej i staru školu srpskih žestokih momaka i svoju čast, gledaj ono od čega se živi, jer čak i ako tvoj momak pobedi u dvoboju, Englezi će te kada to najmanje očekuješ, na kvarno napasti sa leđa.

Ali, na zaprepašćenje gledalaca, dotad nepogrešivi Lepi povlači naizgled sulud potez, naseda na njihovu podmuklu provokaciju i prihvata bačenu rukavicu.

Posledice te kobne greške su vrlo brzo vidljive, jer Džedov tabadžija Mobi žestoko isprebija Dušana, a onda nastavi da ga udara u lice, u duhu čuvenog engleskog fer pleja, dok ovaj onesvešćen leži na zemlji.

Izgledalo je da je Lepi na najgluplji mogući način sve izgubio. Izgledalo je, ali nije bilo tako, jer ovo je bio samo još jedan briljantan strateški trik Lepog, koji je teška srca morao da žrtvuje i svog telohranitelja i vernog druga i izloži ga brutalnom prebijanju, ne bi li zavarao engleske firme i uspavao ih u uverenju da se trajno povukao iz igre, a u stvari je samo čekao pravi trenutak za novi napad. To se međutim nije desilo, jer su se scenarista i reditelj "Ekipe" predomislili i rešili da očekivani i jedini logičan ishod rata srpske i engleske mafije ipak izmene na srpsku štetu. Njih dvojica su shvatili da bi bilo suviše liberalno i politički nekorektno kada bi Srbi na kraju izašli kao pobednici, pa makar i u filmu, i ostali nekažnjeni za svoje zločine koje kontinuirano čine, sa kraćim ili dužim pauzama, od formiranja zemljine kore pa sve do danas. Jer, čak i kada se porede dve mafije, jedna od njih je ipak veće zlo, a kada se u filmu pojavljuje srpska mafija, onda te dileme nema. Dakle, Srbi su morali biti ubiveni.

Samo, kako to izvesti a da gledaocima bude uverljivo, jer ne možeš nekoga koga si kroz ceo film predstavljao kao neuništivog tek tako da obrišeš gumicom.

Na kraju su se ipak dosetili - finalni obračun srpskih i engleskih mafijaša vodiće se automatskim puškama, jer Srbi su obični divljaci, pećinski ljudi poznati u svetu po masakrima hladnim oružjem, pa će gledaocima biti sasvim logično što ti balkanski mesari, drvoseče i koljači ne umeju da barataju sofisticiranim automatskim oružjem. Za razliku od Engleza koji su specijalisti u rukovanju najsavremenijim vrstama streljačkog naoružanja, a uz to su i čuveni kao izvanredni strelci još od vremena prosvetiteljskih ratova u Africi i Indiji vođenih da bi se tamošnji zaostali narodi opismenili i civilizovali, kada su hicima Martini-Henrijevki sa preko 600 metara udaljenosti kao muve tamanili Zulu ratnike, Bure, Indijce i ostale domoroce, pa sve do najnovijih humanitarnih misija u Iraku i Avganistanu.

Jer ako su engleski vojnici automatskim puškama L85A2, sa razdaljine od pola kilometra, pogađali onoliku sitnu decu u Basri (potencijalne bombaše samoubice), zar njihovim gangsterima može predstavljati problem da istim oružjem iz blizine izbuše srpske grdosije od po 2 metra i 150 kila.

I tako, opremljeni najsavremenijim puškama britanske armije, oni ponovo izazovu Srbe na obračun u liverpulskoj luci, ali ovoga puta "svi protiv svih" i to uz upotrebu vatrenog oružja po sopstvenog izboru.

Ne sluteći kakvom ubojitom artiljerijom raspolažu engleski gangsteri, mučeni Srbi se na brzinu naoružaju kalašima i utokama i istrče na megdan.

Pošto je bio zakazan u cik zore, neki od njih nisu stigli da operu zube, pa su to morali da urade usput. Sreća da su pastu za zube poneli na posao.

Čim smo videli Umrloga sa puškom u ruci predosetili smo katastrofu. Iako je specijalnom maskom iskusno pokrio nos da ga ne prepoznaju, na licu mu se videlo da se ne oseća prijatno sa tom skalamerijom.

Jeste, on se u stilu old school ratnika sa beogradskog asfalta propisno sredio za ulični fajt obukavši fajerku, i to po navici iz mladosti za jedan broj manju (da bi se video fensi kaiš i dizelke u svoj svojoj lepoti), navukao najlepšu i najtežu zlatnu narukvicu i izglancao burmu, ali je izgledao smušeno poput viteza u sjajnom oklopu koji je specijalista za borbu iz blizine mačem i sekirom, a kome su pred samu bitku u ruke uvalili turnirsko koplje.

Bilo je jasno da Srbi u tako neravnopravnoj borbi nisu imali šta da traže, što se potvrdilo čim je otpočeo obračun, jer su ih Englezi za nekoliko minuta sve izrešetali.

Da, upucali su i Lepog, i to sa leđa, koji je jedino tako i mogao biti ubiven. Ali kako se to desilo? Pa Lepom se, gle čuda, zaglavio kalaš u odsudnom trenutku. Ostavši goloruk, on je pokušao da pobegne, a Englezi su samo to i čekali da mu saspu rafal u leđa.

