Thursday, August 15, 2019

БОЖИЋНИ УСТАНАК (5. део)


Између бјелаша и зеленаша отпочиње жестока борба.




Али баш као што ни у стварности божићни побуњеници нису имали војних успеха, тако нису ни у серији, и то је једна од ретких ствари које су у њој реално приказане. Курири са фронта доносе Крсту Поповићу све саме лоше вести. Напад на Цетиње је одбијен, а ни на другим фронтовима у Црној Гори зеленаши немају успеха, или одустају од борбе и разилазе се кућама, а многи су похапшени (историјски, зеленаши пред Подгорицом су разоружани без борбе, а напад на Никшић бјелаши су одбили).
Крсто, међутим, не одустаје, он бодри своје борце и наставља да издаје команде, али узалуд јер оне не стижу до оних којима су намењене – курир са фронта га обавештава да су везе са Подгорицом прекинуте. 


И поред тога, Крсто је одлучан да не прекида борбу. Али тада у његов штаб стиже лично француски генерал Пол Венел. Том сценом прекида се период од неколико минута колико је у серији трајало објективно и истинито приказивање догађаја познатог као Божићна побуна.
Крсто добронамерно дочекује свог ратног савезника (у друштву са Данилом који ће бити преводилац јер зна француски) наивно верујући да је он дошао да запрети Србима или бар да покуша да посредује у преговорима како би они попустили и повукли војску из Црне Горе.


Али на његово изненађење, Венел му се осорно обраћа следећим речима:
- Прекините борбе и предајте се. Црна Гора пролази кроз процес који се решава политиком а не ратом.


Након што му је Данило превео Венелове речи, Крсто одговара: - Нема ко да решава политички проблем, земља је окупирана и народ се бори за слободу.
- Не занима ме ваш краљ! Занима ме да угушим побуну – виче француски генерал.
- Французи држе краља Николу у притвору и забрањују му да напусти земљу - наставља Крсто да указује на неправду.
- Тај човек више није краљ! – непопустљив је Венел.
Крсто затим почиње да гледаоцима предаје лекцију „Прљава улога Француске у окупацији Црне Горе“:
- Француска се отворено ставила на страну Србије. Погажени су сви закони и међународно право. Црна Гора је савезница. Француска мора да је третира са поштовањем а не да све учини да се Црна Гора уништи!


Венел у серији не само да није одговорио на „сурову истину“ коју му је Крсто храбро сасуо у лице већ му је бахато запретио:
- Ако се данас не предате, савезничке трупе ће ући на Цетиње и угушити побуну!


Историјски, Венел није побуњеницима упутио ултиматум да ће их савезничке трупе напасти ако се не предају, већ наредио да морају деблокирати пут Цетиње – Котор и омогућити поновно успостављање саобраћаја и телеграфских и телефонских линија које су прекинули. Он је као главнокомандујући савезничких трупа у Црној Гори спречио војну интервенцију савезника, а посебно италијанских јединица које су се биле упутиле ка Цетињу, а посетама штабовима зеленаша и бјелаша, и Војске Краљевине СХС (где је разговарао са генералом Милутиновићем), покушавао је да спречи избијање оружаног сукоба. У извештају Д' Епереу он пише да се није ставио на страну ни једних ни других.


У серији је приказано супротно како би се оправдање побуњеника за пораз пронашло у помоћи коју су бјелаши имали од Француске, а за предстојећу Крстову одлуку о распуштању зеленашке војске у томе што нису хтели и могли да пуцају у савезнике иако су се, како нам је приказано, они отворено ставили на страну српског окупатора.
Па тако, када је Венел отишао, Крсто поново, попут јунака латино сапуница, гласно размишља: - Не могу ратоват против Француза и осталих савезника, морам распуштит војску, нека се људи врну домовима. Но ће их сад гонит ка звери -  забринуто ће он. 


