GUERREROS (2. DEO)

Iz španske baze izlaze tri transportera i jedan kamion.

Za to vreme slušamo neku otužnu sentiš muziku kao iz latino sapunice, kao da su vojnici krenuli u ljubavnu avanturu a ne na vojni zadatak. Muzika je, inače, tokom celog filma totalni promašaj. Umesto da na adekvatan način prate važne scene, muzičke teme koje je sastavio galicijsko-španski duo Najwajean, a izabrao i loše uklopio Kalparsoro, samo zbunjuju gledaoce, jer nemaju nikakve veze sa onim što se dešava u filmu.

U akciju su uključeni svi pripadnici španskog voda koje smo do sada upoznali. Tu su: poručnik Alonso i narednik Rubio, kaplar Baljesteros, vojnici –   Lukas, Vidal, vozač Gomez, vezista Balbuena, a tu je i plavuša Monika-prevodilac, koja je još slađa ovako sa šlemom.

Kakve su šanse da vidite ovakve manekenke u vojsci? Osim naravno na čelu parade našeg lovačkog društva pred Skupštinom ili na bilbordima i u spotovima kojima naše ministarstvo obmane poziva omladince širom zemlje da profesionalnim angažmanom u lovačkom društvu reše svoju egzistenciju. 

Ogavni pacov Baljesteros koristi priliku što Vidal sedi naspram njega i nastavlja da ga ponižava:

Balbuena pak svoju pažnju i zagonetni osmeh poklanja Moniki koja postiđeno skrene pogled u stranu.

 

I dok se kolona polako kreće kroz noć, vojnici se žale poručniku Alonsu da su pospani jer su ih rano probudili. Ovi će još da traže i da im svakog jutra donose kafu u krevet. Pa možda i jesu to zahtevali s obzirom na to da su na jednom papiru napisali listu svojih želja i predali je poručniku.

Ovaj je, međutim, izgleda odlučio da uvede tvrđi kurs pa im je list pocepao. Znači, nema više noćnih izlazaka do 4 ujutru, nema naručivanja novih sony playstation igrica, nema nove garderobe i šminke za devojke (dobro, za jednu od devojaka). Umesto da svojim vojnicima naredi da ućute i slušaju, a zatim im izda precizna naređenja i uputi ih u plan i cilj misije u koju su krenuli, poručnik Alonso sa njima razgovara i deli im savete kao stariji brat koji je svoje rođake sa sela prvi put izveo u grad u noćni provod. Nekako slutimo da se ova grupa Španaca, koji izigravaju vojnike, neće dobro provesti kada bude stani-pani.

Alonso se penje na krov transportera gde narednik Rubio osmatra kraj kroz koji prolaze, i konačno mu poverava gde su i zašto krenuli.

  

Pa u toj NATO obaveštajnoj službi izgleda da sede sve sami slepci i gluvaći. Srbi im ispred nosa cele noći šenluče sa bombama i mitraljezima, a oni su zaključili da su slabo naoružani.

Ali zbog čega je Alonso tajio cilj misije od svojih vojnika? Kako će onda znati kako da reaguju ako ih napadnu Šiptari  ili Srbi? A ako će da opravljaju elektro postrojenja, pa valjda treba da ponesu i neki alat? Jedini razlog za tajnost može biti strah da misija  bude provaljena. A ko može da ih provali? Da se nije sa ovih osmoro Španaca u transporter uvukao i neki Srbin koga oni nisu primetili jer se pretvorio u muvu? Da nije možda neko od Španaca srpska krtica čije dragocene informacije oni plaćaju stotinama hiljada dolara? Da nemaju možda srpski paramilitarci takve satelite i prislušne uređaje koji registruju i kad neko prdne, a kamoli komunikaciju između španskih vojnika? Naravno da nije u pitanju ništa od navedenog, nego je Kalparsoro previše gledao holivudske ratne spektakle sa američkim marincima, u kojima svaka akcija u koju oni kreću ostaje supertajna dok ne dođu na odredište, pa je to isto prepisao i primenio u svom filmu koliko god to ovde izgledalo apsurdno i smešno.

Kada svane jutro uočavamo da transporter na čelu kolone ima francusku zastavu?

