QUO VADIS, AIDA? (2020)

 

Rediteljka i scenaristkinja: Jasmila Žbanić

 

Evo i prikaza ultimativnog bh chexa, najljigavije, najsmrdljivije i najotrovnije propagandne izlučevine Jasmile Žbanić, i njenog najozbiljnijeg pokušaja da se domogne toliko željenog Oskara,  koji joj je i pored uloženog truda, resursa i podrške moćnih sponzora, na kraju ipak izmakao, pa je njen filmski pamflet ostao bez titule najvećeg trijumfa bh filmske propagande.

Jasmilin pohod na pehar filmske lige šampiona nije započeo tek tako, već predstavlja logičan korak ka najvišem stepeniku nakon njenih dugogodišnjih nastupa u chetnixploitation žanru u kojem se kalila i dokazivala kroz niži rang takmičenja - ligu Evrope;

dug i trnovit put započet sa Grbavicom, o muslimanskoj devojčici koja otkriva da joj je otac srpski ratni zločinac koji je silovao njenu majku (glumi je Mirјana Karanović),

kada je Žbanićka kao talentovani chex debitant skrenula pažnju Evrope i sveta Zlatnim medvedom u Berlinu, da bi se nastavio manje zapaženim filmovima, ali isto tako doslednim osnovnim kanonima chex žanra: Na putu, o mladom paru bosanskih muslimana u posleratnom Sarajevu - mladiću koji traume zbog smrti brata koga su u ratu ubili Srbi pokušava da izleči među vehabijama, i njegovoj devojci kojoj su Srbi oduzeli porodični dom,

kao i filmom Za one koji ne mogu da govore, o australijskoj umetnici koja na turističkom putovanju u Republici Srpskoj, otkriva da su u hotelu u Višegradu u kojem je odsela, Srbi za vreme rata silovali i mučili muslimanske žene.

Taj put na kojem je Jasmila istrajavala od 2006. godine, konačno je doveo i do najpotentnije, najizazovnije, najzvučnije i najveće teme - Srebrenice i borbe za prestižnu nagradu Američke filmske akademije za najbolji strani film.

Za to vreme ona je promenila mnoge frizure, ali svoj kurs nije.

U pauzama između snimanja filmova Jasmila je održavala i brusila formu kroz prijateljske utakmice u regionu, pa je tako kao producent pomogla rediteljski chex prvenac svoje prijateljice i koleginice Mirjane Karanović Dobra žena,

pružila podršku i svojoj američkoj koleginici i istomišljenici Đavolini Žoli tako što je glasno osudila odluku Federacije da joj uskrati dozvolu za snimanje u BiH njenog chex prvenca In the Land of Blood and Honey (jer su se u Sarajevu bili neosnovano zabrinuli da će u njemu Srbi biti predstavljeni kao good guys), a potom je na Berlinskom filmskom festivalu na kojem je film imao evropsku premijeru, Jasmila vodila ekskluzivan razgovor sa autorkom pred festivalskom publikom i novinarima.

Žbanićka se zagrevala i trenirala medijskim nastupima u kojima je pozivala na hapšenje Karadžića i Mladića, kao na dodeli Zlatnog medveda u Berlinu (- Želim da podsjetim da su, iako je rat završen pre 11 godina, ratni kriminalci Mladić i Karadžić još na slobodi. Organizovali su silovanje 20.000 žena u Bosni, ubili 100.000 ljudi i iz domova protjerali milion ljudi. Ovo je Evropa, a još niko nema interesa da ih uhapsi!), poredilia Srbe sa nacistima i pozivala na ukidanje Republike Srpske ( - Srbi su za genocid nagrađeni Republikom Srpskom. Zamislite da su Nemci posle Drugog svetskog rata dobili malu teritoriju po kojoj slobodno šetaju nacisti, a Jevreji se boje da tamo uđu.), optuživala Srbiju za rat u Bosni, kao na premijeri Grbavice u Beogradu (- Želim da kažem kako se nadam da je prikazivanje Grbavice u Beogradu početak zatvaranja kruga jer je pretpočetak scenarija pisan ovdje.), 

i davala javnu podršku ratnim komandantima Armije BiH optuženim za zločine nad Srbima.

https://avaz.ba/vijesti/bih/683806/podrsku-vikicu-pruzila-i-proslavljena-bh-rediteljica-jasmila-zbanic 

Sve ovo joj je donelo neophodno iskustvo za najveću i najvažniju chex utakmicu, otvorilo vrata najpoznatijih svetskih festivala, ali i pribavilo podršku i simpatije najuticajnijih zapadnih filmskih kritičara, i što je još važnije - obezbedilo bogate i moćne sponzore iz sveta poitike, filma i medija, koji će stati iza nje i njenog  najambicioznijeg projekta Quo Vadis, Aida?

Treba, međutim, biti precizan i istaći da iako se u medijima Aida gotovo isključivo kategoriše kao film Bosne i Hercegovine, ovo ostvarenje predstavlja udruženi zločinački filmski poduhvat više država i organizacija koje su učestvovale u njegovom nastanku, bilo finansijski, bilo zanatski (filmska ekipa je internacionalna - direktorka fotografije Austrijanka, montažer i kompozitor Poljak, kostimografkinje Holanđanka i Poljakinja, glumci pored regionalnih i Holanđani..), ili političkom podrškom. Zato je i red da se svima njima pripišu jednake zasluge, odnosno odgovornost za nastanak ovog antisrpskog filmskog pamfleta. Očekivano, na ovoj listi našli su se pored Federacije BiH i ostali usual suspects kada su u pitanju akcije protiv Srba kao što su Nemačka, Turska, Holandija, Austrija, Francuska, EU, Soroševo otvoreno društvo... mada je bilo i nekih koje baš ne biste očekivali da vidite u ovom društvu, poput rumunske države, na primer.

A na svojoj special thanks listi Jasmila je na počasno mesto stavila Bakira Izetbegovića kao i bivšeg portparola haškog tribunala Florens Hartman (- Haški tribunal nije našao dokaze da je u srpskim selima koja su predstavljala poprište operacija Nasera Orića, bilo civilnih žrtava.)

Iako je Žbanićka potpisana kao jedini scenarista, treba pomenuti da je jedan od konsultanata na scenariju bio Abdulah Sidran.

Za divno čudo, država Srbija nije učestvovala u finansiranju ovog chexa - niti preko nekog svog ministarstva, odnosno Filmskog centra Srbije, niti iz budžeta pokrajinske ili gradske vlasti. Posredno ipak jeste, jer glavni glumački, a u privatnom životu i bračni par, Jasna Đuričić i Boris Isaković, prima svoje plate iz državnog budžeta, odnosno kao profesore glume i pedagoge koji svoje znanje prenose mladim generacijama na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, plaćamo ih svi mi, pripadnici naroda kojem su svojim učešćem u filmu zalepili etiketu genocidnog.

Pogotovo je značajan doprinos Jasne Đuričić u naslovnoj ulozi, zahvaljujući čijoj glumi je Jasmila u najvećoj meri uspela da filmom sprovede svoju antisrpsku političku agendu.

Nastup vojvođanskog bračnog para u Aidi bio je iznenađenje samo za one koji ne znaju da njihova profesionalna saradnja sa Jasmilom Žbanić traje već dugo, kao i njihova karijera u chetnixploitation žanru. Debi Isakovića i Đuričićke kod Jasmile desio se 2013. godine u njenom filmu Za one koji ne mogu da govore u kojem je Jasna glumila muslimanku a Boris šefa srpske policije u Višegradu koji prikriva srpske ratne zločine počinjene u tom gradu.   

Staro društvo ponovo se okupilo na projektu Dobra žena Mirjane Karanović čiji je nastanak Žbanićka pomogla kao producent.