А што се тиче Крстове примедбе да Француска не дозвољава краљу Николи да се врати у земљу, исто то би могао приговорити и осталим савезницима, нарочито Енглезима (што најбоље илуструју речи њиховог амбасадора у Француској лорда Дербија: „Сви су били сагласни да се краљу Николи никад не допусти да се врати на црногорски престо.“), али у серији су сви они осим Француске, амнестирани од сваке осуде и критике.
Али ако је са монтенегринског становишта Француска, уз Србију, била главни негативац у Божићној побуни, очекивали бисте да у серији која је представља, уз главне позитивце зеленаше, видите и њихове стране савезнике – Италијане. Тим пре што је њихова улога у историјској Божићној побуни била ако не главна, а оно сигурно најважнија споредна. Па ако је овај чекс направљен у славу божићних побуњеника, логично би било да аутори својим делом искажу захвалност и оним странцима који су њиховим јунацима несебично помогли. Зато смо очекивали да видимо и италијанског агента Ђованија Балдачија, неког италијанског политичара, генерала или бар војника. Међутим, никог од њих у серији нема. Чак се ни једном речју не спомиње италијанска држава. Можда из драматуршких разлога? Зато што није било времена да се томе посвети пажња јер би се изгубио фокус са главног тока радње и главних јунака којих је у серији ионако пуно, или можда није било довољно новца да се ангажује још глумаца и статиста који би играли Италијане. Или су можда, ипак, разлози због којих је италијанска улога у Божићној побуни у серији невидљива – политичке природе? Да би се гледаоци убедили  да је ова побуна избила спонтано, унутар самог народа и војске Црне Горе, без икаквог страног утицаја. А да је тог утицаја, у овом случају италијанског, и те како било, говоре чињенице.


И пре него што је италијанска војска ушла у Црну Гору (5. новембра), њихови агенти су већ радили на терену, а најпознатији је био већ поменути новинар Ђовани Балдачи. Они су у народу вршили пропаганду у корист краља Николе, која је укључивала и преношење поште његовим присталицама и растурање владиног листа Глас Црногорца. Италијанска војска је по њиховим дојавама хапсила истакнуте присталице уједињења, од којих је неке слала у Италију, а пред изборе за Подгоричку скупштину покренула своје трупе у правцу Цетиња (уз Французе, Италијани су имали највећи број стационираних војника у Црној Гори). Италијанско Министарство рата је везе са двором краља Николе одржавало преко његовог министра финансија Мила Вујовића. Двојица од неколико војних команданата Божићне побуне, Милутин Вучинић и Ђуро Петровић, одређени су у договору Балдачија и Јована Пламенца. Преко својих команди у Котору, Бару, Вирпазару и Улцињу, италијанска војска је у новембру и децембру снабдевала зеленаше оружјем, храном и новцем и  одржавала везе за вођама побуне. Италијански генерали предлагали су улазак војске на Цетиње и Подгорицу, али за то нису имали подршку своје владе јер у том погледу није било сагласности између Министарства рата и Министарства иностраних послова. Ипак, непосредно након избијања Божићне побуне, италијанске трупе су кренуле на Цетиње, али су заустављене. Врх италијанске државе ипак није био спреман на војну конфронтацију са бјелашима и Војском Краљевине СХС да не би дошли у политички сукоб са својим савезницима у Лондону и Вашингтону, а нарочито у Паризу јер је Француска пружала снажну политичку подршку уједињењу и чије трупе су, као што је већ речено, у великом броју биле присутне у Црној Гори због чега је постојала и опасност од војног сукоба Италијана са Французима.


Зато је у кључном тренутку, одлучнија и конкретнија италијанска подршка побуњеницима, војна и политичка, изостала. Ипак, и након што је Божићна побуна пропала, Италијани нису одустали од зеленаша јер су процењивали да им још увек могу послужити као средство за остваривање њихових геополитичких циљева на Јадрану и Балкану, као и за притисак на Краљевину СХС. Зато су поражене побуњенике прихватали и пребацивали у Албанију (у Медову), а касније у Италију где су у координацији са Јованом Пламенцем и црногорском владом у егзилу, формиране јединице црногорске војске (под називом Команда црногорске војске у Италији), које су бројале нешто више од 1500 људи и биле стациониране у касарнама у Гаети и Формији, са планом да упадну у Црну Гору, свргну тамошње органе власти Краљевине СХС и омогуће повратак краљу Николи у земљу, поништавање одлука Подгоричке скупштине и поново успостављање независне краљевине Црне Горе.


