БОЖИЋНИ УСТАНАК (4. део)

Седма епизода почиње тајним састанком зеленашких завереника на којем ће се договорити политички циљеви устанка и утврдити војна стратегија.

Скупом председава бивши председник црногорске Скупштине и министар у влади краља Николе Јован Пламенац кога је, како каже, сам краљ прогласио за политичког вођу устанка.

Ратни штаб зеленаша чине официри војске Краљевине Црне Горе: генерали Блажо Врбица, Милутин Вучинић, Андрија Раичевић, капетани Крсто Поповић и Ђуро Драшковић и војвода Божо Петровић, војни командант, дипломата и рођак краља Николе. Ту је и поп Стево као духовна и морална подршка побуњеницима.

Пламенац састанак отвара говором намењеним гледаоцима серије којим им објашњава „да су одлуке Скупштине у Подгорици противне међународном праву, да је то устанак црногорског народа, да је Црна Гора мимо права и воље народа присаједињена Србији, да ни Аустроугари за време окупације нису скинули црногорски барјак но су то Срби учињели“.

Ова јасна и оштра подела на Црногорце (добре момке, наше, борце за право, част и слободу Црне Горе) и Србе (лоше момке, њихове, окупаторе, агресоре, туђине), на којој аутори инсистирају кроз целу серију како би политички а касније и војни сукоб, до кога ће доћи уочи Божића 1919. године, представили као рат између два различита народа, је још један од фалсификата овог тв чекса, јер су историјски учесници Божићне побуне себе сматрали припадницима српског народа, црногорског поданства (држављанства), укључујући и политичке и војне вође Божићне побуне Јована Пламенца и капетана Крста Зрнова Поповића. О томе најбоље сведоче њихове речи:

– Црна Гора је она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове (Пламенац),

– У српству је Црна Гора имала исту улогу које има срце у људском организму (Крсто Зрнов Поповић),

као и зеленашка застава.

Али другачије није ни могло бити јер је од настанка српске кнежевине Дукље, касније Зете а потом и Црне Горе, народ ових земаља називан и себе сматрао Србима. Ако су о етничком пореклу становника ових држава у средњем веку најбоље сведочанство представљали ромејски извори (хроничари Јован Скилица у једанаестом и Михаило Глика у дванаестом веку, као и цар Василије Други, називају Дукљу српском земљом, њене војнике Србима а дукљанског кнеза Стефана Војислава архонтом Срба), или франачки (хроничар Ајнхард у деветом веку назива становништво Дукље Србима), или повеља краља Милутина манастиру Свети Никола на Врањини у 14. веку (из које сазнајемо да су у Зети живели Срби, Латини, Власи и Арбанаси), о националној припадности становника нововековне кнежевине а потом и краљевине Црне Горе, најбољи доказ пружају службени документи, наставни програми и уџбеници, школска сведочанства (вјера-православна, народност српска, поданство/држављанство-црногорско), највиши државни акти, па и речи самих владара Црне Горе: владике Данила – „Данил, владика цетињски Његош, војеводич српској земљи“, Петра Првог – „Црногорци носе предраго име српско“ „у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије“, Петра Другог Петровића Његоша – „Црногорци, зачатије храбра србства“, „дичне горе српскога племена“, књаз Данило – „Немој заборавити, Омер Пашо да је сама шака Срба како видиш у Црној Гори кадра држати сву турску силу на скоку“, „Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске...“, краљ Никола – „Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српског народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића“... ).

Ову чињеницу констатују и сами комунисти након освајања власти 1945. године, препознајући је као озбиљну препреку за остваривање својих политичких циљева. Због тога ће  искористити своју стару идеју о формирању црногорске нације, коју је, у склопу реализације Стаљиновог плана о стварању више независних националних државица како би се изнутра ослабио а потом разбио његов највећи идеолошко-политички балкански противник – Краљевина СХС, по директиви Коминтерне, промовисала Комунистичка партија Југославије на свом трећем конгресу у Бечу 1926. године. Незваничним манифестом настанка црногорске нације сматра се текст Милована Ђиласа објављен 1. маја 1945. у Борби, у којем је он писао:

Црногорци, несумњиво, припадају српској грани јужнословенских племена и народа. Срби и Црногорци су једног (српског) народног поријекла, једног коријена, али је развитак у нације, развитак националне свијести, ишао различитим путевима..У прошлости, у осамнаестом, па и на почетку деветнаестог вијека, Срби у Србији били су раја под Турцима, Црногорци - дијелом раја а дијелом слободни сељаци у сталној борби против Турака. О формирању нација - српске и црногорске - у то вријеме, разумије се, не може бити ни говора. 

Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.

По племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско. 

Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих "политичких" разлога (т.ј. из потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији "Срби" од свих Срба, -Црногорци.

Иако је до тада црногорска нација помињана једино у актима окупационе власти фашистичке Италије и у колаборационистичкој штампи, као што је квинслишко издање државног службеног недељника  Глас Црногорца – La voce del Montenegro (у којем се спомиње и црногорски језик), реализација овог комунистичког политичког пројекта биће очигледна већ у првом Уставу ФНРЈ из 1946. године, којим Црногорци добијају статус нације. Резултат тога је видљив у првом послератном попису из 1948. године по којем у Црној Гори живи 90,67% Црногораца, 1,78% Срба, 5,15% Албанаца и 1,80% Хрвата.  

Али прекинули смо говор Јована Пламенца. Да чујемо шта је још политички вођа побуне поручио окупљеним завереницима. Он објашњава разлог за подизање „устанка“ чиме  гледаоцима треба ставити до знања да циљ није само ослобађање од српске „окупације“ већ и европске интеграције Црне Горе, па тако Пламенац свечаним тоном изговара следеће:

- Окупили смо се овдје данас да дигнемо устанак да би цијела Европа за коју смо се борили, сазнала за неправду која нам је учињена!

Ето драги гледаоци, колико су далековиди и прогресивни били божићни устаници. 

Сошићу и Аџићу је нарочито било стало да гледаоце убеде у то да су краљ Никола и побуна зеленаша имали масовну подршку у народу Црне Горе па ће им то, после попа Стева и функционера владе Пламенца, саопштити и генерал војске Краљевине Црне Горе Блажо Врбица, који каже: - Вијести из народа су добре – народ подржава свог краља и противи се окупацији.

Свако од присутних команданата затим набраја своје трупе, племена и војнике који се, како ћемо чути у серији, са свих страна појављују и спремају за борбу.

Иако су зеленашке вође у серији биле јединствене у погледу главног циља „устанка“, а то је поништавање одлука Подгоричке скупштине и биле сложне да се, како би се то постигло, подигну на оружје и преузму оружану контролу над Црном Гором, они нису могли да се договоре да ли да се са Војском Краљевине СХС (у серији Војском Краљевине Србије), чији је командант у Црној Гори и даље Милутиновић, прво преговара како би она приволела на повлачење из Црне Горе и тако избегао сукоб, или да се одмах нападне.

За преговоре се залагао Пламенац који је предлагао да зеленашка војска опколи црногорске градове и да се потом Милутиновићу пошаљу њихови захтеви, па тек уколико он на њих не пристане, да се са војском уђе у градове и преузме управа над државом. Овај предлог у серији подржава и генерал Блажо Врбица.

Ђуро Драшковић (кога тумачи Војин Ћетковић), са друге стране, у серији се одлучно противи било каквим разговорима са српским „окупатором“ и ватрено заговара да се Срби одмах нападну, и то изнутра, мањим оперативним групама, са леђа, те каже Пламенцу: - Као што су они ушли на превару, тако и ми морамо да ударимо њих, мучки, и ослободимо Црну Гору, а кад је ослободимо, ти онда преговарај.

Али шта ће рећи Крсто Зрнов, ратни херој војске Краљевине ЦГ? Којој ће се опцији он приклонити? Он ће ипак подржати Пламенца и то следећим речима:

- Мени није проблем да ударим на Србе (мисли на српску војску, иако се и сам изјашњавао као Србин) али не могу на своје (мисли на бјелаше).

Јасно је да Пламенац и Врбица овде представљају слабе, колебљиве, плашљиве Црногорце, штетне по националну ствар, који би са Србима да преговарају, сарађују, договарају се о заједничкој држави, а од разговора и преговора са њима, поручује нам се, па до братимљења и на крају издаје, кратак је пут. Капетан Ђуро Драшковић, са друге стране, у серији је приказан као прави представник модерног монтенегрина. Он је већ тада правилно проценио Србе и знао да они Црногорцима нису и не могу никад бити пријатељи а камоли браћа, већ да су им непријатељи и најцрњи душмани и да се  са њима може преговарати само преко нишана.

А Крсто? Па зар је и он исти као Пламенац? Наравно да није, он је само био наиван, а ако смо вам то рекли, онда ћете лако погодити за коју од ове две зеленашке струје ће се у наставку серије испоставити да је била у праву.

