PODUNAVSKE ŠVABE (2011)

 

 

 

 

Scenario i režija: Marko Cvejić

Uloge (u igranom delu): Zala Vidali, Milivoje Obradović, Marko Kaćanski

 

Uz saglasnost Zorana Jankovića prenosimo njegovu kritiku ovog igrano-dokumentarnog chexa koja je izvorno objavljena na sajtu Popboks 8.1.2012. godine, u okviru prikaza pod naslovom Priče iz magareće klupe, u kojem je osim Podunavskih Švaba, recenzirao i film Miše Radivojevića Kako su me ukrali Nemci.

Pre nego što započnete sa čitanjem Zoranove kritike Cvejićevog filma, koju na našem blogu prenosimo u celini, na čemu mu se zahvaljujemo, poželjno je da preko donjeg linka na Popboksu overite i njegovu recenziju Radivojevićevog filma, i posebno obratite pažnju na poslednji pasus tog teksta, s obzirom na to da je u direktnoj vezi sa uvodnim delom prikaza Podunavskih Švaba.     

(http://www.popboks.com/article/8499)  

 

 

Podunavske Švabe

 

 

 

Nekoliko krupnih koraka dalje u tom pravcu ide mladi novosadski sineasta Marko Cvejić u svom filmu  Podunavske Švabe. Ovim filmom Cvejić i ekipa problematizuju još uvek nedovoljno rasvetljeno pitanje sudbine nemačkog življa tokom i po završetku Drugog svetskog rata. Sama po sebi, ovo je sasvim legitimna tema i za polemiku i za filmsko viđenje tog pitanja, ali ponovo problem nastaje pri susretu sa realizacijom i završnim učinkom.

Naime, Podunavske Švabe, filmskim merilima gledano, nespretan, nemušt i nekvalitetan film, je prvenstveno parada (auto)šovinizma. Mada, kako smo videli tokom ovih nekoliko poslednjih godina, šovinizam jeste prihvatljiv isključivo ako mu je pridružena i smernica „auto“. Tokom ovih i ovakvih Podunavskih Švaba  čućemo ispovesti preživelih stradalnika iz redova prognanih Folksdojčera, ali Cvejić ne nalazi za shodno niti da priči pruži uvek nužan širi kontekst, niti da sagovornike motiviše da se suoče sa onim što je nemačka/hitlerovska vlast činila u njihove ime, niti uspeva da na ubedljiv i filmski pismen način predoči značaj ove teme u kontekstu srpskog (i nemačkog) sada. Tako, Podunavske Švabe  bivaju raspojasani praznik jednoumlja, samoobmanjivanja, licitiranja upitno uverljivim brojkama i, na koncu, upadljivog sentimentalizma prema nacizmu (tim motivom odlično barata, recimo  vrlo dobar estonski dokumentarac Nazis and Blondes (2008)).  Jedina disonanca dolazi u iskazima i svakako najmudrijeg Ivana Ivanjija, čija je pozicija u priči, naravno, skrajnuta, a njegova pojava služi kao slabašan, možda i protokolarni alibi za ipak nužni, pojavni dualizam mišljenja.

 

 

Stvari još poraznije stoje kada se krene u vaganje viđenog u igranom delu priče tokom kog unuka prognanog Folksdojčera dolazi u Vojvodinu, gde traga za domom svojih predaka, a uz pomoć dobronamernog lokalca (mladića čiju izuzetnost u odnosu na svirepu, krvožednu, mržnjom zaslepljenu i nazadanjačku okolinu spoznajemo tako što ga reditelj predstavlja u prvom mu kadru sa neidentifikovanim knjižuljkom iz Radove edicije Reč i misao u rukama). Njih dvoje će se, gle čuda, zbližiti, ali će pre toga biti žrtve terora razularene srpske mladeži.

