GENERAL (5.deo)

A kako je prikazana srpska vojska, i Srbi uopšte u ovom filmu?

Ovo pitanje je retoričko kada je scenarista i reditelj Antun Vrdoljak, koji je za vremе obavljanja funkcije potpredsednika hrvatske vlade 90-ih, opozicione političare diskvalifikovao optužbama da su Srbi, a za vreme direktorovanja HRT-om prvo očistio televiziju od Srba, pa tek onda od politički nepodobnih Hrvata. Čovek koji je tolike godine u praksi demonstrirao šta je to govor mržnje.

Da je ovaj film snimio ranije, sigurno bi u scenario ubacio i svoju čuvenu rečenicu kojom je 2001. godine proslavio Ivaniševićevo osvajanje Vimbldona da je „osvojen najveći turnir u gospodskom sportu u kojem Srbi nikad ništa neće osvojiti.“

Najgore osobine koje je Vrdoljak dodelio Srbima u svom filmu raspoređene su na više različitih likova dok su neke, kao što su urođena sklonost ka zločinima, sadizam i kukavičluk, zajedničke svima.

Hrvatski gledaoci će učiti o Srbima na isti način kao što su u Tončijevom filmu učili o „domovinskom“ ratu, hrvatskim generalima i hrvatskoj vojsci – najsavremenijom auido-vizuelnom obrazovnom metodologijom – kombinovanom upotrebom reči i slike, to jest predavanjima koja o Srbima, njihovoj vojsci, podlim planovima i grozomornim zločinima, tokom čitavog filma drže profesori-generali Gotovina, Bobetko, Roso i Domazet, a zatim i video prikazima u kojima će učenici-gledaoci moći da vide kako to u praksi izgleda.

U uvodnom predavanju prof. general Bobetko objašnjava strategiju srpskog agresora:
- Odgrizanje dijelova zemlje, iseljavanje, progon nesrpskog pučanstva, divljačko uništavanje dobara, od gospodskih do povijesnih i kulturnih.

General Roso objašnjava metodologiju za sprovođenje ovog plana:
- Postupak je isti. Likvidacija hrvatske policijske postaje, ubojstvo građana i izgon nesrpskog pučanstva. 

Za one koji nisu pazili na času, Bobetko rezimira: - Krajnji cilj – Velika Srbija. 

A potom objašnjava na koji način Srbi to sprovode na terenu:
- Ruše, pljačkaju, uništavaju, ubijaju nevine.

Roso je još konkretniji: - Zločin do zločina.

Mladi asistent, dobrovoljac Nikica, ovo će potkrepiti konkretnim primerom kroz razgovor sa novinarkom HRT-a na frontu:
- Srbi su popalili sve u mom selu. I kuće i crkve i štale i groblja.



I asistent profesora Gotovine, komandant 4. gardijske brigade Damir Krstičević potvrđuje: - U cijeloj mojoj brigadi, nema nitkoga kome nisu nekog ubili ili makar kuću spalili.



Profesor Bobetko svoje predavanje završava poređenjem posledica „srpskog osvajačkog pohoda“ sa turskim, objašnjavajući hrvatskim gledaocima da su Turci i svi ostali svetski zavojevači, agresori i zločinci, samo amateri u odnosu na Srbe:
- Tog barbarskog pokušaja nije bilo od Osmanlijskog carstva a ni oni se nisu usudili dirati takav biser kao što je Dubrovnik. A ovi ga danas pale. Ovakvih dimenzija razaranja i uništavanja naroda i dobara nije bilo.

Profesor Roso se nadovezuje na ovo predavanje ukazujući na opasnost srpskog strateškog plana o stvaranju etnički čiste Velike Srbije, upoređujući Srbe sa nacistima:

- Ta ideja možda sad zvuči glupo, ali tako su počeli veoma opasni pokreti u razvijenijim zemljama Evrope, a ne u seljačkoj Jugoslaviji....

A da nije bilo časa istorije koji je Bobetko održao zarobljenom srpskom dobrovoljcu, svom bivšem prijatelju iz JNA Iliji, ne bismo znali da su 1941. godine Hrvati branili Srbe:

- Moj ćaća i tri brata su poginuli zato što su branili hrvatske Srbe.

I umesto da im za to Srbi budu zahvalni, oni su im to, kako je Bobetko rekao, vratili agresijom 1991. godine.

