The Pacifier (2005) - deo prvi

Režija: Adam Shankman

Scenario: Thomas Lennon, Robert Ben Garant

Autor teksta SIMERIJANAC

Uredio Son of Man

pacifier – cucla

- Beyond the baby sucking definition, pacification implies freedom from tyranny, justice restored, and the protection of the innocent from outside threats. This is brainwashing at its most kid-friendly, because they're never too young.

Jeanie Miller

- Nothing any normal adult should choose to see, but if your kids insist, you could do worse than this. Not a whole lot worse, mind you

yawn-2 from San Francisco, California

- I give this film an 8 for its ideological content. In short, what one learns from this movie is that modern American families need to be appropriately militarized and surveyed so that they can protect themselves against terrorists, which are everywhere, even right next door.

Is this ideology at its best? welcome to Disneyland!

covell meyskens (acrylamide) from France

- Parents who subject their kids to films like this should be labeled child abusers.

crowrobot

The Pacifier je američki propagandni flm za decu koji zbog svojih CHEX elemenata zaslužuje mesto na ovom blogu iako ne pripada čistokrvnom CHEXu za decu, podžanru chetnixploitationa nastalog u Hrvatskoj, a čiji su najpoznatiji predstavnici Kanjon opasnih igara i Smogovci u domovinskom ratu. Indoktrinacija mladih naraštaja putem filmske umetnosti je disciplina u kojoj su nacistička Nemačka, a potom i države Istočnog bloka ostvarile zavidne rezultate da bi Holivud svojim filmovima dokazao da se dečji mozgovi mogu efikasno ispirati na mnogo suptilniji način, a da se uz to ostvari i komercijalni uspeh.

The Pacifier je najbolji primer za to jer pokazuje kako se pravi film koji će kod američke dece razviti obožavanje Armije SAD i divljenje njenim pripadnicima, naučiti ih ko su najveći neprijatelji njihove zemlje i koje narode treba da mrze, i pri svemu tome ih zabaviti i nasmejati.

A recept za to je vrlo prost:

Za početak spojite na istom zadatku najčuveniju filmsku kompaniju za proizvodnju dečjih filmova i jednu od najaktuelnijih holivudskih akcionih zvezda i priključite im kao supervizora stručnog konsultanta iz Pentagona. Zatim filmskoj zvezdi dodelite ulogu pripadnika Armije SAD, ubacite ga u buljuk dečurlije, a onda im pokažete da je on u stvari samo jedan veliki meda dobrica koji će ih paziti i čuvati bolje nego njihovi roditelji i braniti ih od belosvetskih terorista koji ih vrebaju ispod kreveta.

Sve ovo se može izraziti jednostavnom formulom:

(Studio Disney x Vin Diesel) + special agent Stevens = The Pacifier.

Dizni studio poseduje višedecenijsko iskustvo u proizvodnji filmova ove vrste – još 1942. godine su započeli uspešnu saradnju sa Pentagonom, kada su angažovani da prave propagandne crtaće kojima se opravdavalo američko angažovanje u Drugom svetskom ratu, a njihovo najčuvenije dostignuće novijeg datuma je patriotska oda istoriji Amerike i njenim tvorcima, poznata kao Nacionalno blago, sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi.

Ovaj film su pojedini kritičari nazivali uspešnom reklamom za masoneriju namenjenoj deci i omladini jer je studio Dizni njime predstavio mladim Amerikancima Iluminate i druge zloglasne predvodnike Novog svetskog poretka kao humanitarce i filantrope koji su svoj život posvetili borbi za mir i blagostanje u celom svetu („If they have to know about us, we’ll tell them what to know“).

A kada jednoj ovakvoj kompaniji priključite i čuvenog Tripl X-a u naponu muške snage (prvobitna opcija bio je Brus Vilis, ali je otpao kao suviše mator i potrošen), onda ne može biti promašaja.

Eto oduševljenih klinaca koji će jedva čekati da porastu da bi se prijavili u Američku vojsku,

eto srećnih roditelja što su njihova deca mogla da vide ovako zabavan a istovremeno i poučan film koji će ih naučiti pravim američkim vrednostima, eto zadovoljnih producenata koji su na tome masno zaradili. Pacifier je imao budžet od 56 miliona dolara, a ostvario je prihod od 198 miliona, od toga 85 miliona u svetu. Srećom po duhovno zdravlje naše dece ovaj film nije igrao u srpskim bioskopima, dok je u hrvatskim prikazivan pod „prigodnim“ naslovom Čvrsta ruka mira.

