ANGIE DOES BOSNIA ( 4. deo )

Autor teksta SIMERIJANAC 

2010. godine Đavolina u društvu Breda Pite dolazi u Bosnu. Njih dvoje obilaze izbegličke centre u Goraždu, a potom i u Rogatici gde dvema srpskim staricama obećavaju da će im izgraditi kuću. 

Kao i uvek do sadа kada je to bilo moguće, Đavolina se tokom svojih misija sastajala sa najvišim državnim predstavnicima zemlje domaćina kako bi njene posete dobile zvaničan karakter i poseban značaj, ali je ovaj put rešila da se sretne samo sa vlastima u Sarajevu, zaobišavši Banja Luku. 

Posle radne posete Sarajevu i par dana odmora u Crnoj Gori, holivudska Marija Magdalena je sa svojim dečkom odletela za Ameriku ostavivši nas u uverenju da je obavila sve planirane zadatke na Balkanu i da je zato u našim krajevima više nećemo viđati. A ona se u stvari samo zagrevala. Pokazalo se da je njen boravak u Bosni predstavljao samo ispitivanje terena, jer se par godina kasnije regionom proneo glas da se ona sprema za snimanje filma koji će za temu imati rat u Bosni i da će ga lično režirati. Đavolina potvrđuje ovu vest i izjavljuje da je njena namera da svojim filmom skrene pažnju sveta na žrtve krvavog rata na Balkanu, a naročito na stradanje žena u njemu, kao i da doprinese pomirenju u regionu. Iako je, kako je rekla medijima, u vreme ratnog sukoba u Bosni bila vrlo mlada, šokantni prizori tog rata koje je gledala na televiziji su joj se duboko urezali u sećanje i mada nije baš tačno znala gde se ta zemlja nalazi, bila je duboko tronuta tragedijom koja je zadesila njene ljude. 

Tada je bila nemoćna da pomogne narodu Bosne, ali je sada u poziciji da to može da učini i zato je čvrsto rešila da tu priliku iskoristi.

Razumljivo, vest o tome da će najveća ženska holivudska zvezda svoj rediteljski debi posvetiti ratnom sukobu u Bosni, snažno je odjeknula u bivšim YU republikama koje su u njemu učestvovale i bila različito primljena, upravo u skladu sa ulogama koje su im SAD i EU u tom ratu dodelile. U Srbiji i Republici Srpskoj su sasvim opravdano očekivali još jedan chex. U Zagrebu su, imajući u vidu sve dotadašnje holivudske filmske verzije ratnog sukoba u ex YU, ovu najavu dočekali sa optimizmom i interesovanjem, ali ipak uz određenu dozu opreza, jer ovaj će film režirati Anđelina Žoli, a ona kakva je luda, može izvrnuti povjesne činjenice i prikazati da su i Hrvati učestvovali u tom ratu ili što je još i gore - da su osim Srba i oni u njemu imali uloge negativaca. Jedini koji su sa oduševljenjem primili ovu vest bili su naravno vlasti i mediji u Federaciji BIH, jer holivudska istina o ratu u Bosni je i njihova istina što su brojni američki chex filmovi i potvrdili. 

Zbog toga su bili spremni da Žolijevoj i njenom produkcionom timu stave na raspolaganje sve neophodne resurse za snimanje filma i omoguće joj najbolje uslove za rad. Stvari su se, međutim, promenile kada se regionom pronela vest da Đavolina svojim filmom planira da ekranizuje priču o tragičnoj ljubavi Srbina i muslimanke u ratnom Sarajevu, o čuvenim bosanskim Romeu i Juliji - Bošku i Admiri, koji su ubijeni u toku prve godine rata pri pokušaju da napuste grad. Ali zbog čega bi vlasti u Sarajevu imale bilo šta protiv toga da potresna priča o nesrećnoj sudbini dvoje mladih Sarajlija koji su postali simboli krvavog rata u Bosni, bude još jednom, posle brojnih dokumentaraca i novinskih tekstova, ispričana svetu, ovaj put u vidu igranog filma? Pa osim toga što je za njih izgleda bila problematična i sama ljubav muslimanke prema jednom Srbinu, postojala je i opasnost da u filmu bude predstavljena istina o okolnostima njihovog bekstva, a posebno njihove smrti, koja je odstupala od verzije tog događaja koju su godinama zastupali i predstavljali režimski mediji u Federaciji. 