Pošto hrvatski general nije objasnio srpskom dobrovoljcu kako su to Hrvati branili Srbe i od koga, ostali smo u nedoumici da li je hteo da kaže da su ih ustaše i domobrani branili od Nemaca, ili da su hrvatski građani i seljaci branili Srbe od ustaša i Nemaca tako što su ih masovno krili po svojim kućama kao Srbi Jevreje?
Ne, već je Bobetko hteo da kaže da su Hrvati, kao pripadnici partizanskih jedinica, 1941. godine branili Srbe od Nemaca i ustaša.
Ovo je podjednako besmisleno kao i prethodno jer su 1941. godine, 90% partizanskih jedinica u Hrvatskoj činili Srbi, koji su se na ustanak digli da bi se odbranili od ustaških pokolja.

Dalmatinski komunisti su u izveštaju vrhu KPJ krajem 1941. godine priznali da nisu uspeli u radu na terenu, da nisu obezbedili gotovo nikakvu podršku hrvatskog naroda antifašističkom pokretu, napominjući kao opravdanje, da na području njihovog delovanja „ne živi pravoslavni element“. A komunisti iz Slavonije u izveštaju za Vrhovni štab NOB-a iz februara 1943. godine o nacionalnom sastavu tamošnjih partizanskih jedinica pišu: ”Hrvatski narod je i dalje neprijateljski raspoložen prema partizanima što se moglo vidjeti i po kresovima i svetkovanju 10. travnja (dan proglašenja NDH), dok su Srbi još uvijek puni otvorenih simpatija za našu vojsku“.

A i sam Vladimir Bakarić, najpoznatiji hrvatski komunistički rukovodilac, na Drugom zasedanju AVNOJ-a u novembru 1943. godine izjavio je: „Na Prvom zasedanju mi smo bili više predstavnici srpskog otpora u Hrvatskoj, nego predstavnici narodnooslobodilačkog pokreta Hrvatske".
I u narednim godinama rata, sve do 1944. godine, apsolutnu većinu partizanskih jedinica u Hrvatskoj (preko 80%) činili su Srbi. Tek pred sam slom okupatora, nakon kapitulacije Italije, nacionalni sastav partizanskih jedinica se promenio, odnosno bitno se povećalo prisustvo Hrvata u njima, i to zbog masovnog prebega poraženih ustaša i domobrana u partizanske jedinice gde su oberučke prihvaćeni od strane rukovodstva KPJ.

Kao što Hrvati 1941. nisu spasavali Srbe, kako je Vrdoljak to pokušao da predstavi kroz monolog filmskog Janka Bobetka, tako nisu ni 1944. Tada su spasavali same sebe.

Najveći broj predavanja u Vrdoljakovom filmu, ipak, hrvatski generali-profesori su posvetili srpskim zločinima – kvalifikaciji, opisu, komparaciji sa najvećim i najgorim zločinima počinjenim u svetskoj istoriji, njihovoj osudi, kao naravno, i samim počiniocima, koje profesor Gotovina ovako definiše: - To su čopori gladnih vukova. To nisu ljudi, to su zvijeri!

 

Na konstataciju profesora Loša da ga je iznenadilo što su se Srbi, nakon što su od hrvatske vojske žestoko poraženi na frontu, vratili i počinili iz zasede zločin nad nenaoružanim hrvatskim vojnicima, Gotovina mu odgovara: - Lešinari, lopovi i ubojice uvijek se vraćaju na mjesto zločina.

Asistent, pukovnik Bruno Zorica Zulu, ukazuje: - Njihovi diverzanti rade samo sa noževima.

Da je Srbima genocid u krvi, upozorava prof. Bobetko:
- Vojska Republike Srpske planira napad na Bihać, a tu bi ponovili genocid iz Srebrenice. A to se mora u korenu sasjeći.

Užasnutom Gotovini, pred njegov odlazak na front, general Roso će otkriti koja vrsta mučenja je srpska specijalnost: - Bajonetima kopaju oči živim zarobljenicima. Rade to i starcima i ženama koje siluju. Ja ovako brutalnog zločina nisam sreo ni u Africi.

Jedan od mnogih srpskih zločina o kojima sa gnušanjem govore hrvatski generali u filmu videće svi gledaoci kada se u krupnom planu pojavi prerezani vrat hrvatskog vojnika. Strava i šok će biti još veći kada čuju da su Srbi nakon što su ga zaklali, tom mladiću strgli krunicu a potom je ugurali u prerezani grkljan.

