Evo, najzad(posle duge pauze), i poslednjeg dela – prikaza Jasmilinog putešestvija sa Aidom po svetu, koje na njenu žalost, kao i njenih navijača iz Federacije BiH, Hrvatske, a naročito perjanica Druge Srbije, nije imalo srećan kraj u Los Anđelesu, koji su toliko očekivali.
- Svaka činjenica u filmu „Quo Vadis, Aida?“ je provjerena iz nekoliko izvora. Nisam željela napraviti nijednu materijalnu grešku – tako da film nije „moja“ istina o Srebrenici nego ono što sam u toku istraživanja dobro provjerila - izjavila је Jasmila za NIN.
Koji su to provereni izvori? Pa zna se.
Ko veruje u pravičnost kafkijanskih procesa i presuda, falsifikovane podatke i preuveličane brojeve sudova, institucija i organizacija koje su osnovale i finasirale NATO države, Bil Klinton i Alija Izetbegović, ko veruje svedočenjima Dražena Erdemovića i u filmska bekstva sa streljanja, verovaće i u laži viđene u Jasmilinom filmu i u brojku iz njene posvete na kraju o osam hiljada pobijenih muslimanskih civila.
Za takve ga je i pravila.
A kako Jasmiline „činjenice“ o Srebrenici izgledaju kada se provere iz svih relevantnih izvora (pre svega UN-a i Međunarodnog crvenog krsta), a ne samo iz nekoliko odabranih, i to bez filtera kroz koje su prošli u cenzorskim kandžama kreatora zvanične verzije događaja u Srebrenici, može svako da se uveri.
HILJADU PUTA PONOVLJENA LAŽ POSTAJE SREBRENICA – Priručnik zasnovan isključivo na stranim izvorima
http://predstavnistvorsbg.rs/pdf_dokumenti/2015/info_knjizica_srebrenica_cir.pdf
GENOCID U SREBRENICI – LAŽ KOJA TRAJE
http://uvungelajma.blogspot.com/2023/11/genocid-u-srebrenici-laz-koja-traje.html
Tada čak i izjave zvaničnika i dokumenti američke, britanske i holandske vlade iz ratnog vremena, a posebno zvaničnog Sarajeva i Armije BiH, kao i spisi predmeta haškog tribunala – postaju čvrsti i neoborivi dokazi koji neumoljivo pobijaju i razobličavaju laž zvanu genocid u Srebrenici.
Ko veruje u pravičnost kafkijanskih procesa i presuda, falsifikovane podatke i preuveličane brojeve sudova, institucija i organizacija koje su osnovale i finasirale NATO države, Bil Klinton i Alija Izetbegović, ko veruje svedočenjima Dražena Erdemovića i u filmska bekstva sa streljanja, verovaće i u laži viđene u Jasmilinom filmu i u brojku iz njene posvete na kraju o osam hiljada pobijenih muslimanskih civila.
Za takve ga je i pravila.
A kako Jasmiline „činjenice“ o Srebrenici izgledaju kada se provere iz svih relevantnih izvora (pre svega UN-a i Međunarodnog crvenog krsta), a ne samo iz nekoliko odabranih, i to bez filtera kroz koje su prošli u cenzorskim kandžama kreatora zvanične verzije događaja u Srebrenici, može svako da se uveri.
HILJADU PUTA PONOVLJENA LAŽ POSTAJE SREBRENICA – Priručnik zasnovan isključivo na stranim izvorima
http://predstavnistvorsbg.rs/pdf_dokumenti/2015/info_knjizica_srebrenica_cir.pdf
GENOCID U SREBRENICI – LAŽ KOJA TRAJE
http://uvungelajma.blogspot.com/2023/11/genocid-u-srebrenici-laz-koja-traje.html
Tada čak i izjave zvaničnika i dokumenti američke, britanske i holandske vlade iz ratnog vremena, a posebno zvaničnog Sarajeva i Armije BiH, kao i spisi predmeta haškog tribunala – postaju čvrsti i neoborivi dokazi koji neumoljivo pobijaju i razobličavaju laž zvanu genocid u Srebrenici.
Pod zaštitom svojih moćnih mentora i sponzora Jasmila je iz Sarajeva startovala u trci za Oskara za najbolji strani film.
To je podrazumevalo političku, finansijsku i medijsku podršku i specijalan, povlašćen status na filmskim festivalima, kаo i kod filmskih kritičara od kojih su neki otvoreno lobirali za Žbanićkin film, a pred samu dodelu Oskara i javno pozivali članove Akademije da glasaju za Aidu.
Zbog svega navedenog, Jasmila je imala veliku prednost u odnosu na ostale takmičare, poput Predraga Antonijevića na primer, koji je sa istim ciljem krenuo iz Beograda sa Darom iz Jasenovca, koja nije imala nikakve šanse protiv Jasmiline Aide, niti sa njom mogla da trči ravnopravnu trku, pa je ispala već posle prvog kruga.
To je podrazumevalo političku, finansijsku i medijsku podršku i specijalan, povlašćen status na filmskim festivalima, kаo i kod filmskih kritičara od kojih su neki otvoreno lobirali za Žbanićkin film, a pred samu dodelu Oskara i javno pozivali članove Akademije da glasaju za Aidu.
Zbog svega navedenog, Jasmila je imala veliku prednost u odnosu na ostale takmičare, poput Predraga Antonijevića na primer, koji je sa istim ciljem krenuo iz Beograda sa Darom iz Jasenovca, koja nije imala nikakve šanse protiv Jasmiline Aide, niti sa njom mogla da trči ravnopravnu trku, pa je ispala već posle prvog kruga.
Pisac i publicista Marko Tanasković objašnjava:
- Mit o lažnom genocidu u Srebrenici (u pitanju je ratni zločin kakvih je bilo mnogo, na svim zaraćenim stranama) jeste jedan od kamena temeljaca zapadnog narativa o raspadu Jugoslavije koji se mora po svaku cenu moralno apsolutizovati, pa je samim tim logično i očekivano što je taj film dobio daleko više pažnje i bolje kritike od našeg filma, Dare od Jasenovca, koji govori o pravom genocidu nad Srbima u NDH-a, koji se već više od sedamdeset godina želi umanjiti i sakriti, pa čak i u nekim slučajevima opravdati.
Različit tretman ova dva filmska ostvarenja u svetskim i regionalnim medijima (i to ne samo u rubrikama posvećenim filmu) bio je očigledan iako, naravno, nije bio uslovljen umetničkim, odnosno filmskim razlozima već političkim.
Najbolji dokaz za to bili su politički pamfleti, koji su umesto filmskih kritika objavljeni o Dari iz Jasenovca; naprljavije su napisali kritičari Variety-a i La Times-a Džej Vajsberg i Robert Abel.
Ni na najpoznatijem svetskom filmskom sajtu, Amazonovom IMBD-u, ništa nije prepušteno slučaju. Nakon što su Quo vadis, Aida? i Dara iz Jasenovca započeli borbu za Oskara, njihovi navijači iz regiona i sveta (a naravno i botovi, jer su oba filma bili državni projekti), započeli su na IMDB-u borbu desetkama i jedinicama dodeljujući najviše ocene svom favoritu, a konkurentu, očekivano, najniže. Ovom internet obračunu priključili su se očekivano i Hrvati, na strani svojih starih saveznika iz prethodnih ratova protiv Srba.
Administracija sajta je zbog toga „zamrzla“ dalje ocenjivanje, ali samo Antonijevićevog filma, a zatim i izbrisala čak 30.000 (najviših) ocena koji su mu dodeljeni.
Aidi glasovi, međutim, nisu brisani iako je bilo logično da se isti kriterijumi primene i na Jasmilin film.
„Profesionalni, objektivni i neutralni“ urednici IMDB-a su sa stranice srpskog filma, osim 30.000 glasova, izbrisali i žanrovsku odrednicu “History”, јer ne može film da bude istorijski ako su u njemu Srbi žrtve, čak i kada prikazuje epohu – period Drugog svetskog rata, iako je zasnovan na svedočanstvima preživelih logoraša i zapisnicima sa suđenja ustaškim zločincima, iako je čuveni i svetski priznati američki stručnjak jevrejskog porekla za holokaust, Majkl Barenbaum, pre početka snimanja proverio verodostojnost i potvrdio autentičnost istorijskih podataka na kojima je zasnovan scenario, iako se u filmu pojavljuje nekoliko stvarnih, istorijskih ličnosti, a mnoga ubistava viđena u filmu su se dogodila baš onako kako je i prikazano (kao na primer trovanje srpske dece gasom od strane Ante Vrbana, ili klanje učesnika u ustaškoj verziji igre muzičkih stolica, sa tom razlikom što su u stvarnosti učesnici bila deca a ne odrasli ljudi).
Ali zato ista odrednica – History, sve vreme stoji na stranici Jasmilininog propagandnog pamfleta sa elementima fantasy žanra.
Iz opisa filma, koji je na IMDB stranicu Dare iz Jasenovca postavila scenaristkinja Nataša Drakulić, urednici su izbrisali i prisvojni pridev kojim je bila označena nacionalna pripadnost glavne junakinje, pa je tako Dara od „а 10 year old Serbian girl“, ostala samo „a 10 year old girl“.