Postojala je, dakle, mogućnost da ceo svet putem ovog filma sazna ne samo da je Admira pristala da sa Boškom iz Sarajeva pobegne na srpsku (čitaj: agresorsku) stranu, na Grbavicu, već da su oboje prilikom prelaska mosta na Vrbanji ubijeni sa leđa, od strane muslimanskih vojnika koji su sa te strane kontrolisali most. А ubijeni su ne samo da bi se na taj način poslala poruka ostalim muslimanskim civilima u gradu koji su želeli da ga napuste ili pak bili u ljubavnim ili prijateljskim odnosima sa Srbima u Sarajevu, već i zbog informacije da su dvoje mladih sa sobom nosili i nekoliko hiljada nemačkih maraka. Upravo zato su u toku noći sa njihovih tela ubice skinule torbe u kojima su očekivali da će naći novac, a zatim leševe bezuspešno pokušavali da zapale kako bi uništili tragove svog zločina. Zato vojnici UNPROFOR-a nisu imali hrabrosti da sa mosta izvuku tela nesrećnih ljubavnika koja su tamo ležala nekoliko dana, već su to učinili pripadnici radnog voda Vojske Republike Srpske nakon čega su Boško i Admira sahranjeni na srpskom vojničkom groblju u Lukavici. Po želji Admirinih roditelja, posle rata su tela preneta u Sarajevo i sahranjena jedno do drugog na tamošnem groblju Lav.

Da li bi Holivud snimio film sa ovakvom pričom, o smrti dvoje sarajevskih ljubavnika koju nisu skrivili Srbi? Pa naravno da ne bi.

Đavolina je potvrdila da snima film o ljubavi Srbina i muslimanke u ratnom Sarajevu, ali je demantovala da se radi o Bošku i Admiri ističući da su njeni junaci izmišljeni. A da li će zapadni reditelji i producenti ipak iskoristiti ovu priču da snime još jedan film u kojem će Srbi biti optuženi za zločin koji nisu počinili, videćemo vrlo brzo jer početkom sledeće godine švajcarski reditelj Klaudio Faeh počinje sa snimanjem filma o Admiri i Bošku pod nazivom Leaving Sarajevo. Ime Jasmile Žbanić koje se nalazi među producentima ovog ostvarenja najbolja je garancija da ćete o njemu imati prilike da čitate na ovom blogu. 

Đavolinina izjava kojom je negirala da će tema njenog rediteljskog debija biti priča o tragičnoj ljubavi dvoje mladih Sarajlija, pa se samim tim u domaćim i svetskim medijima neće ni otvoriti neprijatna pitanja u vezi sa njihovim bekstvom i njihovom smrću, umirila je zvanično Sarajevo. Ali samo za kratko.

U tamošnjim novinama pojavljuju se tekstovi koji navodno sadrže izvode iz nezvanične verzije scenarija Đavolininog filma po kojem se glavna junakinja, muslimanska devojka Ajla, zaljubljuje u upravnika srpskog logora u kojem je zarobljena i to u srpskog policajca koji ju je silovao. A kada je Đavolina dostavila Ministarstvu kulture Federacije sinopsis filma (http://www.thesoulshattering.net/NOVI/the-movie.html), u Sarajevu nastaje histerija. Pokreće se velika medijska kampanja protiv Žolijeve sa ciljem da joj se zabrani snimanje u BIH. Predvode je najčitaniji list Federacije Dnevni avaz, Udruženje majki Srebrenice, Udruženje žena žrtava rata i Savez logoraša BIH koji se utrkuju u kritikama i uvredama na račun razmažene holivudske zvezde koja je bezdušno rešila da gradi svoju karijeru na patnji unesrećenih bošnjačkih žena i tako se podsmeva njihovom bolu. Upravo pismo koje su joj uputili predstavnici ovih udruženja najbolje ilustruje tadašnji stav zvaničnog Sarajeva i medija u Federaciji prema Žolijevoj i njenim filmskim planovima u Bosni. http://www.bosnjaci.net/prilog.php?rid=1&pid=39449

Posle ovakvih reakcija nikog nije iznenadilo kada je Ministarstvo kulture Đavolini uskratilo dozvolu da film snima u Federaciji. Pošto je banovana iz Bosne, ona je morala da potraži lokacije za snimanje u Mađarskoj. 

