QUO VADIS, AIDA? (3.deo)

 

JASMILINA SREBRENICA

U skladu sa omiljenom matematičkom operacijom bosanskih muslimana kada je u pitanju Srebrenica, a to je množenje, na početku filma ćemo od jednog čelnika gradske vlasti čuti da je u gradu 30000 civila iako ih je prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta bilo oko 25000. Jasmila nam pokazuje kako tim, za nju i njene sunarodnike očigledno nedovoljno visokim brojem, barata i pukovnik UN trupa u Srebrenici Karemans koga je, kao što smo rekli, prikazala kao Mladićevog saveznika.

Iako je Srebrenica pre početka rata bila etnički mešovita sredina, sa trećinom srpskog stanovništva, što se promenilo kada je rat počeo jer su Naserove snage tada pobile ili proterale sve Srbe iz grada ( a od onih koji su ostali, do dolaska Vojske Republike Srpske, preživela je samo jedna žena), Jasmilia će u filmu prikazati da u Srebrenici žive isključivo muslimani (jedinu dvojicu Srba videćemo u sceni sa predratne novogodišnje proslave), pa će gledaoci logično zaključiti da su Srbi u Srebrenici došljaci, uljezi i agresori.

Nakon prikaza sastanka gradskih čelnika sa komandom UNPROFOR-a na početku filma, Jasmila će prikazati kako VRS bombarduje Srebrenicu.

Ali neće prikazati kako muslimanski vojnik, pozicioniran usred grupe civila sopstvenog naroda, ispaljuje na srpske pozicije protivtenkovsku granatu, niti kako su 10. i 11. jula bosanski muslimani pucali jedni na druge u Srebrenici i ubijali se (ove žrtve će kasnije biti pripisane Srbima), a što se sve moglo pročitati u pomenutom Debrifingu holandskog Ministarstva odbrane.

Jasmila nam zatim prikazuje kako stanovnici Srebrenice u panici beže pred srpskom vojskom iz grada ka Potočarima.

Ne prikazuje nam kako su mladi muslimani pritom napuštali decu, žene, stare i nemoćne, brinući se samo o sopstvenom spasu, što je šokiralo pripadnike holandskog UNPROFOR-a, koji to pominju na dva mesta u Debrifingu. (strane 53 i 67)

 

JASMILINI SRBI

 

UBICE ŽENA

Odmah po ulasku u Srebrenicu, Jasmilini Srbi počinju sa ubijanjem civila i to prvo žena. Nasumice će izdvojiti jednu staricu i jednu devojku, prisloniti ih uz zid i streljati.

Potom ćemo videti da je od srpske ruke nastradala i ona već pomenuta starica sa pitom u rerni.
Čak ni haški tribunal, a ni tzv. sud BiH nisu optužili srpske komandante i vojnike za streljanje žena u Srebrenici, ali Jasmila Žbanić svojim filmom jeste.
Srbi to nisu činili iako je među zarobljenima u proboju 28. divizije, kao i među onim muslimanima koji su se sklonili u Potočare, bilo žena koje su učestvovale u zločinima Naserove vojske nad srpskim stanovništvom u srednjem Podrinju.
Neke od njih zabeležene su i na video snimcima samih muslimanskih snaga na kojima se vide sa puškama u rukama.

Prema monografiji 28. divizije, u njenom sastavu je bilo oko stotinu pripadnica oružanih snaga Armije BiH a u holandskom Debrifingu se navodi: “lokalne žene, za koje se znalo da su pripadnici Armije BiH, takođe su kasnije viđene u civilnom odelu.“
Ono što je posebno perfidno od Jasmile je što je ovim scenama prikazala srpske vojnike kao ubice muslimanskih starica, a jedina mrtva starica zatečena u Srebrenici kada je srpska vojska ušla u grad, bila je Srpkinja Ivanka Mirković koju su pronašli preklanu u njenoj kući.
Srpska vojska je u osvajanju Srebrenice prošla kroz 47 muslimanskih sela srebreničke i bratunačke opštine kao i 16 srpskih koja su zauzeli muslimani, i za njom nije ostao nijedan ubijen civil.
Jasmila je pripisala Vojsci Republike Srpske i ubistvo gradonačelnika Srebrenice, koji je u filmu streljan zajedno sa ženama, a u stvarnosti je dan ranije zbrisao iz grada zajedno sa ostalim političkim čelnicima Srebrenice na čelu kolone 28. divizije muslimanske vojske.

O smrti jednog od njih (Azema Bajramovića), ali ne od srpskog metka kao kod Jasmile, pisao je Ibran Mustafić:
- Naime, nakon pada Srebrenice, Azem Bajramović je, kao i većina ljudi sa kojima je bio u najbližim odnosima, krenuo preko šume. Uspio je preći sve prepreke, ali, ipak, nije uspio preživjeti. Iako se faktički dokopao slobodne teritorije, ubijen je kada je stupio na slobodno tlo. Znam da vjerovatno nikada neću saznati čiji metak je ugasio Azemov život, ali sigurno znam da četnički nije.

 

LOPOVI

Srpski vojnici u Jasmilinom filmu su najobičnije lopuže – oni odmah nakon ulaska u grad upadaju u kuće srebreničkih muslimana i kradu sve što stignu – ne samo televizore, belu tehniku, zidne satove, već i najobičnije stočiće.

Normalno, jer u planinama i pećinama iz kojih su ispuzali i sišli u civilizaciju, nema nikakvog nameštaja.

Oni muslimanskim seljacima čak otimaju i krave iz ruku.

Ove scene su sigurno posebno iznervirale Srbe iz srednjeg Podrinja jer su upravo njihove, muslimanske komšije iz Srebrenice i okolnih sela nakon svakog napada Naserovih snaga na srpska sela (a nekad i zajedno sa njima), nakon sprovedenog masakra pljačkali sve što su mogli da odvedu, ponesu i natovare - od stoke do letine, zbog čega su ih Srbi tog kraja pogrdno zvali „torbari“. U dokumentarcu Dosije Srebrenica Dalibora Josipovića i Milana Kneževića, mogu se videti i snimci njihovih hordi u pohodima pustošenja srpskih sela.

Uostalom, time su se i sami hvalili, poput pripadnice nevladine organizacije Majke Srebrenice Fadile Mujić, koja je nedavno u intervjuu za MTV Igman ushićeno prepričavala kako je sa ostalim muslimanskim civilima pljačkala Srbe u Kravici na Božić 1993. dok su ih Naserovi borci masakrirali.

https://www.youtube.com/watch?v=9lAa7HgdSiY

 

SILOVATELJI i ŽENOMRSCI

Kakvi su još Srbi u Jasmilinom filmu? Pa kao i u svakom chexu - silovatelji. U filmu ćemo videti jednog starijeg srpskog vojnika kako pred autobusom, cerekajući se, za sebe odvaja jednu lepu i mladu muslimanku.

Holandski vojnici u Debrifingu navode da postoje indicije da su neke muslimanske žene u Potočarima silovane, ali da ne mogu to da potvrde pošto to nisu videli.

A ako ne siluju žene, srpske mizogine šovinističke svinje u Jasmilinom filmu ih napastvuju i seksualno uznemiravaju, tuku, vređaju i ponižavaju.
Pred početak sastanka VRS, UNPROFOR-a i delegacije muslimanskih izbeglica iz Potočara u hotelu Fontana u Bratuncu, srpski vojnik će pod izgovorom pretresa, ispipati njihovu predstavnicu Ćamilu.