%20%E2%AD%90%208.1%20Drama%20War.png)
Hvalospevi za Aidu i Žbanićku pljuštali su ne samo od filmskih kritičara, već i od strane političkih urednika najpoznatijih zapadnih medija (kako elektronskih tako i štampanih) u kojima je sarajevska rediteljka bila čest i rado viđen gost, i pričala o svemu drugom (pogađate o čemu), samo ne o samom filmu.
- Ubijeno je njih 8.372 zbog svog imena. Danas u atmosferi u kojoj fašizam sve više jača, dužnost nam je govoriti o genocidu, da se nikome nikada ne bi ponovio.
U pohvalama Aidi, za strancima nisu zaostajali ni domaći istomišljenici, a naravno ni oni iz komšiluka. Naprotiv.
U domaćim i regionalnim medijima vladala je oštra konkurencija ko će od pripadnika samozvane političke i intelektualne prozapadne, liberalne i antisrpske elite više nahvaliti Jasmilin film, autorku i njene glumce. A politički neutralni, među kojima je bilo i onih koji su inače poznati po oštrim ali objektivnim kritikama za svako propagandno, manipulativno ili jednostavno loše filmsko ostvarenje bez obzira na nacionalnu pripadnost autora – glasno su ćutali. Pa ko bi se usudio da bilo šta kritički kaže ili napiše o ovom filmu, a kamoli da dovede u pitanje njegovu autentičnost kada su ga aminovali takvi autoriteti kao što su Majke Srebrenice kojima je prikazan na premijeri održanoj u Memorijalnom centru u Potočarima.
- A kako će Srbija reagovati na Aidu? - pitali su Jasmilu novinari NIN-a.
- Srbija je za mene veliki broj dragih ljudi sa kojima dijelim istu kulturu, jezik, istoriju. Srbija je u isto vrijeme i zemlja velikog broja ljudi koji podržavaju zločinačke poduhvate o kojima sam svjedočila živeći kao sedamnaestogodišnjakinja u opkoljenom Sarajevu. Od prve Srbije očekujem da će jako voljeti film i da će im biti bitan. I to je za mene najvažnije. A od ove druge ne očekujem ništa.
Baš kao što je Jasmila i očekivala, ta, za nju Prva Srbija, a kod nas poznata kao Druga, dočekala je Aidu ovacijama, a nju samu odama, divljenjem i obožavanjem.
I njene glavne glumce, naravno.
Među najpoznatijim perjanicama srpske autošovinističke scene razvila se oštra i neizvesna borba ko će dodeliti živopisniji kompliment Jasmili i njenom autorskom delu i ko će joj nabaciti više lovorika na glavu, zbog čega su čak i dežurni srbomrsci iz regiona ostali u zapećku, ljubomorni na kreativnost kolega iz Beograda iskazanu u fanatičnom klanjanju Žbanićki i njenom filmskom nedonoščetu.
Pohvale hrvatskih i montenegrinskih političara i javnih ličnosti, pa čak i onih iz Federacije BiH, zvučale su bledo u odnosu na epitete kojima su Aidu i Jasmilu častli i zasipali iz Beograda, pa su tako komšije iz regiona ostali u senci zbog nelojalne konkurencije iz kruga dvojke.
Posebno nadahnuta je bila Biljana Srbljanović:
- Film nije nikakva propaganda, naprotiv, to je jedan film pomirenja, jedan film strašno velike istine i jedno jako veliko umetničko delo.
Naši autošovinisti svih profesija – političari, reditelji, glumci, pisci, novinari i voditelji, laktali su se ko će Žbanićki poslati strasniji i vlažniji virtuelni poljubac i snažniji zagrljaj za ono što je svojim filmom uradila Srbima. I najiskrenije joj poželeti uspeh u trci za Oskara.
Mileni i Bojani pridružila se svetski poznata koleginica (glumica u pokušaju) i pevačica sa Ostrva, poreklom iz južne srpske pokrajine, koju je film posebno dirnuo, jer je, kako se poverila svojim pratiocima na Instagramu, odrastala uz priče o Srebrenici.
Ovo je bila prilika i da neke, tada još uvek nove i mlade face na srpskoj političkoj sceni, izađu iz anonimnosti, etabliraju se i legitimišu.
A za sve ostale, već poznate (makar samo i u krugu dvojke), da još jednom potvrde lojalnost partijskoj liniji i atlantističkoj orijentaciji i pripadnost domaćoj autokolonijalnoj kasti, jer lajkovati Aidu koju obožava „ceo zapadni progresivni i liberalni svet“ je jednostavno u tom društvu stvar dobrog ukusa.
Ovo je Marko Tanasković prokomentarisao na sledeći način:
- Nije problem što ga Zapad i Bošnjaci veličaju, problem je što kod nas određeni ljudi preuzimaju tu mantru, pa već danima prisustvujemo nadmetanju različitih javnih ličnosti u Srbiji koje preko svake mere hvale film i na sav glas navijaju da dobije Oskara, čime valjda misle da dokazuju svoju politički korektnu “objektivnost” i kosmopolitizam. Isti Srbi koji su lupom tražili “Dari” mane i manjkavosti sada su naprasno fascinirani i zaslepljeni “Aidom” do te mere da ne vide nikakve probleme sa scenarijem, glumom, režijom, nedostatkom istorijskog konteksta, brojnim odstupanjima od dokumentovanih činjenica i slično. To je ta dobro poznata jugonostalgičarska i titoistička srpska “objektivnost” koja uvek ispadne na našu štetu. Zanimljivo je da još uvek nisam naišao na tekst ili komentar nekog bošnjačkog intelektualca koji kritikuje i napada “Aidu”, bilo iz “građanskih” bilo iz nacionalističkih pozicija, kao nedovoljno dobru, što je malo neobično imajući u vidu različitost ukusa i velika očekivanja od filma koji obrađuje za muslimane tako osetljivu temu. Oni, za razliku od nas, vrlo dobro znaju i osećaju kada je vreme da svi zajedno stanu u istu kolonu, a to je gotovo uvek ona kolona koja ne želi ništa dobro Srbima.
Čitajući brojne pozitivne kritike o Aidi u stranim medijima i gledajući sve te najviše ocene kojima su je častili kritičari i gledaoci, mogli ste pre gledanja da zaključite da je Jasmila snimila novog Građanina Kejna, Kuma ili s obzirom na temu filma, novu Šindlerovu listu. Kao što je to, naprimer, sugerisao kolumnista poznatog američkog poltičkog magazina Foreign policy.
Меđutim, nakon što ste ga pogledali, naročito ako ste uspeli da ga posmatrate objektivno, odnosno da pokušate da isključite njegovu dominantnu političko-propagandnu komponentu koliko god bila prljava, već ga posmatrate isključivo sa zanatske strane (jer sa umetničke, naravno, ne možete), videćete da nije ništa izuzetno niti posebno (u šta su se upinjali da vas ubede, a i dalje to čine, filmski kritičari, javne ličnosti i ostrašćeni fanovi iz regiona u štampanim i elektronskim medijima i na društvenim mrežama), već da se, osim po političkoj agendi, ovaj film ne razlikuje od većine filmova koji se mogu videti u takmičarskim programima svetskih festivala autorskog filma.
Tada vam postaje jasno da nikakvi filmski a kamoli umetnički kriterijumi, nisu bili zaslužni za sve te panagirike niti presudni za ulazak Aide u najuži izbor za Oskara, kao što uostalom nisu svojevremeno imali nikakav značaj ni za osvajanje Zlatnog medveda u Berlinu, već isključivo politički, odnosno antisrpska agenda tih filmova kojom je Jasmila interpretirala zvaničnu, anglo-američku ili najšire – zapadnjačku verziju rata u Bosni - narativ o srpskoj ulozi (čitaj – agresorskoj i zločinačkoj) i krivici (u slučaju Aide – genocidnih i masovnih ubica, a u slučaju Grbavice – masovnih silovatelja).
Uostalom, tako se i Denis Tanović ogrebao za Oskara.
Ili neko sa zdravim razumom i dobrim ukusom misli da je Ničija zemlja bolji film od Čudesne sudbine Amelije Pulen?
Baš zbog svega toga je Jasmila imala sve razloge da se nada da će joj Srebrenica doneti najprestižniju i najpopularniju nagradu u svetu filma, čime bi njen dugogodišnji pregalački rad u chex žanru bio adekvatno nagrađen, zlatnu statuu koja bi joj bila odskočna daska za karijeru u inostranstvu (јоš projekata i još para), upisala je na kratku ali prestižnu listu najuspešnijih filmskih autora sa ovih prostora, i na kraju – svrstala među najuspešnije ženske reditelje na svetu.
Izvinjavamo se – među najuspešnije rediteljke na svetu, jer kako je rekla u intervjuu za Danas, zahvaljujući njoj je reč „rediteljka“ počela da se koristi u javnom prostoru u BH Federaciji:
- U javnom prostoru u BIH, riječ rediteljica se nije koristila. Ali ja nisam dozvoljavala novinarima u BIH da me zovu reditelj. Danas svi koriste riječ rediteljica i ta riječ je sada sasvim prirodna i u stalnoj je upotrebi. To je sitnica, ali sve počinje od jezika u kojem se također moraš izboriti za poštovanje. Mislim da se svakodnevno na malim i velikim primjera trebamo oslobađati patrijarhata. Jer je to sistem koji je loš i za žene i za muškarce.
