GENERAL (2. DEO)

Onako kako je Vrdoljak u svom filmu predstavio Ante Gotovinu, nije bio prikazan ni Tito u retkim filmovima i serijama bivše zajedničke države u kojima se pojavljivao njegov lik (U planinama Jugoslavije, Živjeće ovaj narod, Sutjeska, TV drame Save Mrmka...), ali jeste u pričama i anegdotama objavljivanim u čitankama, zbirkama pripovedaka za decu i knjigama Brozovih biografa.

 

Upravo one su očigledno bile izvor iz kojih je Vrdoljak crpeo inspiraciju za kreiranje lika glavnog junaka svog filma jer Vrdoljakova prva ljubav zaborava nema. Pre nego što se krajem osamdesetih godina posvetio televizijskim adaptacijama drama Ranka Marinkovića i Miroslava Krleže, popularni Tonči se u SFRJ proslavio kao reditelj partizanskih filmova (kao što su Kad čuješ zvona i U gori raste zelen bor), koji važe za njegova najbolja rediteljska ostvarenja, a na čijim su premijerama redovni i dragi gosti bili najviši funkcioneri KPJ pa i sam Josip Broz.

Kada se devesetih godina Jugoslavija raspala a u Hrvatskoj vetar umesto sa leve, počeo da duva sa desne strane, Vrdoljak se brzo prilagodio novoj klimi, obukao novu radnu uniformu, drugačije boje, pa je one koje je do juče slavio svojim starim filmovima, u novim najgore ocrnio. U ulogama njegovih filmskih negativaca sada su komunisti, a društvo im prave Srbi, bilo u ulogama partizana ili četnika. Ovog standarda, koji je uspostavio svojim prvim takvim ostvarenjem – filmom i serijom Duga mračna noć, dosledno će se držati i u Generalu.

Vrdoljak je, naravno, nastojao da obriše sve tragove crvene boje sa svoje rediteljske stolice odbijajući da prizna da su filmovi koje je snimio za vreme komunističkog režima bili partizanski, pa je svojevremeno čak tražio da se izbace sa programa retrospektive festivala hrvatskog filma u Roterdamu. Ali tragove prošlosti nije lako izbrisati. Tako je novinar nedeljnika Novosti Sven Milekić došao do originalnog, nerealizovanog scenarija filma Duga mračna noć iz 1980. godine čiji je ideološki okvir i premisa bio potpuno drugačiji od onog iz 2004. godine po kojem je film snimljen, prilagođenog novom vremenu i novoj ideologiji, kojoj se Tonči devedesetih priklonio.
U originalnom scenariju, koji je Vrdoljak napisao sa nemačkim scenaristom iz DDR-a, glavni junaci su bili članovi antifašističke čete folksdojčera „Ernst Telman“ iz hrvatskog sela Slatinski Drenovac, koji su se za vreme nemačke okupacije Jugoslavije borili protiv nacista.

 

U novom Vrdoljakovom scenariju, glavni junaci su Hrvat-antikomunista i njegov najbolji drug, „dobri ustaša“, a glavni negativci Srbi – što komunisti, što četnici, što žandari.
Dok je prvi film afirmisao antifašističku borbu i promovisao komunizam, dotle je drugi film antikomunistički u kojem su prikazani i izjednačeni zločini partizana i nemačkih nacista, kao i posleratni komunistički, dok zločina ustaša, ni nad Srbima niti nad Jevrejima, nema. Za sve „domaće“ zločine krivi su Srbi – u različitim uniformama.

Pa tako novinar Milekić zaključuje:

Između originalnog scenarija 1980. i realizacije prerađenog filma 2004. godine raspale su se i Jugoslavija i DDR, i socijalizam i komunizam. Promijenili su se i režimi i interpretacije povijesnih događja, i valorizacija heroja i zločinaca (ustaša i partizana), sve se okrenulo naopačke, osim Vrdoljaka i negovog stvaralaštva. On je ostao prilagodljiv režimu, koji god to režim u tom trenutku bio.

Zato nije ništa čudno što je Vrdoljak bistu i portret svog novog hrvatskog junaka u Generalu pravio i oblikovao po kalupu svog starog hrvatskog junaka iz Zagorja.