 

 

Povlačenjem paralele između partizansko-komunističke odmazde i nasilnosti i bezumnosti njihovih potomaka nad predstavnicima nemačkog življa kroz istorijski i ideološki udaljene decenije istorije dvadesetog veka, Cvejić dolazi do tačke na kojoj mu se mora čestitati na hrabrosti da ustvrdi ono što bi i sagovornici mu ipak oklevali da izreknu – Nemci su tokom i po završetku Drugog svetskog rata bili žrtve samo u Srbiji! Otud ne čudi i dosta bezbrižan osvrt na zanos koji je u dušama Podunavskih Švaba probudio uspon Hitlerovih snaga u matičnoj Nemačkoj, jer je u ovom filmu to prikazano u par minuta, u dosta bezbrižnom tonu i u vidu brze  foto-montažne sekvence u kojoj je nemački nacizam sveden na folkloristički i neškodljivi  nivo odevnih i svečarskih preferenci. Ipak, najporaznije je što igrani deo filma svedoči o potpunom filmskom analfabetizmu autora gde i posveta Radivojevićevim Bubama u glavi  u samom finišu deluje kao puka i besmislena ilustracija događaja i nenamerna sprdnja sa ozbiljnim pitanjima sa kojima se autor dobrovoljno uhvatio u koštac, da bi ih onda svojim odsustvom bazičnih filmskih umeća potpuno obesmislio. Cvejić očito radi u korist svoje štete, ali i teme koju pokreće, te usled autorske nekompetencije podunavske Švabe, među kojima, tu spora nema, većina ne snosi ama baš nikakavu krivicu za zločinjenje ipak daleko malobrojnijih krvnika sa kojima, igrom slučaja,  deli nacionalni kod ili geografsku odrednicu, olako gube mogući oreol istinske žrtve. 

 

 

Apologija zločina, pa bila ona i implicitna, je sama po sebi u izvesnom stepenu zločin, a psiholingvistika (za početnike) nas uči da svaki iskaz u čijem drugom delu sledi „ali“ ukazuje na nevešto prikrivenu neiskrenost govornika u prvom delu rečenice; preživeli Folksdojčeri, sagovornici Cvejića i ekipe mu, u finišu filma u delu u kom se osvrću na Hitlerovu politiku, sebi dopuste nekoliko takvih „ali“, pa i poneko „možda“, tu se pomenu i paušalne kvalifikacije poput „logori smrti“ za podunavske Švabe, pa „pogrom“ (na razgovoru po projekciji filma sam Cvejić je potegao i termin „genocid“!)... to je stvar neukusa i neodgovornosti, ali jeste dopušteno u ličnom diskursu. Još uvek se čeka precizan i nepristrasan istoriografski sud o događajima o kojima je ovde reč, možda na koncu i bude osnova za teške, ali zasad još uvek paušalne/ishitrene ocene koje iznose Cvejićevi sagovornici. Uostalom i može im se, Nemačka je u ponovnom usponu, Srbija na kolenima, a dva zavičajna udruženja Podunavskih Nemaca stoje iza ovog „filma“. Apologije za Cvejića i ovaj njegov uvredljiv dunsterski izveden pamflet nema, baš kao ni ovdašnje vlastodršce koji su odrešili kesu za ovo davanje oduška najcrnjem šovinizmu. A ovdašnjoj publici ostaje nauk da ubuduće pre no što se izloži nečemu ovakvom dobro izuči spisak finansijera, jer je očito došlo vreme kada producentska struktura može da postane i ključna estetska kategorija filma. Nažalost, nažalost, nažalost...
                                                                        Zoran Janković
 

                                                                                      

O tome koliko je bila ubojita Jankovićeva kritika najbolje svedoči reakcija samog autora filma Marka Cvejića, koja je takođe objavljena na Popboksu:

http://www.popboks.com/article/8523

 

 

Ali čitaoci će sigurno imati razumevanja za oštre reči koje je Cvejić upotrebio u ovom tekstu, pa i za pretnje tužbom Jankoviću, kada na sajtu filmske produkcije Mandragora film, koja je realizovala Podunavske Švabe, budu pročitali potresnu ispovest autorske ekipe ovog projekta; jer tada će čuti očajnički vapaj ovih mladih i neshvaćenih umetnika, osuđenih da žive i stvaraju u, kako sami kažu, srednjovekovnoj, narodnjačko-patriotskoj i nacionalističkoj sredini kao što je Srbija, i saznati da su im zbog učešća u projektu Podunavske Švabe ugroženi čak i životi.