Isakovićeva uloga vođe Škorpiona u tom filmu, koji strelja zarobljene bosanske muslimane i to snima, i njegovo lice serijskog ubice, kriminalca i manijaka koje mu je donelo tolike uloge u Srbiji, regionu pa čak i u inostranstvu, bila je Jasmili najbolja preporuka da mu dodeli ulogu Ratka Mladića u Aidi.

A njegova supruga Jasna se svojom izmučenom facom podjednako kao i glumom, prirodno namentnula za glavnu junakinju njenog novog filma: - Žena zna da glumi, ima paćeničko lice, znači idealna za Aidu, veteranka je chex žanra, znači baš je briga šta će joj reći kod kuće za ulogu u mom filmu, i još dobijam njenog muža za Mladića u paketu. Perfect casting is possible!

I Isaković i Đuričićka su u medijima ponosno stali iza svojih uloga, odnosno odluka da ih prihvate. Boris je, istina, rekao da se dvoumio, ali da ga je na kraju opredelilo uverenje da će gledaoci razviti empatiju prema filmu kao i Jasmilino obećanje da će ispoštovati njegov zahtev da se u svim scenama u kojima se pojavljuje Mladić, on potpuno verodostojno prikaže, odnosno da njegovi govori iz Srebrenice budu u filmu preneti od reči do reči. A koliko je Žbanićka kao rediteljka i scenaristkinja uvažila te njegove navodne želje, kao i koliko se on sam na snimanju dosledno držao ovog svog principa, možete i sami da pretpostavite. Uostalom, kasnije ćete videti i sami.

Od Jasne Đuričić, međutim, saznali smo ne samo da joj odluka da prihvati Jasmilinu ponudu nije bila teška, već joj je došla kao melem na ljutu ranu zvanu Srebrenica.

Na pitanje novinarke NewsMax Adria da li je imala dilemu da prihvati ponuđenu ulogu, Jasna je odgovorila da nije ni jednog trenutka zbog čega je većina gledalaca zaključila da je to zbog toga što naši glumci nikada nisu imali problema u Srbiji zbog nastupa u regionalnim i stranim chex projektima, kao i zbog toga što je ponuđeni joj honorar za ulogu zbog velikog broja bogatih sponzora sigurno bio mastan, ali retko ko je očekivao sledeće obrazloženje:

- Ja lično, učestvujući u tom filmu, prolazeći kroz taj čitav proces, to je za mene bilo veoma pročišćavajuće. I meni je to bilo potrebno zato što sam imala teret na grbači, ne znam koliko, dvadeset godina.

O tom teretu Jasna je govorila i novinaru sarajevske redakcije radija Okupir...Slobodna Evropa:

- Zapravo je to neki teret koji smo mi ostavili vama, ni krivima ni dužnima. To je nekako moje osećanje. Jer ne može ništa da se sakrije, ne može ništa šta je bilo da kažemo „E sad, nije bilo.“ Jednostavno ne može. Onda je to kao i svaki život u laži, to na kraju puca kad se najmanje nadaš, na nekim čudnim mestima i na čudnim stvarima. To ne može dugo da se čuva.

Treba ženu razumeti, a ne osuđivati. Toliki teret je toliko godina nosila na svojim nejakim plećima i tek sada je uspela da ga se oslobodi.

A ima još mnogo srpskih glumaca koje pritiska to teško srebreničko breme i koji bi se zato rado odazvali Jasmilinom pozivu za učešće u njenom filmu samo da ih se setila, kao što su Mirjana Karanović, Milan Marić, Snežana Bogdanović, Boris Milivojević, Ivan Jevtović i Milena Moravčević.

Karanovićka, Marić i Bogdanovićka su umesto takve vrste dobro plaćene terapije pročišćenja i katarze, koje je Jasmila svojim filmom omogućila bračnom paru Đuričić-Isaković, ipak morali da se zadovolje samo alternativnom, kratkom seansom egzorcizma srpskog zla iz sebe u trajanju od nekoliko minuta, priređenom od strane haškog tribunala kroz projekat IRMCT Remembers - Srebrenica 25, tokom koje su sa glumcima iz regiona, koji su im pružali terapijsku podšku, u video spotu recitovali iskaze svedoka sa haških suđenja Ratku Mladiću i ostalim srpskim vojnim i političkim vođama.

 

https://www.youtube.com/watch?v=BFzu68EZJfg

A Milivojević, Jevtović i Moravčevićeva su se od sindroma Srebrenice lečili dužim terapijama koje su ponavljane u jednakim intervalima širom regiona – nastupima u pozorišnoj predstavi Kad mi ubijeni ustanemo u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava, reditelja Zlatka Pakovića i scenografa Nikole Džafa, kojom se među kulturnom, umetničkom i obrazovnom elitom Srbije traži odgovornost za zločin u Srebrenici – među „akademicima, pesnicima i duhovnicima genocida. Oni bi morali biti prozvani, prokazani i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno.” 

Svaka terapija (osim troje glumaca performansom u ovoj predstavi su se lečili i operska pevačica Katarina Jovanović i studentkinja pozorišne režije Andreja Kargačin)

završava se tako što pacijenti, uz izvođenje srpske himne, bacaju na pod srpsku zastavu sa ispisanih 8372 imena i jedinstvenih matičnih brojeva građana - navodnih srebreničkih žrtava.    

Ali vratimo se glavnoj glumici Aide.

Prozivke i uvrede kojima je Jasna Đuričić, kako se požalila novinaru NIN-a, bila izložena zbog svoje uloge u Aidi, na sledeći način je prokomentarisala u intervjuu za engleski Gardian: - Ja sam glumica. A za nas glumce, kad glumimo, žrtve su žrtve a zločinci su zločinci. Najgore je kada te takvi koji te prozivaju zbog lika koji glumiš, poistovećuju sa njim i zanemaruju tebe kao čoveka.                        Važno je da film vide mladi ljudi jer ne znaju šta se dogodilo ili znaju samo ono što su im drugi rekli. Problem je na čijoj si strani.

A na kritike da je film jednostran Jasna je u intervjuu za NIN imala urnebesan odgovor:

 - Sada ne bih ja da prepričavam, ali u filmu, pored poznate priče o stradanju muslimana u Srebrenici, jasna je poruka da inspiratori i akteri rata ne mogu biti mirni. Tako su jasno optuženi i pripadnici, tačnije rukovodioci holandskog bataljona, koji su se sramno poneli u Srebrenici. Ovo poslednje je nekako najmanje važno svima koji se hvataju ukoštac o temi filma.

A da li vas zanima šta Jasna misli o srpskom takmacu Aidi u borbi za Oskara za najbolji strani film - Dari iz Jasenovca? Zanimalo je i novinarku Radija Slobodna Evropa.

RSE: - Kad govorimo o stvarima iz prošlosti, htjela sam da Vas pitam o filmu Dara iz Jasenovca.

JASNA: - Nisam ga pogledala pa ne mogu onda da govorim o njemu. Ne znam šta Vam je bilo pitanje.

 

Jasmila Žbanić je u izvođenju svog antisrpskog filmskog dela, osim vojvođanskog bračnog para, imala još saučesnika iz Srbije. Njen prvi pomoćnik na snimanju bio je poznati srpski asistent reditelja Nikola Ivanović Džoni, a kamere i opremu za rasvetu obezbedila je kompanija CinePlanet Beograd čime su se pohvalili na Fejsbuk stranici svoje firme.

U epizodnim ulogama srpskih vojnika pojavili su se i neki domaći anonimusi čija imena nikome ne bi ništa značila. Nisu vredni pomena čak ni na ovom blogu. 