Baš kao i Tito, i Gotovina je imao burnu mladost, i on je u filmu veliki i nepobedivi vojskovođa, obožavan od svojih ratnih drugova, ali i od naroda.

 

I on je mudrac, i on je ljubitelj umetnosti (istina, ne filmske kao Broz već literarne - poezije i proze). I on je bio veliki zavodnik i ljubimac žena. I on voli decu, a i deca vole njega.
Jedino što Gotovina nije ostvario je politička i državnička karijera pošto nije imao takvih ambicija, ali nikad se ne zna jer za to još uvek ima vremena.

VOJNIČINA

Obučen u Legiji stranaca, prekaljen i dokazan na frontovima Hrvatske (Vrdoljakov Gotovina u činu pukovnika lično predvodi diverzantske jedinice), Ante na prvoj liniji zaslužuje generalske epolete (videćemo kako je teško ranjen u žestokom okršaju sa četnicima) i tek na toj poziciji pokazuje svoje vojničke super moći.

Vrhunski vojskovođa, izvanredan taktičar i strateg, hladnokrvan, odlučan i nepogrešiv (tvorac taktike modularnog sistema sektorskog tipa). 

 

On uvek donosi prave odluke, uvek je za jedan korak ispred neprijatelja a njegovi genijalni planovi često nisu jasni ni njegovim kolegama iz štaba, jer čak ni oni ne mogu da proniknu u generalove vizije niti da predvide njegove velemajstorske šahovske poteze kojima uvek uspeva da matira Srbe.

Nije ni čudo što ga njegovi vojnici porede sa najvećim svetskim vojskovođama, pa tako jedan od njih oduševljeno vikne:
- Ma kakav Napoleon, kakav Kutuzov, jeb’li te oni!

 

Ali jedno je kad te hvale tvoji, a sasvim drugo kad te hvali protivnik jer to ima mnogo veću težinu i vrednost, a priznanje vojničkoj genijalnosti Vrdoljakovom Gotovini odaje i srpski neprijatelj.

Pa tako srpski potpukovnik u opkoljenom Kninu, iako mu granate hrvatske vojske padaju na glavu, sipa hvalospeve njihovom komandantu i svom ljutom protivniku: - Mladi legionar, ugledan vojnik, čvrste discipline i reda.

 

Drugi srpski oficir, komandant jedinice JNA koju je diverzantska grupa predvođena Gotovinm opkolila i razoružala, svoje komplimente iskazao je u dve reči: - Čestitam, kolega. 

 

BRAT PO ORUŽJU

 

I pored svog visokog čina, Gotovina je nižim oficirima iz svog štaba poput brata, dok je vojnicima kojima komanduje poput oca.

Strog, pravičan i brižan, uvek je tu da svoje vojnike posavetuje, sasluša, ohrabri, motiviše i podigne im moral kad posustanu (u retkim trenucima u filmu kada se to desi). Zato i uživa toliko poštovanje i divljenje u celoj hrvatskoj vojsci.

Zbog toga njegovo pojavljivanje među mladim hrvatskim vojnicima izaziva isto oduševljenje kakvo bi izazvalo pojavljivanje Kristijana Ronalda među juniorima neke portugalske fudbalske ekipe.

Skromni Gotovina na ove erupcije obožavanja uvek je odgovarao samo svojim stidljivim osmehom.

On Božić ne provodi na toplom i sigurnom sa porodicom, pa čak ni u štabu sa generalima, već sa borcima na položaju po ciči zimi gde kraj logorske vatre sa njima peva božićne pesme.

Još jedan dokaz da je Vrdoljak u kreiranju svog generala bio nadahnut legendama o Titu je upravo scena sa Gotovinom i vojnikom pored logorske vatre. Mnogim našim čitaocima koji su odrasli u SFRJ dobro je poznata ratna priča u kojoj Tito jednom partizanskom borcu, koji je nakon bitke naložio vatru da se ugreje, naredio da je odmah ugasi da ih Nemci ne otkriju, a ovaj je, ne prepoznavši svog vrhovnog komandanta, odbio da to uradi grubo mu odbrusivši. Tito mu to nije zamerio već mu se prvo predstavio a onda preplašenom partizanu obrazložio zašto je neophodno da se izvrši njegova naredba.

