PATRIOT (2011) STRELJANJE (2012)

 

Produkcija: Veb TV Zlatni Ljiljan

 

 

Predstavljamo vam i prve animirane filmove chex žanra namenjene deci i omladini muslimana sa prostora bivše Jugoslavije, a snimljenih sa ciljem da ih zadoje mržnjom prema Srbima. Autori su uzore i inspiraciju za svoje filmove očigledno pronašli u propagandnim crtanim filmovima i karikaturama nacističke Nemačke u kojima su Jevreji i Rusi u obliku bubašvaba, svinja i raznih čudovišta plašili nemačku decu i omladinu.

Negativci Patriota i Streljanja – Srbi,  u ovim filmovima se pojavljuju u vidu ćetnika, u svom najčešćem i najprepoznatljivijem obliku koji personifikuje sve najstrašnije zveri i najmonstruoznija čudovišta koje jedno muslimansko dete može da zamisli.

 

Ali autori ovih filmova bili su svesni da im koncept pozajmljen od njihovih zloglasnih kolega iz Trećeg rajha, na kojem su zasnovali svoja ostvarenja, neće biti  dovoljan da uspešno realizuju ono što su naumili. Jer, ako imate za cilj indoktrinaciju dece i želite da ona vaše poruke što bolje shvate i što potpunije usvoje, onda im ih morate plasirati u formi koja je njima najatraktivnija i najprijemčivija. A najbolji i najefikasniji način da privučete pažnju klincima 21. veka, koje neće moći da zainteresuju staromodni crtaći ili lutke, jeste da im prikažete animirani film u najsavremenijoj kompjuterskoj 3D tehnologiji. A to je upravo ono što su uradili kreatori Patriota i Streljanja realizujući svoje filmove po najvišim standardima 3D animacije, zasenivši svojom kreativnošću i inovativnim tehničkim rešenjima čak i lidere u produkciji ove vrste filmova, kao što su Pixar i DreamWorks u šta ćete moći i sami da se uverite kada ih pogledate.

Ova minijaturna filmska nedela su autorska čeda, ili bolje rečeno nedonoščad veb televizije Zlatni ljiljan koja emituje svoj program pod okriljem istoimene fondacije.

http://www.zlatniljiljan.org/index.php?option=com_k2&view=item&layout=item&id=16&Itemid=110

 

https://www.youtube.com/user/webbtvZlatniljiljan

U promotivnom spotu na njihovom Youtube kanalu, na kojem možete videti sva njihova filmska ostvarenja, Semir Lokmić, alfa i omega Fondacije, idejni tvorac, predsednik, portparol, reditelj, scenarista i pozajmljivač glasa većini Ljiljanovih animiranih likova, sa bradom po poslednjoj vehabijskoj modi, opisuje Ljiljan kao nevladinu, neprofitnu organizaciju patriotsko-verskog karaktera čiji je plemeniti cilj:

promocija i popularizacija tekovina oslobodilačko-odbrambenog rata Bošnjaka od 1992-1995. godine i arhiviranje naše historije kroz produkciju igrano-dokumentarnih filmova (koji obrađuju genocid i zločine počinjene nad Bošnjacima tokom agresije na BIH), štampanje knjiga i njegovanje bošnjačke kulture i tradicije. U tu svrhu fondacija Zlatni ljiljan realizuje i producira program podijeljen u četiri kategorije: informativni, politički, vjerski i program za djecu.

Prve tri kategorije Ljiljanovog programa sastoje se iz:

- propagandnih dokumentaraca koji prikazuju njihovu verziju rata u Bosni i počinjenih zločina (kao što je, na primer, film Genocid u Prijedoru, koji sadrži i igrane delove sa čijeg snimanja vam prenosimo jedan karakterističan kadar);

 

 

- iz intervjua sa komandantima Armije BIH i serijala o paravojnim muslimanskim jedinicama čuvenim po tome što su, kako Ljiljanovci smatraju, ratovale po najvišim standardima međunarodnog ratnog prava(kakva je, na primer, Mudžahedi);

- od analiza istorijskih, ali i aktuelnih političkih događaja od strane Ljiljanovih političkih analitičara (čiji je najtipičniji predstavnik Fatmir Alispahić za koga je čak i Boris Tadić srpski ekstremista), kao i od snimaka predavanja imama i profesora islamskih fakulteta od kojih nam je najpoznatiji Elvedin Pezić, koji je postao internet zvezda u regionu zahvaljujući snimcima njegovih izlaganja na različite teme, koji se pod oznakom šaljivo mogu pogledati na Youtube-u, kao što je, na primer, video Ljudi gledaju šejtanluke, http://www.youtube.com/watch?v=c5Tl1uMyQy8 dok je kod muslimana sa naših prostora stekao veliku popularnost zahvaljujući vatrenom govoru protiv svoje bivše sunarodnice Fahrete Jahić – ili kako je on naziva – Ružne Brene.