Kolika je bila paranoja zvaničnog Sarajeva pokazalo se naravno kada se film pojavio, jer kao što nije bilo moguće da osoba kao što je Đavolina snimi film o normalnoj ljubavi kakva je bila ona između Boška i Admire, isto tako je bilo nemoguće da pr-ovka CFR-a u svom filmu prikaže verziju ratnog sukoba u Bosni koja bi imalo odstupala od zvanične verzije Stejt dipartmenta o dobrim i lošim momcima u tom ratu. Đavolina je samo želela da snimi film za svoju dušu koji će uz to biti i po ukusu njenih šefova iz Njujorka i Vašingtona - da spoji lepo i korisno. Ovim filmom će iživeti svoje najperverznije i najmorbidnije želje i snove – snimiće ono što je sama najviše volela da gleda, da radi, ili da zamišlja da joj rade, a istovremeno i izvršiti još jedan zadatak u okviru svoje misije opravdavanja i promovisanja američkog intervencionizma. Ona je htela da snimi svog Noćnog portira, ali na mnogo brutalniji i siroviji način, okrenuta uzorima u žanru exploatacijskog filma i primenom revolucionarnog rediteljskog postupka, dakle nesputana lažno nametnutim i davno prevaziđenim konvencijama snimanja filmova kao što su precizna režija, jasan i detaljan scenario, čvrsta dramaturgija i kvalitetna gluma. 

Ali koliko god bila spremna na radikalno drugačiji rediteljski pristup pri snimanju svog filma, toliko je vodila računa da ostane verna zvaničnoj istini u vezi sa ratom u Bosni u okviru kojega se odvijala njena filmska priča. Zato je posredstvom svojih šefova iz Njujorka obezbedila najstručnije vojno-političke konsultante, a to su bile arhitekte i izvođači radova u bosanskom ratu – sada rahmetli Ričard Holbruk i Vesli Klark. Kako je sama kasnije izjavila, Klarkova stručna pomoć bila joj je posebmo dragocena: - Morala sam da znam kojim smo tačno avionima humanitarno bombardovali bosanske Srbe, neću valjda da mi se smeju gledaoci koji se razumeju u naoružanje dok budu gledali film.

Pošto je uz pomoć najboljih profesora za tu oblast savladala vojno-političko gradivo iz nastavne jedinice Rat u Bosni, Đavolina se lično prihvatila pisanja scenarija rešena da svoj rediteljski prvenac bude u potpunosti njenih ruku delo. А kada se već pomenuti sinopsis tog scenarija pojavio u medijima u Federaciji, njime je, još više od udruženja logoraša i žena žrtava rata, bio neprijatno iznenađen hrvatski novinar i pisac, rodom iz Sarajeva, Josip Knežević, poznat pod pseudonimom James J. Braddock. On je u njemu prepoznao ideju, zaplet i likove iz svog romana Slamanje duše objavljenog još 2007. godine koji je još tada bio ponudio brojnim producentima širom sveta, pa je zato Amerikanku optužio za plagijat. 