О снажним везама италијанске државе и краља Николе говори и податак да је под утицајем њиховог министра иностраних послова Сиднија Сонина, Јован Пламенац постављен за новог председника црногорске владе у егзилу након што је претходни,  Евгеније Поповић, у јануару 1919. године, поднео оставку, а о њиховој дубокој умешаности у Божићну побуну најбоље сведоче речи Сонина који је италијанске функционере и генерале саветовао да се не говори о пореклу побуне и детаљима „који би могли да укажу на делатности које су обавили  наши агенти“.


О свему томе у Сошићевој серији нема ни речи ни слике.    

Вратимо се назад на серију.
Након што је Крсто своју одлуку да распусти зеленашку војску саопштио Данилу, овај га је упитао: - А што ћеш ти?
Крсто: - Не знам што ћу, али знам што нећу. Нећу им се предат жив. Но ми је најжалије и најтеже што се немам више за што борит.
На то ће Данило: - Твоја борба тек почиње.


Али разочарани Крсто одговара: - Краљ се више неће враћат. Нема више црногорске војске, нема више Црне Горе, направили су нову државу са новим краљем. Устанак је сломљен. Цијели свијет је против нас. Све је изгубљено.
Али Данило понавља: - Твоја борба, Крсто, тек почиње.
- За чем да се борим? - равнодушно га пита Крсто.
А Данило је дочекао својих пет минута:
- За идеју.


Ово је први јасан знак да ће након завршетка БУ отпочети нова борба у коју ће њих двојица ући заједно, да ће се Данило придружити Крсту и његовим зеленашима у борби против Краљевине СХС=Велике Србије, краља Александра и „великосрпске хегемоније“ – за независни Монтенегро. 
А да је наставак отпора српском окупатору не само морална обавеза и право сваког часног Црногорца већ и једино што му преостаје, гледаоци ће управо схватити када на свој ужас буду видели на шта је Крсто мислио када је рекао да ће његове људе гонит ка звери. Срби у серији су таква чудовишта да не дозвољавају зеленашким породицама ни да сахране своје погинуле вребајући да их и на гробљу похапсе, па они то морају радити ноћу, кришом. На то је приморана и породица погинулог Ника Божова. 


Када је Данило плачући над братовљевим телом рекао да ће га сахранити, Милош га упозорава шта му се може десити ако то покуша: - Ти не смијеш ући у Цетиње, ухапсиће те!
Зато обећава да ће га он сахранити.


Данило потом са Јеленом и Шарлом полази са Цетиња.


План је да се те ноћи укрцају на барку која ће их превести преко Скадра одакле ће Шарл за Француску, а њих двоје за Русију. Али због српских окупатора пропашће и тек обновљена љубав између Данила и Јелене.
Док се пробијају кроз шуму ка обали где треба да пристане барка, француски обавештајац осећа грижу савести што му Данило и поред свега помаже да се извуче са Цетиња, па се извињава: - Погрешио сам. Нисам очекивао овакав рат.


На то Данило избацује паролу за гледаоце ТВЦГ: - Што си мислио? Да ћете уништити једну државу и да се нико побунит неће?! 


Док очекују долазак бродића, Шарл говори Данилу да ће према информацијама тајне службе његове државе сада наступити прогони зеленашких породица. Он му, међутим, обећава да ће тражити од свог штаба да заштити Данилову породицу, али му овај резигнирано одговара да их сад нико не може заштитити. Данило тада схвата да мора остати због Ксеније, Никове трудне жене и деце и то објашњава Јелени. 


Моли је да она остане са њим док породицу не склони на сигурно, а онда, обећава јој, њих двоје иду у Русију и никад се више неће вратити. 


Али Јелена му ништа не одговара већ се пење на барку и одлази са Шарлом. 