Znači da su i francuski vojnici prethodne noći krenuli zajedno sa Špancima iz njihove baze u Istoku, samo što reditelj nije smatrao za potrebno da nam to prikaže. Kao što nam nije jasno ni ko predvodi ovu akciju –  Španci ili Francuzi i ko kome komanduje. Više puta u toku filma imaćete utisak da ste nešto bitno propustili, pa je logično da se zapitate da li je montažer bio pijan kad je sklapao snimljeni materijal zbog čega je svaki čas ponegde nešto secnuo gde ne treba. Ipak je mnogo verovatnije da sve što bi moglo gledaocima da posluži kao objašnjenje za to što se dešava i olakša im praćenje filma, Kalparsoro nije ni snimio.

A otkud Francuzi, čiji je rejon bio na severu Kosova, u španskoj bazi u Istoku, koja je bila na zapadu pokrajine? I zašto su KFOR-ovci ka selu koje je cilj njihove misije, krenuli na sever, ka administrativnoj granici sa centralnom Srbijom, kada se Rujce nalazi u centralnom delu Kosmeta? Pa zato što za Kalparsora geografija nema nikakav značaj, pa su kosovski toponimi za njega isto što i za nas španska sela.

Narednik Rubio objašnjava Vidalu da će uskoro napustiti bezbednu zonu i ući u tzv. Zonu isključenja u kojoj obitavaju Srbi paramilitarci.

I kao da to nije dovoljno strašno, kamera se podiže i uz horor muziku prikazuje nam vrh neke planine obavijene maglom.

To je Šar-planina koja se nalazi na granici sa BJR Makedonijom, a ne na severu Kosova, kao što je ovde prikazano.

Jeza se uvlači u gledaoce dok NATO transporteri izlaze iz bezbedne zone i napuštaju civilizaciju penjući se u vrleti na kojima obitavaju ljudožderska plemena srpskih pećinskih ljudi. Na prve od njih naići će već u podnožju.

Oni jesu civili i nemaju vatreno oružje, ali su i takvi podjednako zli, grozomorni i opasni. Srbi poput zombija okružuju NATO transportere, a zatim im sa svim što im je pri ruci, priređuju vatreni doček kojim najavljuju šta ih tek očekuje na vrhu planine.

Kalparsoro ponovo vrši atak na zdrav razum gledalaca koji imaju bar površnu predstavu o tome šta je NATO i kakva su njegova ovlašćenja na Kosmetu. Srbi kamenuju NATO vojnike, a ovi isusovski podnose srpskog toplog zeca uz poruku:  - Samo udrite, mi smo za mir i protiv svake vrste nasilja.

Lukas nije tako ravnodušan na kišu od kamenja kao njegov narednik, pa kaže:

Pa jel vas NATO ovde doveo i debelo platio da okupirate Kosovo i držite domoroce u pokornosti ili ste došli preko turističke agencije da igrate paintball, uslikate selfie ispred neke spaljene srpske crkve i vratite se kući u Španiju?

Slina od Baljesterosa se, iznerviran zbog srpskog kamenovanja, istresa na Moniki, pitajući je odakle će još njeni sunarodnici da ih gađaju, jer je, kako sada saznajemo, ona poreklom iz ovih krajeva. Monika odgovara da je Španjolka, a Balbuena napušava Baljesterosa da bi zaštitila svoju simpatiju.

Što se više približavaju vrhu planine i svom odredištu, mlađani španski vojnici su sve nervozniji.

Francuzi su, pak, potpuno opušteni u svom transporteru i podsmevaju se španskim kukavicama.

Kolona ulazi u tunel, a mrak koji ih je okružio očigledno najavljuje nesreću.

I zaista, po izlasku iz tunela primorani su da se zaustave jer su im nasred klanca, u kojem su se našli, put preprečili šiptarski teroristi. U podnožju vidimo neku reku.

Iz prvog NATO borbenog vozila izlazi francuski poručnik (koga sad prvi put vidimo) i u pratnji svojih vojnika kreće u susret Šiptarima da vidi o čemu se radi.

Alonso ga prati sa svojim narednikom Rubiom, a poveo je i Moniku da bi im prevodila.

