Kanjon opasnih igara (1998)

Režija: Vladimir Tadej

Autor rivjua Bobby Peru

IMDb

München, Karl May, gudure, četnici, i još prvi dečji film od osamostaljenja... odmah me je sinopsis sa Film.hr-a primamio. Dok su naši vršnjaci u ratom oslobođenom susedstvu u udarnom terminu na HRTu uživali u prigodnom slim-light chetnixploitation-u, nas su nastavnici vodali po bioskopima na lobotomisanje Lalovićevom eksploatacijom muke (neko ima Jo-Jo, neko ima leukemiju).

Radnja je smeštena u Omiš, splitski grad satelit na ušću reke Cetine, gde Marko Katušić, dečačić od 10ak godina, sa svojom porodicom, drugarima i jednim ostarelim barbom u igri i šali provodi svoje bezbrižno detinjstvo. Iz Minhena u Omiš sa porodicom stiže i Horst Keller koji se sa Markovim ocem, Marinom, poznaje još sa snimanja „Winnetou-a“ 60ih godina po obroncima Dinare. Mlađani Otto i Marko takođe su frendovi i jako se dobro kontaju komunicirajući na čistom hrvatskom. Nakon odgledanog VHSa sa “Winnetou-om”, naprženi na njemačku kaubojštinu, sa svojom družbom odlučuju da krenu u kanjon Cetine, kako bi se, na mestima gde je i snimano, potpuno suživeli sa svojim junacima. Koriste priliku i šibaju u kanjon dok njihovi roditelji odlaze na krstarenje po hrvatskim ostrvima (“-Kad bi vi Hrvati znali što imate – Znamo mi to, ali, nažalost, znaju i drugi, zato se stoljećima moramo branit”)

U isto vreme kanjonu hrle i trojica četnika friško odbegli iz omiškog zatvora. Karakterizacija ovih likova je na visini zadatka jednog dečjeg blockbuster-a: Glupan – Tupan – Vođa bande (Sima, Žika i Vojvoda Beli). Ako se to izuzme, ostali efekti nisu ni za decu. Jeb’o svekar u ‘ladnoj sobi i kostimografkinju i ove manekenke, trojka me više podseća na pirate sa Kariba nego na gibaničare (na koje bi se klindžovi, glavu dajem, mnogo više ježili). Kasnije, provaljujem da zapravo i nije reč o ratnim danima, već da su ovi “ćetnici-teroristi” bivši “Beli Orlovi” (ne naši, već Bokanovi reprezentativci) koji su “popušili Oluju” i verovatno čamili u tami zbog nekih drugih (ne)dela.

Pada noć, trojka se sakriva u jednu pećinu punu naoružanja, dok malci nedaleko od nje pripale vatricu. Spazivši malce oko vatre, teroristi ih zarobljavaju radi otkupa. Sad, kako je ovo film namenjen najmlađoj populaciji i njihovoj zabavi i edukaciji, ni u jednom trenutku ne nailazi se ni na “odreži-nareži-zareži” stil...pada tek po koja “vaspitna”. Ovi hrvatski “čečeni” su , poput zloća iz dečjih holivudskih hitova 80ih, u svojoj stupidnosti čak i simpa: Najgluplji je Sima, koji ne može izbrojati ni broj gas maski koje trebaju njima trojici, zatim sledi Žika, koji umalo ne ubije kundakom jednog od malaca kontajući da je malčeva plastična puška prava, a najinteligentniji je, naravno, vojvoda Beli, koji, krangovski, daje uputstva kako čuvati, vezivati i koristiti malce, ali se i on na kraju zajebe.

Dečaci svojim kornjokomunikatorom uspevaju da jave drugaru i sestrama da su oteti, bradonje ugledaju taj toki-voki, traže otkup, sestre javljaju policiji, a Ivo, jedini od malaca sa bezbedne strane, javlja barba Frani. Tu negde kreće i rasplet ove pričice...Specijalne jedinice hrvatske vojske u saradnji sa plavcima opsedaju prilaze pećini, a hrabri Ivo sa barba Franom kreće u privatnu akciju. Barba Frane, stari lisac, nakon što mu Gospa Sinska otkloni sve nedoumice o tome gde se deca nalaze, seti se prečice koja od Cetine mračnim kanalom vodi do pećine. On hrabro uroni u Cetinu, prokrči kanal, onesvešćuje Simu, bezbedno sprovodi malce do čamca i dinamitom raznosi ulaz u pećinu. Onda nastupaju good guys-i...specijalci hvataju Žiku i Simu, dok mlađani zapovednik policije na oduševljenje uznemirenog Iva bokserskim udarcima razjebe Belog, raspoloženog za aikido. Matorci se vraćaju sa krstarenja ne znajući da su klinci imali žešće zajebanu noć, klinci im se pokvareno osmehuju grleći ih, plavci se sprdaju u obližnjoj kafanici, a specijalci ponosno koračaju rivom. Happy end.

Ovo je jedan od onih filmića koje definitivno ne bi’ preporučio ni deci svog najvećeg neprijatelja (nisu deca kriva), ali ni onom ko bi se upustio u proučavanje standardnog chetnixploitation-a. Istina, postojala je ambicija da se nametljivo prikaže najmlađima ko su chex-i i kakva je njihova uloga međ običnim svetom lojalnom susednoj nam državi, ali je i to odrađeno jednako mizerno kao i cela priča.

Vladimir Tadej, autor istoimene knjige, filma i serije, poznat kao jedan od najjačih scenografa u SFRJ, profilisani reditelj dečjeg filma ali i kratke dokumentarističke forme o domovinskom ratu, po mom mišljenju, nije ponudio ni prosečan propagandni a ni prosečno gledljiv dečji film. Osim predivnih pejzaža cetinjskog kanjona uredno prikazanih, ostalo ne vredi ni po’ kurca. Sva sreća pa na našim državnim televizijama tad nisu postojale odrednice +14/+16....ovome ni -7 ne bi pomogla. Ne gledati!