Pošto je angažovao američkog pravnog zastupnika, Knežević je Đavolininom producentskom timu zapretio tužbom ukoliko ne pristanu da svoje obaveze prema njemu izmire vansudskim sporazumom. Predstavnik GK filmsa nije se, međutim, mnogo potresao zbog ovoga već je Kneževićevom advokatu poslao odgovor napisan u dobro poznatom stilu američke kaubojske diplomatije (http://www.thesoulshattering.net/NOVI/GK-films.html). Ni posle ovog upozorenja Bredok nije odustao, tako da se pred američkim sudom upravo vodi postupak po njegovoj tužbi. Da li se Đavolina pri pisanju svog scenarija služila već pomenutim romanom hrvatskog pisca, ili je u pitanju samo čudna željkojoksimovićka koincidencija zbog koje su se identične ideje dvoje različitih umetnika sa dva suprotna kraja sveta koje su nastale u različito vreme, sasvim slučajno podudarile, ostaće za sada nepoznato. I dok su neki upravo u brzini kojom je Žolijeva napisala scenario nalazili najbolji dokaz da se radi o plagijatu već postojeće priče iz knjige, fanovi Đavolininog lika i dela su to objašnjavali njenim dobro poznatim eksplozivnim entuzijazmom za sve čemu se posvećivala, kao i dotad neotkrivenim scenarističkim talentom. I jedni i drugi ostali su na istim pozicijama i kada je ona saopštila naziv svog filma, jer je knjigu istog naziva pre dve godine napisao izraelski istoričar Martin Van Kreveld. Ali već pomenuti hrvatski pisac nije bio jedini umetnik koji se osećao pokradenim od strane popularne Amerikanke. Legendarni pevač narodne muzike, Radiša Urošević, optužio је Đavolinu da je bez dozvole u filmu iskoristila njegovo izvođenje poznate pesme „Tebi za ljubav“ i to u sceni u kojoj srpski vojnici prisiljavaju zarobljene muslimanske žene da gole igraju uz tu numeru: - Pesma nije moje autorsko delo, ali sam povređen što je moje izvođenje pustila u filmu. Ne bih imao ništa protiv da je umesto mene pesmu otpevao Bred Pit.

Iako je odlučno najavljivao tužbu protiv Anđeline uz odštetni zahtev od milion dolara, Radiša se na kraju ipak popišmanio, jer se uplašio da bi mu zbog sudskog preganjanja sa moćnom Amerikankom mogla biti uskraćena viza za SAD zbog čega bi mu propao već zakazani North American Tour 2012. 

Pošto je scenario bio gotov, Đavolina se bacila u potragu za glumcima. Držeći se dosledno metoda rada svojih exploitation uzora, ona u svom filmu nije želela velike holivudske zvezde. Želela je verizam filmova Kanibal Holokaust i I Spit on Your Grave, pa su joj zato bili potrebni balkanski glumci koji izgledaju i ponašaju se baš kao i pravi učesnici u krvavom jugoslovenskom ratu. Želela je autentične srpske međede i vukove.

- Neću manekene! Hoću da svi Srbi izgledaju kao u prirodi, znači gore nego red neksi iz Deliverance.

Ali isto tako je želela i autentične muslimanske ovce.

Đavolina nije imala dileme kome će dodeliti ulogu glavnog negativca - srpskog policajca i upravnika logora za muslimanke, Danijela, jer se taj glumac prirodno nametnuo svojom dosadašnjom bogatom chex filmografijom. Naravno da je to mogao biti jedino nekrunisani kralj chetnixploitationa i maskota našeg bloga, Umro pre Rođenja, manje poznat kao Goran Kostić, koji je Žolijevu oduševio u Hunting party pa se potrudila da preko Ričarda Girice stupi sa njim u kontakt. Brojne chex epizode u kojima je briljirao svih ovih godina najzad su mu se isplatile i donele mu i jednu glavnu ulogu. 

Koliki honorar je Đavolina morala da izdvoji da bi zvezdu takvog kalibra privolela da nastupi u njenom filmu nije nam poznato, ali sa budžetom od 10 miliona dolara kojim je raspolagala za snimanje, ništa nije bilo nemoguće. Ali, Danijel je bio samo puki izvršilac zločina, a kao što znamo, Đavolina je u svom scenariju predvidela i ulogu njihovog ideologa, ludog, ali autoritativnog generala koji je trebalo da simbolizuje srpske političke i vojne rukovodioce - Danijelovog oca Nikolu. A ko bi mogao biti bolji izbor za tu rolu od njenog kolege i prijatelja iz Los Anđelesa, Radeta Šerbedžije. 