Ova priča je Vrdoljaku odlično poslužila  kao inspiracija da bi uzidao još jednu kocku u filmski hram posvećen liku i delu Ante Gotovine. 

I kod Vrdoljaka imamo borca (dobrovoljca) koji ne prepoznaje svog komandanta Antu, Gotovinu, generala, legendu tu, pa ga ogovara svojim saborcima, ne znajući da on na toj hladnoći sedi sa njima i deli skromni vojnički obrok.

- Dok se mi ovde smrzavamo i gladujemo, u Zagrebu se Tuđman, Šušak i Gotovina časte bakalarom i dobrim vinom u toplim kućama pa poslije sa svojim ženama u postelje, a mi neka im čuvamo lipu našu.

Kada je prepoznao generala, on uplašeno salutira i izvinjava se, a Gotovina ne samo što mu ne zamera, već vadi vino koje deli sa svim vojnicima. Na to će dobrovoljac:

- Tko ga ne bi volio? Ma tko ima ovakvog zapovjednika!

I dok je Tito iz priče, nakon što je borac ugasio vatru, otišao u topli štab da se greje u Davorjankinom zagrljaju, dotle je Gotovina napustio borce sa kojima je jeo i pio samo zato da bi nastavio obilazak i druženje sa ostalim vojnicima raspoređenim na prvoj liniji širom fronta na kojem su čekali Božić.

I najteži ranjenici dobijaju nadljudsku snagu i volju za životom od samog pogleda na svog legendarnog generala. Zato ih on redovno obilazi.

Jedini trenuci u kojima ćemo Vrdoljakovog Gotovinu videti da pokazuje slabost, pa čak i da pusti suzu, su oni u kojima žali za svojim poginulim vojnicima ili se pak brine zbog onih koji su teško ranjeni.

A jedini put kad se pokajao zbog nekog svog postupka je onaj kada je popustio pod molbama svog oficira i, iako on nije bio određen da komanduje tom operacijom, dozvolio mu da predvodi oslobađanje rodnog grada zbog čega je u toj akciji teško ranjen.

Njemu je toliko teško dok gleda leševe desetorice mladih hrvatskih vojnika koje su Srbi ubili iz zasede (a kako drugačije) da mu admiral Domazet kaže: - Nikad te nisam vidio takvog.

A koliku vrednost za njega ima svaki hrvatski život, najbolje govore njegove reči:
- Za mene je jedan čovijek cijeli svijet.

Nakon što je pred početak „Oluje“ izdao naređenja i podelio zaduženja svojim oficirima, on im se obratio sledećim rečima:
- Pazite na svaku kap hrvatske krvi jer ju je dosta već proliveno. Čuvajte hrvatske sinove koji su vam povjereni.

Gotovina saučestvuje u bolu hrvatskih majki tako što sa njima bdi nad telima ubijenih sinova.

I pored svakodnevnih obaveza i mnogobrojnih zadataka na frontu, on pronalazi vremena i za posetu i obilazak hrvatskih izbeglica.

Posebnu pažnju i reči utehe posvećuje starima i nemoćnima kao i majkama čiji su sinovi na frontu.

Ipak, deca su mu posebna slabost. 

 - Jel vas svi vole kao ova djevojčica od juče? - pita ga novinarka HRT-a Vesna Karuza sa kojom je obilazio izbeglice.

Svi da, ali je pogrešno reći da ga vole, jer ga obožavaju.

 

HUMANISTA

 

Iako je Gotovina ratni komandant koji predvodi svoju vojsku u krvavim i bespoštednim borbama protiv nemilosrdnog, beskrupoloznog neprijatelja koji ne preza ni od najgorih zločina, on je istovremeno i humanitarac. Zar je i to moguće? Da, kod Vrdoljaka jeste. Iako mu je uspešno obavljanje planiranih vojnih operacija i zadataka na prvom mestu, on se istovremeno stara da one budu sprovedene po najstrožim pravilima međunarodnog ratnog prava, da bude obezbeđena maksimalna zaštita civila i da se protiv neprijatelja ne primenjuje prekomerna sila već samo ona koja je dovoljna da se porazi i natera na predaju, kao i da se prema zarobljenicima postupa po pravilima Ženevske konvencije uz posebno poštovanje njihovog dostojanstva i ličnosti.