A koliki politički značaj bi Oskar za Aidu imao za zvanično Sarajevo, akademski je objasnio profesor dr Hamza Karčić, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu:
- Prikazivanje genocida u Bosni i Hercegovini na ekranu presudno je za dosezanje globalne publike, ali i u borbi protiv poricanja genocida, što je posljednih godina posebno rasprostranjeno. Iako su knjige, akademski članci i novinski izvještaji koji kodifikuju genocid u BiH značajni, medij za dosezanje globalnog je igrani film. Ukoliko film osvoji „Oskara“ to bi bilo od presudnog značaja za priču o Srebrenici.
Jasmilina očekivanja i nadanja su dostigla vrhunac kada je Aida ušla u najjuži izbor, a njene šanse na kladionicama skočile kada je dobila najzvučniju, ali i najmoćniju moguću podršku, i to neposredno pred donošenje odluke Akademije o najboljem stranom filmu. Od Hilari Klinton lično.
To, naravno, nije bilo nikakvo iznenađenje, jer je ovaj film upravo bio inspirisan kuvarskim specijalitetom njenog supruga (nije slučajno Hakija Meholjić Klintonov dolazak u Srebrenicu nakon rata prokomentarisao sledećim rečima: - Zločinac se vraća na mesto zločina u Bosni!), a koji je začinila i sama Hilari.
Jasmila je dobila podršku i svoje američke koleginice Đavoline Žoli, koja nije zaboravila Žbanićkin doprinos promociji njenog rediteljskog debija na Berlinskom filmskom festivalu intervjuom koji je sa njom uradila na premijeri In the Land of Blood and Honey, pa joj je uzvratila na isti način predstavljajući Aidu svetskoj publici kroz ekskluzivni razgovor sa autorkom za magazin Time.
Đavolini se pridružio njihov zajednički kolega, Rade Šerbedžija, koji je izjavio da je Jasmila „koja već ima svoje ime u svetskoj kinematografiji, zaslužila nominaciju jer se bavi pravim stvarima, pravim temama. Hrabra devojka, super filmadžija. Draga osoba. Stojim uz nju, podržavam je.”
A nakon objave nominacija, biranim rečima se oglasila i predsednica Majki Srebrenice Munira Subašić:
- Vrlo je važno da taj film dobije nagradu, ne zbog osvete, već zbog istine i pravde. Bilo bi dobro da na neki način mi žrtve doživimo satisfakciju i da nas na neki način poštuju, jer evo i više od 25 godina nakon genocida postoje i dalje oni koji veličaju ratne zločince, negiraju genocid i šire mržnju.
Ali sve je bilo uzalud – ni Hilari, ni Erdogan, ni Bakir, ni Žolijeva, ni Vajsberg, ni Munira, ni Dua Lipa, ni Zoran Kesić, nisu uspeli da Jasmili donesu toliko željenu zlatnu statuu.
Jasmila, međutim, nije bila u stanju da sportski podnese poraz pa za portal TV Nove izjavljuje:
- Ja bih voljela da ovaj film nikada nisam snimila, da se Srebrenica nije desila, da rat nije počeo i da snimam serije poput "Sex i grad". Ali, na žalost, kod nas je i seks ratno oružje koje se koristilo protiv žena u BIH gdje je 20.000 žena silovano, pa sam o tome napravila film „Grbavica“. Jedva čekam da postanemo društvo u kojem ću se baviti – kao, recimo, moj danski kolega, sjajni reditelj Vinterberg u filmu „Another Round“ – da li je dobro imati 0,05 odsto alkohola u krvi da bi ti bijeli privilegovani život imao smisla.
Pa kako je moguće da Jasmila nije prva protrčala kroz cilj dugoprugaške trke za najbolji film na stranom jeziku u dresu broj 8.372 na kojem velikim slovima piše Srebrenica, dakle, sa tako jakim vetrom u leđa, tako moćnim timom iza sebe i ovako fanatičnim i glasnim navijačima, i to kada je bila samo na korak od njega?
Da li samo zbog toga što je danski takmičar bio bolji finišer i imao moćnije sponzore ili je bilo tu još nečega?
Pa naravno da jeste.
Čak i ako su ozbiljno razmatrali da joj dodele Oskara, članovi Akademije nikad ne bi dozvolili da tako Aidu svrstaju u istu kategoriju sa Šindlerovom listom, Pijanistom, Život je lep i Šaulovim sinom, i time stradanje bosanskih muslimana izjednače ili na bilo koji način približe jevrejskom stradanju u Drugom svetskom ratu, odnosno da jedan ratni zločin, makar i od strane zapadnog establišmenta proklamovan kao genocid, poistovete sa istinskim genocidom koji je bio počinjen nad Jevrejima od strane nemačkih nacista.
Osim toga, ispunjavanje političkih želja zvaničnog Sarajeva više nije na listi prioriteta u glavnom centru svetske moći kao što je to bio slučaj 90-ih kada je urokljivi pogled njihovog svevidećeg oka užareno sevao po Bosni i celom Balkanu, jer je američka administracija 2020. imala mnogo preča posla u Ukrajini (gde je pripremala napad ukrajinske vojske na Donbas), ali i na Bliskom istoku i Pacifiku, pa zato ni njihova filmska filijala u LA-u nije morala da ispuni Jasmilinu najveću želju.
Ni Hilari svojom podrškom nije pomogla Jasmili i njenom filmu, naprotiv – verovatno je i odmogla, jer ona u Demokratskoj stranci više nema uticaj kao nekada, niti u novoj administraciji ima funkciju, a i nosi etiketu demokratskog predsedničkog kandidata koji je izgubio od Donalda Trampa. Bar kod nekih članova Akademije je njena javna podrška Aidi, ili bolje rečeno uputstvo kako da glasaju, sigurno izazvala kontraefekat.
Na Jasmilinu žalost, ponosni vlasnik Nobelove nagrade za mir, i jedan od najpopularnijih bivših američkih predsednika među demokratama, Barak Obama, objavio je svoju listu omiljenih filmova iz 2021. godine na kojoj se našla i Aida, tek na kraju godine.
Ni podrška Žbanićki i BH Federaciji od strane njihovog moćnog saveznika sa Bosfora im u ovoj borbi nije bila ni od kakve pomoći, jer kao što je poznato, turski predsednik zadnjih godina nije najpopularniji NATO partner u Vašingtonu.
Ni Englezi nisu bili darežljivi prema Aidi kao ni njihov stariji brat sa one strane Atlantika, pa je Jasmila i pored nominacije za najbolji strani film i režiju od strane Britanske akademije filmske i televizijske umetnosti, ostala i bez BAFTA nagrade.
Ni na najpoznatijim i najprestižnijim svetskim filmskim festivalima, Sarajevo i Bosna više nisu u modi kao što su bili pre dvadeset pet godina, te su njihovi direktori i članovi žirija sledili svoje holivudske kolege iz LA i anglo-američke političke i ideološke istomišljenike, pa je Aida ostala bez nagrada najvećih svetskih festivala u Kanu, Veneciji, Torontu, pa čak i Berlinu gde je onomad Jasmila trijumfovala i pompezno stupila na chetnixploitation pozornicu.
Zato je Aida dobila samo utešne nagrade i to od strane EU, pa je u Nemačkoj na manifestaciji Evropskih filmskih nagrada (za koju se filmovi kvalifikuju po kriterijumima zasnovanim na Evropskoj konvenciji o kinematografskoj koprodukciji) Žbanićka za svoj doprinos u promociji njihovog narativa o Bosni i Srebrenici nagrađena feliksima za najbolju evropsku rediteljku i film,
kao i novoustanovljenom LUX nagradom Evropskog parlamenta i Evropske filmske akademije, koju je Jasmila osvojila u oštroj konkurenciji sa čak dva filma i primila je prošlog leta u Strazburu zajedno sa predsednicom Majki Srebrenice Munirom Subašić, i to od predsednice Evropskog parlamenta.
Obe su iskoristile tu priliku da pruže podršku Ukrajini, a Jasmila je pozvala svet da na vreme reaguje u Bosni da se i tamo ne bi desila Ukrajina. Pretpostavljate ko bi za tako nešto bio kriv. Dobro, ovaj put nas ipak nije izdvojila kao jedine krivce, već su nam društvo pravili Hrvati:
- Molim vas, vodite računa o zemljama koje nisu članice EU, a žele, poput Bosne i Hercegovine. Mi se suočavamo sa srpskim i hrvatskim nacionalizmom, treba nam Evropska unija da nam pomogne da postane članica i zaštiti naš region, jer će to inače biti novo područje sukoba.
I Jasna Đuričić je od EU komesara nagrađena Feliksom za najbolju glavnu glumicu, jer su EU filmski poslanici posebno cenili njenu spremnost i entuzijazam da se kao Srpkinja obilato popiša po svom narodu.
Uostalom, bilo je sasvim logično i očekivano da EU većinu svojih filmskih nagrada dodeli sopstvenom filmu, ostvarenju u koje su najveće i najuticajnije države EU uložile toliko svojih resursa.
Jasmila je tako morala da se zadovolji samo sa Feliksom, ali pehar filmske lige Evrope (ko se još seća koji film je prošle godine proglašen za najbolji evropski?) ili drvena medalja na holivudskoj olimpijadi (što predstavlja najuži krug nominacija za Oskara) je bila slaba uteha za nju i njen politički sponzorski pul iz Sarajeva, sa kojim je godinu dana ranije sa najvećim ambicijama krenula u bitku za ligu šampiona, odnosno za zlato u LA-u i ništa manje od toga.