 

Ko god je hteo, do sada je odgledao Žbanićkin film, a za one koje nisu, evo sinopsisa: Quo vadis, Aida? predstavlja filmsku rekonstrukciju zvanične, dakle, lažne verzije događaja u Srebrenici 11-13. jula 95. godine, prikazane kroz borbu izmišljene srebreničke muslimanke Aide, prevodioca za trupe holandskog bataljona UN-a u bazi u Potočarima, da nakon ulaska Vojske Republike Srpske u ovo mesto predvođene Mladićem, od njih spase živote svojih sinova i muža u čemu ne uspeva, pa ih Srbi zajedno sa ostalim muslimanskim muškarcima postreljaju.

Po čemu se Aida razlikuje od prethodnih Jasmilinih chex filmova?

Da li zato što Žbanićka manje laže, izvrće istinu, prećutkuje ili prekraja činjenice o ratu u Bosni i njegovim akterima i događajima? Naravno da ne, jer ovde radi to isto a neke laži su joj još masnije i sočnije, već po tome što zahvaljujući stečenom iskustvu i rediteljskom zanatu koji je u međuvremenu savladala, te laži uspeva da neobaveštenim gledaocima, naročito zapadnim kojima je prevashodno namenjen ovaj film, lakše i neprimetnije proda.

Za razliku od njenih ranijih amaterskih pokušaja, Aida u najvećem delu predstavlja primer profesionalno izvedene i uspešne, gotovo savršene filmske propagande.

Očigledno je Jasmila pažljivo slušala a potom i usvojila savete svog mudrog profesora Harisa Pašovića: - Moj profesor mi je kazao da ne pravim dokument za Hag, da je film umjetničko djelo koje mora govoriti svojim, filmskim jezikom. Najvažnija je emocija. Ja hoću da ljudi iz kina izađu plačući.

Jasmila je za početak donela pametnu odluku da glavni junak njenog filma ne bude neko od streljanih muslimanskih muškaraca već majka i supruga trojice njih. Tako će se gledaoci sa njom lakše identifikovati, za nju vatrenije navijati da ih spase i jače osetiti empatiju i njenu bol kada u tome ne bude uspela.

A da ne govorimo o tome da je snažna žena, koja vodi ovako veliku i tešku borbu umesto njanjavih i nesposobnih muškaraca kakvim su u filmu prikazana ova trojica, veliki plus i bonus kod holivudskih i zapadnoevropskih žirija, filmskih kritičara i medija, kod kojih women empowerment movie sam po sebi garantuje nagrade i hvalospeve.

Zatim je za tu ulogu angažovala dobru glumicu, Jasnu Đuričić, i ceo film postavila na njena leđa, a onda žanrovskom kombinacijom evropske drame i holivudskog trilera naterala gledaoce da se zajedno sa njenom junakinjom tokom celog filma užasavaju Srba i strepe za živote njenih sinova i muža do samog kraja, na kojem Žbanićka primenom zlatnog horor pravila „manje je više“ izbegava da prikaže sam čin egzekucije Aidinih najdražih ostavljajući već potresene gledaoce u šoku i bez reči.

Pa ko normalan može da ostane ravnodušan na bol majke kojoj na njene oči otimaju decu i odvode na streljanje, i to mladiće koji u Jasmilinom filmu nisu nikom ništa skrivili - ni mrava zgazili?

I naravno da zapadni, ali i regionalni i domaći gledalac koji veruje da je to što je video u filmu istina, jer je poslednjih dvadeset pet godina kljukan baš takvim lažima, naseda na isto to što je gledao i slušao u medijima, i zato Jasmilinu propagandnu splačinu uvijenu u oblandu igranog filma pase, guta i vari onako kako mu je posoljena, zabiberena i servirana, pa je onda logično da mu izaziva otužan, mučan i gorak ukus, a u težim slučajevima zabeleženim kod nekih američkih domaćica, koje su svoje utiske podelile na Tviteru, i plač. Ne morate biti glupi ili naivni da biste poverovali u ono što vam je Jasmila skuvala i servirala - dovoljno je da ste se o dešavanjima u Srebrenici informisali isključivo iz zvaničnih medija.

Još jedna od promišljenih i ispostavilo se pametnih Jasmilinih odluka, bila je da srebreničke muslimane liši nacionalnog, odnosno verskog identiteta. Ne samo što u filmu nećete čuti versku odrednicu muslimani, nego nećete videti ni džamije (sem u kratkom, mračnom kadru noćne panorame Srebrenice), ni videti i čuti da se Srebreničani mole niti da pominju Alaha, čak ni u trenucima najveće panike, neizvesnosti ili straha za svoje i živote članova porodice;

retko ćete među hiljadama srebreničkih žena uočiti neku u muslimanskoj tradicionalnoj nošnji, a beretke na  srebreničkim starcima nijedan zapadni gledalac neće povezati sa karakterističnim odevnim predmetom starijih bosanskih muslimana.

Ni ime glavne junakinje nije tipično muslimansko žensko ime. Prva i jedina asocijacija na to ime, za stranca je čuvena opera Đuzepe Verdija, odnosno njena junakinja.

Jasmila je čak i iz čuvenog Mladićevog govora po ulasku u oslobođenu Srebrenicu, koji je rekonstruisala u filmu, izbacila rečenicu „Došlo je vreme da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru!“, jer nije smela da dozvoli da članovi žirija u USA i EU, ali ni njeni zapadni gledaoci, povežu stanovnike Srebrenice sa, najblaže rečeno, neomiljenim im Turcima, (niti sa njihovim predsednikom koji zadnjih godina na tim meridijanima ne uživa podršku koju je imao do okretanja Putinu), pa time i sa muslimanima.

Biće dovoljno da gledaoci znaju da su Srebreničani stanovnici Bosne. I naravno Evrope.

Jasmila je čak i za naziv filma iskoristila i zloupotrebila poznatu hrišćansku izreku Quo vadis? (u svetu najpoznatiju po literarnom remek delu poljskog nobelovca Henrika Sjenkjeviča, ili bar po njegovoj holivudskoj filmskoj adaptaciji), koju će Žbanićka na kraju filma iskoristiti i za slanje političke poruke svim gledaocima u svetu poredeći stradanje srebreničkih muslimana sa stradanjem hrišćana u starom Rimu.

Ali sve je dozvoljeno da bi se film približio ciljanoj publici i filmskim selektorima i arbitrima, odnosno kako bi im se što više približili njegovi junaci i stradalnici, jer će se na taj način sa njima lakše identifikovati i prema njima osetiti privrženost i empatiju. Političari, novinari i filmski kritičari iz Federacije su i pored ovakvog prikaza svog naroda, mudro ćutali iako im je to sigurno smetalo, svesni da je to nužno da bi se ostvario viši cilj. Baš kao što je u svojoj filmskoj kritici primetio Luka Vlaho za portal Off Novi Sad: 

 “Da je film bio odaniji stvarnim događajima i objašnjavao kontekst, možda bi to zatvorilo vrata internacionalnoj distribuciji, plasmanu na Zapad i, konačno, nominaciji za Oskara, koja će, nadam se, osvijestiti važnost ulaganja novca u filmsku produkciju u BiH. Možda mi moramo skrivati vlastiti identitet kako bi danas dobili priliku globalno se nametnuti, iako jedno umjetničko djelo može biti specifično, a istovremeno i univerzalno razumljivo. Na kraju dana, ono što se računa je uspjeh.”

I pokazalo se da su bili u pravu, jer je Aida najbolje prošla baš kod gledalaca sa Zapada što je bilo očigledno po njihovim komentarima na filmskim sajtovima i društvenim mrežama. Gledajući Srebreničane prikazane u filmu oni su komentarisali: - Pa oni su isti kao i mi. Jesu li oni uopšte muslimani? Pa oni ne liče ni na Turke, ni na Arape, pa oni čak i ne nose brade. Oni ne klanjaju Alahu, oni nisu verski fanatici niti islamski fundamentalisti, nemaju nikakve veze sa islamskim terorizmom i Al Kaidom.