Da, Vrdoljakov je general Gotovina zaista retka i ugrožena vrsta među vojnim komandantima u svetu. O tome najbolje svedoče naredbe koje je u filmu izdavao svojim vojnicima dok ih je predvodio u diverzantskim akcijama na prvoj liniji kao pukovnik, a zatim i svojim oficirima dok im je komandavao kao general.

Nakon jedne bitke u kojoj je njegova diverzantska jedinica neutralisala jedinicu JNA (nekoliko vojnika ubila a ostale zarobila), Gotovina naređuje svom bolničaru da prekine previjanje lakše ranjenog hrvatskog vojnika da bi zbrinuo teško ranjenog srpskog.

Prestravljenom srpskom oficiru koji je bio siguran da će ih Hrvati nakon zarobljavanja sve pobiti, Gotovina čak persira i govori mu:
- Poštivaćemo sva Vaša zarobljenička prava. 

Zatim ga pita šta da rade sa njihovim mrtvima. Pošto oficir JNA nije pokazao brigu za tela svojih saboraca niti želju da ih pošalje porodicama, Gotovina, zbog nemogućnosti da ih sahrani, jer njegova jedinica mora brzo da se povuče sa tog položaja, naređuje svojim borcima da srpske leševe pokriju granjem i zemljom da ih ne razvlače divlje životinje.

On pijetet prema mrtvim neprijateljima pokazuje sledećim rečenicama:

- Sada tamo daleko za njima neko tuguje i plače. Ova djeca se tamo daleko nikad neće vratiti. Do danas su oni bili naši neprijatelji, a sad su samo 3 mrtvaca, tri ugašena mlada života daleko od svojih kuća.

U drugoj akciji u kojoj su njegovi diverzanti zarobili celu tenkovsku jedinicu JNA, Gotovina još jednom prplašenom srpskom oficiru, ubeđenom da mu je došao zadnji čas, mirno odgovara da će ih pustiti: - Pobrinite se za vaše zarobljenike. Možda vas se vaši sjete i dođu vas pokupiti, mi ne ubijamo zarobljenike.

Zabrinut za njihovo zdravlje na ciči zimi, Gotovina izdaje svom oficiru Brunu Zorici naredbu, koja je kod gledalaca izazvala urnebesan smeh:

Ništa manje smehotresno bilo je njegovo priznanje svom komandantu:

Nakon što je jedan hrvatski dobrovoljac umro u velikim mukama tako što je upao u gvozdene lovačke zamke koje su mu Srbi postavili, njegovi drugovi su se dogovorili da za osvetu postave iste zamke oko srpskih položaja. Gotovina, međutim, to najstrože zabranjuje jer je to, kako kaže, “zabranjeno međunarodnim ratnim pravom“:
- Ja njih razumijem, i njihovo ogorčenje, ali zakone moraju poštivati inače će imati posla sa mnom!

Pred početak „Oluje“, on nakon što je izdao naređenja, svim komandantima poručuje sledeće: - Mi ne idemo u osvetu, već u slobodu. Vi ste dužni čuvati ugled te svete slobode. U pobjedi poštuj svoga neprijatelja. Budi velik i čestit i naročito poštuj njihove žene, djecu i stare.

Pred početak napada na Knin Gotovina odlučuje da zameni jedinicu kojoj je prvobitno bio namenio taj zadatak zabrinut da bi temperamentni Dalmatinci „vrele krvi, osvetnički nastrojeni“, mogli nakon vojne pobede počiniti ratne zločine, pa zato umesto njima, tu akciju poverava disciplinovanijim, umerenijim i staloženijim Zagorcima: - Sa druge strane su takođe majke i djeca, oni nedužni. Čuvajte čast hrvatskog branitelja.

Kada mu pred napad na Knin njegov kolega general Roso besno kaže da ga nakon zauzmanja treba zapaliti, Gotovina mu odgovara da ga ne može zapaliti „jer je to posao barbara, jer je to naša djedovina“.