 

 

Tu je i njegov kolega Nezim Halilović, imam najveće balkanske džamije „Kralj Fahd“ u Sarajevu, čije su propovedi takođe izazvale burne reakcije u regionu, iako se on u najpoznatijoj od njih, nije bavio Lepom Brenom već Ivom Andrićem koga je nazvao četničkim ideologom. 

  

 

Halilović, u Bosni poznatiji kao Muderis (profesor), zauzima počasno mesto među zvezdama veb televizije Zlatni ljiljan, jer je on i bivši ratni komandant vojske bosanskih muslimana, odlikovan najvišim priznanjima BH Federacije za podvige koja je njegova 4. lahka brigada, u kojoj su se borili i mudžahedini iz arapskih zemalja, počinila na području  Konjica, a o kojima on u svojoj ratnoj ispovesti, koju su Ljiljanovci snimili i nazvali Ratni put, iz skromnosti nije želeo da govori.

 

 

Iako je svoju sablju okačio o klin, a ratnu maramu zamenio miroljubivom penzionerskom beretkom, Muderis je uvek na oprezu i spreman za akciju ako zatreba, jer dobro zna da Šejtan nikad ne spava, o čemu svedoče reči kojima se obratio vernicima na jednoj od svojih čuvenih propovedi petkom:   - Od prijatelja iz Srbije dobio sam jednu zabrinjavajuću informaciju. U nama susjednoj državi registrirano je čak 60.000 lovaca! Razmislite čemu to služi.  

http://www.islambosna.ba/forum/politika-i-aktuelnosti/nezim-halilovic-'muderis'-najuticajniji-balkanski-fundamentalista-!!!/?wap2   

Da ne zaboravimo ni serijal Kurs arapskog jezika, koji i pored slabog interesovanja gledalaca-slušalaca, profesor Adnan Mrkonjić, sa istim entuzijazmom i predanošću, drži na Youtube-u svojim virtuelnim učenicima već godinu dana.

 

 

Sve tri navedene vrste programa Zlatnog ljiljana (informativni, politički i verski) sadržane su u njihovom dečjem programu koji će biti i glavna tema našeg interesovanja, s obzirom na to da su njegovi najreprezentativniji predstavnici animirani chex filmovi Patriot i Streljanje.

Zaštitni znaci Ljiljanovog dečjeg programa jesu špice kojima počinje i završava se svaki film ovog programa. Ali za razliku od lika nekog crtanog junaka koji nas je uz veselu muziku uvodio u čuvene Looney tunese Worner Brothersa i sve druge poznate crtaće koje smo gledali kao klinci, animirani filmovi Zlatnog ljiljana počinju slikom mračnih i prljavih ulica, praćenom tužnim dečijim zapevanjem koje treba da simbolizuje vapaje muslimanskih siročića i nejači koji su nekim čudom pretekli sa ćetnićkog noža.

 

 

Ova sumorna špica treba da malim muslimanskim gledaocima, koji su se nadali nekom smešnom i zabavnom crtaću, odmah na početku stavi do znanja da će gledati nešto sasvim drugo –  ozbiljan i težak, ali poučan vaspitno-obrazovni program.

U odjavnoj pak špici videćemo maskotu veb televizije Zlatni ljiljan, ali ne – to nije islamski ratnik sa čalmom na glavi, jataganom zataknutim u dimije i zastavom sa polumesecom u ruci, kao što ste sigurno očekivali, već na opšte iznenađenje gledalaca – konjanik u oklopu i sa mačem hrišćanskog viteza, zastavom srednjovekovnog srpskog vladara Bosne Tvrtka Kotromanića i štitom sa simbolima njegovog grba po kojima fondacija Zlatni ljiljan i nosi ime.
 