A na sastanku ćemo videti kako joj drugi srpski vojnik upućuje pohotni, drski i predatorski pogled, na šta će ona samo preplašeno i posramljeno pognuti glavu.

Treći srpski vojnik, bivši Aidin učenik, grubo će baciti na zemlju svoju profesorku samo zato što je pokušala da spreči da joj Srbi odvedu sinove.

Dok muslimanske žene čekaju evakuaciju iz Potočara, srpski vojnici im psuju majku balijsku i lupaju na stakla autobusa pokazujući im tri prsta.

Srbi će se podsmevati jedinoj ženskoj pripadnici holandskih UN trupa sa puškom.

Komandant Vukova sa Drine Joka sve vreme ignoriše Aidu, jer mu je ispod časti da se obrati jednoj ženi, i to muslimanki, iako ona svojim prevodom omogućava njegov razgovor sa oficirima i vojnicima UN-a. Jednom ipak hoće: - Ti da ćutiš!

Da bi se gledaocima nacrtalo kako srpsko političko i vojno rukovodstvo baš zabole za to što su UN proglasile Srebrenicu bezbednom zonom, Jasmilinin Mladić će na sastanku ignorisati pokušaj Karemansa da ga podseti na specijalni zaštićeni status Srebrenice tako što će ga prekinuti usred rečenice i obratiti se predstavnici srebreničkih muslimana pitanjem šta je po profesiji.

Mladiću je važnija njena stručna sprema od rezolucije UN-a.

 

JASMILIN MLADIĆ U SREBRENICI

 

Jedan od najperfidnijih trikova kojima se Jasmila služi kako bi onome što prikazuje dala legitimitet autentičnosti je manipulacija sa rekonstrukcijom dokumentarnih snimaka iz Srebrenice sa Mladićem u glavnoj ulozi. Kako to radi?

Tako što izabere neki video snimak koji je poznat i javno dostupan (najčešće na Youtube-u), zatim ga u najvećem delu verno rekonstruiše, kako vizuelno tako i u dijalozima (a neke od tih snimaka čak i u potpunosti kao onaj kad Mladić deci deli čokolade), ali one ključne, suštinske replike, izmeni i prekroji tako da ih stavi u funkciju njene političke propagande, dok one koje su za nju štetne i opasne, jednostavno izbaci.

Na taj način Žbanićka zavede gledaoca i zamaskira laž i podvalu koju je napravila i lako mu je prodaje u nekoliko sekundi svakog od tih snimaka. Pa tako gledalac koji je te dokumentarne snimke video ranije na internetu i seća se aktera, ambijenta i nekih rečenica, naročito Mladićevih jer je on u njima uglavnom u centru pažnje, ali nije naravno mogao sve da zapamti jer nije pažljivo gledao niti obraćao pažnju na detalje, kada bude slično tome, gotovo identično, video i prepoznao u Aidi, ne primetivši naizgled nebitne i sitne a u stvari ključne Jasmiline intervencije koje u potpunosti menjaju suštinu izgovorenog, on oduševljeno reaguje: - Pa jeste, stvarno je tako bilo! Gledao sam na snimcima na Youtube-u! Stvarno je Mladić to rekao! Pa ovo je skroz verodostojno prikazano. Ovaj film je sušta istina.

Evo kako to u filmu izgleda:

Jasmila nam kroz ceo film najdirektnije sugeriše kako je evakuacija muslimanskih civila iz Potočara bila rezultat sprovođenja Mladićevog plana etničkog čišćenja, a ne ispunjavanja njihovih molbi i zahteva UN-a kao što je u stvarnosti i bilo, а što najbolje potvrđuju dokumenti samih bosanskih muslimana, kao i predstavnici UN-a, kako pisanim izjavama, tako i onim zabeleženim na video snimcima.

U dokaznom predmetu korišćenom u Hagu D00538 data je hronologija pada Srebrenice od strane službe vojne bezbednosti komande 2. korpusa Armije BiH, iz koje se vidi da je predlog za evakuaciju civila došao od strane samih muslimana a ne od VRS:                                                                                                                             “...Skoro svo civilno stanovništvo iz grada i obližnjih sela dana 11.07.1995. g. je oko 15 sati krenulo prema glavnoj bazi UNPROFOR-a u Potočarima, tako da se do 20 sati tog dana okupilo oko 20.000 izbjeglica u logoru i ispred logora... Četnici su bili udaljeni samo 200-300 m vazdušne linije od izbjeglog stanovništva... I pored toga što nije bio zvanični predstavnik civilnog stanovništva, oko 22,15 Mandžić Nesib uz pratnju komandanta holandskog bataljona i oficira za vezu, dolaze u Bratunac, na pregovore..                                                                                                                          …..Četnicima je predloženo da se odobri bezbedno evakuiranje civilnog stanovništva uz pratnju UNPROFOR-a do slobodne teritorije."

Izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Jasuši Akaši je u telegramu upućenom u sedište UN-a u Njujorku 11. jula izložio predloge za iseljavanje civila iz Srebrenice:

“Moraju se učiniti napori da se postigne dogovor sa VRS kako bi se dozvolilo kompletnom stanovništvu enklave, uključujući i sve muškarce, da odu za Tuzlu. Uz podršku UNHCR, UNPROFOR će pokušati da postigne dogovor sa VRS da sve konvoje za Tuzlu prati osoblje UN.”

U istom telegramu specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN obaveštava nadležne da muslimani žele da odu iz Srebrenice. Takođe je istakao da je predlog sačinjen i u konsultacijama sa bosanskom (muslimanskom) vladom.

Zato je Karemans od svojih nadređenih 11. jula dobio naredbu da u tu svrhu zakaže pregovore sa Mladićem.

Da je evakuacija civila iz Srebrenice sprovedena dobrovoljno i po planu UN-a, u čemu je VRS samo pružala pomoć, potvrđuje i tadašnji načelnik štaba UNPROFOR-a u Bosni, holandski general Kornelis Nikolaj:

"Na dan 11. jula, obavestio sam holandskog ministra odbrane o planiranoj evakuaciji i našoj nameri da koristimo kamione UNPROFOR-a i on se a tim složio. Ova evakuacija je započela u 12:00 sati u sredu 12. jula. Mladić je pretpostavio šta je nužno i obezbedio je mnogo autobusa za ovu svrhu. To je bilo veoma dobro pripremljeno."

Kao i major Franken:

"UN i Mladić su se dogovorili da UN obezbedi dizel gorivo za evakuaciju. To se kasnije i dogodilo. Tom prilikom je Mladić rekao da ne namerava napasti osoblje UN-a. Hteo je da razgovara sa civilnim i vojnim rukovodstvom enklave. Mladić je rekao da evakuacija mora biti na dobrovoljnoj bazi.”

Jasmila, međutim, u filmu predstavlja da su sastanci Mladića sa muslimanskim izbeglicama koje je on navodno inicirao da bi im davao lažnu nadu, odnosno  mogućnost izbora - odlučivanja o njihovoj sudbini, bili zapravo farsa. 

Baš zato su Karemansove i Mladićeve rečenice iz autentičnih snimaka u Jasmilinoj dramatizaciji jednostavno nestale, a zamenjene su onima koji podržavaju njen narativ.
Pa tako u sceni sastanka u hotelu Fontana u Bratuncu, nakon verno prenetih Mladićevih reči da izbeglice mogu same izabrati da li žele da ostanu ili odu, Žbanićka dopisuje Mladiću sledeće reči kojima se obraća Aidinom mužu, kao članu delegacije muslimanskih izbeglica u Potočarima:
- Opusti se profesore, pa biće vam bolje da odete, jel tako?