Pa zašto su ih onda Srbi, ti novi nacisti i verski fanatici, sa takvom mržnjom i u tolikom broju ubijali?

Nije ni čudo onda što je kod gledalaca u arapskom svetu i muslimana uopšte, Dara iz Jasenovca ostavila isti ili čak i jači utisak od Aide (u šta se može uveriti svako prostim pretraživanjem Tvitera), jer su sa žrtvama i jednog i drugog filma mogli da se identifikuju isključivo u ljudskom, a ne i u verskom smislu.

E sad, pošto je na ovaj način rešila važna prethodna pitanja i donela neke teške ali neophodne odluke, Jasmili je bilo lako da istrči na teren koji najbolje poznaje i posveti se onome u čemu najviše uživa i u čemu je bez premca u bh, ali i u regionalnom chexu, a to je prljava, podmukla, najcrnja antisrpska propaganda. To pre svega podrazumeva zasnivanje njenog filma na osnovnim postulatima svakog jednodimenzionalnog propagandnog filmskog ostvarenja - na jasnoj podeli na dobre i loše momke, odnosno u Jasmilinom slučaju na dobre i najgore, po modelu svih chex filmova, onako kako je definisan u uvodnom slovu ovog bloga.

http://chetnixploitation.blogspot.com/2010/02/uvodno-slovo.html

Znači, beli su srebrenički muslimani, a crni su Srbi. Ili obrnutim redom - predatori i plen, mesojedi i biljojedi, srpski međedi i muslimanske ovce, srpski agresori i muslimanske žrtve.

Jasmila ipak, u odnosu na druge domaće i strane uzore filmske propagande, dodaje još jednu grupu koja ima aktivnu ulogu u radnji, a to su plavi, odnosno trupe UN-a, u ovom slučaju – Holanđani; samo što u Žbanićkinom filmu oni nisu samo neutralni posmatrači kao u većini filmova o ratu u bivšoj YU, već srpski saučesnici.

Crne predvodi general Mladić, plave pukovnik Karemans, a bele Aida.

I to je to. Šta sad ima da se u film ubacuju ili da se pominju neki sporedni i nebitni likovi i vojske kao što su Alija, Klinton, Naser, Armija BiH, NATO, Zelene beretke, mudžahedini ili da se neobavešteni zapadni gledalac pre početka filma zbunjuje i opterećuje za njega nejasnim i irelevantnim političkim, geografskim i istorijskim pojmovima i podacima kao što su verske razlike, demografska i etnička struktura Bosne i Srebrenice, otcepljenje BiH iz SFRJ, građanski rat u Bosni i učesnici tog rata...

Kod Jasmile imate dželate i njihove pomagače i sa druge strane njihove nevine žrtve. I to je sve što treba da znate. Normalan čovek nema dilemu kojoj će se strani prikloniti, za koju navijati, sa kojom saosećati, a koju će da mrzi i da je se gadi.

Da upoznamo sada glavne junake filma - Aidu i njenu porodicu.

Aida i njen muž su intelektualci - ona profesorka engleskog a on profesor istorije i direktor škole, koji govori nemački jezik.

Aida je moderna, liberalna žena koja u društvu mladih puši džoint.

Posle slikarke Zane iz chex klasika In the Land of Blood and Honey Jasmiline koleginice i prijateljice Đavoline Žoli, imamo još jednog muslimanskog umetnika, jer je stariji Aidin sin muzičar.

Mlađi sin još nije upisao faks jer je još uvek srednjoškolac (za Srbe u filmu omiljeni uzrast za genocid), ali zato ima bejbi fejs člana nekog američkog boys benda ili glavnog glumca nekоg američkog tinejdžerskog filma, koje će mu garantovano obezbediti simpatije gledalaca, naročito mlađih.

Oba pola.

 A evo kako nam je Jasmila predstavila Aidinog muža i sinove koji simbolizuju nevinosti i stradanje svih muslimana u Srebrenici.

Ovo su prve scene koje ćete videti u filmu.

Pa kako očekujete da izgledaju ljudi kojima se sprema streljanje?! – opravdano će neko reagovati. Da, ali problem je u tome što oni izgledaju tako od samog početka filma odakle su ovi kadrovi, dakle i pre nego što se srpska vojska i približi Srebrenici. I ova trojica šmokljana su takvi do samog kraja.

Oba sina i muž su pičkice i mlakonje koji sve vreme cmizdre i kukaju, pa tako Aidin muž koga komandant holandskih UN trupa hoće da delegira kao predstavnika srebreničkih muslimana za sastanak sa Mladićem, moli ženu: - Nemoj me slati kod njega. Idi ti. – preklinje je on.

On će kasnije i zvanično preuzeti titulu najveće zentare među njima trojicom kada pred celom porodicom prizna: - Ja sam najgora kukavica.

Najstariji sin će u UN bazi, u kojoj se svi kriju od Srba, doživeti nervni slom: - Sve će nas pobiti.

Kao da mrak u kojem su se našli ne može biti crnji, saznaćemo i to da je najmlađem sinu, srebreničkom Džastinu Biberu, za dva dana rođendan, koji naravno neće dočekati.

Aidin muž je uz sve još i naivan kao malo dete jer do samog kraja odbija da poveruje u to da će ih Srbi pobiti: - Pa obećali su da nam se neće ništa desiti.

Ej bre, pa samo čovek kamena srca se ne bi sažalio na ovu trojicu jadnika.

I dok oni čuče sakriveni u holandskoj bazi očekujući svoju neizvesnu sudbinu, a gledaoci naravno znaju da je i te kako izvesna, Jasmila će nam kroz flešbek dati prikaz života Srebreničana pre dolaska Srba, sa jednog novogodišnjeg dočeka i to koristeći fotografiju toplih, jarkih boja nasuprot gotovo dokumentarne fotografije u ostatku filma i pakla u kojem su se stanovnici Srebrenice našli nakon što su Srbi upali u njihov grad.

Na proslavi ćemo videti i dvojicu Srba koj sede za posebnim stolom. Njima nije do slavlja - oni mrkim pogledima streljaju svoje muslimanske komšije i domunđavaju se. Još tad su planirali genocid - telefonira nam Jasmila ovom scenom.

Potvrdu za to videćemo pred kraj filma kada jedan od njih bude pred ulazom u autobus (kojim su srebrenički civili evakuisani iz Potočara) odvojio svog muslimanskog komšiju od njegove izbezumljene žene i sa repetiranom puškom odvukao ga sa sobom.

Ali ko je od njihovih naivnih i dobroćudnih muslimanskih komšija mogao te srećne novogodišnje noći da nasluti šta im se sprema.

Idilični život ove male, harmonične zajednice dobrih, miroljubivih i nevinih ljudi - civila, koji bi samo da pevaju, igraju, druže se i vole,  narušiće tuđini – ultimativno zlo sa strane, u obliku Srba.

Srbi u Jasmilinom filmu imaju uloge vanzemaljaca koji vrše invaziju na Zemlju, a bosanski muslimani, to jest Srebreničani (jer u filmu nam je predstavljeno da su oni jedini stanovnici Srebrenice), simbolizuju Zemljane – dobroćudne, nedužne, nemoćne i nenaoružane.

Srpska čudovišta, ejlijeni iz dalekog svemira, tek tako, iz čista mira i ničim izazvani, upadaju u Srebrenicu i započinju pokolj.

Otkud oni tu? Zašto su došli? Zašto to čine? Ne zna se. U stvari, zna se - oni su prosto takvi – krvoločne, genocidne, serijske ubice nejači - monstrumi zločinačkih gena, a bosanski muslimani-Srebreničani-Zemljani su isto prosto takvi - jadni, bedni, nemoćni, miroljubivi, naivni, kosmopolitski opredeljeni, maloletni ili penzionisani i nadasve nenaoružani.