A ako je pak neka hrvatska majka na eksplicitnu scenu preklanih vratova hrvatskih vojnika u šoku povikala: - Iju! Jesu li morali ovo prikazati da djeca to gledaju? - njen joj je suprug sigurno odgovorio rečima kojima bi i sam Vrdoljak opravdao ove scene: - Ako, ako, nek nauče naša djeca na vrijeme što su nam četnici sve činili.

Ne kolju samo srpski vojnici, već i seljaci pa ćemo iz razgovora dvojice hrvatskih seljaka saznati da im se jedan njihov srpski komšija noću ušunjao u selo i zaklao stražara:
- Koji diverzant zna prolaz kroz naše bašče i dvorišta do naš komšija.

Na to će drugi seljak zaprepašćeno: - Mene brine, tko uopće može zaklati?

Da, zbilja tko?

Ali u Vrdoljakovom filmu ne kolju samo srpski vojnici i seljaci, kolju i komandanti srpske vojske. Da, dobro ste pročitali – visoki srpski oficiri napuštaju štab da bi lično priklali zarobljene Hrvate. 

To smo saznali u sceni razgovora krajiškog potpukovnika Mihajla sa pukovnikom Markom (koji glumi oficira JNA iako nosi generalsku šapku Vojske Republike Srpske!?) u kojem se ovi izopačeni sadisti hvale gnusnim zločinima koji su lično počinili, pa se na zgražavanje svih gledalaca, sa time čak i sprdaju. 

- To su moje hrvatske komšije koji neće moći da se vrate, oni će ostati ovdje zauvijek. Oni će da ćute – zadovoljno će konstatovati Mihajlo. 

A ako gledaocima ipak nije jasno kakvi su srpski oficiri zločinci, pukovnik Marko će im to nacrtati: - Dobro je, neka ćute. U svakom ratu imaš krvi i zločina, ali to što ste vi radili..... 

Za razliku od hrvatske vojske koja u svakoj akciji nastoji da neprijatelja primora na predaju kako bi se izbegle njegove nepotrebne žrtve, dotle genocidna srpska vojska ne uzima zarobljenike, pa tako čak i one hrvatske vojnike koji posle pucnjave ostanu živi i predaju se ili su ranjeni i nemoćni, nemilosrdno pobije.

Zločinački karakter Srba u ovom filmu urođen je, a dodatno je razvijen četničko-komunističkom ideologijom kojom su hranjeni u Kraljevini Jugoslaviji i SFRJ, jer Vrdoljakovi Srbi su istovremeno i četnici i komunisti.

Pa tako imamo čak dva bivša oficira JNA koji su četnički koljači. Potpukovnik SVK, koji se već hvalio klanjem hrvatskih zarobljenika, drži Titovu sliku u svojoj kancelariji.

Drugog ćemo upoznati kao zarobljenika u Bobetkovom štabu i njegovog bivšeg kolegu iz JNA kada mu hrvatski general kaže: - Nisam, Ilija, mogao vjerovati da ćeš ti dovesti četnike iz Srbije i pokazati im gdje će zaskočiti moju djecu i poklati ih.

 

Hrvatski dobrovoljac Nikica ispričaće svom generalu Gotovini da su mu  oca ubili srpski komunisti.

A sećate li se Gotovininog pretpostavljenog iz Legije stranaca, koga glumi Rene Bitorajac? Na Antino pitanje kako tako dobro govori naš jezik, on će mu poveriti da je Nemac poreklom iz Banata i da je kao dete sa porodicom posle Drugog svetskog rata bio proteran iz bivše Jugoslavije od strane srpskih komunista, ali da su njegovi imali sreće jer su drugu polovinu nemačkog naroda iz Vojvodine  pobili.

 

Kao što za ove Srbe nema razlike između monarhističke/četničke i komunističke ideologije, tako je nema ni u karakteru njihovih zločina, jer počinili ih komunisti ili četnici – isto je, ti su zločini srpski.

Najstrašniji od njih hrvatski gledaoci ipak nisu mogli da vide u filmu već samo u TV seriji. Ne sumnjamo da ga se reditelj teška srca odrekao u montaži u korist veće minutaže posvećene ljubavnim avanturama glavnog junaka. Pošto mi srećom nismo ograničeni ni vremenom ni prostorom, nećemo propustiti priliku da vam prikažemo scenu koja po svojoj bizarnosti spada u sam vrh chetnixploitation treša.

Kao što su srpski komandanti prvi kada treba zaklati i zapaliti, tako su i prvi kada treba pobeći i izdati. U to će hrvatski gledaoci moći da se uvere u seriji predavanja i video snimaka koja nose naziv „naoružanje, borbena gotovost, obučenost, vojna naobrazba i moral srbijanske vojske“.