Posle sastanka, članica delegacije srebreničkih muslimana će Aidinom mužu reći:
- Šta smo mi to s njim dogovorili? On je svoj plan napravio odavno. Kako ne vidiš da je sve ovo bila samo predstava?

Nakon što je Aida od muža, koji se vratio sa sastanka sa Mladićem, saznala da je dogovoreno da se svi evakuišu iz Potočara u Kladanj, na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, ona ga iznenađeno pita:
- Pa zar se ne vraćamo u Srebrenicu?

Kada Aida saopšti izbeglicama u Potočarima rezultate pregovora sa Mladićem, jedan od muškaraca iz gomile poviče: - Zašto se ne vratimo u svoje kuće u Srebrenici?

Ovim se, naravno, implicira da su muslimani želeli da ostanu u Srebrenici, iako je srpska vojska zauzela grad i iako najveći broj njih nije predstavljao domicilno stanovništvo (skoro 9000 Srebreničana je UN evakuisao 93. godine nakon čega je iz Sarajeva to obustavljeno kako bi se izazvala humanitarna katastrofa koja će se korisiti u političke svrhe), već doseljeno iz okolnih mesta i sela pa su zato sami to tražili od UN-a još 9. jula, ali su ih u Jasmilinom filmu zli Srbi iselili protiv njihove volje, odnosno proterali iz rodnog grada.
Iz ovih razloga je iz filma izostao prikaz prvog i najznačajnijeg sastanka Mladića sa Karemansom održanog 11. jula na zahtev UNPROFOR-a, na kojem holandski pukovnik prenosi Mladiću da UN (preko načelnika Štaba UN-a u BiH generala Nikolaja) i same muslimanske izbeglice (lokalne vlasti, 9. jula, pre nego što su otišli iz grada sa trupama 28. divizije), zahtevaju da se izvrši njihova evakuacija iz Potočara.

Tek nakon što Karemans prenese Mladiću da UN i muslimanske vlasti zahtevaju evakuaciju stanovništva na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, srpski general će od njega zatražiti da obezbedi sastanke sa predstavnicima muslimana iz Potočara da bi mu  saopštili svoje zahteve.

Dakle, da odu dobrovoljno, a ne prisilno, što naravno nećemo videti u filmu.

Kao još jedan dokaz da Srbi nisu planirali iseljavanje muslimana iz Srebrenice služi i Odluka o imenovanju civilnog komesara za opštinu Srebrenica koju je doneo predsednik RS Radovan Karadžić:

„...Komesar će obezbediti da civilni i vojni organi sve građane koji su učestvovali u borbi protiv Vojske Republike Srpske, tretiraju kao ratne zarobljenike, a civilnom stanovništvu obezbediti slobodan izbor mesta življenja i preseljenja.“

Filmsku rekonstrukciju ovog sastanka Mladića i Karemansa nećemo videti ni zbog toga što bismo tako saznali da su na zahtev Karemansa upućen njegovim pretpostavljenima u centrali UN-a, NATO avioni bombardovali pozicije vojske Republike Srpske, kao i da su vojnici holandskog bataljona UNPROFOR-a pucali na vojnike VRS pri ulasku u Srebrenicu, pa i na samog Mladića što holandski pukovnik i priznaje.

Prema Debrifingu, 10. jula je komanda holandskog bataljona UNPROFORA-a odredila 15. ciljeva VRS koje NATO treba da bombarduje, a avio udari su sledećeg dana i izvršeni, ali na samo par ciljeva, što još više ide u prilog verziji da je plan zapadnih službi bio da se omogući VRS nesmetan ulazak u nebranjenu Srebrenicu i da srpskoj vojsci u ruke padne desetine hiljada nenaoružanih bosanskih muslimana.
Na video snimku tog prvog sastanka u Bratuncu pukovnik Karemans se pravda Mladiću da on nije tražio od NATO da bombarduje položaje VRS, već da je samo preneo informaciju na terenu komandi UNPROFOR-a preko Sektora istok u Tuzli, a oni centrali u Njujorku koja je donela takvu odluku.

U filmu je, međutim, predstavljeno da Karemans odugovlači sa podnošenjem zahteva svojim pretpostavljenima da izvrše NATO udare po Srbima,  kao i da on nema autoritet da ih izdejstvuje pa da ih zato nije ni bilo.

Na originalnom snimku se vidi i besni Mladić kako nekoliko puta Karemansu postavlja pitanjе zbog čega su Unproforci pucali na njega i njegove vojnike pri ulasku u Srebrenicu, na šta holandki pukovnik ostaje nem.

U Jasmilinom filmu je prikazana pucnjava na Mladića, ali je ostalo nepoznato ko je pucao, jer u toj sceni ne vidimo ni Unproforce niti bosanske muslimane.
Gledaocima ni na kraj pameti ne može da bude da na srpske vojnike i njihovog generala pucaju vojnici UNPROFOR-a, jer ih je Jasmila u filmu prikazala kao njihove saveznike.
Mora da to pijani srpski vojnici šenluče pa su, banditi kakvi jesu, zapucali i po svom generalu.

A sa filmske rekonstrukcije drugog sastanka u hotelu Fontana Žbanićka će izostaviti i Karemansovu rečenicu da u Potočarima gotovo uopšte nema muškaraca (osim staraca), već da 95 % izbeglica čine žene i deca.

Gledajući Jasmilin film gledalac zaključuje da muškarci čine bar trećinu muslimana izbeglih u Potočare, a najviše ih je mladih.

To joj je, naravno, bilo neophodno da bi podržalo zvaničnu laž o osam hiljada pobijenih muslimanskih muškaraca iz Srebrenice od strane Srba, i to civila, jer u filmu, kao što smo više puta rekli, nećemo videti naoružane muslimanske vojnike, pripadnike 28. divizije, niti njihovo zarobljavanje.  

Još jedan način na koji Jasmila manipuliše sa rekonstrukcijom dokumentarnih snimaka sa Mladićem je falsifikovanje mesta i vremena dešavanja i to tako što događaj sa jednog mesta predstavi kao da se desio na drugom mestu i u drugo vreme.
Za to je najbolji primer filmska scena sa Mladićevim govorom srebreničkim ženama, deci i starcima u autobusu pred njihovu evakuaciju iz Potočara u Kladanj.

U filmu će im Mladić reći sledeće:
- Ja vas spašavam. Poklanjam vam život. Sve vam opraštam. Žao mi je što je do ovoga došlo, ali krivi su neki među vama, ja ne.

Ovo jesu bile Mladićeve reči, ali upućene nekom drugom i na drugom mestu - vojno sposobnim muslimanskim muškarcima u Žepi, u autobusima kojima su nakon ulaska VRS u grad, zajedno sa ženama, decom i starcima evakuisani na teritoriju pod kontrolom Armije BIH.

Vojno sposobni bosanski muslimani jasno se vide na tim snimcima.

Tim muškarcima, kojih u Jasmilinoj filmskoj sceni nema, Mladić je rekao sledeće:

- Među vama ima vojno sposobnih. Svi ste bezbedni. Nemojte vi vojno sposobni ponovo na front. Nema oproštaja. Sad vam poklanjam život. Svima vam opraštam. Među vama ima i onih koji su na mene pucali. Ali krivi su neki među vama, ja ne.