И док бродић са Французом и Јеленом полако нестаје у мраку обавијен маглом, Данило стоји на обали и гледа за њима као остављени кер, а гледатељке у Црној Гори плачу и куну:
- Проклети окупатори, раздвојише Јелену од Данила, растурише им везу тек што су је обновили, покварише најљепшу романсу и уништише највећу љубав што је могла бити. 



Милош одлази да потражи Никову мајку Ксенију и удовицу Милицу и затиче их како скамењених лица седе са Никовим синовима у Перовој кућици који их је, чим су бјелаши запосели Цетиње, избацио из њихове породичне куће. 


Никова сахрана обављена је ноћу, на брзину. Мајка Ксенија је једва стигла да се опрости од мртвог сина јер ју је пожуривао Милош, који се на гробљу све време освртао плашећи се да ће се појавити његови саборци и све их похапсити. 


Ксенијина патња и бол за сином су толики да она иако велика верница, а на запрепашћење попа Стева, хули на Бога јер јој је одузео сина.


Да ли смо ово чули  како би нам се што потресније и самим тим што убедљивије представила мајчина бол којој је рат узео готово целу породицу, или су пак кроз Ксенијине речи изнети ставови о вери и Богу самих аутора серије, просудите сами. На ову дилему нас је навело и Данилово предавање Јелени на ову тему, када јој је објаснио да је Бог мртав, да је само страх и ништа више.

Духовни пастири народа Црне Горе жале због несреће која се на њега сручила и над злом судбином која је довела до тога да удари брат на брата, па се Митрофан пита: - Што нас Бог овако кажњава?
И митрополит и поп Стево се моле Богу да из људи одагна мржњу, која је довела до тога да се најрођенији убијају. Они се моле да разум надвлада, да се врати мир у људе и да се братска крв више не пролива.


Ове тешке, мрачне и потресне сцене и трагични догађаји у последњој епизоди – Никова погибија и сахрана, његова унесрећена породица, укључујући и брата од стрица Милоша коме је убијен отац Јанко, свештена лица која се моле за спас завађеног народа, крај једне љубави коју је прекинуо рат – навели су нас да помислимо како се Сошић ипак на крају опаметио и да му је савест прорадила, нарочито због опомињућих речи митрополита и попа из чега смо закључили да кроз њих проговара сам редитељ, и да ће зато серију завршити антиратном поруком којом ће најдиректније указати на опасност даљег раздора и подела у народу Црне Горе, отварања незараслих рана из прошлости и поновног стварања зле крви, као и на страшне последице које из тога могу да наступе. Поверовали смо, дакле, да се у Сошићу на крају ипак пробудио морал уметника и разум човека који се издигао изнад дневне политике, шовинизма и ирационалне мржње.
Али све те илузије распршио је сам крај серије који нам је оголио сурову истину, да се ипак ради само о још једном режимском тв занатлији. У то нас је уверила претпоследња сцена у којој се главни јунак серије Данило придружује побуњеницима, али још више последња, у којој Крсто држи говор својим борцима којим их позива на наставак борбе против „српског окупатора“ – а заправо  братоубилачког рата.



Након одласка Шарла и Јелене, Данило се кроз шуму враћа кући, али упада у заседу.


Људи са упереним пушкама повикали су на њега: – Гдје си пошао?
- Дома - одговара Данило.
- Узели су нам дом. Шума нам је дом. Ајде са нама.

Данило схвата да су то зеленаши, његова браћа са којима га  повезује заједнички непријатељ – српски краљ и српска држава, па одлучује да им се придружи.


Серија се завршава говором Крста Зрнова зеленашкој војсци, а тај монолог, који звучи као предизборни говор неког  функционера владајуће партије  Црне Горе, говори сам за себе па га зато не треба препричавати, већ чути у изворном, интегралном облику.