Još manje su to bile već unapred dobijene i očekivane nagrade od Holanđana (na festivalima u Roterdamu i Geteborgu), Turaka (u Antaliji) i Poljaka (njihove filmske akademije), ili nagrade Svetske katoličke asocijacije za komunikaciju i Unije agnostika i racionalista.
_(cropped).jpg)
Ipak, nagrade za Aidu u Berlinu podstakle su drugosrbijanske komesare i pojačale njihove ranije apele, koji su nakon neuspeha sa Oskarom bili samo privremeno utihnuli, da nastave da se deru kako najbolji evropski film mora da vidi cela Srbija tako što će ga emitovati nacionalna televizija, RTS.
Sudeći po obrazloženjima takvih zahteva i apela, film bi trebalo prikazati u okviru obrazovnog, a ne kulturno umetničkog programa.
Posebno je sve nasmejao apel tzv. Akademije za razvoj demokratije, NVO-a poslanika Demokratske stranke Balše Božovića:
A kakav je Balša akademik, takvo je i Aida umetničko delo.
Poznati pozorišni reditelj Kokan Mladenović je objasnio da bi nam gledanje ovog filma pomoglo da postanemo normalni:
Naravno da im se pridružila i sama rediteljka Aide ukazavši na značaj takvog čina, koji ne bi bio samo kulturni kao što su neki naivno pomislili, već pre svega istorijski, jer bi se, kako nam je objasnila, na taj način i tek tada završio rat na ovim prostorima:
- Kada bi se to desilo, to bi značilo da je rat završen. Ali mislim da političke snage koje kontrolišu RTS ne žele završiti rat.
Objašnjavajući koji su po njoj razlozi za to, Jasmila je nesvesno dala najbolji opis sebe same i njenih mentora iz Sarajeva:
- Oni profitiraju na pozivima na sukob, na stalnoj lažnoj viktimizaciji koja vodi u nove agresije.
Vesna Pešić nije bila tako ambiciozna kao njeni istomišljenici koji su tražili Aidu na RTS-u – nju bi zadovoljilo i prikazivanje u srpskim bioskopima.
Za neprikazivanje filma u Srbiji Jasmila Žbanić je okrivila i „određene strukture bliske ratnim zločincima“ među kojima je izdvojila Veselina Šljivančanina koga je zbog kritika na račun njenog filma posprdno nazvala filmskim kritičarem.
Ali emitovanje Aide samo na RTS-u ne bi zadovoljilo Jasmilu, jer ona smatra da je neophodno da se film prikazuje i srpskim učenicima, pa tako za CNN1 objašnjava:
- Aida bi se trebala prikazivati već u srednjim školama kako bi se razbio mit o srpskom junaštvu i cijeloj toj lažnoj partrijarhalnoj mitologiji.
Jasmila ni ovaj put nije propustila priliku da napravi paralelu između Srba i nemačkih nacista, pa je na pitanje novinarke Nove kako reaguje na pominjanje Bratunca, odgovorila tako što je uporedila srpske civile koje su u Podrinju izmasakrirali Naser Orić i njegovi koljači, sa nemačkim vojnicima koje su 1941. godine na putu između Gornjeg Milanovca i Kragujevca u borbi ubii partizani i četnici:
– 1969. godine Branimir Janković je režirao film o masakru u Kragujevcu. 2.300 nedužnih ljudi je ubijeno u dva dana u oktobru 1941. Desanka Maksimović je o tom zločinu napisla pjesmu „Krvava bajka“ i to je naslov Jankovićevog filma. Da se ne zaboravi. U Srebrenici je ubijeno preko 8.000 nedužnih ljudi u tri dana. Film je sjećanje na njih. Njemci nisu podigli spomenik u, recimo, Gornjem Milanovcu, njemačkim vojnicima ubijenim 16. oktobra 1941. I da jesu, masakr u Kragujevcu se ne bi moglo poreći, ni relativizirati. Tako je i sa Srebrenicom.
I Emir Hadžihafizbegović nam je dobronamerno ukazao kakav bi civilizacijski napredak prikazivanje Aide donelo Srbiji i našem narodu:
- Onog trenutka kad film Jasmile Žbanić bude premijerno prikazan u Sava centru i kada bude prikazan u nekom banjalučkom prostoru – znaćemo da je politički fašizam krenuo nizbrdo. To je degutanto da takvo remek djelo, zapis, historijski dokument se zabranjuje na dijelu države čiji je to film. Gnušam se toga.
Emira je pogodila i nedovoljna pažnja državnih medija u Srbiji ukazana najboljoj evropskoj glumici Jasni Đuričić:
- Ako to nije vijest da je Jasna Đuričić najbolja srbijanska glumica i da je dobila najveću nagradu u istoriji srbijanske kinematografije, onda ja ne znam šta je!
Sa Hadžihafizbegom se složio njegov beogradski kolega Miki, državni letač, Manojlović:
- Ovdašnji većinski odnos prema filmu "Quo Vadis, Aida?" je tišina i umesto da učimo kako se to radi i čestitamo dobitnicima, većinski ćutimo - poručio je on za NIN.
Šiptarski glumac Alban Ukaj, koji je u filmu glumio Aidinog prijatelja, lokalnog prevodioca za UNPROFOR, podržao je zahteve svojih kolega da se Aida prikaže u Srbiji i RS, s tim što njega ne bi zadovoljilo samo jedno prikazivanje:
- Ja se nadam da će jednog dana neko biti dovoljno jak i biti dovoljno iskren i reći da je trenutak da se na RTS-u u dva termina narednih pet dana prikazuje Quo vadis, Aida.
U Federaciji je izgleda jedino Emiru Suljagiću, direktoru Memorijalnog centra Srebrenica (koji je svog oca poginulog u borbi kod Bratunca 1992. godine, sahranio u Potočarima kao žrtvu “genocida u Srebrenici” iz 1995.), bilo svejedno da li će RTS svojim gledaocima prikazati ovaj film kojim je, naravno, bio oduševljen (- Bogu hvala što je snimljen. Volio bih da ga koristimo u turama u MC Srebrenica), jer on nema iluzija da bi to moglo promeniti Srbe:
- Znamo i vi i ja da se to neće dogoditi. Film je vrlo važan historijski, niko to ne može poreći. Ali mi nakon 25 godina živimo u sjeni toga što je Srbija uradila. Mi molimo Srbiju da između gusala i DNK tehnolgije izabere DNK tehnologiju. Dajte, molim vas, ko ste? Budite mimo svijeta ako hoćete.
I Jasna Đuričić je pozvala državu da dokaže svoju demokratičnost puštanjem Žbanićkinog filma, a i zbog toga što je to izgleda jedini način na koji možemo da ga pogledamo:
- Ako smo mi demokratsko društvo, a vi tvrdite da jesmo, dajte, pustite Quo vadis, Aida da publika vidi o čemu je reč, a nemojte vi da im ga prepričavate. Kako vas nije sramota da ga već danima prepričavate ljudima koji nemaju mogućnost da ga vide.
Za divno čudo, generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević još uvek odoleva. Da li dok to kolonijalni upravnik Srbije Kristofer Hil ne naredi srpskom predsedniku ili dok Pepeljugina maćeha Ursula von der Lajn ne ispostavi našoj delegaciji u Briselu prikazivanje Aide kao jedan od uslova za otvaranje novih registratora, to jest fioka, to jest klastera u procesu našeg godoovskog ulaska u Evropsku uniju?
A prikazivanje Aide na srpskoj nacionalnoj televiziji bilo bi, kako je to vispreno primetio i uporedio profesor sociologije na Beogradskom univerzitetu dr Slobodan Antonić, „jednako prikazivanju nacističkog propagandnog filma iz 1940. godine, Jevrejina Zisa, na izraelskoj nacionalnoj televiziji.“
Ali ako neće RTS, hoće Radio televizija Crne Gore. Emitovanje Aide na montenegrinskom državnom servisu, u decembru 2021. godine, predstavljalo je snažan simboličan gest dokazivanja lojalnosti NATO-u i potvrde atlantističke orijentacije nove montenegrinske vlade formirane nakon zbacivanja sa vlasti Don Mila.
Jasmila je stranim novinarima objašnjavala zbog čega je i prikazivanje Aide u Republici Srpskoj nemoguća misija. Ako bi se distributeri i vlasnici bioskopa usudili da prikažu njen film, Dodikova vlast bi im, kako je rekla, odmah poslala finansijsku inspekciju da ih zatvori, a čak ni emitovanje filma u underground uslovima, u posebnim prostorima i na tajnoj lokaciji, što je bila njena ideja, ne bi bio pametan potez, jer bi vlast platila nekog da im kamenuje poslovne prostorije i bioskope.
Zato očekujemo od samoproglašenog visokog predstavnika za BiH oberlajtnanta Kristijana Šmita, koji je, naravno, čestitao Jasmili na nagradama dobijenim u Berlinu (- Čestitke Jasmili Žbanić, čiji film nije samo prikazao događaje, već je dao i lice žrtvama srebreničkog genocida.), da donese naredbu da rukovodstvo Republike Srpske obezbedi prikazivanje Aide na nacionalnoj televiziji, u udarnom terminu, a zatim i u svim osnovnim i srednjim školama i fakultetima na teritoriji RS, a da tzv sud BiH najstrožim zatvorskim kaznama sankcioniše sve one koji se o to ogluše, kao i sve učenike i studente koji se ne pojave na prikazivanju filma ili za vreme projekcije izađu do toaleta.