Đavolini je, međutim, predstojao težak zadatak da ga ubedi da prihvati ovu ulogu jer je dobro poznato da je on dosad odbijao sve ponude da zaigra u holivudskim filmovima koji su se bavili ratom u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, Đavolina je bila jedina kojoj je to uspelo, jer Rade je rekao „Da!“ Zbog toga su se u domaćim medijima pojavili maliciozni komentari da je Šerbedžija prekršio svoje principe zbog visine honorara, kao i zbog toga što je želeo da zadrži dobre odnose sa jednom od najmoćnijih žena u Holivudu, dok je on sam svoju odluku da prihvati ulogu krvožednog srpskog generala obrazlagao kvalitetnim scenarijem. Kako da ne poverujemo čoveku koji je celu svoju inostranu karijeru izgradio na vrhunski napisanim dramskim ulogama ruskih mafijaša? Starom i iskusnom glumačkom bardu nije bilo teško da uverljivo dočara lik surovog i beskrupoloznog srpskog generala jer je samo nekoliko meseci ranije imao gotovo identičnu rolu u holivudskom filmskom pamfletu 5 Days of War, kojim se Sakašvilijeva agresija na Južnu Osetiju prikazuje kao odbrambeni rat miroljubivih Gruzijaca koje ugnjetava teroristička Rusija, a gde je Rade briljirao kao krvoločni ruski pukovnik koji tamani gruzijske civile kao muve. Sa Šerbedžijom su se u istom filmskom blatu valjali i već ofucani Endi Garsija kojme je rola gruzijskog predsednika poslužila kao predah od pojavljivanja u turskim serijama, kao i kralj treš filma poslednje decenije,Val Kilmer, u ulozi predvodnika tima osvedočenih boraca za istinito i objektivno informisanje, novinara zapadnih medijskih kuća na radnom zadatku u Južnoj Osetiji.

Đavolina je sada imala glumce za dvojicu glavnih negativaca, oca i sina iz Republike Šumske, organizatore udruženog zločinačkog poduhvata formiranja koncentracionog logora. za muslimanske žene Love Camp 92, u okviru kojeg se sprovodilo njihovo sistematsko silovanje, mučenje i ubijanje. Ali, bili su joj potrebni i glumci za sporedne uloge srpskih vojnika - tzv zločinaca terenaca - obični, regularni koljači, silovatelji i palikuće u srpskoj vojsci koji su na svakodnevnom nivou sprovodili u delo bolesne ideje porodične manufakture smrti Nikola & sin. Neupućena u naše flmske prilike, Đavolina je te glumce potražila u Sarajevu obrativši se za preporuku svojoj koleginici Jasmili Žbanić čiji su joj saveti i stručna pomoć bili dragoceni prilikom pripreme filma, posebno radi verodostojnog prikaza ratnih prilika u Bosni na čemu je Žolijeva posebno insistirala. 

Јasmila joj je, međutim, objasnila da nema potrebe da ih traži u Sarajevu kada u Beogradu može angažovati glumce koji će pristati da tumače srpske zločince upola cene. U skladu sa ovim savetom, Đavolina je poslala svoje saradnike zadužene za kasting u srpsku prestonicu sa zadatkom da joj na osnovu izgleda odaberu tri grupe glumaca, jer je želela da u svom filmu ima srpske vojnike koji izgledaju zlo, ludo i glupo. - Hoću zlikovce, psihopate i budale. Hoću prave Srbe! Od kandidata koji su joj njeni sarаdnici predložili, ona je lako izvršila izbor iz druge i treće grupe odlučivši se za Gorana Jevtića i Nikolu Đurička, ali je zbog nedovoljno zlikovačkog izgleda srpskih glumaca iz prve grupe bila prinuđena da nosioce tih rola potraži u Federaciji BIH. Tako su uloge srpskih vojnika zločinačkih lica dobili Sarajlije Ermin Sijamija i Feđa Štukan. 

Osim traženih fizičkih predispozicija, njih dvojica imali su još nešto što je bilo takođe značajno za uverljivo tumačenje ovakvih rola, a to je neposredno ratno iskustvo. Obojica su učestvovali u bosanskom ratu kao vojnici Armije bosanskih muslimana, a Štukan je kao specijalac proveo dve godine u, kako sam kaže, najžešćim borbama. Ali već posle dve godine je shvatio da on kao ateista ne može da učestvuje u verskom ratu, pa je uspešno odglumio ludilo i bio demobilisan (tada je i shvatio da ima velikog talenta za glumu i opredelio se da mu to bude životni poziv). Ostalo je nepoznato da li je prethodnom rečenicom Feđa Štukan začinio svoj CV koji je predao Đavolini jer nije bio siguran da će mu samo faca biti dovoljna da dobije ulogu u filmu, ili ga je Sveta Anđelina Mirotvorka naterala da je naknadno ubaci u svoju biografiju na zvaničnom sajtu filma kada je saznala za njegovu ratnu prošlost. Ovoj dvojici Sarajlija pridodat je i mađarski glumac Levente Torkoly. 