 

Posvetimo se sada glavnim adutima Ljiljanovog dečijeg programa na koja je njihov realizator Semir Lokmić sigurno i najponosniji, a to su animirani chex filmovi Patriot i Streljanje.
Kao i u svim pričama namenjenim najmlađima, i ovde je radnja jednostavna i lako razumljiva, podela na dobro i zlo jasna, a pouka nedvosmislena. Krenimo od Patriota.

Na početku rata, u jednom bosanskom selu, dvojica srpskih vojnika zarobili su dvojicu svojih muslimanskih komšija i sprovode ih na streljanje.
 

 

Na naše iznenađenje, u liku prvog Srbina, dugokosog  i bradatog vojvode Milana, prepoznali smo crte Vuka Draškovića iz mlađih dana.

Prvo smo pomislili da nam se to samo učinilo i da je to samo slučajnost zbog Milanovog klasičnog chetnik looka i stylinga koji je još pre četrdeset godina  kreirao i brendirao Veljko Bulajić, a čiji je najpoznatiji maneken dugo godina bio Drašković. Ali kada smo videli kako izgleda drugi srpski vojnik u ovom animiranom filmu, shvatili smo da frapantna sličnost vojvode Milana sa liderom SPO-a nije slučajna i da Ljiljanovci očigledno danas miroljubivom, liberalno-demokratičnom i NATO-fanatičnom Vuku nisu zaboravili i oprostili četničku prošlost, niti su mu poverovali da je, osim što je promenio dlaku (skratio kosu i bradu), promenio i ćud i istinski se preokrenuo, jer u Milanovom kompanjonu koga on oslovljava sa kume, debeljuškastom plavušanu okruglog lica – Jovanu, prepoznali smo Vukovog kuma Vojislava Šešelja. Iako je animirani Šešelj prikazan bez naočara, kako sličnost ne bi bila previše očigledna, i bez toga je jasno da Jovan predstavlja upravo vođu radikala.  

    

 

Negativci u Patriotu su dobili likove Vuka i Šešelja da bi roditelji malih muslimana kojima je ovaj film namenjen, mogli da im ispričaju da su upravo te zle čike bile vođe ćetnićkih bandi iz Srbije, koje su ne tako davno napale njihovu lepu zemlju, i kako bi muslimanska deca od najranijih dana zapamtila te strašne i ružne njuške srpskog Zlog Vuka i Hromog Dabe.

Neka vas ne zbuni to što Ljiljanovi animirani Srbi mešaju č i ć, pa ne može u ovom filmu baš sve da bude autentično i savršeno.

Baš kao i Srbi, tako i likovi koji u Patriotu predstavljaju muslimane, izgledaju isto kao i u realnosti, to jest kao i svaki drugi muslimanski seljak iz Bosne – kao Bred Pit i Džastin Biber. A da bi mali muslimanski gledaoci znali za koji tim navijaju njihovi heroji, Jusuf i Mustafa – i za koji bi zbog toga trebalo i sami da navijaju – na duksu jednog od njih velikim i sjajnim slovima ispisano je „American“.   

   

 

Ali razlika u odeći i obući koju nose dobri dečaci i zle čike u ovom filmu treba da poruči još nešto, vrlo važno, što će i najmlađi gledaoci lako shvatiti – uniforme i vojničke čizme na Milanu i Jovanu najslikovitije pokazuju da su Srbi po zanimanju vojnici, tj. ubice – oni su se već ranije bili pripremili i opremili za rat i samo su čekali pravi trenutak da krenu da ubijaju, siluju, pljačkaju i pale, za razliku od njihovih komšija muslimana u starkama koji su naivni i lakoverni, kakvim ih je Alah stvorio, samo želeli da u miru žive, rade i slušaju rock ’n’ roll u svojim selima.

Ali u želji da naglase mladalački, urbani stajling Mustafe i Jusufa, Lljiljanovci su sebi zabili autogol i to iz voleja – obukavši jednog od svojih glavnih junaka u maskirne combat pantalone doveli su u sumnju civilni status muslimanskih mladića i time pružili opravdanje za njihov tretman, kojem su bili podvrgnuti od strane Milana i Jovana koji su, kao i gledaoci koji su ovaj detalj primetili, mogli pomisliti da Jusuf nije stigao na vreme da skine svoju uniformu i presvuče se u civilno odelo pre nego što su se Srbi pojavili.