U tom kontekstu je jasnija i rečenica „sve vam opraštam“ jer se na dokumentarnom snimku, za razliku od igranog, čuje kako Mladić kaže muslimanskim muškarcima da među njima ima i onih koji su pucali na njegove vojnike, ali da im on i pored toga oprašta.
Zato je i rekao: – Krivi su neki među vama, ja ne.
Tada ova Mladićeva rečenica koju je Jasmila istrgla iz vremena, mesta i konteksta u kojem je izgovorena, dobija pravi smisao.

Jasmila, naravno, nije smela da dozvoli da se u filmu čuju i završne Mladićeve rečenice iz jednog od tih govora u autobusima u Žepi, koje još bolje objašnjavaju njegovu prethodnu, da on nije krivac za to što im se dešava:
- Ovo vam je napravio Alija i njegova banda. Dok je on bio u zatvoru mi smo bili na slobodi. Sad je on na slobodi a mi smo svi u zatvoru.

Kada Jasmilin gledalac, međutim, u filmu vidi i čuje da Mladić oprašta život deci, ženama i starcima, zaključiće da je i njih planirao da pobije, ali ih je eto nekim čudom, ipak poštedeo. A uz to licemerno optužuje nevine civile kao krivce umesto sebe, kako bi jelte trebalo, i kako nam Jasmila sugeriše ovom falsifikovanom video kompilacijom.

- A zašto li ih je poštedeo? - pita se gledalac zbunjen neobjašnjivim činom milosrđa tog srpskog mega monstruma kakvog im je predstavljen u medijima, a sada i u igranom filmu.
Pa da bi pokazao svoju moć, telefonira Jasmila. Kao vrhovno božanstvo zla koje odlučuje o životima ljudi kao da su mravi. Tog dana je jednostavno bio dobre volje pa je prst podigao na gore kao neki rimski imperator kome je eto tako došlo da pokloni život nekom robu u areni.

Kao što je Žbanićka objasnila u intervjuu za BBC na srpskom jeziku:
- On je čovek od krvi i mesa koji se našao u jednoj situaciji gde je vladao životima ljudi i gde je mogao da kaže ko će živeti a ko umreti.

Ne treba zaboraviti ni Jasmilinu rekonstrukciju Mladićevog ulaska u Srebrenicu.

Kada gledalac uporedi ono što je u njoj video sa dokumentarnim snimkom koji je ranije pogledao na internetu i kada prepozna da je 95% toga identično kao i u filmu, naravno da neće posumnjati u autentičnost 5% Jasmilinih dodataka i kukavičijih jaja u kojima će videti Mladića koji preti UNPROFOR-u da će im VRS granatirati bazu, kako se poput preplašenog regruta baca iza bov-a zbog jednog pucnja, kako je okružen sa tri prstena svojih vojnika-telohranitelja, kako vređa i ponižava svoje borce, kako češe muda i kako u Srebrenici režira film o sebi.

Da li se Mladić krio iza svojih vojnika pri ulasku u Srebrenicu, panično bacao u zaklon zbog pucnjave i izigravao reditelja, može svako da se uveri gledanjem originalnog snimka njegovog ulaska u Srebrenicu na Jutjubu.

Kao i da vidi zašto je psovao.

I poslednji, možda i najdrastičniji primer, je Jasmilina filmska rekonstrukcija dolaska delegacije srebreničkih muslimana na sastanak sa Mladićem i Karemansom u hotel Fontana.
Slika govori više od reči. Prvo ide insert iz Jasmilinog filma, a zatim originalni, dokumentarni snimak.

Upravo su te, navodno do detalja istinite filmske rekonstrukcije stvarnih događaja sa Mladićem u glavnoj ulozi, mnogim fanovima Aide i Jasmile na medijima i na društvenim mrežama služile kao glavni argument da je sve prikazano u filmu bilo autentično.
Na tome su u svim intervjuima insistirali i rediteljka i njeni glumci uveravajući nas da treba da verujemo njima, a ne sopstvenim očima i ušima, pa tako Jasmila precizira u razgovoru sa novinarom Danasa:
- U scenama pregovora i drugih situacija generala Mladića, dijalog je skoro pa transkript.

Jasna Đuričić objašnjava britanskim čitaocima u intervjuu za Gardian:
- O Ratku Mladiću u ovom filmu nema ničeg što već nije viđeno na Jutjubu.

Da se podsetimo i šta je na ovu temu rekao Boris Isaković:
- Insistirao sam na tačnom rasporedu reči, da se ne bi protumačilo sve to kao neka moja slobodna interpretacija događaja. Najvažnije od svega je bilo što verodostojnije, dokumentaristički odigrati tih nekoliko scena u kojima se pojavljuje Mladić i to je sve lako proveriti na Jutjub kanalu.

Baš tako, Borise.

 

IZDVAJANJE MUŠKARACA U POTOČARIMA

 

Jedna od ključnih scena u filmu i jedna od najpotresnijih je ona u kojoj srpski vojnici u bazi UN-a u Potočarima odvajaju muškarce od njihovih porodica, trpaju ih u svoje kamione i odvode na streljanje, a među njima su ne samo mnogi maloletni mladići, ili bolje rečeno, dečaci, već i starci.

S obzirom na to da cela srebrenička konstrukcija, pa time i Jasmilina, počiva na aksiomu da su svi pobijeni muškarci bili civili, dakle, potpuno nevini ljudi, koji nikad nisu uzeli oružje u ruke, ni luk jeli ni luk mirisali, kao i da su ubijeni i muslimanski dečaci, a što naravno izaziva najsnažnije emocije kod gledalaca, jasno je zašto su te scene za njih bile teške i mučne.
A istina je bila potpuno drugačija, jer su odlukom komande 28. divizije Armije BiH u Srebrenici, svi muškarci od 16 do 60 godina mobilisani u oružane snage.

Oni koji nisu učestvovali u borbenim dejstvima, bili su u rezervnom sastavu.
Znači, svi oni su bili aktivni vojnici ili rezervisti, a ne samo smotani i nesposobni šmokljani civili kako nam predstavlja Jasmila u filmu i antisrpska propaganda poslednjih 25 godina.

To, naravno, nigde u filmu nećete čuti jer bi se u tom slučaju Jasmilin prevarni konstrukt srušio kao kula od karata.    

U Debrifingu holandskog Ministarstva odbrane, na stranama 45 i 46, stoji:

„Takođe se ispostavilo da se nije uvek moglo prepoznati vojnike Armije BiH kao vojno osoblje. Muškarci koji su prethodno viđeni u uniformama kako se bore, u južnom delu enklave su prepoznati od strane pripadnika holandskog bataljona, kada su se izmešali, obučeni u civilna odela, sa izbeglicama koje su se kretale od Srebrenice prema Potočarima ili kada su primećeni u bazi u Potočarima.

Lokalne žene, za koje se znalo da su pripadnici Armije BiH, su takođe kasnije viđene u civilnom odelu”.

Major Robert Franken, zamenik komandanta holandskog bataljona UN-a, tokom unakrsnog ispitivanja u haškom tribunalu je rekao da je često bilo teško razlikovati naoružane od nenaoružanih muškaraca kada se radi o 28. diviziji.

Na pitanje da li je odsustvo vojne uniforme bilo dovoljno da se dokaže da muškarac nije bio muslimanski borac, on je odgovorio:
- Kao što sam već rekao, bilo je veoma teško prepoznati po uniformi ko je bio u 28. diviziji ili ne.