I tako ti reditelj Adrian Vitoria ubaci u film pravu pravcatu reklamu za englesku automatsku pušku L85A2 i to tako očigledno da nisu potrebne nikakve reči na ekranu koje bi objašnjavale šta se reklamira, jer se to samo po sebi nameće dok gledate ove kadrove :

"Kalašnjikov se zaglavio? Pa šta ste drugo očekivali od tog ruskog krša koji koriste Iračani, talibani i svi teroristi sveta. Ako želite pouzdanu automatsku pušku kojom ćete lako i efikasno da odstreljujete zečeve, divlje svinje, Irance, Libijce, Srbe i ostalu divljač, naručite puške čuvenog engleskog proizvođača ...... ...... koje ste mogli da vidite u ovom filmu, a koje su se dokazale širom sveta na svim ratištima na kojima je herojska vojska Ujedinjenog Kraljevstva u ime Njenog kraljevskog visočanstva uvodila demokratiju i širila nadaleko poznatu britansku kulturu.

Kako, bre, onda da ne sahranimo Vitorijin film – em je sranje, em nas prikazuje kao najgori ološ, a povrh svega, na najperfidniji način reklamira jednog od najvećih svetskih proizvođača oružja, čiji su glavni klijenti američka i britanska armija. Ali, da se posle EPP-a, vratimo na dokove Liverpula na kojima je ostalo da leži telo Lepog, najveće noćne more engleskih gangstera koje su se, kako su mislili, konačno oslobodili. Ali on im ni mrtav nije davao mira. Iako više nisu imali razloga da ga se boje, liverpulski gangsteri su se i dalje noćima panično budili iz košmarnih snova okupani znojem prestravljeni da je to pišaćka kojom ih je ponovo zalio Lepi.

Čim su porazile Srbe, suprotstavljene firme liverpulskog podzemlja prekinule su privremeno uspostavljeno primirije i nastavile međusobni rat do istrebljenja, još žešće nego ranije.

Pucnjava se nesmetano nastavila tokom celog dana u centru grada. Da li smo zaboravili da napomenemo da se u ovom filmu ne pojavljuje ni jedan jedini policajac? Šta li je u pitanju? Da nije možda Liverpul jedini grad u Engleskoj koji nema policiju? Pa neće biti, s obzirom na to da su liverpulski bobiji bili među prvima u Britaniji koji su počeli da nose vatreno oružje zbog nezapamćene eskalacije gangsterskog rata rivalskih liverpulskih firmi 1995. godine. A da nije možda cela liverpulska policija bila u štrajku za vreme snimanja filma? Biće, ipak, da je produkciji zafalilo para kada je trebalo iznajmiti policijska kola i uniforme, pa je reditelj bio primoran da scenario prilagodi budžetskom deficitu.

A šta je bilo sa Džedom? Pa za njega se ova priča završila hepiendom – pošto je eliminisao Lepog i njegovu ekipu, on je uspešno opljačkao transport sa najnovijim modelima Sony playstationa, i tako vratio dug.

Ponovo je zadobio Frenerovo poverenje i učvrstio poljuljani ugled u svojoj firmi, a pomirio se i sa ženom koja je shvatila da joj je njegov novac ipak važniji od dobrog seksa. Svi zajedno su proslavili poslovni uspeh i porodično pomirenje na rođendanu njihovog klinca koji je na poklon dobio svoju omiljenu igračku.

Rešen da u miru uživa u svojoj krvavo zarađenoj penziji, Džed je, iako veliki protivnik droge, odustao od ideje da među mladima Liverpula pokrene kampanju protiv njenog korišćenja, a za njihovo okretanje sportu, svestan da država-mafija ne oprašta takve akcije, posebno kad ih pokreću bivši gangsteri koji u medijima i javnosti uživaju veliku popularnost. Uostalom, u to se mogao uveriti na primeru jednog od najpoznatijih balkanskih žestokih momaka, kome je zbog slične akcije smeštena višegodišnja robija, iako, za razliku od Džeda d Beda, nije počinio nijedno ubistvo.

Na kraju, da zaključimo.

Možemo mi Vitoriju da kritikujemo i podsmevamo se manama njegove "Ekipe" koliko hoćemo, ali on je ovim filmom završio posao, jer mu je zahvaljujući tome povereno snimanje spektakla iz Drugog svetskog rata, "Age of Heroes", o podvizima prvih britanskih specijalaca, u kojem oni kao od šale tamane nemačke vojnike kojima je omiljeni hobi snimanje snuff filmova.

Iako su za dva sata trajanja "Ekipe" kroz ovaj film prodefilovale najgore njuške engleske mafije, ipak se u svest engleskih gledalaca najdublje urezao jedan Srbin – Lepi, naravno.

Zato nije ni čudo što su zadnjih godina na letovanju u Grčkoj mlade Engleskinje, iako čuvene po svojoj raskalašnosti, počele da izbegavaju naše momke, a ni mrtve pijane nisu pristajale čak ni da se ljube sa njima, u paničnom strahu da i oni, baš kao i njihov sunarodnik Lepi, između zuba ne kriju žilete.

Nema sumnje da je baš uloga Lepog bila presudna da Umro dobije angažman u Đavolininoj "Zemlji krvi i meda" i to glavnu ulogu srpskog ratnog zločinca, jer u istoriji kinematografije još od Hanibala Lektora nije viđen takav ubitačan spoj iskonskog zla i mračne genijalnosti, skrivenog iza zastrašujućeg pogleda prema kojem bi i oči Bele Lugošija bile dečije nevine.

Sa nestrpljenjem očekujemo Đavolinin film i to ne samo zato što sve kritike najavljuju da se radi o ostvarenju koje će se svrstati u klasike chex žanra, već pre svega da bismo videli da li će Umro Pre Rođenja još jednom uspeti da pomeri granice glumačke umetnosti koliko god to posle "The Crew" izgledalo nemoguće.