A sad je bilo dosta priće – da citiramo ćetnićkog vojvodu Milana – pogledajte i sami da li će se i pored bezizlazne situacije u kojoj su se našli, filmski Mujo i Haso spasiti, da li će na kraju dobro ipak pobediti i pravda trijumfovati, i da li će ova animirana filmska bajka imati srećan kraj.

 

 

Nije ni čudo što Muhamed nije uspeo da stigne na vreme da spasi i Mustafu, kada zaslugom genijalnog animatora ovog filma Semira Lokmića, trči toliko sporo da izgleda kao da trči u mestu.

Kada ćemo imati priliku da vidimo kako je izgledala osvetnička misija Muhameda i Jusufa i da li će se možda iz njihovog prijateljstva razviti još dublja i intimnija veza, što je u 2. minutu filma nagovestio Jusuf svojom izazovnom i zavodničkom seksi pozom pred Muhamedom, tj. kada ćemo gledati Patriot 2 još uvek se ne zna, jer na sajtu Ljiljana nismo uspeli da o tome pronađemo podatke.

Ali da će nastavka sigurno biti, najbolje svedoči nezvanična informacija do koje smo došli – da su predstavnici Pixara već kontaktirali Zlatni ljiljan radi pregovora oko otkupa prava na holivudski rimejk Patriota jer su i oni prepoznali ogroman potencijal ovog filma, i to kako komercijalni, tako i političko-propagandni, imajući u vidu brojnost muslimana u svetu. Kako nezvanično saznajemo, već se pregovara sa najpoznatijim holivudskim zvezdama koje bi pozajmile glasove glavnim likovima Patriota. Najveći favoriti za uloge Jusufa i Mustafe su Bred Pit i Met Dejmon, a za lik Muhameda – Vin Dizel, dok će negativce Patriota – Milana i Jovana, oživeti Džejms Erl Džons i Džeremi Ajrons. Kuriozitet je da je i samom Vuku Draškoviću bilo ponuđeno da svojim glasom oživi vojvodu Milana u američkoj verziji filma, i to kako zbog želje holivudskih producenata da do kraja ispoštuju izvornu ideju autora originalnog Patriota, tako i zbog Vukovog odličnog vladanja engleskim jezikom, što je celom svetu demonstrirao u svom čuvenom nastupu na CNN-u, kada je govorio o genetskom ukrštanju baba i žaba. Ali iako je ova ponuda iz Holivuda bila finansijski izuzetno primamljiva, Vuk je odlučno odbio izjavivši da bi pre odsekao ruku svakom mus...samom sebi nego što bi učestvovao u bilo kakvom projektu na štetu svog poslovnog pros...naroda.

 

Ali dok se ne pojavi američka 3D verzija Patriota, posvetimo se drugom Ljiljanovom animiranom chexu, a to je film Streljanje. Imate pravo samo jednom da pogađate kojim streljanjem bi se mogao baviti jedan muslimanski film, pa čak i ako je namenjen deci.
Iako zahvaljujući svojim roditeljima, mladi muslimanski gledaoci već znaju da za razliku od drugih animiranih filmova za decu, u Ljiljanovim filmovima ništa nije izmišljeno, već je sve zbilja, na početku ovog to mogu i sami da pročitaju:

 

A ako ipak ima i muslimanske dece koja još uvek ne znaju šta je to Sud u Hagu, roditelji će im već objasniti da je to velika kuća u jednoj lepoj zemlji vetrenjača i lala gde najmudriji starci sveta kažnjavaju sve one zle i ružne ćetnike iz Ljiljanovih filmova. Baš kao što su ovi koje će videti u Streljanju.

Prvog od njih upoznaće u štabu srpske vojske koji je smešten u svinjac. Ovaj, u Ljiljanovoj scenografskoj postavci tipični srpski ambijent, upotpunjuju još i oklopni transporter, traktor IMT, i sekirče u panju.

 

U takvom okruženju, koje najviše podseća na prebivalište ljudoždera mutanata iz Wrong Turn, upravo i očekujete da vidite jednu mračnu, čudovišnu njušku poput one koju ima srpski vojnik Miloš jer on izgleda baš kao serijski ubica iz nekog horor filma ili kao vođa neonacista.