Na pitanje tužioca: - Dakle, neki od njih su mogli biti u civilu, a istovremeno biti vojnici?
Franken je odgovorio: - Tačno.

Na strani 32 Debrifinga se čak navodi da su i neke od izbeglica u Potočarima bile naoružane.

Indikativno je i da je već pomenuta pripadnica Majki Srebrenice Fadila Mujić govoreći za TV Igman o napadu na Kravicu, rekla kako je svaka muslimanska porodica u Srebrenici imala bar po jednog vojno sposobnog muškarca.

Da podsetimo - u Jasmilinom filmu nismo videli nijednog naoružanog muslimana.

Zbog svega navedenog je i logično da je VRS izdvojila sve vojno sposobne muškarce iz Potočara radi ispitivanja i provere (prema Karemansu ih je bilo oko 750) koje je izvršeno u Bratuncu (Bratunačka brigada posedovala je spisak sa imenima muslimanskih vojnika koji su počinili zločine nad Srbima u Podrinju).

Svedok haškog tužilaštva, britanski general Rupert Smit, koji je u to vreme bio komandant UNPROFOR-a u Bosni, objasnio je u Hagu ovo odvajanje sa vojnog stanovišta:
“…Hoću da kažem da je taj process odvajanja muškaraca, vojno sposobnih muškaraca od ostatka stanovništva u toku i da je to bilo normalno ponašanje kada se zarobi selo, kada se zauzme selo tokom ovog rata i u tom delu Balkana.”

Oni kojima nije utvrđena odgovornost za učešće u masakrima srpskog stanovništva, ili borbenim dejstvima protiv VRS su pušteni, a ostali su odvedeni u srpske logore (najviše u Batković pored Bijeljine) odakle je najveći broj razmenjen za zarobljene Srbe (poput recimo jednog od srebreničkih čelnika Ibrana Mustafića).
Da, neki od njih su streljani, ali ne svi koji su u Potočarima bili izdvojeni, kako nam predstavlja Jasmila u filmu.

To potvrđuju i pisane izjave koje su nakon oslobađanja dali muslimanski borci iz Srebrenice predstavnicima UN-a, Crvenog Krsta, haškom tribunalu ili vojnim i policijskim službama BiH (koje se mogu skenirane naći na internetu), kao što su Bekir Ademović, Nedžad Ahmedović, Sead Hasanović, Sadik Selimović, Idriz Smajlović, Šukrija Tabaković, Sadik Vilić, Fadil Orić ili na primer Samir Fehtić, koji je o svom boravku u srpskom logoru izjavio:
- Nakon pada Srebrenice našao sam se u zarobljeništvu. Prema nama su se ponašali krajnje korektno i humano. Jedan dan je lično došao general Mladić i pitao da li nas ko maltretira, jesmo li dobili vodu i hranu i da će svi koji nisu zločinci biti pušteni. On je svojima zabranio da nas bilo ko maltretira... Kasnije sam pušten i uspio sam da odem i spojim se sa svojom porodicom u inostranstvu.

To su na kraju mogli da potvrde i neki od Jasmilinih statista iz Srebrenice koji su, kako je rekla novinarima, bili zarobljeni od strane VRS u Potočarima, pa su joj na snimanju na osnovu svog iskustva davali sugestije za filmske scene izdvajanja i zarobljavanja muslimanskih muškaraca.
I gle čuda - i oni su preživeli „genocid.“
Da su Srbi planirali da počine genocid nad muslimanima u Srebrenici, ne bi ih ispitivali radi utvrđivanja odgovornosti, niti među njima pravili selekciju, već bi pobili sve zarobljene muškarce iz Potočara.
Zato i Jasmila sama sebi puca u nogu scenom u kojoj Hadžihafizbegovićev Joka, vođa Vukova sa Drine, upada u Srebrenicu sa spiskom u ruci.

Što se tiče laži da su u Potočarima od svojih porodica odvajana i streljana deca osnovnoškolskog uzrasta, nju je demantovao i sam haški tribunal koji u procesu protiv generala Krstića priznaje da su „sistematski ubijani samo vojno sposobni muškarci.“

Eto kako se u svom scenariju Jasmila pridržavala činjenica i kako izgleda njena dramatizacija onoga što se u Srebrenici zaista desilo.

Žbanićka nije htela Srbima da prizna ni da su smrti poštedeli i starce koje su iz Potočara evakuisali zajedno sa ženama i decom, pa je u filmu prikazala kako srpski vojnici pred autobusima odvajaju od porodica i odvode sa sobom čak i dede koji jedva hodaju od starosti.

Iako ni Hag nije mogao da dokaže da je Mladić (koji je nakon organizovane evakuacije civila iz Potočara otišao u Srbiju gde je boravio od 13. do 17. jula) planirao niti naredio streljanje srebreničkih muslimana, Jasmila ga je u filmu predstavila kao glavnog tužioca, sudiju i dželata srebreničkih muslimana koji je njihov pokolj planirao od početka, a taj plan razrađivao dok im je na sastanku u hotelu, cinično se smeškajući, davao lažna obećanja i nadu da će ih poštedeti.
Dok njegovi vojnici ispred autobusa odvajaju muslimanske muškarce, Mladić će upitati Karemansa: - A gde je vaš plan?

RANJENICI

 

U bazi UN-a videćemo i ranjenike, ali kod Jasmile oni nisu ranjeni kao vojnici u borbi sa srpskom vojskom, već isključivo kao civili u svojim kućama od srpskih granata ili su se, kako je jedan od njih rekao srpskom komandantu, sami povredili dok su sekli drva.

Srbi će dozvoliti Unproforcima da ih evakuišu,  ali će holandski doktor poveriti Aidi da ni jedan od tri kamiona sa ranjenicima nije stigao do bolnice.

A bilo je potpuno suprotno – po Debrifingu holandskog bataljona UN-a, u njihovoj pratnji, konvojem od sedam vozila, muslimanski ranjenici (njih 54) evakuisani su 12. jula iz Potočara. 34 u bolnicu u Bratunac, a ostali u Kladanj. Jedan od njih je tokom transporta podlegao ranama, ali nijedan nije bio ubijen.
Preostalih pedesetak predati su 17. jula Međunarodnom komitetu crvenog krsta, a sedmoricu ranjenh muslimanskih vojnika iz te grupe je VRS proglasila ratnim zarobljenicima. VRS je tražila saglasnost holandskog lekara da se oni transportuju u bolnicu u Zvornik radi daljeg tretmana na šta on nije imao primedbe. U Debrifingu (strana 61) jasno piše da „nije poznato da li su oni tamo i stigli“, a ne da nisu stigli, kako Jasmila falsifikuje u filmu.
Oficir holandskog bataljona UN-a u Potočarima, anesteziolog Šuten, izjavio je 27. jula 1995. godine amsterdamskom listu Het Parol da nije video nikakav masakr nad muslimanima, da je obišao njihove ranjenike u bolnici u Bratuncu i lično se uverio da su srpski lekari prema njima vrlo korektno postupali.
U Debrifingu između ostalog stoji da je holandski lekar prisustvovao i saslušanjima ranjenih muslimanskih zarobljenika od strane VRS, ali da ni jedan od njih nije bio tučen ni maltretiran.
O ovome su svedočili i sami muslimanski vojnici nakon oslobađanja, kao na primer Džemo Gračanlić koji u izjavi za MUP Službe državne bezbednosti BiH, sektor Tuzla, u oktobru 96. godine potvrđuje da su srpske medicinske sestre previle muslimanske ranjenike u bolnici u Bratuncu, a srpski doktor (Vujić) se brinuo o njima i da su dobili hranu i sokove. Osim toga, rekao je da ga niko nije tukao niti da je bio očevidac zlostavljanja ili ubistava drugih ranjenika. I ranjenik Aziz Hasemović, koji je iz logora Batković kasnije razmenjen, nakon oslobađanja je dao izjavu (Crvenom krstu) da nije video nikakav zločin.
Čak i pretresno veće haškog tribunala u predmetu protiv generala Krstića prihvata da je jedan broj ranjenih muslimana bio lečen u srpskim bolnicama nakon zarobljavanja.