Ali nije ni Jasmila blesava. Iako se javno zalaže da se film prikaže u Srbiji i Srpskoj, moli se bogu da se to nikad ne desi, jer ako se tako završi rat (kako je sama rekla), to jest – ako se Srbi kroz kolektivnu seansu gledanja Aide pokaju i pročiste od zla, ako se srpsko društvo nekim čudom iz fašističkog i retrogradnog preobrazi u demokratsko i liberalno, ako se Srbi iz zveri preobraze u normalne ljude, od čega će ona živeti? I šta će snimati?
A kаd smo kod snimanja - sigurno vas zanima šta Jasmila sledeće planira.
Ako ste pomislili da ju je poraz u holivudskom finalu pokolebao i da je odustala od svog oskarovskog sna, prevarili ste se. Ona je već najavila svoj novi film ali i seriju, ovaj put o tzv. opsadi Sarajeva. Izgleda, međutim, da ovu trku neće trčati sama.
Njen glumac i očigledno budući kolega Emir Hadžihafizbeg, obećao je nedavno filmski spektakl o Naseru Oriću, jer kako je nadahnuto govorio voditeljki sarajevskog O kanala, takav heroj odavno zaslužuje svoj film:
- Moramo napraviti film o Naseru Oriću. Da se jednom skine stigma sa heroja odbrane Srebrenice koji je otišao u Hag i oslobođen optužnice.
Vala baš. Da citiramo još jednom profesora Slobodana Antonića:
- Šta mari, Orića je Hag oslobodio, formalno nije ratni zločinac. Ako smo pristali na Žbanićkinu sliku kako Srbi kolju i siluju dok mudžahedini beru cveće i sviraju u harfu, prihvatićemo i film o heroju Naseru.
Nema sumnje da će u Federaciji i ovi projekti dobiti svu podršku, ali ne samo zato što su filmovi chetnixploitation žanra gotovo jedini koji se tamo snimaju, već pre svega zato što lažna i iskrivljena slika o građanskom ratu u Bosni i nedodirljivi mit o srpskim dželatima i muslimanskim žrtvama na kojima se gradi identitet bosanskih muslimana, moraju u Federaciji, regionu i svetu redovno da se održavaju, zalivaju pišaćkom i đubre da se ne bi osušili.
Najavljeni budući chex projekti bh kinematografije su poput fleka od jaja ili farbe koje su Jasmilini i Emirovi istomišljenici razmazivali po muralima generala Mladića u Beogradu i širom Srbije, jer što je istina oštrija i što se više nazire i postaje očiglednija, to laži moraju biti masnije, raznovrsnije, obilnije, i slojevitije, i moraju se bez prestanka nanositi i razmazivati.
Stari kauboj, koji je 2020. godine zaseo u sedlo u Vašingtonu i nasilno preuzeo glavni grad Divljeg zapada, pripadnik je baš one bande koja je Jasmili, a pogotovu njenim mentorima u Sarajevu, najdraža, jer su 90-ih pod njihovom zaštitom jahali, pucali, pljačkali i palili po Bosni, pa je sve moguće u budućnosti.
Možda zato Jasmila sledeći put u LA-u bude imala više sreće, a možda Venecija ili Berlin sledeće godine ugoste lično Nasera Orića kao legendarnu ličnost (koga njegovi obožavaoci porede sa Če Gevarom) čiji će život biti inspiracija za istorijsku ratnu dramu Emira Hadžihafizbegovića.
I možda u tim filmovima ponovo budemo videli staru ekipu na okupu.
Sve je moguće, jer zlo ne spava.
SIMERIJANAC
Ni na najpoznatijem svetskom filmskom sajtu, Amazonovom IMBD-u, ništa nije prepušteno slučaju. Nakon što su Quo vadis, Aida? i Dara iz Jasenovca započeli borbu za Oskara, njihovi navijači iz regiona i sveta (a naravno i botovi, jer su oba filma bili državni projekti), započeli su na IMDB-u borbu desetkama i jedinicama dodeljujući najviše ocene svom favoritu, a konkurentu, očekivano, najniže. Ovom internet obračunu priključili su se očekivano i Hrvati, na strani svojih starih saveznika iz prethodnih ratova protiv Srba.
Administracija sajta je zbog toga „zamrzla“ dalje ocenjivanje, ali samo Antonijevićevog filma, a zatim i izbrisala čak 30.000 (najviših) ocena koji su mu dodeljeni.
Aidi glasovi, međutim, nisu brisani iako je bilo logično da se isti kriterijumi primene i na Jasmilin film.
„Profesionalni, objektivni i neutralni“ urednici IMDB-a su sa stranice srpskog filma, osim 30.000 glasova, izbrisali i žanrovsku odrednicu “History”, јer ne može film da bude istorijski ako su u njemu Srbi žrtve, čak i kada prikazuje epohu – period Drugog svetskog rata, iako je zasnovan na svedočanstvima preživelih logoraša i zapisnicima sa suđenja ustaškim zločincima, iako je čuveni i svetski priznati američki stručnjak jevrejskog porekla za holokaust, Majkl Barenbaum, pre početka snimanja proverio verodostojnost i potvrdio autentičnost istorijskih podataka na kojima je zasnovan scenario, iako se u filmu pojavljuje nekoliko stvarnih, istorijskih ličnosti, a mnoga ubistava viđena u filmu su se dogodila baš onako kako je i prikazano (kao na primer trovanje srpske dece gasom od strane Ante Vrbana, ili klanje učesnika u ustaškoj verziji igre muzičkih stolica, sa tom razlikom što su u stvarnosti učesnici bila deca a ne odrasli ljudi).
Ali zato ista odrednica – History, sve vreme stoji na stranici Jasmilininog propagandnog pamfleta sa elementima fantasy žanra.
Iz opisa filma, koji je na IMDB stranicu Dare iz Jasenovca postavila scenaristkinja Nataša Drakulić, urednici su izbrisali i prisvojni pridev kojim je bila označena nacionalna pripadnost glavne junakinje, pa je tako Dara od „а 10 year old Serbian girl“, ostala samo „a 10 year old girl“.
%20%E2%AD%90%208.1%20Drama%20War.png){kind=small}
Hvalospevi za Aidu i Žbanićku pljuštali su ne samo od filmskih kritičara, već i od strane političkih urednika najpoznatijih zapadnih medija (kako elektronskih tako i štampanih) u kojima je sarajevska rediteljka bila čest i rado viđen gost, i pričala o svemu drugom (pogađate o čemu), samo ne o samom filmu.
- Ubijeno je njih 8.372 zbog svog imena. Danas u atmosferi u kojoj fašizam sve više jača, dužnost nam je govoriti o genocidu, da se nikome nikada ne bi ponovio.
U pohvalama Aidi, za strancima nisu zaostajali ni domaći istomišljenici, a naravno ni oni iz komšiluka. Naprotiv.
U domaćim i regionalnim medijima vladala je oštra konkurencija ko će od pripadnika samozvane političke i intelektualne prozapadne, liberalne i antisrpske elite više nahvaliti Jasmilin film, autorku i njene glumce. A politički neutralni, među kojima je bilo i onih koji su inače poznati po oštrim ali objektivnim kritikama za svako propagandno, manipulativno ili jednostavno loše filmsko ostvarenje bez obzira na nacionalnu pripadnost autora – glasno su ćutali. Pa ko bi se usudio da bilo šta kritički kaže ili napiše o ovom filmu, a kamoli da dovede u pitanje njegovu autentičnost kada su ga aminovali takvi autoriteti kao što su Majke Srebrenice kojima je prikazan na premijeri održanoj u Memorijalnom centru u Potočarima.
- A kako će Srbija reagovati na Aidu? - pitali su Jasmilu novinari NIN-a.
- Srbija je za mene veliki broj dragih ljudi sa kojima dijelim istu kulturu, jezik, istoriju. Srbija je u isto vrijeme i zemlja velikog broja ljudi koji podržavaju zločinačke poduhvate o kojima sam svjedočila živeći kao sedamnaestogodišnjakinja u opkoljenom Sarajevu. Od prve Srbije očekujem da će jako voljeti film i da će im biti bitan. I to je za mene najvažnije. A od ove druge ne očekujem ništa.
Baš kao što je Jasmila i očekivala, ta, za nju Prva Srbija, a kod nas poznata kao Druga, dočekala je Aidu ovacijama, a nju samu odama, divljenjem i obožavanjem.
I njene glavne glumce, naravno.
Među najpoznatijim perjanicama srpske autošovinističke scene razvila se oštra i neizvesna borba ko će dodeliti živopisniji kompliment Jasmili i njenom autorskom delu i ko će joj nabaciti više lovorika na glavu, zbog čega su čak i dežurni srbomrsci iz regiona ostali u zapećku, ljubomorni na kreativnost kolega iz Beograda iskazanu u fanatičnom klanjanju Žbanićki i njenom filmskom nedonoščetu.
Pohvale hrvatskih i montenegrinskih političara i javnih ličnosti, pa čak i onih iz Federacije BiH, zvučale su bledo u odnosu na epitete kojima su Aidu i Jasmilu častli i zasipali iz Beograda, pa su tako komšije iz regiona ostali u senci zbog nelojalne konkurencije iz kruga dvojke.
Posebno nadahnuta je bila Biljana Srbljanović:
- Film nije nikakva propaganda, naprotiv, to je jedan film pomirenja, jedan film strašno velike istine i jedno jako veliko umetničko delo.