 

 

Miloš se upravo vratio u štab iz pohoda na Srebrenicu i započeo da prepričava uspešno izvršenu akciju svom ratnom drugu Nikolaju.

                  

Nikolaj? Pa zar to nije rusko ime? Jeste, ali zbog najmlađih Ljiljanovih gledalaca kojima možda nije poznato da su se u bosanskom ratu Srbima u borbi protiv muslimana pridružili i Rusi, Ljiljanovci su se pobrinuli da oni to saznaju i to iz usta samog Miloša, koji se Nikolaju zahvalio na pomoći ruske pravoslavne braće.

 

 

Najvažniji pak deo razgovora između srpskog i ruskog ćetnika je onaj u kojem Miloš Nikolaju detaljno opisuje način na koji je sprovedena likvidacija muslimana u Srebrenici, navodeći broj ubijenih i objašnjavajući plan kako da se njihovi leševi sakriju i tako zametnu tragovi ove srpske akcije.

 

 

Ovaj Milošev monolog predstavlja, u stvari, i zvaničnu muslimansku verziju takozvanog genocida u Srebrenici, a koliko je ona lažna i apsurdna najbolje se vidi baš ovde, jer se savršeno uklapa u jedan nestvaran, crno-beli, pojednostavljen i imaginaran svet kakav postoji samo u crtanom filmu. Ovu sliku upotpunjuje i Miloševo nabrajanje srpskih vojnika koji su, prema scenariju ovog crtaća pisanom na osnovu haških presuda, učestvovali u streljanju srebreničkih muslimana, i to tako što Nikolaju deklamuje njihova imena i prezimena, zaboravivši još samo da navede brojeve njihovih ličnih karata. A čitanje srpskih imena praćeno je groktanjem svinja.

 

Na ovako suptilno plasiranoj metafori, Ljiljanovom režiseru i scenaristi Sеmiru Lokmiću pozavideli bi i najveći simbolisti svetskog filma.

Ali pošto se iz statistički hladnog, sterilnog i bezosećajnog prepričavanja likvidacije u Srebrenici od strane jednog bezdušnog ćetnika, kakav je Miloš, ne može ni naslutiti sav užas tog zločina, gledaoci treba sami da vide koliko je to strašno izgledalo. Zato nas reditelj iz srpskog štaba vodi na novu lokaciju – u Kravicu, ispred zemljoradničke zadruge, i vraća nas nekoliko sati unazad – u vreme kada srpski vojnici oklopnim transporterom šlepuju tour autobus nekog američkog boys benda koji se pokvario na njihovoj turneji kroz Bosnu.

 

Ali šta je sad ovo – umesto da poprave autobus mladim Amerikancima, a njih ugoste, Srbi ih sprovode na streljanje i postrojavaju uza zid!
 

                    

Ovaj put Srbe ne predvode ni Vuk ni Šešelj, već jedan anonimni dugokosi plavušan koji izgleda kao da je pobegao sa Planete majmuna i jedan bradati Ciga šatirane kose.
 

To mora da je ipak sasvim slučajno jer u suprotnom bismo pomislili da su Ljiljanovci time želeli da Srbe predstave kao majmune i Rome. Isto tako smo sigurni da se Ljiljanovim animatorima sasvim slučajno omakla greška kada su u srpski streljački vod ubacili i jednog nemačkog vojnika iz Drugog svetskog rata. U suprotnom bismo pomislili da su Ljiljanovci time želeli da Srbe poistovete sa nacistima.

 
Tek kada se jedan od Srba obratio mladićima u šarenim duksevima i brzim patikama, koji su se sporo kretali prema zidu, povikom: „Ajde brže, balije!“ – gledaoci su shvatili da oni nisu mladi američki muzičari već muslimanski civili.
Kao što su u Streljanju Ljiljanovi animirani Srbi ružni, strašni i divlji, po standardu koji je uspostavljen u njihovom prvom chexu-Patriotu, tako su animirani muslimani i ovde isti kao i tamo – lepi, bezazleni i urbani, pa zato izgledaju kao da su izašli iz MTV spota nekog boys benda.

Zato smo se i iznenadili kada smo među ovim mladim manekenima ugledali jednog sparušenog starca u staromodnom i nebrendiranom džemperu.