Управо говор Крста Зрнова његовим борцима и претходна сцена у којој им се главни јунак Данило придружује, најбоље показују шта је био циљ идејних твораца и покровитеља ове серије, а што су им аутори, уз помоћ глумаца, омогућили да спроведу у дело:
преобликовање историјског памћења и колективне свести народа Црне Горе и негација српског идентитета Црне Горе, означавање српске државе и српског народа као вековних непријатеља и душмана Монтенегра и монтенегрина, које у серији персонификују зеленаши (чије убијање и угњетавање за време и после Божићне побуне, поручује се гледаоцима, представља само континуитет антимонтенегринског деловања започетог још окупацијом Дукље од стране Стефана Немање, а које траје све до данашњих дана), јачање монтенегринског национализма, распламсавање осветничког порива према Србима и подстицање и продубљивање већ постојећих подела унутар народа у Црној Гори. 


Након што су одгледали серију, објективни гледаоци из Србије и Црне Горе су се без обзира на виђену пропаганду,  запитали: да ли је до уједињења две српске државе морало да дође на овај начин? – искључивањем црногорског краља и његове владе из одлучивања о овом питању, што је довело до противљења дела црногорских политичара, официра и народа, а напослетку и до проливања братске крви, али и упалило варницу која ће бити катализатор стварања црногорске нације и одвојеног идентитета, коју ће 50 година касније распалити комунисти, а 100 година касније њихови наследници – монтенегрини разбуктати да би је искористили за своје политичке циљеве.
Зар није било боље да се вековна тежња народа ове две српске државе о уједињењу на којој су радили њихови владари још од писама владике Петра Првог Карађорђу, преко уговора о савезу Србије и Црне Горе, који су 1866. године закључили кнез Михајло Обреновић и тада кнез Никола („да у искреном споразумљењу раде на ослобођењу и уједињењу свога народа, да ће се у случају ослобађања целог српског народа од Турске, Црна Гора придружити и ујединити са Србијом“), а Његош надахнуто писао („Треба најприје да се српство ослободи и уједини, ја бих тада у Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен“), остварила тако што би се Србија и Црна Гора ујединиле након повратка Краља Николе и његове владе у земљу, на равноправним основама и одлуком црногорске супштине изабране и одржане на основу Устава Краљевине Црне Горе? 


Да, јесте, али да ли је тако нешто тада било могуће? Не само имајући у виду околности у Црној Гори непосредно након ослобођења и непостојања државне власти, већ пре свега зато што су оба краља аутократа претендовала на исти трон ујединитеља српства (због чега су и пре ослобођења били захладнели односи имеђу два двора јер су обојица стављала личне и династичке интересе изнад националних), као и то што је један од њих 1916. године напустио земљу пред непријатељем оставивши војску која је положила оружје, а остатак рата провео на сигурном, изван ратних дејстава, док је други напустио земљу са војском не прекидајући борбу са непријатељем, да би се затим са њом победоносно вратио ослобађајући и своју државу и државу свога деде.


Чак и ако претпоставимо да би Александар дозволио Николи повратак у Црну Гору, равноправно одлучивање о овом питању и учешће у власти или чак пристао на одрицање од трона у његову корист, да ли би то дозволиле силе Антанте, за које је стварање југословенске државе под династијом Карађорђевића и искључивање династије Петровића из учешћа у власти у њој већ била готова ствар?
Не би, јер су велике силе овакве позиције заузеле још током рата када су започеле цртање нових мапа на Балкану на којима више није било Краљевине Црне Горе.



