Vrijeme za... (1993)

IMDb

Režija: Oja Kodar (na slici gore), Hrvatska, 1993.

Autor rivjua Bobby Peru.

Premišljao sam se o kom biseru celuloidnog smeća napisati prvi rivju za ovaj blog. Pomislih za trenutak da će se i meni pronaći neki stariji čika pripremljen da oplete svoje akademsko poznavanje politikologije, filozofije, dramaturgije i gramatike. Uprkos mojoj filantropiji, ulogu zamorčeta i Majke Tereze ne bih sebi nadenuo, a i pucačine sam se jebački nagledao (u stilu Jebe lud Zbunjenog) gledajući sledeće ostvarenje, da sam ga se zasitio bar u sledećih mesec dana. Tako sam se odlučio za najprljavije smeće. Smeće u kome se nema po mnogo čemu čeprkati i smeće čija jednostavnost može samo da zasmeje ili zgadi (zavisno od ukusa). Rivjue znatno složenijih filmova (haha), kao i odgovore na složenija pitanja (ne i ono zašto jedna Amelija pada pod Ničijom Zemljom) ostavljam starijim piskaralima, kao odraz poštovanja jednog piskarala početnika.

Prvo što mi je upalo u oko je kvalitet snimka koji se jedino može pronaći na mreži. VHS-TV-Rip je toliko sjeban da je čoveku milije (a uistinu i pametnije) da odgleda najgoru kopiju „Juriš na Skupštinu“ ili neke druge naše neopravdano zaboravljene trash komedije zlatnih 90ih. Ovo samo ide u prilog priči da se ovo delo nije u bližoj istoriji puštalo na moćnom HRT-u (jer bi to verovatno zahtevalo, ako ne restauraciju, onda barem ovlaš obradu trake, za koju, logično, sve tamo realno boli kita, i HRT-ovce i diskografe). Zapravo se radi o propagandnom dnevno-političkom sranju, koje se, kao i većina drugih, kvalitetnijih chetnixploitation izdanaka krije (ovde i ne toliko vidno) iza priče o ratnim stradanjima pojedinaca.

I sama autorka filma, Oja Kodar (inače poslednja riba velikog Orson Wells-a), koja je u vreme snimanja na sebi svojstven umetnički način (obzirom da je vajar po profesiji) želela pomoći svom "napaćenom narodu", se danas "nerado" seća tog ostvarenja, branivši se od mase kritičara i AntiHdz-ovaca činjenicom da joj je uputstva za film davao lično tadašnji Tuđmanov ministar za kulturu.

Već početnih 10-ak minuta surovo obećavaju. Sprska svadba, sa prangijanjem nevinih jarko obojenih balona (simptomatični prikaz), soundtrack "Moravac" i prasići na ražnju. Medju svatovima su oficiri JNA koji, u senci tog svečarskog trenutka, dostavljaju oružje slavljenicima, kao i jedan izvanredno bradati popa (pazi kad se i na ovom crnilo rip-u vidi nalepljenje) koji osmatrajući kvalitet svoje priručne puce, ideološki razlaže i obećava ’rvatima "Kristalnu noć".

Sa druge strane tu je naivni ostareli vinar, koji, ne samo da ni ne sluti šta se sprema njegovoj porodici i sunarodnicima, već i u dobrosusedsko-multikulturalnom fazonu pruža komšijama svo vino iz svog podruma kao svadbeni dar.

Napiše se svatovi njegovoga vina i HC počne. Tenkovi kreću na goloruke žene i decu; JNA pali kuće i puca u sve što se kreće; Silovanje prve komšinice vrši, ko bi drugi, nego donedavni mladoženja. Scena, iako po svom kvalitetu ne prelazi standarde najgore italijanske Rambo eksploatacije, (RAI 3, kao jedan od producenata filma, je ipak slaba kajla), ipak zavredjuje određenu pažnju. Dvojica "čeda" se voajerski naslađuju, jedan jaše iznemoglog starca, jedan čereči njenog muža, a kolje se, u sisu ! Sve u svemu, četničke letnje čarolije.