Naši autošovinisti svih profesija – političari, reditelji, glumci, pisci, novinari i voditelji, laktali su se ko će Žbanićki poslati strasniji i vlažniji virtuelni poljubac i snažniji zagrljaj za ono što je svojim filmom uradila Srbima. I najiskrenije joj poželeti uspeh u trci za Oskara.
Mileni i Bojani pridružila se svetski poznata koleginica (glumica u pokušaju) i pevačica sa Ostrva, poreklom iz južne srpske pokrajine, koju je film posebno dirnuo, jer je, kako se poverila svojim pratiocima na Instagramu, odrastala uz priče o Srebrenici.
Ovo je bila prilika i da neke, tada još uvek nove i mlade face na srpskoj političkoj sceni, izađu iz anonimnosti, etabliraju se i legitimišu.
A za sve ostale, već poznate (makar samo i u krugu dvojke), da još jednom potvrde lojalnost partijskoj liniji i atlantističkoj orijentaciji i pripadnost domaćoj autokolonijalnoj kasti, jer lajkovati Aidu koju obožava „ceo zapadni progresivni i liberalni svet“ je jednostavno u tom društvu stvar dobrog ukusa.
Ovo je Marko Tanasković prokomentarisao na sledeći način:
- Nije problem što ga Zapad i Bošnjaci veličaju, problem je što kod nas određeni ljudi preuzimaju tu mantru, pa već danima prisustvujemo nadmetanju različitih javnih ličnosti u Srbiji koje preko svake mere hvale film i na sav glas navijaju da dobije Oskara, čime valjda misle da dokazuju svoju politički korektnu “objektivnost” i kosmopolitizam. Isti Srbi koji su lupom tražili “Dari” mane i manjkavosti sada su naprasno fascinirani i zaslepljeni “Aidom” do te mere da ne vide nikakve probleme sa scenarijem, glumom, režijom, nedostatkom istorijskog konteksta, brojnim odstupanjima od dokumentovanih činjenica i slično. To je ta dobro poznata jugonostalgičarska i titoistička srpska “objektivnost” koja uvek ispadne na našu štetu. Zanimljivo je da još uvek nisam naišao na tekst ili komentar nekog bošnjačkog intelektualca koji kritikuje i napada “Aidu”, bilo iz “građanskih” bilo iz nacionalističkih pozicija, kao nedovoljno dobru, što je malo neobično imajući u vidu različitost ukusa i velika očekivanja od filma koji obrađuje za muslimane tako osetljivu temu. Oni, za razliku od nas, vrlo dobro znaju i osećaju kada je vreme da svi zajedno stanu u istu kolonu, a to je gotovo uvek ona kolona koja ne želi ništa dobro Srbima.
Čitajući brojne pozitivne kritike o Aidi u stranim medijima i gledajući sve te najviše ocene kojima su je častili kritičari i gledaoci, mogli ste pre gledanja da zaključite da je Jasmila snimila novog Građanina Kejna, Kuma ili s obzirom na temu filma, novu Šindlerovu listu. Kao što je to, naprimer, sugerisao kolumnista poznatog američkog poltičkog magazina Foreign policy.
Меđutim, nakon što ste ga pogledali, naročito ako ste uspeli da ga posmatrate objektivno, odnosno da pokušate da isključite njegovu dominantnu političko-propagandnu komponentu koliko god bila prljava, već ga posmatrate isključivo sa zanatske strane (jer sa umetničke, naravno, ne možete), videćete da nije ništa izuzetno niti posebno (u šta su se upinjali da vas ubede, a i dalje to čine, filmski kritičari, javne ličnosti i ostrašćeni fanovi iz regiona u štampanim i elektronskim medijima i na društvenim mrežama), već da se, osim po političkoj agendi, ovaj film ne razlikuje od većine filmova koji se mogu videti u takmičarskim programima svetskih festivala autorskog filma.
Tada vam postaje jasno da nikakvi filmski a kamoli umetnički kriterijumi, nisu bili zaslužni za sve te panagirike niti presudni za ulazak Aide u najuži izbor za Oskara, kao što uostalom nisu svojevremeno imali nikakav značaj ni za osvajanje Zlatnog medveda u Berlinu, već isključivo politički, odnosno antisrpska agenda tih filmova kojom je Jasmila interpretirala zvaničnu, anglo-američku ili najšire – zapadnjačku verziju rata u Bosni - narativ o srpskoj ulozi (čitaj – agresorskoj i zločinačkoj) i krivici (u slučaju Aide – genocidnih i masovnih ubica, a u slučaju Grbavice – masovnih silovatelja).
Uostalom, tako se i Denis Tanović ogrebao za Oskara.
Ili neko sa zdravim razumom i dobrim ukusom misli da je Ničija zemlja bolji film od Čudesne sudbine Amelije Pulen?
Baš zbog svega toga je Jasmila imala sve razloge da se nada da će joj Srebrenica doneti najprestižniju i najpopularniju nagradu u svetu filma, čime bi njen dugogodišnji pregalački rad u chex žanru bio adekvatno nagrađen, zlatnu statuu koja bi joj bila odskočna daska za karijeru u inostranstvu (јоš projekata i još para), upisala je na kratku ali prestižnu listu najuspešnijih filmskih autora sa ovih prostora, i na kraju – svrstala među najuspešnije ženske reditelje na svetu.
Izvinjavamo se – među najuspešnije rediteljke na svetu, jer kako je rekla u intervjuu za Danas, zahvaljujući njoj je reč „rediteljka“ počela da se koristi u javnom prostoru u BH Federaciji:
- U javnom prostoru u BIH, riječ rediteljica se nije koristila. Ali ja nisam dozvoljavala novinarima u BIH da me zovu reditelj. Danas svi koriste riječ rediteljica i ta riječ je sada sasvim prirodna i u stalnoj je upotrebi. To je sitnica, ali sve počinje od jezika u kojem se također moraš izboriti za poštovanje. Mislim da se svakodnevno na malim i velikim primjera trebamo oslobađati patrijarhata. Jer je to sistem koji je loš i za žene i za muškarce.
A koliki politički značaj bi Oskar za Aidu imao za zvanično Sarajevo, akademski je objasnio profesor dr Hamza Karčić, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu:
- Prikazivanje genocida u Bosni i Hercegovini na ekranu presudno je za dosezanje globalne publike, ali i u borbi protiv poricanja genocida, što je posljednih godina posebno rasprostranjeno. Iako su knjige, akademski članci i novinski izvještaji koji kodifikuju genocid u BiH značajni, medij za dosezanje globalnog je igrani film. Ukoliko film osvoji „Oskara“ to bi bilo od presudnog značaja za priču o Srebrenici.
Jasmilina očekivanja i nadanja su dostigla vrhunac kada je Aida ušla u najjuži izbor, a njene šanse na kladionicama skočile kada je dobila najzvučniju, ali i najmoćniju moguću podršku, i to neposredno pred donošenje odluke Akademije o najboljem stranom filmu. Od Hilari Klinton lično.
To, naravno, nije bilo nikakvo iznenađenje, jer je ovaj film upravo bio inspirisan kuvarskim specijalitetom njenog supruga (nije slučajno Hakija Meholjić Klintonov dolazak u Srebrenicu nakon rata prokomentarisao sledećim rečima: - Zločinac se vraća na mesto zločina u Bosni!), a koji je začinila i sama Hilari.
Jasmila je dobila podršku i svoje američke koleginice Đavoline Žoli, koja nije zaboravila Žbanićkin doprinos promociji njenog rediteljskog debija na Berlinskom filmskom festivalu intervjuom koji je sa njom uradila na premijeri In the Land of Blood and Honey, pa joj je uzvratila na isti način predstavljajući Aidu svetskoj publici kroz ekskluzivni razgovor sa autorkom za magazin Time.
Đavolini se pridružio njihov zajednički kolega, Rade Šerbedžija, koji je izjavio da je Jasmila „koja već ima svoje ime u svetskoj kinematografiji, zaslužila nominaciju jer se bavi pravim stvarima, pravim temama. Hrabra devojka, super filmadžija. Draga osoba. Stojim uz nju, podržavam je.”
A nakon objave nominacija, biranim rečima se oglasila i predsednica Majki Srebrenice Munira Subašić:
- Vrlo je važno da taj film dobije nagradu, ne zbog osvete, već zbog istine i pravde. Bilo bi dobro da na neki način mi žrtve doživimo satisfakciju i da nas na neki način poštuju, jer evo i više od 25 godina nakon genocida postoje i dalje oni koji veličaju ratne zločince, negiraju genocid i šire mržnju.
Ali sve je bilo uzalud – ni Hilari, ni Erdogan, ni Bakir, ni Žolijeva, ni Vajsberg, ni Munira, ni Dua Lipa, ni Zoran Kesić, nisu uspeli da Jasmili donesu toliko željenu zlatnu statuu.
Jasmila, međutim, nije bila u stanju da sportski podnese poraz pa za portal TV Nove izjavljuje:
- Ja bih voljela da ovaj film nikada nisam snimila, da se Srebrenica nije desila, da rat nije počeo i da snimam serije poput "Sex i grad". Ali, na žalost, kod nas je i seks ratno oružje koje se koristilo protiv žena u BIH gdje je 20.000 žena silovano, pa sam o tome napravila film „Grbavica“. Jedva čekam da postanemo društvo u kojem ću se baviti – kao, recimo, moj danski kolega, sjajni reditelj Vinterberg u filmu „Another Round“ – da li je dobro imati 0,05 odsto alkohola u krvi da bi ti bijeli privilegovani život imao smisla.