A čast da otvore ovaj obrazovno – zabavni program za američku decu i omladinu pripala je – kome drugom nego Srbima.

Uvodna scena filma predstavlja nam Vina Dizela kao poručnika SEALS-a iliti Foki, čuvene specijalne jedinice Američke mornarice.

Оn komanduje akcijom oslobađanja jednog od najvažnijih američkih bezbednosnih stručnjaka, Hauarda Plamera, koga su kidnapovali srpski pobunjenici.

Protiv koga ili čega su se ovi Srbi pobunili ostaje nam nejasno kao uostalom i samom scenaristi koji nam je uskratio informaciju na čijoj teritoriji se odvija ova spasilačka misija, tako da smo i dalje u dilemi da li su Srbi brodom, helikopterom i sa četiri skutera, pokupili profesora iz bazena njegove kuće, a onda prečicom preko Atlantskog okeana krenuli nazad za Srbiju, ili su ga možda kidnapovali dok je letovao na Crnogorskom primorju i bez odobrenja don Mila zaplovili preko Sredozemlja put Crnog mora ne bi li ga isporučili Rusima.

Dizel se naravno nije zamarao ovim marginalnim pitanjima teritorijalnog suvereniteta držeći se starog američkog principa da su sva svetska mora i priobalne vode javno dobro SAD kad god su im ugroženi nacionalni interesi, te je odlučno krenuo u akciju. Očekivano,Vin nas je isprašio za manje od minuta, ali ako nam je za utehu ovaj put nas nisu predstavljali Hrvati ili mađarski glumci koji pričaju na češkom jeziku, već lično Dizelovi ortaci kojima je on velikodušno sredio šljaku u ovom filmu, i to jedan plavokosi poljski kaskader i jedan preplanuli meksički izbacivač i bivši bokser koji su se uredno dogovarali i dovikivali na srpskom.

Kažu da je Stalone plakao od ljubomore gledajući Dizela u ovim scenama. Nekako se utešio kad je saznao da je sekvence na skuteru odradio Vinov dubler, dok je on sam krupne planove snimio jašući drvenog konjića u luna parku, a da scene jurnjave na vodi nisu snimljene na moru već u velikom bazenu unutar filmskog studija.

Svi oni gledaoci koji su sa podsmehom gledali ove kadrove, komentarišući da su takve akcije Foki moguće samo u holivudskom filmu, ostali su pre dva meseca zabezeknuti kada je baš ova jedinica izvela još spektakularniju i sada već čuvenu akciju u predgrađu Islamabada, glavnog grada Pakistana.

Kao što danas ceo svet zna, oni su uspeli da u roku od samo četrdeset minuta, bez ijednog izgubljenog čoveka, sa samo jednim metkom, ustrele devet godina star leš najtraženijeg svetkog teroriste Osame Bin Ladena naoružanog kalašnjikovom i poluautomatskim pištoljem (ni ne okrznuvši pritom dve žene koje je ovaj kukavički koristio kao živi štit), da likvidiraju jednog njegovog sina, četvoricu telohranitelja i jednu suprugu pride, da identifikuju Osamin DNK, transportuju ga do hiljadu kilometara udaljenog nosača aviona u Arabijskom moru i sahrane ga po tipičnim muslimanskim običajima bacivši ga u more, a da sve vreme celu misiju uživo prenose specijalno za predsednika Obamu i njegove najbliže saradnike.

Zato, kada sledeći put budete gledali sličnu akciju američkih specijalaca u nekom holivudskom filmu i pomislite kako je tako nešto nemoguće, bolje razmislite još jednom.

Ali, iako je bio superefikasan u likvidaciji Srba,Vin ipak nije uspeo da okonča akciju oslobađanja do kraja jer mu je profesor ubijen pred ulazak u spasilački helikopter, dok je on sam teško ranjen. Dva meseca kasnije, oporavljeni Dizel napušta vojnu bolnicu u pratnji svog pretpostavljenog, kapetana Foseta, koji ga obaveštava da je ubijeni Hauard Plamer radio na supertajnom programu pod šifrom GHOST („Duh“) - Guided High-altitude Scrambling Transmitter, softveru kojim se onemogućava lansiranje neprijateljskih nuklearnih raketa, i da Vlada SAD još uvek traga za njim jer se ne zna gde ga je profesor sakrio.