Kao okosnica svakog iole gledljivog chetnixploitation-a, i ovde postoji "topla ljudska priča". Glavni junaci Marija (u daljem tekstu Majka Mara) i njen sin Darko, uspevaju da pobegnu iz zapaljenog sela u izbeglički kamp u ZG. Dok se Majka Mara na sve strane snalazi za osnovne potrepštine ove mononuklearne obitelji (pere veš ratnicima, čeka svu raspoloživu humanitarnu pomoć, prodaje belu tehniku), Darko je sve bliži svojoj želji da brani domovinu. Usput se zaljubljuje u siroticu iz kampa, što samo po sebi čini komediju u 3 čina, ako se izostavi scena sexa (haha) od 3 sekunde. U želji da joj pokaže svoje golubove, biva upucan iz snajperske puške bradatog JNA teroriste. E sad, JNA terorista je baća koji, u pauzama seksa sa svojom razuzdanom ženicom (koja bi i pičke dala za Veliku Srbiju), vrlo precizno skenjava, kako domobrane, tako i starce i decu, a kako vidimo ni hrvatski golubovi mu nisu prirasli srcu.

Zabrinuta Majka Mara želi poslati sina ocu u Njemačku, ali avaj, on odbija da arhetipski "izda i ostavi svoju zemlju kako što je tata nju ostavio" i, na očigled uplakane Mare, prilazi dobrovoljcima, i staje ne branik domovine.

U pucačini sa "Šubarama" gine veliki deo Darkovog odreda, a Majka Mara, kao hrvatska Antigona, ne znajući da joj je sin preživeo i uspeo da se izbavi, odlučuje da telo Darkovog ugljenisanog druga, sahrani na svojoj zemlji u Vidovom selu.

U porodičnoj grobnici (?!) pronalazi Mystery Man-a koji se tu nastanio i koji joj, iako bradonja, pomaže da prenese leš. Ovaj lik na trenutke i jedinstveno u filmu predstavlja Ojin (ili pak ministrov) glas razuma i kompromis sa činjenicom da i među „Šubarama“ ima otpadnika kao što je ovaj pesnik, alkos i raspikuća.

Ipak, đavo odnosi šalu...Ekipa Stigla. Oni malo pevuše „Ora E“, pa zapale vatru nadgrobnim spomenicima, pa malo vežbaju streljaštvo na bisti Isusa Hrista ("nji’ovog Isusa"), pa malo otkopavaju grobove u potrazi za zlatnim zubima (sve u svemu, začin C)

Međutim, sve to ne bi bilo dovoljno chetnixploitation kad opet ne bi palo neko silovanje. Klinac iz odreda pronalazi našu Antigonu, cela ekipa se zdušno pripremi za oplodnju, a klinac ipak dobija prvenstvo u naučno-obrazovne svrhe. Misteriozni Srbo-Pesnik sa gadjenjem uzima kalaš, i kao glas razuma pobije govna (...i gotova stvar).

Oja svršava svoj film narativno (biblijska propoved) uz fotografiju koja (izbacujem iz glave da je šef II ekipe bio Tomislav Pinter) ukazuje da je krišom ili uz samog Orsona gleduckala najbolje sovjetske festivalske filmove. Na blatnjavom drumu, među ruševinama sela svoga malog, hrvatska Majka Mara (sličnost sa Djevicom Marijom namerna, a Partizankom Marom slučajna, mada glavu dajem da je Bulajić ipak zavideo u nekim detaljima) i hrvatski Sin Heroj se pronalaze raširenih ruku.

Ovo čudo(vište) jeste napravljeno u doba kada je propagandna paranoja bila najpoželjnija, ali takvo kazališno glumatanje pred kamerama, taj stepen simplifikacije i ta estetika groteske čine ga vanvremenskim.

Ako sve ovo ne obećava uživanje jednom ljubitelju južnoslovenskih trash ostvarenja, (dobro, de, nije ni svaki trešer pritajeni mazohista) onda predlažem vraćanje dobrom starom "Jurišu na Skupštinu".