Šiptarski komandant im kaže da su Srbi prethodne noći upali u njihovo selo i masakrirali civile i zato oni ovde čuvaju stražu da ne dozvole da se to ponovi. Sasvim opravdano, reći će zapadni gledalac. Alonso govori Francuzu da to mora da se prijavi.

Evo ga opet ovaj, samo bi se nekome žalio, tužakao, pisao izveštaje. Kome, crni Alonso? Crvenom krstu? Amnesty Internationalu? Lekarima bez granica? Pa ti si jedan od komandanata NATO, ti si kao okupator zadužen za red i mir na Kosovu i zato ti i ovaj Francuz treba to da rešite. A osim toga, zašto je začuđen informacijom o srpskom napadu na Rujce kad je to još sinoć znao, a jutros preneo Rubiu, kao što smo i videli? Pa zato što su autori filma na to zaboravili.  

Francuski poručnik nije spreman da tako lako proguta priču koju mu servira vođa OVK. On poverava Alonsu da je to oprobana šiptarska taktika – da isteraju Srbe iz nekog mesta, a zatim ga okupiraju i tvrde da je njihovo.

Kavestani i Kalparsoro nam ovim pokazuju da Francuzi drže stranu Srbima, tj. agresorima, dok su Španci na pravoj, šiptarskoj strani, na strani žrtava.

Francuz nastavlja tvrdo i govori OVK komandantu da mora da skloni svoje ljude i omogući prolaz. Alonso vidi da može biti gusto pa naređuje Rubiu da hitno dovede sve španske vojnike.

A onda pokušava da ubedi francuskog poručnika da popusti:

- Vi ih provocirate. Ovo nisu naša posla. Mi imamo misiju da  povratimo struju u selo i vratimo se u bazu.

Autori filma na ovaj način poručuju gledaocima: španski poručnik je ovde glas razuma, on želi da spreči Francuza da zbog njegove iracionalne ljubavi prema Srbima dovede u životnu opasnost sve prisutne KFOR-ove mirotvorce. Ali Francuz ne popušta. Naređuje Šiptarima da bace oružje, a pošto oni na to ne reaguju, on komanduje svojim vojnicima da ih razoružaju.

Ali tada i svi OVK teroristi upere puške u NATO vojnike.

 

Jel vidite, dragi gledaoci, sada zbog bahatih Francuza mogu da nastradaju i miroljubivi Španci, ni krivi ni dužni. Srećom, šiptarski komandant ima više razuma i mudrosti od francuskog, pa prekida ovu napetu situaciju tako što naređuje svojima da odlože oružje da bi se sprečilo krvoproliće.

Ali džaba je što su pripadnici OVK za mir i demokratski dijalog kada ti pokvareni Francuzi toliko obožavaju Srbe i mrze Šiptare da zbog toga jedan od njih zapuca na pripadnika OVK koji je već bio spustio svoje oružje. Šiptarski snajperista iz šumarka na brdu, naravno u samodbrani, uzvrati i ubije francuskog poručnika.

I tada dolazi do opšte pucačine između francuskih vojnika i šiptarskih terorista.

A šta rade Španci? Oni čak i kad su napadnuti, i kad mogu svi da budu pobijeni kao zečevi, ne žele da ratuju i ubijaju, već spuste oružje, okrenu leđa neprijateljskim puškama i krenu da beže ka svojim transporterima.

Za razliku od španskih pacifista koji odbijaju da učestvuju u ovom besmislenom sukobu, francuski militaristi se ne povlače već nastavljaju da pucaju.

Kalparsoro važi za specijalistu za akcione scene, ali ovde su one snimljene krajnje amaterski – kadrovi se smenjuju toliko brzo, a kamere su tako  postavljene da nema šanse da vidite ko je ko, ko je pogođen, ko ranjen a ko ubijen, sem ako ne usporite snimak. A uverljivost je na nivou crtanog filma. Iako svi NATO vojnici stoje u gomili, zbijeni jedni uz druge, šiptarski meci nekim čudom pogađaju samo Francuze.

Granate koje Šiptari ispaljuju iz minobacača rasprskavaju se tik pored Španaca, ali njima ne fali ni dlaka sa glave.