I tako je Đavolina uspešno kompletirala i prvu, najgrđu i najmonstruozniju grupu srpskih vojnika za svoj film. 

A kao bonus, uleteo je i Branko Đurić, popularni Đuro, koji se očigledno uzalud ponadao da će ponovo glumiti urbanog muslimanskog vojnika rokera kao u Tanovićevoj Ničijoj zemlji, jer je Đavolina izgleda u njegovom liku prepoznala sve tri one gore navedene osobine koje je želela i tražila da poseduju njeni filmski Srbi. 

Iako je mnoge srpske fanove Top liste ova Đurina uloga žestoko razočarala, ipak je manje zlo od njegove serije Naša mala klinika kojom nas je jedna strana televizija sa nacionalnom frekvencijom terorisala zadnjih par godina.

A Miloš Timotijević i Aleksandar Đurica? Kako su oni dobili uloge srpskih vojnika u filmu kada likom ne odgovaraju ni jednom od tri gore navedena Đavolinina kriterijuma? 

To smo saznali kada smo posetili zvanični sajt filma gde smo pročitali da je Miloš glumio šiptarskog teroristu u filmu Stršljen, pa mu je očigledno ova uloga bila najbolja preporuka za rolu srpskog vojnika, ubice muslimanske nejači, dok je Aleksandru Đurici jedini, ali očito dovoljno snažan adut, bio to što je participated in street demonstrations against the war and the regime of Slobodan Milosevic.

I tako je menažerija srpskih zveri bila kompletirana. Sada je trebalo odabrati ovce. Jasmila Žbanić je sasvim logično svojoj koleginici preporučila da glavnu žensku ulogu, silovane muslimanke Ajle, poveri dokazanoj chex veteranki Mirjani Karanović. 

Iako oduševljena Karanovićkinim glumačkim umećem, Đavolina nije prihvatila ovaj predlog uz argument da joj treba mlađe, slađe, nevinije i jadnije žensko stvorenje, takvo koje će kod prosečnog američkog i zapadnoevropskog gledaoca, kome je pre svega bio namenjen ovaj film, probuditi iskreno sažaljenje, a prema njenim mučiteljima i silovateljima gađenje i snažnu mržnju: - Neću staru neuglednu kravu koju šalju u srpsku klanicu, hoću slatko jagnješce. I hoću da bude prirodna!

I tako je Đavolina držeći se dosledno ovog kriterijuma, posle audicije obavljene u Londonu, pronašla svoju glavnu ovcu - Zanu Marjanović. 

Pokazalo se da je njen izbor bio savršen, jer je Zana bila toliko prirodna u filmu da su pojedini kritičari bili ubeđeni da se ne radi o školovanoj glumici, već o naturščiku. Možda su ih na taj zaključak navele i njene čudesno prirodne grudi. 

I ostale ovce u filmu (bosanski muslimani svih polova i uzrasta, jer srpski međedi i vukovi kad kolju i siluju ne biraju), odabrane su po kriterijumu definisanom u Uvodnom slovu našeg bloga. Dakle, što jadnije, bednije i tužnije - to bolje. Predvodi ih prva među jednakima, rođena Sarajka Vanesa Glođo, u ulozi Ajline sestre Lejle. 

Đavolina je od DIY pristupa u radu na svom filmu odstupila jedino angažovanjem direktora fotografije Dina Semlera (Ples sa vukovima, Apokalipto) i kompozitora Gebrijela Jareda (Beti Blu, Engleski pacijent), jedinih pravih profesionalaca u njenom timu, ali ne da bi demantovala novinare koji su zlonamerno pisali da ona snima privatni, amaterski film sa nepoznatim glumcima, već zato što je želela da ILBH bude urađen na potpuno nov i originalan, dotad neviđen način. 

Kritičari su međutim sumnjali da ubacivanje dva profesionalna muzičara u raštimovani amaterski orkestar kojim diriguje naduvana dirigentkinja može da donese dobar rezultat, što se i potvrdilo kada se film pojavio.