Пошто је Пламенчев предлог добио већинску подршку, генерал Блажо Врбица коме је он поверио команду над зеленашком војском, наређује да њихове трупе запоседну све прилазе Цетињу, а истовремено у штаб Војске КСХ (у серији Војске Краљевине Србије) упуте преговараче Милутиновићу са листом захтева које он мора да прихвати.

Поп Стево их благосиља и зеленашка војска полази на извршење задатака.

У серији нећемо чути да је Пламенчев војни план укључивао и захтев влади краља Николе у Француској да организује и финансира шиптарске банде које би, кад зеленаши отпочну напад на Цетиње, истовремено нападале српске трупе у рејону Пећ-Плав и тако ослабиле одбрамбене способности Јадранских трупа у Црној Гори. Нити ћемо чути да је Пламенац захтевао од италијанског агента Балдачија да Италија у Црну Гору не шаље храну („ни грам брашна“) јер Србија није успела да обезбеди обећану храну становништву Црне Горе па ће ако се глад и немаштина продуже, изгубити углед у народу.

 

На положајима међу зеленашима видимо Ника Божова,  а ту је и Данило, који је у њихов штаб довео Јелену да Пламенцу пренесе Тодорову поруку, али још увек одбија да узме пушку и прикључи им се у борби. И Тодоров верни пандур Јоко је у зеленашким трупама.

Са супротне стране рова, у бјелашким редовима, видећемо Никовог и Даниловог брата од стрица Милоша.

Ту је и Перо, коме је Тодор обећао посао и положај у новој држави.

Генерал Милутиновић долази на преговоре у побуњенички штаб и одбацује све њихове захтеве. Он им обећава да им се неће судити ако се разоружају и предају. За то им даје рок до јутра.

Након што су зеленашким трупама пренете речи српског генерала, Нико Божов поверава Ђуру Драшковићу да је мислио да он греши што заговара борбу, али да сада види да је био у праву.

Историјски Милутиновић јесте дошао у побуњенички штаб на преговоре, али није претио нападом на зеленашке трупе нити им је поставио ултиматум, већ их упозорио да ће ако покушају да заузму Цетиње, војска жестоко одговорити. Иако су поједини чланови Извршног одбора за уједињење од њега тражили да нападне зеленаше, он је то одбио. Ни побуњеници нису били тако помирљиви као што су приказани у серији, о чему сведоче речи њиховог официра Илије Бећира које је тада упутио Милутиновићу: – Или ви Србијанци напоље из Црне Горе или ће крв тећи, господине генерале! Другог излаза нема и не може бити.

У серији није приказан ни састанак који је Милутиновић  на своју иницијативу водио са бившим министром краља Николе Ристом Поповићем због информација да је овај један од организатора побуне. Када му је Ристо изнео своје противљење одлукама Подгоричке скупштине, Милутиновић му је одговорио да је то свршена ствар, да је за њега као војника Извршни одбор законита власт и да ће се војска супротставити сваком покрету против тако успостављеног поретка, уверавајући га да не жели да започиње оружани сукоб:

- Ми Срби нисмо дошли у Црну Гору да покоримо црногорски народ и да вршимо револуције већ смо дошли да протерамо непријатеља у чему смо успели уз помоћ црногорских батаљона. Нећу и не дам да буде грађански рат у Црној Гори!

Да видимо шта се даље дешава у серији. Док бјелаши и зеленаши у рововима гледају једни на друге преко нишана, када је и најмањи повод довољан да изазове крвопролиће, на бојишту се појављује француски обавештајац Шарл. Овај пут не због посла, то јест да шпијунира, већ да би спасао Јелену, која се нашла у жаришту сукоба, и одвео је на сигурно. Зато он ризикује живот пробијајући се кроз положаје зараћених страна иако је свестан да га осим зеленаша, против чијих интереса ради са својом владом, могу убити и бјелаши јер им је ликвидирао вођу.

Пре него што је испаљена прва пушка, побуњеници остају без политичког и војног руководства, јер је Пламенац распустио зеленашку војску која је опседала Ријеку Црнојевића, па побегао у Албанију. (И историјски Пламенац је напустио војску пре борбе и преко Албаније пребегао у Француску код краља Николе који га поставља за председника црногорске владе у егзилу, а бјелаши су без борбе разбили опсаду Ријеке Црнојевића и Вирпазара).

Неколико официра из ратног штаба српска војска похапсила је на основу списка из писма попа Стева, које је Митрофан бан доставио Милутиновићу, да би на крају и сам генерал Блажо Врбица поднео оставку јер су, како каже, политичари побегли и да зато он неће улудо да гине и да води братоубилачки рат.