Ali i pored Gotovininih naređenja, ipak su se našle grupice, bolje rečeno izolovani pojedinci među hrvatskim vojnicima, koji su se o njih oglušili, pa ćemo u filmu videti čak i jednu opljačkanu i zapaljenu srpsku kuću.

Zgroženi i besni Gotovina nakon završetka vojnih operacija saziva svoj ratni štab i u vatrenom govoru osuđuje počinioce nazivajući ih varvarima i vandalima i viče na svoje oficire osuđujući ih što tako nešto nisu sprečili.

A koliko ga je duboko potreslo što su stotine hiljada Srba „ničim izazvani napustili Hrvatsku“ nakon ulaska hrvatske vojske u Krajinu, najbolje pokazuju reči kojima je to opisao: - Povijesna tragedija.

Ove dubokohumane reči a i postupci Ante Gotovine pokazuju da postupanje Vrdoljakovog generala po pravilima međunarodnog ratnog prava nije samo puka primena pravila službe jednog vrhunskog vojnog profesionalca, već nešto što prirodno proizilazi iz vrlina koje ga krase a to su humanost, čovekoljublje i hrišćansko (čitaj-katoličko) milosrđe.

 

VERNIK

 

Pred svaku bitku, Ante se moli i ljubi krst, i to zajedno sa vojnicima kojima komanduje: - Pomolimo se gospodinu da nam podari hrabrost ali i mudrost.

On svom oficiru pred početak „Oluje“ govori: - Ti znaš vrlo dobro kao i ja da nas nakon trijumfa i radosti čeka ispovijed i pričest. Oprost moraš zaslužiti puno prije. Pokora ne briše sve grijehe, samo prekriva, malo umiruje našu savijest. 

Kod Gotovine su strahopoštovanje i ljubav prema svevišnjem bili usađeni od najmlađih dana. O tome svedoči odgovor koji je na pitanje „Vjeruješ li u Boga?“ dao svom drugu nakon što su kao tinejdžeri doživeli brodolom u pokušaju da iz Hrvatske barkom signu do italijanske obale: - Najdublje. Velik je Bog i milostiv. Vidiš koliko ima strpljenja sa nama dvojicom.

Pred napad na Knin Gotovina će zamišljen reći: - Samo je on znao svaki završetak.

A onda je, naravno, usledila kolektivna molitva.

Nije slučajno banjalučki biskup Franjo Komarica u Zagrebu balgoslovio sliku koju je u haškom zatvoru naslikao Ante Gotovina.     

 

DOMOLJUB

Valjda se to u Gotovininom slučaju podrazumeva?
Pa da, ali je Vrdoljakov Ante posebna vrsta domoljuba - onaj koji domovinu stavlja ispred porodice. Jer iako begranično voli svoju ženu Himenu i svoju ćerku, Himenu juniorku, ipak Hrvatsku voli više, pa će čim čuje da se u njoj vodi rat i da joj je potrebna njegova pomoć, pojuriti da je brani ostavljajući svoje najmilije da za njim plaču.

Koliko domoljubi Hrvatsku, Gotovina pokazuje i na naizgled malim stvarima – na kojem god frontu Hrvatske se nalazio, on je predah između bitaka koristio da se divi njenim pejzažima i da svojim oficirima i vojnicima ukaže na dragocenost i vrednost hrvatskih prirodnih lepota: - Da začepiš uši i ne čuješ pucnjavu, ovo bi izgledalo kao predgrađe raja.

Iznad Knina on objašnjava generalu Rosu: - Ovdje je stolovao Zvonimir.

KOSMOPOLITA

Gotovina ne pravi razliku među ljudima prema naciji, veri i boji kože, on strogo vodi računa da ni jednom svojom rečju nikog ne uvredi po toj osnovi. On je oličenje političke korektnosti, on Cigane zove Romima.

U sledećem nastavku: LJUBANIK, PESNIK,FILOZOF,SUPERHEROJ, ali i pravi Ante Gotovina...

http://chetnixploitation.blogspot.com/2021/06/general-3-deo.html