Pa kako je moguće da Jasmila nije prva protrčala kroz cilj dugoprugaške trke za najbolji film na stranom jeziku u dresu broj 8.372 na kojem velikim slovima piše Srebrenica, dakle, sa tako jakim vetrom u leđa, tako moćnim timom iza sebe i ovako fanatičnim i glasnim navijačima, i to kada je bila samo na korak od njega?
Da li samo zbog toga što je danski takmičar bio bolji finišer i imao moćnije sponzore ili je bilo tu još nečega?
Pa naravno da jeste.
Čak i ako su ozbiljno razmatrali da joj dodele Oskara, članovi Akademije nikad ne bi dozvolili da tako Aidu svrstaju u istu kategoriju sa Šindlerovom listom, Pijanistom, Život je lep i Šaulovim sinom, i time stradanje bosanskih muslimana izjednače ili na bilo koji način približe jevrejskom stradanju u Drugom svetskom ratu, odnosno da jedan ratni zločin, makar i od strane zapadnog establišmenta proklamovan kao genocid, poistovete sa istinskim genocidom koji je bio počinjen nad Jevrejima od strane nemačkih nacista.
Osim toga, ispunjavanje političkih želja zvaničnog Sarajeva više nije na listi prioriteta u glavnom centru svetske moći kao što je to bio slučaj 90-ih kada je urokljivi pogled njihovog svevidećeg oka užareno sevao po Bosni i celom Balkanu, jer je američka administracija 2020. imala mnogo preča posla u Ukrajini (gde je pripremala napad ukrajinske vojske na Donbas), ali i na Bliskom istoku i Pacifiku, pa zato ni njihova filmska filijala u LA-u nije morala da ispuni Jasmilinu najveću želju.
Ni Hilari svojom podrškom nije pomogla Jasmili i njenom filmu, naprotiv – verovatno je i odmogla, jer ona u Demokratskoj stranci više nema uticaj kao nekada, niti u novoj administraciji ima funkciju, a i nosi etiketu demokratskog predsedničkog kandidata koji je izgubio od Donalda Trampa. Bar kod nekih članova Akademije je njena javna podrška Aidi, ili bolje rečeno uputstvo kako da glasaju, sigurno izazvala kontraefekat.
Na Jasmilinu žalost, ponosni vlasnik Nobelove nagrade za mir, i jedan od najpopularnijih bivših američkih predsednika među demokratama, Barak Obama, objavio je svoju listu omiljenih filmova iz 2021. godine na kojoj se našla i Aida, tek na kraju godine.
Ni podrška Žbanićki i BH Federaciji od strane njihovog moćnog saveznika sa Bosfora im u ovoj borbi nije bila ni od kakve pomoći, jer kao što je poznato, turski predsednik zadnjih godina nije najpopularniji NATO partner u Vašingtonu.
Ni Englezi nisu bili darežljivi prema Aidi kao ni njihov stariji brat sa one strane Atlantika, pa je Jasmila i pored nominacije za najbolji strani film i režiju od strane Britanske akademije filmske i televizijske umetnosti, ostala i bez BAFTA nagrade.
Ni na najpoznatijim i najprestižnijim svetskim filmskim festivalima, Sarajevo i Bosna više nisu u modi kao što su bili pre dvadeset pet godina, te su njihovi direktori i članovi žirija sledili svoje holivudske kolege iz LA i anglo-američke političke i ideološke istomišljenike, pa je Aida ostala bez nagrada najvećih svetskih festivala u Kanu, Veneciji, Torontu, pa čak i Berlinu gde je onomad Jasmila trijumfovala i pompezno stupila na chetnixploitation pozornicu.
Zato je Aida dobila samo utešne nagrade i to od strane EU, pa je u Nemačkoj na manifestaciji Evropskih filmskih nagrada (za koju se filmovi kvalifikuju po kriterijumima zasnovanim na Evropskoj konvenciji o kinematografskoj koprodukciji) Žbanićka za svoj doprinos u promociji njihovog narativa o Bosni i Srebrenici nagrađena feliksima za najbolju evropsku rediteljku i film,
Obe su iskoristile tu priliku da pruže podršku Ukrajini, a Jasmila je pozvala svet da na vreme reaguje u Bosni da se i tamo ne bi desila Ukrajina. Pretpostavljate ko bi za tako nešto bio kriv. Dobro, ovaj put nas ipak nije izdvojila kao jedine krivce, već su nam društvo pravili Hrvati:
- Molim vas, vodite računa o zemljama koje nisu članice EU, a žele, poput Bosne i Hercegovine. Mi se suočavamo sa srpskim i hrvatskim nacionalizmom, treba nam Evropska unija da nam pomogne da postane članica i zaštiti naš region, jer će to inače biti novo područje sukoba.
I Jasna Đuričić je od EU komesara nagrađena Feliksom za najbolju glavnu glumicu, jer su EU filmski poslanici posebno cenili njenu spremnost i entuzijazam da se kao Srpkinja obilato popiša po svom narodu.
Uostalom, bilo je sasvim logično i očekivano da EU većinu svojih filmskih nagrada dodeli sopstvenom filmu, ostvarenju u koje su najveće i najuticajnije države EU uložile toliko svojih resursa.
Jasmila je tako morala da se zadovolji samo sa Feliksom, ali pehar filmske lige Evrope (ko se još seća koji film je prošle godine proglašen za najbolji evropski?) ili drvena medalja na holivudskoj olimpijadi (što predstavlja najuži krug nominacija za Oskara) je bila slaba uteha za nju i njen politički sponzorski pul iz Sarajeva, sa kojim je godinu dana ranije sa najvećim ambicijama krenula u bitku za ligu šampiona, odnosno za zlato u LA-u i ništa manje od toga.
Još manje su to bile već unapred dobijene i očekivane nagrade od Holanđana (na festivalima u Roterdamu i Geteborgu), Turaka (u Antaliji) i Poljaka (njihove filmske akademije), ili nagrade Svetske katoličke asocijacije za komunikaciju i Unije agnostika i racionalista.
_(cropped).jpg)
Ipak, nagrade za Aidu u Berlinu podstakle su drugosrbijanske komesare i pojačale njihove ranije apele, koji su nakon neuspeha sa Oskarom bili samo privremeno utihnuli, da nastave da se deru kako najbolji evropski film mora da vidi cela Srbija tako što će ga emitovati nacionalna televizija, RTS.
Sudeći po obrazloženjima takvih zahteva i apela, film bi trebalo prikazati u okviru obrazovnog, a ne kulturno umetničkog programa.
Posebno je sve nasmejao apel tzv. Akademije za razvoj demokratije, NVO-a poslanika Demokratske stranke Balše Božovića:
A kakav je Balša akademik, takvo je i Aida umetničko delo.
Poznati pozorišni reditelj Kokan Mladenović je objasnio da bi nam gledanje ovog filma pomoglo da postanemo normalni:
Naravno da im se pridružila i sama rediteljka Aide ukazavši na značaj takvog čina, koji ne bi bio samo kulturni kao što su neki naivno pomislili, već pre svega istorijski, jer bi se, kako nam je objasnila, na taj način i tek tada završio rat na ovim prostorima:
- Kada bi se to desilo, to bi značilo da je rat završen. Ali mislim da političke snage koje kontrolišu RTS ne žele završiti rat.
Objašnjavajući koji su po njoj razlozi za to, Jasmila je nesvesno dala najbolji opis sebe same i njenih mentora iz Sarajeva:
- Oni profitiraju na pozivima na sukob, na stalnoj lažnoj viktimizaciji koja vodi u nove agresije.
Vesna Pešić nije bila tako ambiciozna kao njeni istomišljenici koji su tražili Aidu na RTS-u – nju bi zadovoljilo i prikazivanje u srpskim bioskopima.
Za neprikazivanje filma u Srbiji Jasmila Žbanić je okrivila i „određene strukture bliske ratnim zločincima“ među kojima je izdvojila Veselina Šljivančanina koga je zbog kritika na račun njenog filma posprdno nazvala filmskim kritičarem.
Ali emitovanje Aide samo na RTS-u ne bi zadovoljilo Jasmilu, jer ona smatra da je neophodno da se film prikazuje i srpskim učenicima, pa tako za CNN1 objašnjava:
- Aida bi se trebala prikazivati već u srednjim školama kako bi se razbio mit o srpskom junaštvu i cijeloj toj lažnoj partrijarhalnoj mitologiji.
Jasmila ni ovaj put nije propustila priliku da napravi paralelu između Srba i nemačkih nacista, pa je na pitanje novinarke Nove kako reaguje na pominjanje Bratunca, odgovorila tako što je uporedila srpske civile koje su u Podrinju izmasakrirali Naser Orić i njegovi koljači, sa nemačkim vojnicima koje su 1941. godine na putu između Gornjeg Milanovca i Kragujevca u borbi ubii partizani i četnici:
– 1969. godine Branimir Janković je režirao film o masakru u Kragujevcu. 2.300 nedužnih ljudi je ubijeno u dva dana u oktobru 1941. Desanka Maksimović je o tom zločinu napisla pjesmu „Krvava bajka“ i to je naslov Jankovićevog filma. Da se ne zaboravi. U Srebrenici je ubijeno preko 8.000 nedužnih ljudi u tri dana. Film je sjećanje na njih. Njemci nisu podigli spomenik u, recimo, Gornjem Milanovcu, njemačkim vojnicima ubijenim 16. oktobra 1941. I da jesu, masakr u Kragujevcu se ne bi moglo poreći, ni relativizirati. Tako je i sa Srebrenicom.