Uvod u ovo predavanje daće profesor Roso kada na pitanje kolege Gotovine kakva je objektivna procena te njihove vojske, odgovara: - Ma razularena banda, blago rečeno. Ali su raskošno naoružani.

 

Slike srpske vojske u filmu govore same za sebe. Za razliku od čistih, urednih, ispeglanih, jednoobrazno uniformisanih, mladih i lepih hrvatskih vojnika, Srbi su masni, prljavi, zarasli u bradu, ili u najboljem slučaju sa gustim brčinama, stalno pijani, u različitim i rasparenim uniformama, bez oznaka jedinica, sa pivskim stomačinama, većinom trećepozivci.

 

Pa zar je onda čudno što ovakav raspad od vojske nije u stanju da izvede nijednu uspešnu vojnu operaciju niti običnu diverzantsku akciju, a kamoli da odbrani i jedan svoj položaj?

 

Srbi retko drže straže a i kada ih imaju, od njih nema koristi jer im stražari spavaju; srpski vojnici su stalno pijani, a uz sve to, njihovi oficiri ne znaju da se orijentišu na kartama tako da svaki put budu iznenađeni od strane hrvatske vojske i opkoljeni, pa tako njihove jedinice bez i jednog ispaljenog metka i sa kompletnim naoružanjem padaju u zarobljeništvo hrvatske voske.

 

Jedini način na koji Srbi mogu da zadaju udarac hrvatskoj vojsci je kada ih višestruko brojniji i bolje naoružani napadnu iz zasede. 

 

Da bi dodatno naglasio krvoločnost Srba kojima je ubijanje profesija i opsesija, a sa druge strane miroljubivost i nevinost Hrvata, Vrdoljak je u obe scene u kojima će ih Srbi iz zasede izrešetati, kao žrtve prikazao nenaoružane hrvatske vojnike koji pre nego što će ih smrt pokositi – bezbrižno sviraju i pevaju. 

  

A ako ne kolju, ne ubijaju iz zasede i ne predaju se, Srbi u Vrdoljakovom filmu, naravno, beže.

 

Srpske jedinice na frontu nemaju čak ni sanitet, pa hrvatski oficiri moraju angažovati svoje ljude kako bi previli ranjene Srbe.
I sami srpski komandanti priznaju potpunu nesposobnost svoje vojske i nekompetentnost komandnog kadra u sceni u kojoj u svom štabu lamentiraju nad padom Krajine: - Nijedna vojska u srpskoj istoriji nije se ovako raspala kao što je naša. Divili smo se pevaljkama i kapetanu Draganu, nama je rat vodio jedan besprizorni Arkan. 

 

- Ko bi igde na svetu nama dao čin pukovnika i potpukovnika?! – nastavljaju oni da se posipaju đubretom.

Istina, nismo ih čuli da su kritikovali i načelnike generalštaba  SVK i VRS. Umesto njih, to je učinio filmski Janko Bobetko, koji je dao ličnu procenu i karakteristiku jednog od svojih najljućih neprijatelja i protivnika nazvavši generala Mladića priglupim tipom. 

 

S obzirom na to da je hrvatska javnost iz objavljenih transkripata prisluškivanih razgovora hrvatskog vojnog i političkog vrha sa sastanka na Brionima, saznala da su i Tuđman i Gotovina tada hvalili Mladićeve vojničke i komandne sposobnosti, Vrdoljak je to pokušao da popravi podsmevanjem Mladiću iz usta drugog hrvatskog generala, a najlakše je bilo te reči pripisati Janku Bobetku pošto njega na Brionima nije bilo jer je prethodno razrešen dužnosti. 

Srpski oficiri i vojnici su kukavice - ne samo što su se svaki put predavali bez borbe, već su nakon zarobljavanja cmizdrili i preklinjali hrvatske oficire da im poštede život. 

 

Srpske komandante nije briga za narod. Oni ga ostavljaju kada je najteže, pa prvi beže kad zagusti, ali ni to nije dovoljno, već za nesrećene civile imaju i cinične poruke, kakvu je pukovnik Marko uputio sekretarici Milici nakon što je u svom pikapu pretekao njihovu kolonu: - Milice, zdravo i čuvaj se.

 

Starac sa traktora ovo je prokomentarisao sledećim rečima: - 

- Oni uglavnom ostavljaju državne, oficirske stanove, a mi napuštamo svoje kuće.  