Onda smo shvatili da su ga Ljiljanovci među njih ubacili sa namerom da Srbima, osim dece, pripišu i ubistva srebreničkih staraca. Ali kao što to uvek biva u njihovim crtaćima, umesto željenog postigli su suprotan efekat – umesto da ovaj njihov dedica kod gledalaca izazove empatiju, izazvao je samo smeh jer izgleda kao neki zombi iz Dilana Doga Anđela Stana.

Ali je zato bilo malo gledalaca koji su mogli ostati ravnodušni na najpotresniju scenu ovog filma, a to je ona u kojoj jedan od muslimanskih mladića, iako od glave do pete obučen kao član najpopularnijeg svetskog tinejdž benda One direction, u svom sudnjem času pred ćetničkim cevima ne pevuši pesmu svog omiljenog benda, već tiho recituje molitvu Alahu.

 

A onda je sve gledaoce, zaleđenih pogleda prikovanih za ovu scenu, presekao zvuk ćetničkih rafala koji su za nekoliko sekundi pokosili sve članove najpoznatijih svetskih boys bendova. U tome im je asistirao svojim šmajserom već pomenuti vojnik Vermahta.

 

Na isti način na koji je na početku ovog filma Lokmić pokušao da da legitimitet onome što će u njemu biti prikazano i gledaoce uveri u verodostojnost onoga što će videti, natpisom da je snimljen po istinitim događajima potvrđenim presudama haškog suda, to je uradio i na  kraju filma, pa smo tako mogli da čujemo da su za ovo streljanje Srbi zasluženo kažnjeni presudama podjednako ugledne i svetski čuvene pravosudne institucije kao što je Sud BIH. Zato i presude takvog suda (dugogodišnje zatvorske kazne izrečene Srbima čija nam imena i prezimena narator čita) imaju veću težinu –   telegrafiše nam Lokmić na ovaj način.

 

 

A ko može da posumnja u nezavisnost i objektivnost suda koji je svoj kredibilitet potvrdio višegodišnjim beskompromisnim procesuiranjem i drakonskim kažnjavanjem muslimanskih zločina nad Srbima, kao što su istinski genocid u Kravici počinjen u ovom selu na Božić 1993. od strane koljača Nasera Orića, u vezi sa kojim nikada nisu preduzete ni istražne radnje, ili pak onaj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, počinjen 3. maja 1992. godine, za koji Sud BIH ni posle višegodišnjeg istražnog postupka nije podigao ni jednu optužnicu.

Pošto Lokmić kao i svaki proizvođač propagande dobro zna da jedna slika govori više od hiljadu reči, a zabrinut da bi saznanje da su Srbi za Srebrenicu kažnjeni najtežim zatvorskim kaznama mogla da kod mladih muslimanskih gledalaca njegovih filmova ugasi žeđ za osvetom, on se pobrinuo da se to ne desi, već, naprotiv, da se kod njih mržnja prema Srbima još više rasplamsa. Zato im je u poslednja tri minuta filma prikazao seriju forenzičkih slajdova leševa i kostiju za koje se, naravno, tvrdi da su ostaci streljanih srebreničkih civila, kao i fotografije sahrana u Potočarima i ožalošćenih srebreničkih žena, da bi na samom kraju za verifikaciju svega viđenog upotrebio „pečat“ u koji se niko u civilizovanom svetu (čitaj: zapadnom i muslimanskom) ne bi usudio da posumnja i  ospori ga, a to je, naravno, najpoznatiji svetski četvorocifreni broj.

 

 

Da li je i koliko Lokmić u svojoj nameri bio uspešan i da li se trud koji je uložio u Streljanje kao i u svoj prvi animirani chex Patriot isplatio, tj. da li je i u kojoj meri Ljiljanovo ideološko trovanje muslimanske dece i omladine bilo uspešno, saznaćete na samom kraju ovog teksta.

A sada pogledajte i sami ovaj film da vidite da li nam je možda neka od sublimiranih poruka koje Ljiljanovci tako vešto i neprimetno provlače kroz svoja remek dela, ipak promakla. 

 

Ali ako ste nakon ovih filmova pomislili da je to najsmešnije, ili bolje rečeno, najstrašnije što ćete videti od dečijeg programa produkcije Zlatni ljiljan, prevarili ste se. Tek treba da pogledate San malog Tarika, glavni adut njihovog verskog programa za decu.