Na svoju sramotu Dizel saznaje da je zbog njegove nesposobnosti da sačuva Plamerov život za profesorom ostala udovica sa petoro dece. Ipak, on dobija priliku za popravni.

Kapetan Foset zajedno sa udovicom treba da otputuje u Švajcarsku kako bi u profesorovom privatnom sefu u Ciriškoj banci potražili disk sa „Duhom“ , dok će Dizel imati zadatak da za to vreme čuva decu jer je u kuću Plamerovih već neko provalio u potrazi za tajnim programom. Sada saznajemo da se Dizelov usamljeni heroj koji niotkuda dolazi da zaštiti majku sa decom kojima prete najgori zlikovci i u tom obračunu im zameni oca, sasvim slučajno zove Šejn. A preziva se Vuk (Volf)

Poručnik Šejn Vulf stiže u kuću Plamerovih i upoznaje se sa suprugom ubijenog profesora, gospođom Džuli i sa njeno petoro dece - Tajlerom, Piterom, Lulu, Setom i Zoi.

Gospođa Plamer baš i ne izgleda kao udovica u žalosti niti se ponaša kao žena čiji je muž pre samo dva meseca ubijen, ali na tako nešto smo već navikli u američkim filmovima.

Ona zatim Šejnu predstavlja i rumunsku bebisiterku zaduženu za brigu o najmlađima, gospođu Popesku, tipičnog rumunskog imena Helga koja izgleda kao ružna sestra Mortiše Adams.

- Aha! Bebisiterka iz Istočne Evrope! – u sebi će Šejn – Špijun, prostitutka, serijski ubica, vampir, ili sve to zajedno! Kako li su je samo pustili među ovu dečicu? Naravno da ću je odmah proveriti!

Šejn je shvatio da mu to mora biti prioritet jer ga je Rumunka, iznervirana zbog toga što se beba Plamerovih ispovraćala po njoj, upitala sa zlokobnim pogledom: - Da li imate dozvolu za ubijanje?

Kapetan Foset i Džuli Plamer sledećeg jutra odlaze za Cirih, a Šejn se odmah baca na proveru Helge Popesku. On unosi njene podatke u svoj kompjuter, ali na svoje razočaranje utvrđuje da o njoj ne postoji ništa kompromitujuće ili sumnjivo.

Ponekog malo obrazovanijeg američkog gledaoca začudio bi podatak da je jedna Rumunka pobedila na izboru za mis Čehoslovačke, ali naš specijalac ne nalazi u tome ništa čudno baš kao što nisu ni scenaristi filma.

Šejn svakom klincu na ruku stavlja elektronsku narukvicu za praćenje, a celu kuću obezbeđuje sigurnosnim kamerama i alarmima. Zahvaljujući tome on iste večeri otkriva da je za nedavnu provalu u kuću zapravo bio odgovoran dečko najstarije ćerke koji je tajno posećivao u njenoj sobi. Zoi spasava svog momka iz ruku nervoznog specijalca koji mu besno saopštava da je dobio zaduženje da čuva porodicu Plamer i da zato ne želi više da ga vidi u blizini njihove kuće.

Iako je pripadnik specijalne jedinice koji se nalazi na tajnom zadatku, Šejn ima čudnu naviku da se svima sa kojima se upoznaje predstavlja punim imenom, prezimenom i činom, pa im čak iznosi i cilj svoje misije. Sreća što je bar vizuelno tako neupadljiv, inače bi neko od neprijateljskih špijuna možda i mogao da ga provali.

Pošto je najurio njenog dečka, Šejn pokušava da smiri iznerviranu Zoi, a tada se iz komšijskog dvorišta pojavljuje bračni par azijskog porekla.

Oni mu se žale da od buke koju svake noći prave neposlušna deca ne mogu da spavaju na miru i da se odmore kako treba pošto od rane zore moraju da rade u svojoj pekari.