На то су, осим њихових геополитичких интереса, утицали и поступци краља Николе и његове владе због чега је изгубио њихово поверење и подршку, а што је почело још за време балканских ратова  када је црногорска војска под командом краља, и поред забране великих сила, 1913. године заузела Скадар, који су они били доделили Албанији. Због нереалних амбиција и планова о територијалном ширењу на рачун Србије, краљ Никола је изгубио и подршку Русије (руском цару је у Москву послао свог генерала Митра Мартиновића да му понуди да крајеве у јужној Далмацији након одласка Италијана, уместо војске Србије заузме војска Црне Горе). Савезници су од средине 1915. године сумњичили краља Николу за издају због тајних преговора са силама Осовине јер су сазнали да је кнез Петар 11. јуна код Будве преговарао са аустроугарским мајором Хубком, као и да је и генерални конзул Црне Горе у Милану, водио разговоре са делегатом Централних сила и изаслаником немачке владе Бернсдорфом. У Меморандуму Форин офиса на чијем је челу био Лојд Џорџ, из лета 1916. године, пише: „Краљ не заслужује да савезници имају обзира према њему; по нашем мишљењу, након таквог држања, његов повратак или повратак његове породице треба избегавати и колико год је могуће спречити. Црногорску династију упркос отпора Италије треба уклонити. Таква држава неће имати никакву корисну сврху у будућности као што је било и у прошлости, она неће бити у стању да се издржава и живеће од милосрђа великих сила. Стога треба подстицати њено припајање Србији.“


У складу са наведеним, британски ратни кабинет донео је одлуку да је најбоље решење црногорског питања припајање Црне Горе Србији.
Иако су након Подгоричке скупштине и даље признавале црногорску владу у Француској, велике силе победнице нису дозволиле да њен делегат учествује на мировној конференцији у Паризу 1919. нити да потпише мировне уговоре са пораженим непријатељем. Краљ Никола одлуком савезника остаје и без последњих јединица црногорске војске на које је рачунао како би се вратио у земљу, јер су Французи прво променили назив црногорском батаљону који се у оквиру њихове војске борио на Солунском фронту и одузели му црногорска обележја, а на крају га и расформирали.


Након Рапалског уговора, споразума између Краљевине СХС и Италије, закљученог у новембру 1920. године, и Италија окреће леђа краљу Николи и његовој влади, па укида финансирање црногорских војних јединица у Италији, да би их, убрзо након смрти краља Николе, 1921. године, и разоружала.
Али чак и да су велике силе и Александар дозволили краљу Николи повратак и самостално одлучивање о будућем статусу његове државе и да је он одлучио да Црна Гора остане самостална, за тако нешто не би добио подршку скупштинске већине, а нарочито не свог народа. Не само због већинског народног опредељења за уједињење са Србијом, које је након тријумфалне победе српске војске, ослобођења и одушевљења које је изазвало, само порасло и учврстило се, већ и због мале популарности коју је уживао у народу због аутократске владавине (у народу је још било живо сећање на монтиране судске процесе у режији његовог режима, тзв. Бомбашку аферу 1908. године и Васојевићку аферу/Колашински процес 1909, у којима је под оптужбом за тероризам, државни преврат и покушај атентата на књаза, пет лица осуђено на смрт и погубљено, а преко 100 на затворске казне), због личног богаћења и привилегија у корист његове породице и функционера. Овај низак углед додатно је окрњен вестима о његовим преговорима о сепаратном миру са аустроугарским двором, а потом бекством из земље и луксузним и лагодним животом, који је према мишљењу многих Црногораца, водио у Француској са породицом док је његов народ у Црној Гори под окупатором страдао и гладовао.


О већинској подршци уједињењу и провлађујућем мишљењу и ставу народа и војске о краљу Николи и његовој влади, за време и након рата, и оштрој осуди за издају и капитулацију, сведоче и резолуција са комитског и народног скупа одржаног 10. и 11. јула 1918 на Добриловини, потврђена на скуповима на Дурмитору и Штитову, којом се даје подршка уједињењу и то под Крађорђевићима и заузима став да се краљу Николи онемогући повратак у земљу, као и прогласи сличне садржине официра војске Краљевине Црне Горе које су они потписали и издали у новембру 1918. године  (у аустроугарском логору Болдогасоњу њих 263) и при повратку из заробљеништа (у Сарајеву, њих 450), и упутили народу Црне Горе. 
А да ли би краљ Никола поступио другачије него његов унук да се нашао у Александровој позицији? Можемо само да претпоставимо.


Оно око чега, међутим, нема дилеме јесте да је Александрова одлука да након уједињења Србије и Црне Горе укине обе српске државе ради уласка у заједничку државу са дојучерашњим непријатељима и крвницима, која је произашла из његове мегаломанске, историјски неодговорне и кратковиде политике, била катастрофална по српски народ, који погубне последице те одлуке и данас трпи.