Он команду поверава Крсту Поповићу. Крсто наставља преговоре са Србима иако га Ђуро од тога одговара, упозоравајући га да ће га Срби (Војска Краљевине СХС и бјелаши) преварити, да им не треба веровати, да ће се због тога горко покајати и зато га позива да их први нападне и одмах ступи у борбу за „право, част и слободу Црне Горе“.

Говори и пароле команданата зеленашке војске су тако  интонирани како би се божићни побуњеници гледаоцима представили као црногорски националисти који су се дигли на оружје да би се изборили за независну Црну Гору, а што је још један од примера извртања истине од стране аутора серије.

Ако изузмемо Краљевину Италију као подстрекача побуне преко њених агената у ЦГ чији геополитички циљ јесте била независна Црна Гора (чиме би се спречио излазак Србије на море и угрожавање реализације италијанског експанзионистичког плана Mare Nostro на источном Јадрану), за независност Црне Горе није био ни Јован Пламенац, који је побуну организовао ради очувања краљеве власти и сопствене функције и привилегија, а поготово за то нису били директни учесници оружане побуне, предвођени официрима бивше војске Краљевине ЦГ, већ су били за уједињење ЦГ са Србијом у заједничку државу, али на равноправним основама. Ово се јасно може утврдити не само на основу текста жалбе које су зеленашки политичари упутили пред изборе за Скупштину 1918. („Ми смо за Југославију. Облик те наше велике и заједничке Југославије одредиће Југословенска конституанта из вољом народа изабраних представника свију југословенских покрајина. Ми смо за то да у Југославију уђу Црна Гора и Србија братску руку под руку и равноправно“), већ пре свега увидом у проглас који су побуњеници 22. децембра из свог штаба у Бајицама код Цетиња упутили команданту војске Краљевине КСХ у Црној гори (Јадранских трупа) Милутиновићу и Извршном одбору, што је приказано у серији, а у којем, у тачки 1. стоји: - Ми смо сви сложни да Црна Гора уђе пуноправно са осталим покрајинама у једну југословенску државу, без икаквих унутрашњих политичких граница, а облик владавине остављамо да пуноправно ријеши редовно изабрана скупштина свих Југословена – Конституанта-чему ћемо се срдачно покорити.

У овом прогласу нема, дакле, сепаратистичких ставова што није чудно јер их није заступала ниједна политичка странка у Црној Гори која је учествовала на изборима, ни пре ни после Првог светског рата. И то све до окупације земље од стране фашистичке Италије 1941. године када су чланови Црногорске странке (федералистичке партије, политичког крила зеленаша која је деловала од 1923. године), предвођени Секулом Дрљевићем, на    Петровданском сабору, на Цетињу 12. јула, укинули одлуке Подгоричке скупштине и прогласили независну Краљевину Црну Гору, са италијанским грофом Мацолинијем као врховним органом власти ове марионетске државе. Секула Дрљевић, бивши униониста и будући идеолог усташког покрета, је уз још једног црногорског усташу, некадашњег бјелаша и комунисту а потом главног Павелићевог пропагандисту Савића Марковића Штедимлију (који је Црногорце сматрао потомцима Хрвата), био први заговорник црногорске нације, језика и црногорске православне цркве.

Између самих зеленаша, дакле, постојале су једино разлике у томе какав треба да буде државно-правни оквир тог уједињења и на који начин треба да се оствари. Неки од њих су били за федерацију, неки за конфедерацију, неки за уједињење под  Петровићима, а неки за међудинастички договор. Сви они су међутим били сложни да се одлуке Подгоричке Скупштине морају поништити и расписати нови избори у Црној Гори.

За остварење ових циљева они, међутим, нису били спремни да се боре политичким средствима већ оружаним, те је тачка 5. њиховог прогласа имала форму ултиматума и гласила:

За извршење рада на горњем програму усташке трупе сјутра 23. текућег мјесеца умаршираће у пријестолницу Цетиње и ради успоставе будућег реда запосјести ће сва надлештва, у коју сврху, с наше стране, биће очуван највећи ред, те се овим, преко Вас, опомиње војска која се сада налази у Цетињу, да са своје стране не би изазвали пролијевање братске крви, а ми са своје стране дајемо часну ријеч, да ће како живот, тако и имовина сваком бити загарантована, сем случајева ако будемо нападнути.

Након што је Милутиновић одбио њихове захтеве, побуњеници су напали Цетиње.

Да видимо сад како је то приказано у серији.          