 

EGZEKUCIJA

 

Dolazimo i do scene streljanja muslimanskih muškaraca u bioskopu u nekom neimenovanom srpskom mestu u blizini Srebrenice.

Lako je bilo zaključiti da ova scena predstavlja rekonstrukciju streljanja zarobljenih muslimana u Domu kulture u Pilici, kraj Zvornika, koje je Vojska Republike Srpske navodno izvršila 16. jula. 

Koliko god apsurdno izgledale sekvence u kojima Srbi potrpaju gomilu ljudi u bioskop usred naseljenog mesta, neke od njih nateraju da se popnu na binu, a onda iz prostora za projektore, zapucaju po njima (u filmu bi s obzirom na visinu i pravac pucanja ti hici mogli da idu jedino preko njihovih glava), Jasmili se ne može prigovoriti da je mnogo toga što ste ovde videli izmislila, jer je to približno zvaničnoj verziji ubistva muslimanskih muškaraca u Pilici koju je ustanovio haški tribunal i na osnovu koje je osudio Srbe koje je za to okrivio.

Uz jedan dodatak, koji u Jasmilinom filmu nećemo videti. Naime, Srbi su po Hagu u Dom kulture u Pilici zatvorili oko 500 zarobljenih muslimanskih muškaraca i pobili ih iz automatskih pušaka, ali i bombama. Ostalo je nerazjašnjeno da li su i bombe bacane iz otvora za projektore, ili ubacivane kroz prozore ili vrata, ili sve to zajedno.
Dakle, jedna vojska usred mesta punog naroda, na takav način, u takvoj prostoriji, pokušava da likvidira toliki broj zarobljenika, i pored mnogobrojnih svedoka takvog zločina, i pored toga što bi bilo teško svakog od njih smrtno pogoditi, potom podjednako teško u gomili zbijenih i naslaganih tela proveriti da li su svi pobijeni, pa ih u zavisnosti od toga dokrajčiti, a još teže ta raskomadana tela iznositi, utovarati na vozila i zatim transportovati do mesta na kojima će biti zakopana. A o logističkoj noćnoj mori uklanjanja tragova takvog masovnog zločina u zatvorenom prostoru, da i ne govorimo.
Posebno treba imati u vidu da je po haškom tribunalu, ali i tzv. sudu BiH, koji je podržao ovo stanovište, ovo bilo planirano i organizovano ubistvo, naređeno i nadgledano od strane samog vrha vojno-bezbednosnih struktura VRS, a ne čin grupice pijanih i drogiranih rezervista koji su ga izvršili u afektu i na svoju ruku.
Još misterioznije je to što se VRS ni godinu dana nakon tog navodnog masovnog ubistva nije pobrinula da ukloni materijalne dokaze takvog zločina, odnosno fizičke tragove ili makar da se opere krv iz prostorije, ako već nije ceo Dom kulture eksplozijom uništen što bi bio jedini način da se to bar donekle uradi, već su se čekali haški istražitelji da u septembu 96. godine na licu mesta sa podova i zidova Doma skidaju delove tela i kostiju.
Simptomatično je i to da je prostorija u koju su navodno bacane bombe, čudesno odolela tom bombaškom napadu.

Ni Hag, a ni tzv sud BiH nisu uspeli da utvrde ko su bili izvršioci ovih ubistava, čak ni koja jedinica VRS, niti da pronađu bar jednog svedoka koji ih je video, ili bar nekog ko je o tome bio spreman lažno da svedoči.
Ni oni koji su svedočili u postupcima pred haškim tribunalom i tzv. Sudom BiH da su čuli pucnjavu i videli leševe, nisu pomogli održavanju zvanične verzije o ubistvu zarobljenika u Domu kulture u Pilici uverljivom. Naprotiv.
Pa tako upravnik vojne ekonomije Branjevo Radivoje Lakić izjavljuje da je pucnjava u Domu kulture trajala sat, dva, pola sata, tri sata, da nije siguran, dok rezervni policajac Petar Jurošević svedoči da je pucnjava trajala od pet do deset minuta, da bi na drugom svedočenju pred tzv. sudom BiH izjavio da je trajala pola sata.
Jurošević je davao različite izjave i u vezi sa ubijenim muslimanima jer je na jednom procesu rekao da je kada je ušao u Dom video da su svi bili mrtvi, da bi na drugom izjavio da je u sali nakon pucnjave bilo puno živih, pa su morali da budu dotučeni.
Najapsurdnija je njegova izjava da su Srbi prvo bacili bombe na svoje žrtve, a potom ih opljačkali. Znači, umesto da ih prethodno pretresu i oduzmu im sav novac i nakit, Srbi ih prvo raznesu, da bi onda sa poda i zidova pokupili i sastrugali krvave ostatke njihovih dragocenosti. Ili su možda novčanice bile otporne na eksploziv, baš kao i pasoši terorista Al-Kaide iz Njujorka 11. septembra.
I Jasmila je shvatila da bi u bombaški napad na muslimane u bioskopu malo ko od njenih gledalaca poverovao, pa je zato rešila da iz filmske verzije masakra u Pilici, izostavi ručne bombe.

 

NEKAŽNJENI ZLOČINI

Dolazimo i do kraja filma.
Nakon završetka rata, Aida se vraća u Srebrenicu i na svoj užas, u stanu zatiče ubicu svojih najmilijih – srpskog komandanta Joku sa njegovom mladom ženom i detetom.

Jasmila je malog sina srpskog bračnog para ubacila u film kako bi naglasila tragediju srebreničke majke Aide, koja će na svu muku još morati da bude i učiteljicа detetu čiji otac je pobio njenu decu.

Jokina žena, sa krstom oko vrata naravno, daće Aidi kutiju sa porodičnim fotografijama koje je pronašla u stanu.
Aida joj se žali da niko neće da joj kaže gde su njeni zakopani.

Ali Srpkinja odgovara ćutanjem i to sa licem koje dovoljno govori (Joka ih je pobio, naravno da zna gde su pokopani).

Aida traži od nje da se ona i njena porodica što pre odsele iz stana, a ova joj odgovara da ne zna koliko bi za nju bilo bezbedno se vrati.

Pa naravno, Srbi su pobili tolike muslimanske muškarce i žene u Srebrenici, pa zašto ne bi ucmekali i jednu njihovu učiteljicu, naročito što tolike srpske učiteljice u Republici Srpskoj rade sa nepunim fondom časova pa će joj lako naći zamenu.

Cela ova scena Aidinog povratka ima još jednu očiglednu konotaciju – ona sugeriše da su Srbi ostali nekažnjeni za svoje zločine u Srebrenici pa umesto da trunu pod zemljom ili u zatvoru na doživotnim robijama, oni okrvavljenih ruku slobodno žive na mestu zločina kao obični građani, kao da ni za šta nisu krivi, baškare se u kućama svojih žrtava i uživaju sa svojom decom i ženama u mirnom porodičnom životu.