Ниједно од ових питања аутори серије нису отворили, ниједну контроверзу преиспитали, јер би то угрозило политичку агенду на којој су је засновали, те би тако одлутали са зацртаног политичког курса и црно беле поделе на добре и лоше момке. Краљ Никола и његови политичари – морални и поштени, чисти као суза, италијанског утицаја на побуну није било па тако ни њихов агент не постоји у серији, зеленаши нису отпочели оружану побуну већ су се само бранили када су их Срби и њихови сарадници, домаћи издајници бјелаши, напали с леђа и први пустили крв. За све су криви Срби и Србија, вековни непријатељи Црне Горе и Црногораца. Они су окупирали, они су први пуцали, они су потплатили посрбице у ЦГ да нападну и пуцају у своју браћу, они су насилно свргли црногорског краља и владу. А у свему су имали савезника и завереника у Француској Републици.


Циљ аутора и покровитеља серије је био да овај трагичан братоубилачки сукоб, који је уочи Божића 1919. избио између припадника истог народа, исте вере, језика и писма, због интереса Италије и међудинастичке политичке борбе два српска владара, представе као рат између две непријатељске државе, Србије и Црне Горе, два различита народа, Срба и Црногораца, који је започет српском агресијом и окупацијом, настављен српским злочинима, а који и даље траје јер се Црногорци још нису осветили.


Све ово јасно су видели објективни гледаоци, историчари и новинари који су на лажи и фалсификате виђене у серији указали у текстовима и интервјуима који су се могли видети само у ретким слободним медијима Монтенегра, најчешће у електронским. На изнете чињенице, аргументе и позиве на сучељавање мишљења режимски медији су остали затворени, а монтенегрински историчари глуви. Они су хвалоспеве и бесомучно рекламирање којима су пратили снимање и приказивање БУ, само појачали након што је емитовање завршено, истичући храброст аутора да отворено проговоре о забрањеним темама националне историје, разобличе српске лажи и разоткрију сакривену и прећутану монтенегринску историју, хвалећи високе уметничке домете серије.


Најгласнији, најконкретнији и најмаштовитији био је жири подгоричког часописа Комуна који је Жељку Сошићу за серију доделио главну годишњу награду за очување, афирмацију и валоризацију културне баштине Црне Горе, и образложио је следећим речима:
"Po svom sadržaju, tematskom okviru, istorijsko – kulturološkoj dimenziji, etnografskim odlikama, jeziku i običaju, ta serija, koja je emitovana na Televiziji Crne Gore, primjer je očuvanja svekolike baštine države. Umjetnička vjerodostojnost sa suptilnim edukativnim pristupom, autentičnost crnogorskog prostora u okviru ambijentalne arhitekture su elementi koji se komponuju u integralni prostor zaštite materijalne i nematerijalne baštine Crne Gore. Leksička i jezička baština, akcentološki obrađena posredstvom serije sadržaj je valorizacije multidisciplinarnog naučnog istraživanja. Kulturološki karakter, umjetnička naracija i etike i tragike, seriji daje višeznačni karakter pristupa, očuvanja i predanja nasleđa baštine kao državne, nacionalne i civilizacijske tvorevine."  


Није онда ни чудо што се Сошић толико уживео у улогу првог витеза монтенегринске културе у одбрани државе и нације од бројних спољних и  унутрашњих непријатеља, па је приликом доделе награде прво упозорио на то да је
crnogorski identitet na teritoriji cijele Evrope najviše napadan i osporavan, a najmanje branjen i čuvan,
а затим одлучно изнео стратегију за победу у тој борби: 
 - Zbog toga naša kultura, umjetnost i kulturna politika moraju biti otvoreni i pokazati se najboljim branikom našeg identiteta, nacionalnog i državotvronog bića.


А уметничким дометом Сошићевог и Бојовићкиног телевизијског дела позабавићемо се у претпоследњем наставку...

No comments:

Post a Comment