Да ли је био у праву Ђуро који је заговарао рат са Србима или Крсто, који је био за преговоре, управо ћемо сазнати.

Срби у серији (војска удружена са бјелашима) се не изјашњавају у вези са захтевима побуњеника већ само прихватају Крстов позив на преговоре, али уз услов да на њих дође лично Ђуро Драшковић. 

Ђуро добро зна шта му се спрема али пристаје да пође у „чељусти звери“, свестан да једино његова жртва може да пробуди Крсту из пацифистичке успаваности и занесености лажним српским обећањима. Он зато оставља пушку, узјаше свог коња, узима заставу и храбро појаше ка бјелашким рововима.

А бјелаши – посрбице = Срби су само то и чекали. Чим им се примакао на пушкомет, они пуцају у Ђура.

Он се заљуља у седлу и уместо ка убицама од којих је овако нешто подло и очекивао, он свој последњи поглед упућује ка барјаку, и мртав се сруши у снег.

Наравно да није случајно што су Срби у серији инсистирали да баш Ђуро дође на преговоре јер су добро знали да је он, осим што је један од најбољих зеленашких бораца, и један од најбескомпромиснијих црногорских патриота и самим тим војнички, идеолошки и политички њихов најопаснији непријатељ, те да ће зато његовим убиством обезглавити побуњеничко руководство и знатно ослабити побуну.

Историјски Ђуро Драшковић је заиста отишао на преговоре у штаб војске КСХ са још једним официром, Мирком Грујичићем, али се са њих вратио жив и здрав, а погинуо је у борбама са бјелашима 6. јануара које су отпочеле након што су преговори пропали.

О убиству Ђура Драшковића постоје два извора.

Бјелашки борац Јован Ћетковић у својој књизи Ујединитељи Србије и Црне Горе о томе пише следеће:

»Бљешкају сабље противничких официра, а понеки се пркосно укаже и раздере колико га грло носи.
На десном нашем крилу тако се указа једном, пркосно, изазивачки, на непуних 100 корака пред нашима са исуканом сабљом противнички вођа Капетен Ђуро Драшковић и подвикну: - Краљ Никола јаше вранца, а краљ Петар на магарца«. Један наш омладинац згодно га узе на нишан и обори га једним метком. Драшковић паде мртав« .

А верзија зеленашког борца Николе Томанова Зеца о истом догађају гласи:

 «У часу када се Драшковић слободно и са повјерењем приближавао бјелашкој страни (изнад Богдановога Краја) са бјелашке стране испаљен је на њега плотун и Драшковић је пао мртав. То је био повод за отварање жестоке ватре са обије стране, коју нико више није могао спријечити«.

Наравно да за Сошића није било дилеме чију ће верзију Драшковићевог убиства реконструисати у серији.

Чим је видео да је Ђуро погођен, Нико Божов је излетео из заклона и без оружја потрчао да му помогне.

И још једном ће Срби показати какав су несој. Они пуцају и у голоруког Ника и убијају га.

Ово је пето убиство које смо видели у серији. Једно је починио Француз, а сва остала Срби и сва која су починили била су кукавичка и мучка. Убице су пуцале из добро обезбеђених положаја, или из заседе, под окриљем мрака, и то у ненаоружане људе који су им долазили отворених руку, на реч, част и веру, а чак и када су били наоружани као Тодор и курир краља Николе, били су жртве неравноправне борбе са вишеструко надмоћним непријатељима које нису могли да виде, а који су их без трунке самилости зликовачки стрељали.

Шта су онда друго могли да ураде зеленаши него да ударе на такве зликовце и да им се супротставе како би заштитили себе и своје најмилије?

Трагичне погибије Ђура и Ника освестиле су и Крста који најзад схвата у каквој је заблуди био, па гласно размишља да би и гледаоци схватили зашто ће потпуно променити свој став: - Мора је Ђуро погинути да бих се ја дозвао памети. Сад знам ко ми је преко нишана, сад знам како ћу. Крв су пуштили и крв ће добити! Од данас ћемо другачије!

Он наређује напад на Цетиње, и то баш онако како му је Ђуро саветовао, да се непријатељ удари са леђа.

Овом Крстовом наредбом се завршава претпоследња епизода серије најављујући одсудни обрачун између зеленаша и бјелаша, који су гледаоци све време нестрпљиво ишчекивали, тек за последњу епизоду.

У следећем наставку видећемо, коначно, како је почела и како се завршила Божићна побуна:
http://chetnixploitation.blogspot.com/2019/08/5.html