 

Kada jedan zarobljeni srpski tenkista uz povik: - Izdaja! - pokuša da spreči Hrvate da im otmu tenkove, komandant ove jedinice ga ubija pucajući mi u leđa.

 

Na kukavičluku i izdaji u srpskoj vojsci Vrdoljak u filmu ne insistira jedino u toku „Oluje“, jer bi izdaja iz Beograda i povlačenje SVK umesto borbe, umanjili pobedu i herojstvo hrvatske vojske. Zato se ne prikazuju ni politički rukovodioci RSK i Republike Srbije, niti će se u filmu bilo šta čuti o Miloševićevim naređenjima krajiškom vrhu ili o njegovim dogovorima sa Tuđmanom, nakon čega je zapečaćena sudbina Republike Srpske Krajine.  

Srpski komandanti su defetisti i samoubice.

 

Psihički nestabilni, nervno rastrojeni, prestravljeni, depresivni i nesposobni da prihvate realnost i muški se suoče sa porazom od boljeg protivnika, čak dva visoka oficira u ovom filmu (potpukovnik SVK Mihajlo i bivši oficir JNA, dobrovoljac Ilija) izvršiće samoubistvo.

 

  

 
Srbi su bezosećajni čak i prema sopstvenim žrtvama. Srpski oficir JNA je toliko govno da ne želi da prihvati Gotovininu ponudu da tela izginulih srpskih vojnika otpreme u Srbiju porodicama niti mu je stalo da se dostojno sahrane već se sa tim i sprda, pa na pitanje hrvatskog generala šta da rade sa njihovim mrtvima, uz smeh odgovara: - Ništa, sa mrtvima više nemate problema. Ništa im ne treba.

 

Srbi svog teško ranjenog vojnika koji je ostao iza neprijateljskih linija i preklinjao ih da se vrate po njega, ostavljaju da umre u najgorim mukama.

Srbi su ljigavci i licemeri koji odgovornost za svoje učešće u ratu prebacuju ili na komandu ili na vlasti u Beogradu. Tako se zarobljeni oficir JNA Hrvatima pravda govoreći:
- A ko je mene doveo, bolje da kažem doterao ovde.

A sekretarica potpukovnika Mihajla Milica će bekstvo pukovnika JNA prokomentarisati iz izbegličke kolone sledećim rečima: - Ode ti, gedžo. Jebo mater ko te ovamo dozvao. 

 

Kakvi su još Srbi u fimu?

Srbi su lopovi. Srbin koji hrvatskoj diverzantskoj jedinici pomaže da pronađe srpske položaje u šumi, je lovokradica. Iako lojalan hrvatskoj državi, on je ipak Srbin, a Srbin ne može biti pošten.

 

Srbi su rasisti - oni ovog lovokradicu nazivaju Ciganinom (- Kolega, – obratiće se zarobljeni srpski oficir Gotovini – molim vas da me zaštite od ovog Ciganina.), a pripadnike plavih šlemova UN a iz Afrike stacionirane između hrvatskih i srpskih položaja, nazivaju crnčugama.

Srpske žene su nemoralne i neverne. Muž sekretarice Milice, koja radi u Glavnom štabu Srpske vojske Krajine, poginuo je u borbi na prvoj liniji i nije se još ni ohladio, a ona je već raširila noge svom šefu, potpukovniku Mihajlu.

 

Srpkinje su i potencijalne čedomorke. Milica poverava Mihajlu da je bilo noći kad je iz očaja razmišljala da ubije svoju decu.

 

Srbi su morbidni degenerici i perverznjaci koje smrtna opasnost seksualno uzbuđuje. Kada su se Mihajlo i Milica bacili na pod kako bi izbegli šrapnele od granata kojima hrvatska vojska gađa srpski štab, našli su se jedno preko drugog što je kod oboje probudilo seksualnu želju.

 

Ipak, iako je Mihajlo bio uporan u nastojanju da ovu situaciju iskoristi na najbolji mogući način, Milica mu to nije dozvolila,  ali ne zbog bombardovanja, već zato što je još ranije rešila da sa njim zauvek prekine vezu zbog izneverenih očekivanja i neispunjenih obećanja.