 

 

To, međutim, nije lepa i poučna dečija priča kako bi njeni autori želeli da predstave ovo animirano ostvarenje svojim malim gledaocima i njihovim roditeljima, već šestominutni horor film koji muslimanskoj deci, na više nego ubedljiv način, predočava kakvi će ih užasi snaći ukoliko pre spavanja nisu naučili nekoliko sura iz Kurana.
 

www.youtube.com/watch?v=U1k63ic-RjI

 

Zahvaljujući fondaciji Zlatni ljiljan, svaki musliman koji želi da svoje dete podiže u duhu islamskog fundamentalizma, dobio je priliku da u tu svrhu, umesto tradicionalnih ali danas prevaziđenih, pa samim tim i nedovoljno efikasnih vaspitnih metoda, kao što je fizičko kažnjavanje dece, upotrebi najsavremenije audio-vizuelno vaspitno-obazovno sredstvo, kao što je film San malog Tarika. Jer malo je muslimanske dece koja bi se suočena sa pretnjom da će morati da gledaju ovaj film strave i užasa, usudila da ne poslušaju svoje roditelje.

Ali ako pak dete bude dobro i poslušno, babo će mu, umesto Priče o Tariku, pred spavanje pustiti vedrije, ali podjednako poučne filmiće Ljiljanovog versko-obrazovnog programa čiji su glavni junaci mali Mustafa, obučen u tradicionalnu muslimansku nošnju, i njegov mudri đedo Abdulah.

 

 

U prvom od njih, U čije ime učimo, mali gledalac će moći da čuje kako đedo objašnjava svom unuku, razočaranom što je podbacio na pismenom zadatku, da je stalno napredovanje na različitim naučnim poljima obaveza svakog muslimana, ali samo ukoliko uči u ime Alaha, a ne da bi ga pohvalila učiteljica pred cjelim razredom ili da bi dobio veću ocenu od svog druga.

 

 

 

A da je mali Mustafa dobro upamtio savete koje mu je dao njegov đedo, videćemo već u sledećem filmiću, jer u njemu on opominje jednog klovna koji mu je ispričao vic da to ne radi jer je muslimanima zabranjeno lagati i pričati viceve i tako zabavljati ljude.

Ljiljanovci su očigledno rešili da zabrane viceve o Muji i Hasi, ali kao što ćete videti u ovom filmu – ne i hip-hop muziku, jer ona može odlično poslužiti da njihove poruke dopru do mladih naraštaja. Naravno, pod uslovom da su polugluvi kao Mustafin đedo.

http://youtu.be/YXtMSyjqtOM

Da ne zaboravimo ni Priču o Jusufu. U ovom filmu će mladi Ljiljanovi gledaoci naučiti od svoje animirane vršnjakinje Hatidže, učenice jedne osnovne škole koju pohađaju mali muslimani sa ovih prostora, da roditelji ne treba svojoj deci da pričaju i čitaju bajke o Uspavanoj lepotici i Pepeljugi, već istinite priče iz Kurana. Upravo takva je priča o Ismailu i Jusufu koju je Hatidža čula od svoje majke, a zatim je prenela u svoj pismeni zadatak, koji je učitelj proglasio za najbolji, pa ga je na njegov zahtev pročitala svojim drugovima iz razreda.

 

 

Uključujući tu i jedno crnče koje su Ljiljanovci ubacili u Hatidžin razred, očigledno sa namerom da pokažu kakva tolerancija, multikulturalnost i multietničnost vlada u školama balkanskih muslimana.

                    

 

Svi dobri pedagozi, a ljudi iz fondacije Zlatni ljiljan upravo takvima sebe smatraju, dobro znaju da  obimno, teško i zahtevno gradivo deca najlakše savladaju i usvoje kroz interaktivno učenje, odnosno kroz igru. Upravo zato je autorski tim Zlatnog ljiljana, na čelu sa Semirom Lokmićem, kreirao kompjutersku igricu U streljani, u kojoj muslimanski klinci i klinceze mogu uživati u predahu između Ljiljanovih vaspitno-obrazovnih filmova. To je uzbudljiva 3D pucačina u prvom licu na 16 nivoa, sa vrhunskom grafikom,  velikim izborom oružja, atraktivnim teksturama, vrhunskim voice actingom i ultrarealističnim gore efektima. A kako izgleda muslimanska varijanta Doom-a/Half life-a/Quake-a možete videti i sami.

 

NASTAVIĆE SE..