Umesto da se odmah, čim je pucnjava počela, bace u jarak pored puta, španski vojnici očigledno žele da Šiptarima budu još lakša meta nego što već jesu, pa se svi sklone iza svog borbenog vozila.

Ali nisu imali razloga za brigu, jer i kad transpoter iza kojeg stoje primi direktan pogodak protivtenkovskom raketom i eksplodira, oni ostanu nepovređeni, pa samo pretrče u drugi BOV.

Španski vojnici su izbezumljeni od straha; u panici jedan od njih ispaljuje metak koji pogađa narednika Rubia u stopalo. A i njihov komandant, poručnik Alonso, od koga se očekivalo da u ovakvoj situaciji dokaže svoj autoritet, kojim je do sada sve vreme paradirao, pokaže prisebnost i odlučno komanduje, potpuno je van sebe, izgubljen kao i njegovi vojnici. Balbuena ih opominje da ne mogu otići bez Francuza, ali Alonso viče:

A francuski vojnici, kojih je ostalo samo nekoliko na brisanom prostoru, nemaju nikakve šanse protiv čete dobro utvrđenih i još bolje naoružanih OVK terorista, tako da za tili čas svi bivaju izrešetani.

Ali sami su krivi, prvi su počeli, zar ne Kalparsoro? I dok gledamo sav ovaj haos, pogibelj i bežaniju KFOR-ovih vojnika, umesto strašne i dramatične muzike, reditelj nam servira neku epsku, herojsku muzičku temu?!

Španci pokušavaju što pre da zbrišu, pa Gomez kreće u rikverc i daje gas, ali šiptarski snajperista puca i pogađa ga pravo u glavu.

- Gomez je pogođen! - vrište Španci, a BOV kojim niko ne upravlja, u punoj brzini sleti sa druma i surva se u reku. 

Transporter se puni vodom, a Španci su u panici. Svesni su da moraju što pre napolje da se ne bi udavili, a znaju da ih gore čekaju šiptarski teroristi.

Ali nemaju izbora.
Ipak, nisu imali razloga za strah, a ni za žurbu, jer iako polako, jedan po jedan izlaze iz BOV-a, Šiptari, koji su malopre za nekoliko sekundi poskidali petoricu francuskih vojnika, sada ne mogu da pogode ni jednog Španca i pored toga što ih gađaju iz kalašnjikova, snajpera i ručnih bacača.

– Ne zaboravite Gomeza! - viče Alonso.

Znači da je on živ iako je popio direktan pogodak u glavu. Ali, očigledno je da je teško ranjen i bez svesti je.

Pa kako onda planiraju da ga odatle bezbedno iznesu, a da mu ne pogoršaju stanje? Pa jednostavno. Po najvišim standardima svetskih službi za spasavanje i evakuaciju ranjenih i povređenih lica.

                             

Ovo, ipak, nije najsmešnija scena u filmu. Još urnebesnija tek sledi, a to je surfing niz reku španskih vojnika u punoj opremi, sa puškama kao veslima.

Kako li će se Gomez snaći? Bez svesti i bez puške, tj. vesla, čini se da mu šanse nisu baš velike. 

Jadni Gomez, preživeo je šiptarski snajper, ali ne i medicinski transport svojih kolega.  

Ostali Španci su uspešno završili rafting i izvukli se na obalu, a među njima je i jedan francuski vojnik. Otkud sad on tu kad nije bio sa Špancima u transporteru? Pa video čovek od njih da je spust niz rečne brzake siguran spas, a uz to još i uzbudljiv ekstremni sport, pa je krenuo za njima.

Poručnik Alonso, koji je izgleda ponovo došao sebi, pita :

Ćutanje vojnika i njihove pognute glave su najjasniji odgovor Alonsu. On potom komanduje:

- Proverite oružje i municiju!

Logično bi bilo da vojnici provere da li su im puške i municija upotrebljivi nakon što su se sa njima okupali a puške koristili za veslanje, ali jok, oni samo raportiraju koliko im je metaka ostalo.        

A Gomez? Hoćete li se bar potruditi da pronađete njegovo telo ili ćete ga ostaviti da ga pojedu ribe? Alonso nam odmah daje do znanja šta mu je glavna briga:

 

Alonsa i njegove vojnike prava iskušenja tek očekuju...