Žene, uplakana deca, starci, dečaci kojima još ni brkovi nisu porasli, i nekoliko smotanih ili autističnih muškaraca srednjih godina.

Među njima je i mnogo teških ranjenika obogaljenih srpskim granatama.

Jedini musliman sa bradom za koga ste možda pomislili da je prikriveni mudžahedin, je samo jedan jadni nervni bolesnik.

A tu su i trudnice, podrazumeva se.

I gradski čelnici su jadni, preplašeni i šokirani srpskom agresijom kao i njihovi sugrađani.

А kako i ne bi. Krvožedni srpski ejlijeni svojim svemirskim brodovima (tenkovima) osvajaju Srebrenicu (planetu Zemlju) i započinju genocid.

A usput potkupljuju jednu malu grupu Zemljana (UN trupa) da im u tome pomaže.

Zašto vanzemaljci osvajaju zemlju? Glupo pitanje - pa to im je u prirodi. Ali zašto im se onda ne suprotstavi srebrenička vojska? Kako njihovi vojnici mogu da gledaju šta im Srbi/vanzemaljci rade sa narodom?

Pa kako da im pomognu kad muslimanska vojska ne postoji? Bosanskih muslimana vojnika, a kamoli njihovih komandanata, ni u ovom, kao ni u ostalim bh chex filmovima, nema.

Armija BiH se u filmu čak ni ne spominje. Vojnici, to jest naoružani bosanski muslimani, su tajanstvena bića, nešto poput Jetija ili Bigfoota. Neki ljudi u Bosni pričaju da su ih videli, ali se o njima gotovo ništa ne zna - ni kako izgledaju, niti da li su goli ili obučeni, da li su dlakavi ili ćosavi, da li uopšte znaju da koriste oruđe i kakvo - od drveta ili su ovladali i obradom gvožđa, da li su agresivni ili napadaju jedino u samoodbrani, koliko ih ima i gde obitavaju? Oni nisu nikad snimljeni ili su snimci na kojima se smatra da su ipak „uhvaćeni“, lošeg kvaliteta, mutni i nejasni a njihova autentičnost nije potvrđena, pa su zato to sve samo nagađanja i pretpostavke.

Ne zna se ni da li uopšte postoje. Moguće je da ipak neke njihove jedinke žive u šumama oko Srebrenice jer su više puta u toku filma razni Srebreničani opkoljeni srpskom vojskom u kampu UN-a u Potočarima među sobom govorili da su neki njihovi ljudi „otišli preko šume“ iz čega zaključujemo da je upravo to mesto gde su naoružani bosanski muslimani viđeni. A to doprinosi još većoj misteriji jer izgleda da su te šume oko Srebrenice neko tabu mesto na koje se samo retki i najhrabriji usuđuju da upute.

-Trebali smo i mi kroz šumu. - reći će Aidi jedan sin dok se sa bratom i ocem u paničnom strahu krije od Srba u UN bazi.

- Dogovorili smo se da krenemo kroz šumu - poveriće kasnije Aidi jedan mladić, prijatelj njenog sina.

- Svi pametni otišli su kroz šumu - reći će kasnije i drugi sin.

- Nema nikog od predstavnika vlasti, mora da su otišli kroz šumu - odgovoriće jedan srebrenički musliman na zahtev komandanta UN trupa u Potočarima da neki gradski čelnik pođe na sastanak sa Mladićem.

Na kritike o izostanku prikaza naoružanih bosanskih muslimana u filmu, bilo pripadnika policije bilo paravojnih formacija, i naravno Armije BIH, Jasmila bi sigurno imala spreman odgovor pozivajući se na jednu jedinu scenu u celom filmu u kojoj se komandant srpske jedinice Vukovi sa Drine, nakon bezuspešnog pokušaja da među muslimanima iz Srebrenice okupljenim u UN bazi u Potočarima pronađe nekog naoružanog, prodere na jednog mladića: - Pa sa kim mi ratujemo četiri godine, majku vam jebem?!

Eto vidite - sigurno bi rekla Jasmila - pa ne mogu ja baš sve u filmu da vam nacrtam i prikažem da biste vi bili zadovoljni.

Ali za razliku od naoružanih bosanskih muslimana, naoružani Srbi u ovom filmu i te kako postoje, odnosno oni se pojavljuju isključivo u tom obliku, jer ni u ovom niti bilo kom bh chexu, nećete videti srpske muškarce bez oružja, bar ne iznad 12 godina. Ponekad se, osim srpske dece, bez oružja mogu videti i srpske žene, ali i tad zlih pogleda i zločinačkih namera, kao i na kraju ovog filma.

 

Zašto smo gore napisali da je Aida u najvećem delu primer profesionalno sprovedene filmske propagande? Zašto nije u potpunosti? Pa zato što Jasmila zbog svoje opsesije omraženim Srbima i nastojanja da ih do koske kriminalizuje, dehumanizuje i ocrni, nije mogla da se uzdrži a da pri tome ne uskoči u mulj najgoreg chex treša koji bh kinematografija od početka devedesetih tako dosledno baštini i u kojem je i sama  naučila da pliva, odnosno da se valja. Zato su sve scene u kojima se u filmu pojavljuju srpski vojnici (ili samo Srbi jer pojam „srpski vojnici“ u kontextu bh chexa je pleonazam), uključujući naravno i scene sa Mladićem, izgledaju kao kadrovi iz neke loše crnohumorne komedije ili jeftine parodije ratnog filma.

Jasmilini Srbi izgledaju kao razbojnička banda.

Svi su u različitim uniformama ili bolje rečeno u rasparenim delovima uniformi ili kombinaciji civilnih odela i uniformi; neki su sa kapama (različitim naravno), neki sa beretkama poput kubanskih revolucionara, neki oko glava nose marame koje su bile u modi kod pripadnika američkih uličnih bandi osamdesetih godina, a bogami i članova sarajevskih rok bendova, neki nose marame poput američkih vojnika u Vijetnamu, dok su neki gologlavi.

Imamo bradate Srbe, imamo izbrijane Srbe, a imamo i one sa bradom od tri dana. Neki su podšišani, neki obrijanih glava, a neki dugokosi.

Istina, pred kraj filma, kada se muslimanske žene i deca evakuišu iz Potočara, videćemo i jednu jednoobrazno uniformisanu srpsku jedinicu, ali koja izgleda poput esesovaca - svi obučeni u crne uniforme, kratko ošišani, sa nemačkim ovčarima na lancu, iskaču iz kamiona pred UN bazom da bi proverili da se neki vojnosposobni musliman slučajno u njoj nije sakrio.

A i žene i deca u autobusima su im bili sumnjivi, pa su njihovi kerovi i na njih kidisali.

Uglavnom, bez obzira na stajling, svi Srbi u filmu izgledaju zastrašujuće. Najviše ih je korpulentnih, to jest grmalja, ali ima i kepeca.

Nedostaje samo neki klovn. U stvari ne nedostaje. Među Srbima se izdvaja omanji sredovečni bradonja ofarbane kose koji izgleda kao klovn iz bugarskog cirkusa.

U njemu ćemo prepoznati regionalnu chex ikonu, bivšeg pripadnika Armije BiH i ministra kulture kantona Sarajevo BiH, člana predsedništva SDA, počasnog državljanina Hrvatske, jednog od omiljenih glumaca beogradskih reditelja, gostiju i laureata srpskih filmskih festivala - Emira Hadžihafizbegovića, koji tumači komandanta jedinice Vukovi sa Drine, izmišljenog Joku.

A kako Emir izgleda, tako se i ponaša, odnosno glumi – gestikulira, dere se i pravi grimase kao u parodiji ratnog filma u kojem glumac ima zadatak da što više iskarikira vojnika zločinca. Izgleda da Hadžihafizbeg ni posle toliko godina još uvek nije u stanju da izađe iz svojih humorističkih uloga iz Audicije, Breninih treš filmova i serije Lud, zbunjen, normalan.