 

 

I to samo zbog toga što su se usudili da misle i deluju drugačije – nekonformistički, progresivno, liberalno,  jednom rečju evropski, pa su zato primorani da razmišljaju čak i o napuštanju Srbije i odlasku u zemlje civilizovanog sveta koje neguju demokratski sistem vrednosti, u kojima se ovakav umetnički angažman ceni i afirmiše, a talenat vrednuje na pravi način.
http://www.mandragorafilm.com/#/srb/aktuelno

Najbolju potvrdu za to predstavlja uspeh filma upravo u takvim državama, članicama EU – Nemačkoj, Austriji i Hrvatskoj, što smo na sajtu Mandragore saznali iz izveštaja sa tamošnjih filmskih projekcija, koji svedoče o izvanrednom prijemu filma kod publike i hvalospevima kritike od kojih nam je bila najupečatljivija ona u kojoj su Srbi upoređeni sa kaubojima, a Nemci sa Indijancima.

               

 

A sami članovi Mandragore, autori projekta Podunavske Švabe, pozitivne utiske sa germanske turneje i atmosferu koja ju je pratila, sublimirali su sledećim rečima:

Isto tako, jasno se mogla čuti želja za pozitivnim startom u nemačko-srpskim odnosima na temelju međusobnog poštovanja, buduće orijentacije i otvorenosti u suočavanju s prošlošću.

U samoj Srbiji Podunavske Švabe,  tokom 2012. godine, prikazivane su besplatno u selima i gradovima širom Vojvodine, a projekcije su bile praćene panel diskusijama na kojima su učestvovala najpoznatija imena domaće autošovinističke scene. Na osnovu tih razgovora i njihovih eseja o temi kojom se film bavi, nastala je i knjiga О Podunavskim Švabama čija je beogradska promocija bila upriličena prošle godine u Domu omladine, a na kojoj su, osim samog autora Marka Cvejića, učestvovali i beogradski reditelj Lazar Stojanović i sociološkinja i bivša ambasadorkinja Vesna Pešić (za više Vesninih fotografija sa ovog dešavanja možete takođe posetiti sajt Mandragore).

 

 

Ipak, knjiga u Srbiji nije dobila publicitet koji su njeni autori očekivali s obzirom na temu kojom se bavi,  jer je objavljena u izdanju same Mandragore, a ne od strane najvećeg domaćeg izdavača literature ovoga tipa, kao što je Samizdat B92, koji bi joj sigurno obezbedio snažnu medijsku podršku.

 

 

Nema sumnje da bi u tom slučaju knjiga O Podunavskim Švabama doprla do najšireg kruga čitalaca, kao što se to upravo dešava sa aktuelnim bestselerom ove izdavačke kuće, popularnim fantasy romanom Brankice Stanković Moja priča, koji ozbiljno preti da sa liste najprodavanijih i najčitanijih kiosk izdanja potisne i literarne intimne ispovesti takvih naših književnica kao što su Jelena Bačić Alimpić i Suzana Mančić.

S obzirom na to da je prošlo više od dve godine od prikazivanja Podunavskih Švaba, a da produkcija Mandragora nije realizovala niti najavila nijedan novi film ili projekat ovoga tipa, iskreno smo se zabrinuli da su se upozorenja Cvejića i njegovih kolega ipak ostvarila i da su oni zaista napustili Srbiju u potrazi za povoljnijim ambijentom za svoj stvaralački rad.

A u godini u kojoj je naša država iz budžeta izdvojila za kulturu tek 1 posto, odlazak ovakve grupe umetnika iz zemlje bio bi strahovit udarac za nacionalnu kulturu od kojeg bi se ona teško oporavila.  

 

SIMERIJANAC