I Emir Hadžihafizbegović nam je dobronamerno ukazao kakav bi civilizacijski napredak prikazivanje Aide donelo Srbiji i našem narodu:
- Onog trenutka kad film Jasmile Žbanić bude premijerno prikazan u Sava centru i kada bude prikazan u nekom banjalučkom prostoru – znaćemo da je politički fašizam krenuo nizbrdo. To je degutanto da takvo remek djelo, zapis, historijski dokument se zabranjuje na dijelu države čiji je to film. Gnušam se toga.
Emira je pogodila i nedovoljna pažnja državnih medija u Srbiji ukazana najboljoj evropskoj glumici Jasni Đuričić:
- Ako to nije vijest da je Jasna Đuričić najbolja srbijanska glumica i da je dobila najveću nagradu u istoriji srbijanske kinematografije, onda ja ne znam šta je!
Sa Hadžihafizbegom se složio njegov beogradski kolega Miki, državni letač, Manojlović:
- Ovdašnji većinski odnos prema filmu "Quo Vadis, Aida?" je tišina i umesto da učimo kako se to radi i čestitamo dobitnicima, većinski ćutimo - poručio je on za NIN.
Šiptarski glumac Alban Ukaj, koji je u filmu glumio Aidinog prijatelja, lokalnog prevodioca za UNPROFOR, podržao je zahteve svojih kolega da se Aida prikaže u Srbiji i RS, s tim što njega ne bi zadovoljilo samo jedno prikazivanje:
- Ja se nadam da će jednog dana neko biti dovoljno jak i biti dovoljno iskren i reći da je trenutak da se na RTS-u u dva termina narednih pet dana prikazuje Quo vadis, Aida.
U Federaciji je izgleda jedino Emiru Suljagiću, direktoru Memorijalnog centra Srebrenica (koji je svog oca poginulog u borbi kod Bratunca 1992. godine, sahranio u Potočarima kao žrtvu “genocida u Srebrenici” iz 1995.), bilo svejedno da li će RTS svojim gledaocima prikazati ovaj film kojim je, naravno, bio oduševljen (- Bogu hvala što je snimljen. Volio bih da ga koristimo u turama u MC Srebrenica), jer on nema iluzija da bi to moglo promeniti Srbe:
- Znamo i vi i ja da se to neće dogoditi. Film je vrlo važan historijski, niko to ne može poreći. Ali mi nakon 25 godina živimo u sjeni toga što je Srbija uradila. Mi molimo Srbiju da između gusala i DNK tehnolgije izabere DNK tehnologiju. Dajte, molim vas, ko ste? Budite mimo svijeta ako hoćete.
I Jasna Đuričić je pozvala državu da dokaže svoju demokratičnost puštanjem Žbanićkinog filma, a i zbog toga što je to izgleda jedini način na koji možemo da ga pogledamo:
- Ako smo mi demokratsko društvo, a vi tvrdite da jesmo, dajte, pustite Quo vadis, Aida da publika vidi o čemu je reč, a nemojte vi da im ga prepričavate. Kako vas nije sramota da ga već danima prepričavate ljudima koji nemaju mogućnost da ga vide.
Za divno čudo, generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević još uvek odoleva. Da li dok to kolonijalni upravnik Srbije Kristofer Hil ne naredi srpskom predsedniku ili dok Pepeljugina maćeha Ursula von der Lajn ne ispostavi našoj delegaciji u Briselu prikazivanje Aide kao jedan od uslova za otvaranje novih registratora, to jest fioka, to jest klastera u procesu našeg godoovskog ulaska u Evropsku uniju?
A prikazivanje Aide na srpskoj nacionalnoj televiziji bilo bi, kako je to vispreno primetio i uporedio profesor sociologije na Beogradskom univerzitetu dr Slobodan Antonić, „jednako prikazivanju nacističkog propagandnog filma iz 1940. godine, Jevrejina Zisa, na izraelskoj nacionalnoj televiziji.“
Ali ako neće RTS, hoće Radio televizija Crne Gore. Emitovanje Aide na montenegrinskom državnom servisu, u decembru 2021. godine, predstavljalo je snažan simboličan gest dokazivanja lojalnosti NATO-u i potvrde atlantističke orijentacije nove montenegrinske vlade formirane nakon zbacivanja sa vlasti Don Mila.
Jasmila je stranim novinarima objašnjavala zbog čega je i prikazivanje Aide u Republici Srpskoj nemoguća misija. Ako bi se distributeri i vlasnici bioskopa usudili da prikažu njen film, Dodikova vlast bi im, kako je rekla, odmah poslala finansijsku inspekciju da ih zatvori, a čak ni emitovanje filma u underground uslovima, u posebnim prostorima i na tajnoj lokaciji, što je bila njena ideja, ne bi bio pametan potez, jer bi vlast platila nekog da im kamenuje poslovne prostorije i bioskope.
Zato očekujemo od samoproglašenog visokog predstavnika za BiH oberlajtnanta Kristijana Šmita, koji je, naravno, čestitao Jasmili na nagradama dobijenim u Berlinu (- Čestitke Jasmili Žbanić, čiji film nije samo prikazao događaje, već je dao i lice žrtvama srebreničkog genocida.), da donese naredbu da rukovodstvo Republike Srpske obezbedi prikazivanje Aide na nacionalnoj televiziji, u udarnom terminu, a zatim i u svim osnovnim i srednjim školama i fakultetima na teritoriji RS, a da tzv sud BiH najstrožim zatvorskim kaznama sankcioniše sve one koji se o to ogluše, kao i sve učenike i studente koji se ne pojave na prikazivanju filma ili za vreme projekcije izađu do toaleta.
Ali nije ni Jasmila blesava. Iako se javno zalaže da se film prikaže u Srbiji i Srpskoj, moli se bogu da se to nikad ne desi, jer ako se tako završi rat (kako je sama rekla), to jest – ako se Srbi kroz kolektivnu seansu gledanja Aide pokaju i pročiste od zla, ako se srpsko društvo nekim čudom iz fašističkog i retrogradnog preobrazi u demokratsko i liberalno, ako se Srbi iz zveri preobraze u normalne ljude, od čega će ona živeti? I šta će snimati?
A kаd smo kod snimanja - sigurno vas zanima šta Jasmila sledeće planira.
Ako ste pomislili da ju je poraz u holivudskom finalu pokolebao i da je odustala od svog oskarovskog sna, prevarili ste se. Ona je već najavila svoj novi film ali i seriju, ovaj put o tzv. opsadi Sarajeva. Izgleda, međutim, da ovu trku neće trčati sama.
Njen glumac i očigledno budući kolega Emir Hadžihafizbeg, obećao je nedavno filmski spektakl o Naseru Oriću, jer kako je nadahnuto govorio voditeljki sarajevskog O kanala, takav heroj odavno zaslužuje svoj film:
- Moramo napraviti film o Naseru Oriću. Da se jednom skine stigma sa heroja odbrane Srebrenice koji je otišao u Hag i oslobođen optužnice.
Vala baš. Da citiramo još jednom profesora Slobodana Antonića:
- Šta mari, Orića je Hag oslobodio, formalno nije ratni zločinac. Ako smo pristali na Žbanićkinu sliku kako Srbi kolju i siluju dok mudžahedini beru cveće i sviraju u harfu, prihvatićemo i film o heroju Naseru.
Nema sumnje da će u Federaciji i ovi projekti dobiti svu podršku, ali ne samo zato što su filmovi chetnixploitation žanra gotovo jedini koji se tamo snimaju, već pre svega zato što lažna i iskrivljena slika o građanskom ratu u Bosni i nedodirljivi mit o srpskim dželatima i muslimanskim žrtvama na kojima se gradi identitet bosanskih muslimana, moraju u Federaciji, regionu i svetu redovno da se održavaju, zalivaju pišaćkom i đubre da se ne bi osušili.
Najavljeni budući chex projekti bh kinematografije su poput fleka od jaja ili farbe koje su Jasmilini i Emirovi istomišljenici razmazivali po muralima generala Mladića u Beogradu i širom Srbije, jer što je istina oštrija i što se više nazire i postaje očiglednija, to laži moraju biti masnije, raznovrsnije, obilnije, i slojevitije, i moraju se bez prestanka nanositi i razmazivati.
Stari kauboj, koji je 2020. godine zaseo u sedlo u Vašingtonu i nasilno preuzeo glavni grad Divljeg zapada, pripadnik je baš one bande koja je Jasmili, a pogotovu njenim mentorima u Sarajevu, najdraža, jer su 90-ih pod njihovom zaštitom jahali, pucali, pljačkali i palili po Bosni, pa je sve moguće u budućnosti.
Možda zato Jasmila sledeći put u LA-u bude imala više sreće, a možda Venecija ili Berlin sledeće godine ugoste lično Nasera Orića kao legendarnu ličnost (koga njegovi obožavaoci porede sa Če Gevarom) čiji će život biti inspiracija za istorijsku ratnu dramu Emira Hadžihafizbegovića.
I možda u tim filmovima ponovo budemo videli staru ekipu na okupu.
Sve je moguće, jer zlo ne spava.
SIMERIJANAC
No comments:
Post a Comment