Ako ste veran fan chetnixploitation žanra, onda ste sigurno među srpskim vojnicima prepoznali još jedno lice – ono koje je Erminu Sijamiji donelo ulogu srpskog vojnika zločinca i silovatelja koji progovara samo par reči u Đavolininom chex klasiku In the Land of Blood and Honey, a koje mu je obezbedilo identičnu rolu i u Jasmilinom filmu.

Na kraju filma ćemo videti i srpske vojnike koji izgledaju kao iz horora. Aida se nakon rata vratila u rodnu Srebrenicu i krenula ka svojoj zgradi. Užas koji je čeka nagoveštavaju dečaci koji igraju fudbal, jer nose dresove Zvezde i Partizana. Brrrrr – Srbi su potpuno okupirali Srebrenicu.

Ali prava strava tek predstoji. Na ulici pred njenom zgradom stoje Srbi (sada u civilnoj odeći), koji podsećaju na šumske nakaze Fabrisa di Velza iz Calvaire, i proždiru je divljačkim pogledima punim mržnje koji govore više od reči.

Njihove čudovišne face poručuju:

- Eh, što još nije rat! Šta bismo ti radili. Prvo silovanje a onda klanje. A može i obrnuto.

 

A ako ovako izgledaju vojnici - kakav tek može da bude njihov komandant Ratko Mladić?!

I tu je Jasmila bezuspešno pokušala da pomiri svoja dva podjednako jaka poriva i želje - da Mladića prikaže kao hladnokrvnog, nemilosrdnog, bezdušnog, izopačenog ubicu i čudovište, ali da ga istovremeno demistifikuje kao legendarnog srpskog vojskovođu, ponizi ga i ismeje prikazujući ga kao narcisoidnog egomanijaka, umišljenu veličinu, kukavicu, siledžiju i prostaka, kao što i dolikuje vođi jedne razbojničke bande kakvom je predstavila Vojsku Republike Srpske. Zato je njen Mladić karikatura, poput zlikovca iz lošeg stripa ili crtaća.

Оn izgleda kao mešavina Hanibala Lektera, Amona Geta i Hosea Luisa Torentea.

Jasmilin Mladić na sastanku u hotelu Fontana ljubazno i uz osmeh nudi kafu i piće delegaciji srebreničkih muslimana i priča viceve, dok istovremeno šapatom generalu Krstiću izdaje naređenja na osnovu kojih ovaj za njih sprema streljački vod.

Videćemo i kukavicu Mladića. Plašljivi i paranoični srpski general u filmu okružen je gomilom svojih vojnika koji obezbeđuju svaki njegov korak.

On se nakon ulaska u Srebrenicu šepurio i paradirao za kameru da bi se na prvi pucanj koji je čuo, bacio u zaklon iza oklopnog transportera.

On naređuje svom oficiru da prenese komandantu UN trupa u Srebrenici njegovu pretnju da će im bombardovati bazu ako u Srebrenici čuje samo još jedan pucanj.

Za slučaj da neki njeni gledaoci i pored svega prikazanog nisu shvatili kakvog monstruma imaju pred sobom, Jasmila se postarala da to čuju iz usta komandanta UN snaga pukovnika Karemansa, koji ga je u razgovoru sa svojim vojnicima nazvao zveri žaleći se što je primoran da se sa njim sastane.

E, tako to Jasmila radi, jer da ga je u filmu tako nazvao neko od bosanskih muslimana, to ne bi imalo istu težinu kao kada to kaže komandant trupa međunarodne zajednice. Nema veze što se pravi Karemans nakon odlaska iz Srebrenice pohvalno izrazio o Mladićevim vojničkim sposobnostima ne pristajući da ga, i pored insistiranja zapadnih i regionalnih novinara, nazove ratnim zločincem.

Jasmilin Mladić nije došao u Srebrenicu da bi proslavio zauzimanje grada već da bi snimio film o sebi kao o Napoleonu.

On je opsednut time kako će ispasti na video snimcima, da li ga kamerman snima iz pravih uglova i da li je sve što je rekao u kameru bilo baš kako treba, pa mu sve vreme daje rediteljska uputstva ili ga pak pita: - Jesam li puno puta rekao srpski? - na šta mu ovaj odgovara - Iseći ćemo u montaži.

Čak i za vreme pregovora sa holandskim komandantom  Karemansom i predstavnicima srebreničkih muslimana, on više vodi računa o tome kako ga kamerman snima nego o čemu se priča na sastanku, pa mu objašnjava kako da uhvati najbolji kadar.

Kao pravi razbojnički vođa, Mladić svoje vojnike ne tretira ništa bolje nego svoje neprijatelje. On ih sve vreme vređa, ponižava i psuje im majku. Čuveni srpski general, kome je u ovom filmu svaka druga reč psovka, je jedna obična seljačina i prostačina pa ćemo ga videti i kako se po izlasku iz džipa počešao po mudima.

Nismo ga čuli jedino da prdi jer je verovatno Jasmili neko od manje ostrašćenih saradnika, koji je video scenario, dobronamerno savetovao: - Dobro je, Jasmila, dosta je i ovo. To je bila dakle ta autentičnost u prikazu Ratka Mladića na kojoj je Boris Isaković toliko insistirao.

A gore pomenuti Mladićev oficir Joka, koji sprovodi streljanja srebreničkih muslimana i iživljava se nad izbeglicama u Potočarima, a nad majorom UN trupa Frankenom se bahati, pred Mladićem je ponizan, ulaguje mu se, gleda ga kao u Boga i poskakuje oko njega kao dvorska luda oko svog cara ili kuče oko gazde.

Joki se gade preplašene, izgladnele muslimanske izbeglice koje su u Potočarima po najvećoj vrućini zatvorene u hangar bez hrane i vode i bez osnovnih higijenskih uslova, pa se nakon što uđe među njih sa gađenjem namršti i procedi - Kaaakav je ovo svinjac. Fuj!

Čak i kad im daje hleb Joka ih psuje: - Nema kod Srba gladi, majku vam jebem!

Za svoj prikaz srpskog orgijanja u Srebrenici Jasmila koristi najjeftiniju simboliku koje bi se postideli i ratni izveštači CNN-a i BBC-a ili reditelji najlošijih partizanskih filmova u kojima je prikazan ulazak nemačke vojske u neki grad.

Tako ćemo kod Jasmile u scenama ulaska srpske vojske u Srebrenicu videti cev tenka kako zaklanja Sunce a potom i njegove gusenice kako gnječe dečija kolica da bismo par kadrova kasnije, kada srpski vojnici započnu masakr srebreničkih civila, videli jednu babu kako izrešetana u leđa leži pored šporeta iz kojeg se puši izgorela pita, a na stepeništu iznad nje helikopter igračka čija je elisa ostala da se vrti.

Jasmila je sigurno prvobitno imala u planu da u toj sceni na zemlji leži mrtvo dete pored svog plišanog mede, ali je ipak shvatila da je to previše otrcano a i politički osetljivo, odnosno preterano, jer čak ni Hag ni tzv. sud BiH nisu Srbima pripisali ubijanje dece po Srebrenici, pa se ona na kraju ipak zadovoljila sa ostavljenom igračkom deteta koje je majka očigledno u poslednjem trenutku spasla ispred Srba, ali njegovu baku nije stigla. A i kuče je ostalo napušteno. Da ti se srce slomi.

Jasmila je bila uverena da će helikopterčić i baba biti snažna simbolika za prikaz srpskog genocida - i mlado i staro, a da je pita koja je izgorela dobra metafora za miran, normalan život koji su Srbi bacili u vatru kad su se pojavili u Srebrenici.

Gledaocima je jedino ostalo da nagađaju da li je pita bila bundevara ili zeljanica.