- Naše srpske komšije su nekažnjene ubice naših civila - poručuje Jasmila ovim kadrovima. - Zar ćemo to dozvoliti?

Za one koji to nisu razumeli, Jasmila je objasnila u intervjuu za Danas:
- Aida se vraća u Srebrenicu. Mnoge žene nisu jer nisu mogle podnijeti činjenicu da svaki dan gledaju na ulici ljude koji su im odveli djecu.

A za BBC na srpskom:
- Da ne spominjem koliko ljudi skriva te zločine da ne bi morali da odgovaraju na njih.

Zato na kraju filma i nećemo videti informaciju da je Mladić, ili bilo koji srpski politički i vojni čelnik, osuđen za Srebrenicu.
A u zadnjih 25 godina, pod optužbom, odnosno izgovorom da je odgovoran za zločin u Srebrenici, kidnapovan je i na dugogodišnje kazne zatvora i 5 doživotnih robija osuđen celokupan državni i vojni vrh Republike Srpske, kao i svi oficiri za koje su haški tribunal i tzv. sud BIH odlučili da treba da budu krivi za Srebrenicu.

General Radislav Krstić na primer, osuđen je na 35 godina zatvora, iako je haški tribunal potvrdio da nije proveo više od jednog sata na području na kojem su se desila streljanja, da nije izdao nikakvo naređenje za to, a da je pred zauzimanje Srebrenice izdao naređenje da se civili i vojni zarobljenici tretiraju u skladu sa odredbama Ženevske konvencije.
Osuđeni su čak i oni Srbi koji su spasili hiljade života muslimanskih vojnika, poput komandanta Zvorničke brigade Vinka Pandurevića, koji je odbio da izvrši naređenje Glavnog štaba VRS i umesto da napadne kolonu 28. divizije koja mu je ulazila u zasedu, propustio je bez borbe otvorivši im u Baljkovici koridor prema Tuzli.
Na blaže kazne osuđeni su samo oni pripadnici VRS koji su pristali da svojim lažnim svedočenjima optuže svoje nadređene za izmišljene zločine (poput Momira Nikolića), a neki su za to čak nagrađeni i oslobađanjem od izdržavanja cele zatvorske kazne, poput Dragana Obrenovića, koji je nakon što je izdržao 9 od presuđenih 17 godina, pušten na slobodu „zbog izuzetne saradnje sa haškim tužilaštvom“.
Pripadnik 10. diverzantskog voda VRS Dražen Erdemović, krunski svedok haškog tužilaštva, koji je po sopstvenom priznanju ubio 1200 bosanskih muslimana, pa za to od Haga bio nagrađen sa 5 godina zatvora od kojih je izdržao 3 i po, je naravno, slučaj van konkurencije, nezabeležen u istoriji međunarodnog pravosuđa.
U Hagu, Sarajevu, Beogradu i Zagrebu je za Srebrenicu osuđeno pedeset Srba i tri pripadnika VRS nesrpske nacionalnosti na 730 godina zatvora, s tim što su neki procesi i dalje u toku.

Nekima, međutim, ni to nije dovoljno, jer je predsednica NVO Majke Srebrenice Munira Subašić 2018. godine predala predstavniku nemačkog državnog tužilaštva spisak sa imenima 22.000 Srba - navodnih učesnika u „genocidu“ u Srebrenici.
Imajući u vidu kako sudi Hag i njegove ispostave u Sarajevu i Beogradu, nije isključeno da će se Munirini vlažni snovi ostvariti i da će svi bosanski Srbi koji su za vreme rata obukli uniformu bilo koje boje, makar i vatrogasne kombinezone, završiti u Hagu.

A sa druge strane - za zločine nad srpskim stanovništvom u Podrinju nije osuđen ni jedan politički ili vojni čelnik bosanskih muslimana, pa čak ni najniži oficir, već samo trojica vojnika i to na ukupno 22 godine zatvora, od čega je jedan od njih, za ubistvo srpskih civila dobio samo 10 godina, a koliko su dobilia preostala dvojica možete i sami da izračunate.
Za razliku od izmišljenog srpskog komandanta Joke, stvarni muslimanski zločinci su se posle rata vratili u Srebrenicu i okolna naselja i tu ostali mirno da žive.
Kao na primer Naserov zamenik, predratni robijaš (osuđen zbog ubistva dvojice ljudi nožem u kafanskoj tuči) Zulfo Tursunović, počinilac brojnih zločina nad Srbima po selima u srednjem Podrinju.

O klanju srpske medicinske sestre Rade Milanović svedočio je stric Ibrana Mustafića:

„ Ibro, jedan dan došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa zastavom pred zatvor u Srebrenici. Kad sam došao pred zatvor, izveli sve zarobljene sa Zalazja. Naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kad smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo divljanje i kad je počelo klanje, preblijedio sam kao krpa. Kada je Zulfo (Tursunović) niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pitajući gdje joj je radio-stanica, više nisam mogao da to gledam. Pješke sam sa deponije došao u Srebrenicu, oni su poslije doveli kamion, ja sam sa kamionom nastavio kući u Potočare. Karoserija je bila sva krvava.”

Zulfo je, nekažnjen za svoje zločine, umro u 80. godini u srebreničkom selu Sućeska.

 

QUO VADIS?

 

Aidin povratak u Srebrenicu objašnjava i naziv filma.

Poput apostola Petra iz Jevanđelja, koji je pobegao iz Rima da ga Rimljani ne bi razapeli na krst kao Isusa i ostale hrišćane, pa se nakon što je na putu sreo vaskrslog Hrista koji mu je na pitanje - Quo vadis, domine? odgovorio da ide u Rim da ga ponovo razapnu, pokajao zbog svog kukavičluka i slabosti i ipak vratio da podeli sudbinu sa svojom braćom po veri, tako je i Aida zbog lične borbe za svoju porodicu bila slepa i gluva za vapaje ostalih svojih sunarodnika u Srebrenici/Potočarima prepustivši ih njihovoj sudbini, ali se na kraju ipak pokajala i vratila u Srebrenicu da zajedno sa svojim narodom, koji je kako nam se sugeriše, takođe postradao samo zato što je bio različite vere, podeli najtežu sudbinu - večite patnje i užasa suživota sa ubicama svoje dece.

Jasmila tako izjednačava i poistovećuje ratni zločin streljanja nekoliko stotina zarobljenih vojnika bosanskih muslimana sa genocidom u kojem su u Rimskom Carstvu na desetine hiljade nevinih muškaraca, žena i dece hrišćana razapeti na krst, posečeni, spaljeni živi ili bačeni lavovima.  