 

A ko glumi Srbe u Generalu? - pitate. Ove face koje ste videli vam sigurno nisu poznate. Ima li srpskih glumaca u ovom filmu? Logično pitanje. Ne samo zato što su naši glumci tradicionalni gosti u komšijskim i naravno, internacionalnim chex ostvarenjima, već i zbog toga što su u vreme priprema za početak snimanja Generala i naši i hrvatski mediji izveštavali kako Vrdoljak ima problem da u Hrvatskoj pronađe glumce i statiste za ove uloge jer niko neće da glumi Srbe. Zbog toga što u Hrvatskoj niko nije hteo da bude Srbin, čak ni na filmu, i pored visokih honorara, pa čak ni samo na petnaestak minuta, Vrdoljak je Srbe za svoj film morao da potraži u Srbiji preko beogradske agencije za kasting „Sav taj glumac“. Naši mediji su tada pisali da se hrvatski reditelj ni u Beogradu nije usrećio jer su naši glumci i pored obećanih visokih honorara, iz patriotskih razloga odbili da glume u Generalu.

- Čekajte bre, naši glumci iz tih razloga da odbiju ulogu, to jest pare? Nemojte da nas zajebavate. Nemoguće je da niko od njih nije prihvatio.

 

Jeste jedan. Srpski glumac koji nije odoleo nepristojnoj ponudi iz Zagreba bio je mladi diplomac novosadske Akademije umetnosti Stefan Vukić.

 

On se, istina, ne pojavljuje u filmu već u seriji, u ulozi ranjenog i zarobljenog srpskog vojnika.

 

Zanimljivo je da je dobio veću minutažu od mnogih hrvatskih glumaca u seriji, a najveći deo tog vremena proveo je u prijateljskom ćaskanju sa  hrvatskim borcem koji ga prevozi preko fronta do bolnice da bi mu se ukazala pomoć.  

 

Olakšavajuća okolnost za Stefana, ili možda baš otežavajuća, je to što se nije prodao za male pare što smo saznali od njegovog kolege Marka Vasiljevića, koji je istu ponudu odbio: - Plaćali su 1.000 evra po danu snimanja.

 

Vasiljević je pokušao da opravda i odbrani svog kolegu sledećim rečima:- Stefan je to verovatno prihvatio samo zbog honorara. Bio sam i ja tada u lošoj finansijskoj situaciji, ali sam rekao da ne mogu da igram

O Vukićevoj dosadašnjoj karijeri nije bilo lako pronaći podatke, ali ipak smo uspeli da iskopamo da su mu do nastupa u Vrdoljakovom filmu najveća dostignuća bile epizodne uloge u serijama Radoša Bajića i uloga vođe navijača u Antonijevićevoj seriji Ubice moga oca. 

 

Osim što je zbog svog angažmana u hrvatskom chexu bio izložen uvredama na društvenim mrežama, Vukić se našao i na udaru pojedinih svojih srpskih kolega, ali i reditelja pa i književnika. Retki su bili oni koji su ga branili, poput Irfana Mensura, doduše stidljivo (- Nema razloga da se ijedan glumac stidi neke svoje uloge. Međutim, nije dobro petljati se u politiku. Kad igraš u takvim projektima, možeš da očekuješ i neku vrstu osude), ili odlučno kao Boris Milivojević (- To je samo uloga. Ne znam da li bih je kao Stefan prihvatio, jer nisam upućen u detalje, niti sam pročitao scenario ), kojem je očigledno bilo krivo što njega nisu pozvali na kasting. Što je realno velika šteta jer bi se po izgledu savršeno uklopio u ulogu nekog od krajiških vojnika trećepozivaca kakve smo videli u filmu.

 

Preostale Srbe za svoj film Vrdoljak je ipak morao da pronađe u Hrvatskoj što je značilo da dobro odreši kesu i manje poznatim tamošnjim glumcima isplati masne honorare kao nadoknadu za duševni bol, ali i sramotu koju će zbog tih uloga nositi u Hrvatskoj do kraja života. 

 

Ovakav glumački zadatak ipak nije baš svim hrvatskim glumcima teško pao. Naprotiv.

 

Ljubomiru Kerekešu su takve uloge donele svetsku slavu – u američkom chexu The Hunting Party http://chetnixploitation.blogspot.com/2010/03/hunting-party-2007.html glumio je u društvu Ričarda Gira i proslavio se kao Radovan Karadžić.

 

Iako u najtežim ulogama za njih – omraženih Srba, ovi hrvatski glumci su svoje zadatke odradili profesionalno, jer su bili ubedljivi kao monstrumi u ljudskom obliku, izdajnici, razbojnici, kukavice, gnjide i ološ.

U poslednjem nastavku: glumci u ulogama hrvatskih generala, gafovi u filmu, premijera, kritika, publika, afera sa državnim parama za Generala....