Jeftinu simboliku dostojnu najlošijih studenata režije Žbanićka koristi i pred kraj filma da bi predstavila želju za životom i slobodom muslimanskih izbeglica zatočenih u Potočarima između Srba i Unproforaca, pa gledaocima prikazuje kadar u kojem iza žice UN baze sija Sunce.  

Jasmila, međutim, može i mnogo bolje od toga kad se potrudi.

Tako ćemo, na primer, videti Srbe koji izgladnelim muslimanima u Potočarima dele hleb. Iako im Srbi bacaju vekne hleba kao životinjama cerekajući se dok ga oni grabe, mnogi gledaoci u Federaciji su negativno reagovali na ovu scenu: - Šta je ba ovo, Jasmila? Pa kako to da Srbi hrane naše izbjeglice? Pa ti si ih gotovo prikazala kao ljudska bića!

- Polako. – odgovorili su oni mudriji među njima. – Zna Jasmila šta radi. Ona ovom scenom samo naglašava perfidnost zločinačkih Srba jer oni muslimanima na taj način samo daju lažnu nadu, uljuljkuju ih u prividnoj sigurnosti i lažnoj bezbjednosti - naizgled im pomažu da prežive, a ovamo im spremaju kazan u kojem će ih skuhati.  

Zatim imamo još jednu Jasmilinu vešto sklopljenu simboličku sekvencu - u kadru koji prikazuje dva autobusa, koje su Srbi dovezli u Potočare za evakuaciju muslimanskih žena i dece, iza njih ćemo u pozadini videti i tenk koji jasno nagoveštava šta se sprema njihovim muškarcima. 

I pogled saučešća, koji će srpski vozač autobusa uputiti Aidi, govori više od reči.

Tu je i paralela Srba sa nacistima koju ćemo prepoznati u sceni egzekucije srebreničkih muškaraca pred kraj filma.

Srbi muslimane potrpaju u jedan bioskop, a zatim ih pobiju tako što kroz otvore u zidu provuku automatske puške i raspale po njima.

Kakve to ima veze sa nacistima? Pa na sličan način su oni ubijali Jevreje gasom. Srbi umesto puštanja gasa kroz otvore prostorije ispaljuju metke. Dakle, bez bliskog kontakta sa žrtvama – depersonalizovano i sterilno – da ih ne gledaju i da ne prljaju ruke, industrijski i fabrički - kao što se ubija stoka u klanici.

Dok srpski vojnici streljaju muslimane, Jasmila prikazuje okolne ulice neimenovanog grada u Republici Srpskoj u kojem se odvija egzekucija.

Na njima ćemo videti srpsku decu kako se igraju - dečake na fudbalu i devojčicu kako vozi bicikl, a na terasi zgrade preko puta srpsku porodicu kako u miru ispija kafu.

Zaključak – ceo srpski narod odobrava i podržava masakr nad svojim muslimanskim komšijama koji sprovodi njegova vojska, ili su u najboljem slučaju prema tome ravnodušni.

Na samom kraju filma, nakon što se Aida vratila u Srebrenicu koju sada drže Srbi, videćemo dečiju priredbu u osnovnoj školi koju pohađa dete srpskog komandanta Joke, ubice Aidinih sinova i muža.

I ostali Srbi koji su ubijali srebreničke muslimane u filmu, sada u civilu, sede u publici i gledaju svoju decu na predstavi.

Srpska deca igraju, pevaju i recituju a zatim na samom kraju prekrivaju oči šakama što simbolizuje njihovo odbijanje da se suoče sa zločinima svojih očeva u publici, a u širem smislu nespremnost sadašnjih generacija Srba da prihvate kolektivnu krivicu i priznaju zločine koje su počinile njihove vojne i političke vođe 90-ih godina, čija paradigma je, naravno, Srebrenica. 

Ne slučajno, već tendenciozno, u filmu nećete čuti reči Vojska RS i četnici više od dva puta, ali ćete zato bar 10 puta čuti nacionalnu odrednicu Srbi, jer Jasmilin cilj je da pred svojim gledaocima, odnosno celim svetom, za ono što se desilo u Srebrenici optuži i osudi ceo srpski narod.

A preko Mladića, glavnog negativca u filmu, žigoše i celu srpsku vojsku kao zločinačku i genocidnu organizaciju, koju on simbolizuje.

A da je „genocid“ aminovala a možda ga i inspirisala i naredila država Srbija, odnosno zvanični Beograd, gledaocima će objasniti  lekar UN trupa, koji na pitanje izveštača televizijske ekipe iz Beograda šta se dešava u Srebrenici odgovara sledećim rečima:

NI UN nisu mnogo bolje prošle od Srba u Jasmilinom filmu jer ih je ona, kao što smo već rekli, prikazala kao srpske saučesnike.

 

I komandanti i vojnici UN-a su pokvarene, podmukle, sebične kukavice, nesposobnjakovići i kilavci.

Odmah na početku filma ćemo čuti gradonačelnika Srebrenice kako optužuje komandanta UN trupa Karemansa da će on biti odgovoran ako Srbi uđu u grad.

Iz razgovora njih dvojice ćemo saznati da Karemans srebreničkim muslimanima daje lažna obećanja, odnosno da ih danima zavlači da će od NATO zahtevati  da bombarduje Srbe ako ne prekinu ofanzivu na grad, ali da to namerno odugovlači dok su oni sve bliže i bliže. U sceni njegovog razgovora sa centralom UN-a u Njujorku čućemo da su svi čelnici i funkcioneri UN-a otišli na odmor ili u prevodu - da ih zabole za srebreničke civile.

Iako ih izbeglice, koje su po ulasku Srba u grad utočište našle u njihovoj bazi, mole da srpske vojnike ne puštaju unutra, pukovnik Karemans lično naređuje svom majoru Frankenu da ih pusti (istina, podstaknut Mladićevim mrkim pogledom negativca iz filmova C produkcije).

Holandski unproforci su potpuno ravnodušni prema patnjama muslimanskih civila.

I ne samo to - oni im smetaju.

Lekar, koji pomaže u porođaju jedne muslimanke u bazi, proklinje dete što je baš sad moralo da se rađa.

Unproforci ostaju gluvi i nemi na Aidina upozorenja da su Srbi počeli sa ubijanjem u njihovoj bazi.

Karemans čak odbija da Aidi otvori vrata i sasluša je.

Ona ni kod njegovog zamenika Frankena nije naišla na bolji prijem.

Oni ne samo da ne osećaju nikakvu empatiju prema njima i ne žele da im pomognu, već naprotiv, pomažu Srbima da pretraže bazu kako bi otkrili da li se neko od vojnosposobnih muškaraca sakrio u njoj.

Jedan od holandskih vojnika je čak Srbima ocinkario muslimanskog dečaka koga je majka u pokušaju da ga spase od streljanja, preobukla u žensku odeću.

Očekivali biste da unproforci pokažu samilost ili minimum ljudskosti bar prema Aidi, jer je ona formalno njihova koleginica s obzirom na to da je zaposlena kod njih kao prevodilac, pa da će joj bar zbog toga pomoći da spasi svoju porodicu.

Ali ne samo što neće dozvoliti njenim sinovima i mužu da se sakriju u bazi niti pristati da ih prošvercuju u svojim kamionima kroz srpske punktove,

već će na spisku personala UN-a kojima Srbi treba da odobre prolaz, bezdušno precrtati njihova imena koje je Aida u očaju bila dopisala.

I ako ste mislili da ne mogu biti gori, na kraju će vas još jednom šokirati, jer je lično major Franken predao Srbima Aidine sinove i muža.

On je ostao gluv i nem na Aidine vapaje i preklinjanja da ih spase.

 Ali čime su trupe UN-a u Srebrenici i UN uopšte, zaslužile takav tretman od Jasmile?