Scena Aidinog povratka takođe sugeriše i da je Srebrenica muslimanski grad koji su Srbi svojom agresijom od njih oteli i da zato treba da se vrati u sastav BH Federacije, upravo ono što njihovi političari već godinama pokušavaju da ostvare.
A svako ko nije bežao sa časova istorije u osnovnoj školi u SFRJ zna da je Srebrenica pre turskih osvajanja bila srpski srednjovekovni grad čuven po rudnicima srebra, po kojima je i dobila ime. Grad u kojem je 1232. godine osnovana prva pravoslavna mitropolija, koji se u prvi put u pisanim izvorima pominje 1352. godine za vreme bana Stefana Drugog Kotromanića, iz čuvene srpske vladarske porodice Bosne, i grad u kojem je despot Stefan Lazarević na državnom saboru 1426. godine proglasio Đurđa Brankovića za svog naslednika.
Iako je zbog viševekovne turske okupacije, zatim austrougarske, a potom i genocida počinjenog u Drugom svetskom ratu nad srpskim narodom u srebreničkoj regiji od strane NDH (hrvatskih i muslimanskih ustaških trupa),

https://petrovgrad.org/istorija-srp/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83-%D0%B7/

nacionalna, odnosno verska struktura Srebrenice, drastično promenjena na štetu Srba, čak je i po popisu iz SFRJ pred početak građanskog rata u Bosni, u njoj živela jedna trećina srpskog stanovništva. 1.632 Srba, koji su nakon što su Naserove snage preuzele grad, svi proterani ili pobijeni.

Dakle, za razliku od onoga što nam Jasmila prikazuje i sugeriše, i Srbi imaju podjednako pravo da u Srebrenici žive kao i bosanski muslimani. 

    

MAJKA SREBRENICE

Na samom završetku filma ćemo videti da su posmrtni ostaci Aidinih sinova i muža pronađeni. Njena tragedija, kao i drama u filmu, dostižu kulminaciju kada ona odlazi da identifikuje njihovu odeću i obuću.

Ali ako znate da u Srebrenici i okolini nisu ubijeni civili već vojnici Armije BiH (poginuli u borbi sa srpskom vojskom, ali i streljani nakon zarobljavanja), a naročito ako ste upoznati sa brojnim manipulacijama u vezi sa identifikacijom posmrtnih ostataka bosanskih muslimana koji su bez obzira na uzrok, vreme i lokaciju smrti proglašavani „žrtvama genocida u Srebrenici“ i ukopani na Mezarju u Potočarima, koje je u stvari vojničko, a ne civilno groblje kao što nam se predstavlja, onda na ove scene, koje simbolizuju tu morbidnu zloupotrebu mrtvih ljudi sopstvenog naroda u političke svrhe, jedino možete da ostanete zgroženi.

A i teško da ćete da se sažalite i rasplačete nad posmrtnim ostacima neprijateljskih vojnika, čak iako nad njima žale njihove majke, naročito ako znate da su neki od njih ubijali srpske vojnike, žene, starce i decu u Podrinju, jer sinovi i muževi Majki Srebrenice, koje u ovoj sceni simbolizuje Aida, a koje su inače bile specijalne gošće na  projekcijama Jasmilinog filma, bili su pripadnici Armije BiH.

Na ovu temu je pisala Tanja Maksimović a njen tekst je zasnovan na izjavama samih Majki Srebrenice i podacima iz Registra boraca Armije BiH:

 https://www.rserbica.org/otkud-sinovi-majki-srebrenice-u-registru-boraca/

Hatidža Mehmedović, osnivač i prva predsednica NVO Majke Srebrenice, je u Srebrenici izgubila muža Abdulaha i sinove Azmira i Almira koji su nastradali u proboju kolone 28. divizije ka Tuzli. Prema podacima iz Jedinstvenog registra branitelja koji su se od 1992. do 1995. godine, borili u redovima Armije Republike Bosne i Hercegovine i Hrvatskog vijeća obrane, objavljenog u februaru 2020. godine od strane Ministarstva za boračka pitanja Federacije BiH, sva trojica su bili pripadnici Armije Bosne i Hercegovine.
Sadašnja predsednica udruženja Majke Srebrenice Munira Subašić je ostala bez muža Hilma i sina Nermina. Prema Jedinstvenom registru branitelja obojica su bili pripadnici Armije BiH.
Kao i muž i trojica sinova Merje Đogaz (Mustafa, Munib, Omer i Zuhdija), još jedne od Majki Srebrenice, a koji su takođe proglašeni nevinim žrtvama “srbijanskog genocida”.
Isto kao i muž i sin Fadile Efendić-Hamed i Fejzo. 

Dakle, svi oni su bili pripadnici armije bosanskih muslimana, a ne civili.

Međutim, kod gledalaca Jasmilinog filma koji o tome ne znaju ništa, naročito onih iz inostranstva, za koje su prve asocijacije na Srebrenicu upravo scene ekshumacije leševa i fotografije kostiju, za koje im se govorilo da su ostaci civila – nevinih ljudi, ova scena deluje potresno i snažno, pa na njoj Jasmila zarađuje dodatne poene a srebrenički mit se dodatno osnažuje.     

OSVETA

Ovakve završne scene, odnosno ovakav kraj filma, kod svakog ostrašćenog muslimana mogu da izazovu samo frustraciju, mržnju, bes i želju za osvetom i podstaknu mobilizaciju za novi rat, dakle sasvim suprotne emocije i reakcije od onih koje je Jasmila javno proklamovala i navodno priželjkivala od gledalaca dok je snimala film i koje su je kako je drobila novinarima, motivisale da ga snimi, a to su „pomeranje sa zacementiranih pozicija, katarza, saosećanje, praštanje i pomirenje među narodima u regionu.“
Ako je neko naivan i dobronameran u to možda i poverovao, Jasmila ga je razuverila i otreznila ne samo celim svojim filmom, već i nakon njegovog završetka, kada je svoj filmski falsifikat overila istim takvim pečatom.

S obzirom na to da je Jasmila izjavila da je njen film baziran na činjenicama iznetim tokom suđenja optuženima za ratne zločine pred međunarodnim tribunalom u Hagu, a da ni ovaj triubunal nije utvrdio koliko je bosanskih muslimana ubijeno u Srebrenici, jer su sudije u presudama navodile različite brojeve, od nekoliko stotina do 8000 („nekoliko stotina, hiljade, nekoliko hiljada, mnogo hiljada, veoma veliki broj, 4.805, 4.970, 5.336, 5.749, 7.000, 7.474, 7.481, 7.500, 7.826, 8.000…”), Žbanićka je izabrala najlakše i najsigurnije rešenje – na kraju filma je navela onaj broj koji je od kreatora laži zvane „genocid u Srebrenici“, proklamovan kao zvanični.
Pa sigurno da neće onaj najrealniji, jedini za koji postoji pokriće u forenzičkim dokazima, a koji je iznela sudija Priska Matimba Nijambe u izdvojenom mišljenju u presudi Zdravku Tolimiru:
“U spisu postoji dokaz koji upućuje na to da je u izvesnom broju masovnih grobnica pronađeno nekoliko stotina tela sa vezanim rukama i povezima preko očiju. Ja mogu da zaključim van razumne sumnje da su te ljude ubili pripadnici snaga bosanskih Srba.
Međutim, bez daljih forenzičkih dokaza za izvestan broj za koji ne postoje jasni dokazi, ja nisam ubeđena van razumne sumnje da smrti ispunjavaju elemente ubistva.
Dokazi u ovom predmetu pokazuju da su mnogi iz kolone ubijeni u borbi – moguće oko 3000 muškaraca. Stoga, zahvaljujući tim dokazima koji navode drugačije uzroke smrti u tom trenutku kako na to podseća Veće – uključujući ubistva u borbi, samoubistva, u borbenim i prirodnim okolnostima – ja ne mogu zaključiti van razumne sumnje da su oni bili žrtve ubistava koje su izvršile snage bosanskih Srba, i zato ja izražavam supotno mišljenje od zaključka Većine da su ti uzroci smrti u priličnoj manjini.”

 U poslednjem nastavku: Oskar izgubljen u šumi...