  

Pa zar nisu u aprilu 1993. godine UN spasle muslimanske vojne snage u srednjem Podrinju totalnog poraza i uništenja tako što su 16. aprila proglasile Srebrenicu i područja oko nje sigurnom, odnosno bezbednom zonom?

Zar nisu potom UN po nalogu generalnog sekretara Kofi Anana obavile samo kozmetičko razoružanje trupa Armije BiH u Srebrenici iako je sporazumom generala Mladića i Sefera Halilovića, kojem je posredovao UN, dogovorena predaja celokupnog naoružanja trupama UN-a? ( Anan 23. aprila u poverljivoj poruci komandantu Unprofora, švedskom generalu Valgrenu poručuje: - Imajući u vidu vaše javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidim potrebu da Unprofor učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata. Vas će nesumnjivo delegacija Saveta bezbednosti, koja vam dolazi u posetu upoznati sa snažnim osećanjem koje je prisutno među nekoliko zemalja članica da Unprofor ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju žrtava.)

Zar nisu UN i pored zone zabrane leta nad celom Bosnom, koja je trebalo da važi za sve tri zaraćene strane, žmurile na vojne transporte kojima je muslimanskoj vojsci u Srebrenici iz Sarajeva i od Amerikanaca vazdušnim putem dopremano naoružanje? Zar nije zaštićena zona UN-a služila muslimanskoj vojsci, kojom je komandovao Naser Orić, kao kišobran ispod koga su njegovi vojnici kretali u masakre srpskog stanovništva u selima oko Srebrenice i napade na položaje VRS, a potom se vraćali pod zaštitu tog istog kišobrana?

Hans Blom, profesor sa holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju napisao je u svom izveštaju: - Muslimanska vojska je redovno provocirala srpske snage, napadali su njihova mesta i ubijali srpske civile i često se dešavalo da napadaju sa položaja u neposrednoj blizini holandskih vojnika kako Srbi ne bi mogli da odgovore.

Zar nije Armija BiH pod zaštitom UN proširila svoju teritoriju izvan Srebrenice, koja se protezala na oko 150 km? Zar im nije Karemans 6. jula ponudio teško naoružanje kada je Vojska Republike Srpske otpočela operaciju Krivaja ka Srebrenici radi spasavanja srpskog stanovništva u Podrinju od Naserovih koljača? Zar nisu na osnovu Karemansovog izveštaja UN odobrile bombardovanje srpskih položaja ispred Srebrenice koje su sproveli NATO avioni?

I zar nisu na to dobročinstvo i savezništvo UN trupa u Potočarima muslimanski vojnici uzvratili napadima na iste te saveznike u kojima su im ubili jednog vojnika, a nekoliko ranili i oteli im transportere?

Ibran Mustafić, jedan od čelnih ljudi ratne Srebrenice, u svojoj knjizi Planirani haos piše: - Na jednom od punktova koji su pokušali uzeti Srbi jedan od naših giliptera verovatno po zadatku, ustrijelio je jednog vojnika holandskog bataljona tako da se raspao kompletan sistem odgovornosti Holanđana. Pogibijom njihovih vojnika njima je od muslimanske strane upućena potpuno jasna poruka da idu četnicima u Bratunac.

Holandski vojnik Arnold Blom: - Kada smo patrolirali u enklavi, muslimani su provocirali srpsku vatru. Oni su pucali preko nas i time hteli da postignu da Srbi pogode nekog od nas kako bi spoljni svet opet na njih svalio krivicu.

Vojnik Marko van Hes: - Zašto se sami nisu branili? Uvek sam se pitao zašto svi štite muslimane, a niko Srbe. Naši punktovi bili su i u spaljenim srpskim selima, Zalazju na primer. Mogli smo da uočimo kakva su zverstva muslimani činili nad Srbima. Naš bataljon su činili mladići od 19 do 20 godina nespremni za bilo kakve okršaje. Teško nam je palo da nas tuže oni kojima smo pomagali skoro dve godine. Oni koji su nam krali hranu i gorivo, psovali nas, vređali..

Pa zašto ih je onda Jasmila tako prikazala u svom filmu?

Kako zašto?

Pa zato što su i komandant Unprofora u Potočarima Karemans (koji je u Zagrebu 25.7.1995. na konferenciji za štampu pohvalio VRS za dobro isplaniranu akciju zauzimanja Srebrenice koja je kako je rekao, bila usmerena isklučivo protiv muslimanskih jedinica koje su protekle tri godine vršile masovne zločine nad Srbima a ne protiv UN trupa: - Mladić nas je odličnim manevrima eliminisao. Muslimani su palili sela i ubijali svoje u Srebrenici, a ne Ratko Mladić i Srbi.), njegov zamenik Franken, kao i njihovi vojnici, po povratku u Holandiju, u svim izveštajima (poput Izveštaja holandskog generala van der Vinda iz oktobra ‘95.-e u okviru kojeg je saslušano 460 vojnika), kao i u intervjuima koje su dali medijima, izjavljivali da u Srebrenici nisu videli nikakve zločine, da su Srbi dobro postupali sa izbeglicama u Potočarima i da su ih sve evakuisali bez incidenta, a da su njihov kontigent napadale muslimanske trupe, koje su ih pljačkale i pucale u njih.

I ne samo zato, već i zbog toga što su za Jasmilu, kao i za druge bosanske muslimane, kao uostalom i za Šiptare i Hrvate, Ujedinjene nacije i njihove trupe oduvek smatrane srpskim saveznicima ili u najboljem slučaju levim smetalima koja su uvek sprečavali da im njihovi jedini pravi saveznici, zaštitnici i pokrovitelji - NATO pakt, priskoče u pomoć i satru Srbe. Upravo tako su uvek i prikazivani pripadnici UN trupa u regionalnim, a najčešće i u inostranim chex filmovima.

Oni su ih uvek doživljavali kao dosadne i iritantne misionare i propovednike iz vesterna koji bi se isprečili između belih doseljenika (bosanskih muslimana, Hrvata, Šiptara) i Indijanaca (Srba) pokušavajući da ih razdvoje i pomire onemogućavajući tako konjicu američke vojske da uleti, potamani ili razjuri sve divljake i omogući pionirima da zauzmu zemlju domorodaca jer im ona kao brojnijem narodu isključivo pripada.

Jasmila se postarala da vojnici UN-a u njenom filmu, osim po karakteru, izazovu kod gledalaca prezir, gađenje i podsmeh i po ponašanju i po izgledu.

Oni se ne ponašaju kao vojna jedinica na zadatku već kao grupa preplašene i kmezave dece izviđača koja se izgubila u šumi i plačući doziva mame da dođu po njih da ih vode kući.

Jedan od njih će slagati svog komandanta Karemansa da ima devojku koja je trudna samo da bi ga pustio da se vrati u Holandiju.

Druge vojnike ćemo videti kako cmizdre.

U Žbanićkinoj stilizaciji njihovih letnjih uniformi unproforci izgledaju kao cirkuzanti, budale i učesnici parade homoseksualaca, a ne kao vojnici.   

Ovim kadrovima bi sigurno aplaudirao penzionisani američki general Džon Šihan koji je svojevremeno za neuspeh holandskih trupa UN-a da zaštite muslimane u Srebrenici, okrivio homoseksualce u njihovom bataljonu.

A jedan od vatrenih promotera Jasmilinog filma, Hamza Karčić, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Sarajevu, u svojoj kolumni za tursku Anadolu agenciju pod nazivom “Analiza filma Quo vadis, Aida? – ekranizacija genocida u BiH”, napisao je da je “holandski bataljon stacioniran u Srebrenici postao oličenje UN-ove impotencije.”

 

 U sledećem nastavku: Falsifikati http://chetnixploitation.blogspot.com/2022/07/quo-vadis-aida-2-deo.html