Šejn im obeća da će se pobrinuti za decu i proćaska sa njima na njihovom maternjem jeziku (tek da se vidi da američki specijalci dobro govore jezike svojih potencijalnih neprijatelja sa Istoka). Međutim, za tim nema potrebe jer kosooke komšije znaju engleski.

- E moj, Šejn...pa zar tebi to nije sumnjivo? - sa nevericom se pita svaki američki gledalac. - Bračni par iz Azije se doselio baš u komšiluk vodećeg američkog eksperta za nuklearne programe, pa još znaju i engleski! To su sigurno kineski špijuni koji će provaliti u kuću u potrazi za Duhom ili kidnapovati decu i držati ih kao taoce ne bi li ga se na taj način domogli. A kao fol su pekari. Pa gde si još video da Kinezi drže pekaru?

Čoveče, reaguj dok ne bude kasno!

Ali za Šejna mnogo veći problem od sumnjivih komšija predstavljaju raspuštena i bezobrazna dečurlija која odbijaju da slušaju njegova naređenja i prihvate vojničku disciplinu koju pokušava da im nametne.

Dvoje najmlađih prde, smrde i seru bez upozorenja.

Petogodišnja klinka Lulu mu se nabacuje ubeđujući ga da je starija nego što izgleda.

Ako ste mislili da je ovo nenormalno i da nije nimalo smešno, niste još ništa videli.

Tu je još idiotskija scena koja može da bude zabavna jedino pedofilima. Lulu je pričala svojim malim drugaricama, članicama ženskih skauta kako je Šejn sjajno građen i kako ima velike grudi pa ih je pozvala svojoj kući da se u to i same uvere. Dizel posle tuširanja silazi u kuhinju ogrnut samo peškirom neznajući da ga devojčice zadivljeno gledaju iz trpezarije.

Оn pokuša da se zakloni iza frižidera i naređuje im da smesta odu, ali klinke ne samo što ga ne poslušaju, već mu čak i zavodljivo mašu.

No comment.

Ipak, Šejnu najviše muke zadaju dvoje najstarije dece – tinejdžeri Zoi i Set.

Zoi beži sa časova, pravi danonoćne žurke na kojima se pije čak i alkohol, prima dečka u svoju sobu bez znanja majke, a što je najgore od svega – nosi AC/DC majicu.

Set je još problematičniji – on je jednostavno emo (inače, ceo film prati neka odvratna muzika u tom stilu, grđa i od Blink 182 i Linkin Parka zajedno).

Zbog toga se baš i ne uklapa savršeno u svoje društvo u školskom rvačkom timu u koji ga je protiv njegove volje učlanio otac.

Zato ga je na zub uzeo i trener rvačke ekipe, Dvejn Marni, koji je istovremeno i zamenik direktora, a koji Seta konstantno kinji, ponižava i pokušava da ga izazove na tuču kako bi ga prebio i ismejao pred celom školom.

Šejn, naravno, staje u Setovu zaštitu pokušavajući da ga mirnim putem odbrani od grubijana iz škole i da demokratskim dijalogom urazumi krvožednog zamenika direktora baš kao što uvek radi Armija kojoj pripada kada dolazi u pomoć ugroženim manjinama koje širom sveta ispaštaju pod okrutnim diktatorima.

Ali zamenik direktora, kao i svaki bahati autokrata, odbija Šejnove pozive na razum i pomirenje ismevajući njegove gandijevske metode, a zatim ga otvoreno izaziva na rat(u ovom slučaju rvački duel), pokušavajući da ga isprovocira podmuklim pretnjama i najgorim uvredama:

Iako hrabar i častan američki vojnik koji ne trpi uvrede ni od koga, Šejn ipak uspeva da se savlada, da ne podlegne provokacijama i uzdrži se od adekvatnog odgovora kakav ovakve uvrede zaslužuju, jer je svestan da on ovde predstavlja svoju državu čiji je ugled dužan uvek da čuva, a koja pribegava sili tek onda kada su sve miroljubive metode rešavanja konflikata iscrpljene.

Pokazaće se, međutim, da mali diktator nije iz ovoga izvukao nikakve pouke što će mu se kasnije obiti o glavu, kao i svakom siledžiji poput njega koji ne sluša dobronamerne savete i upozorenja velikog brata.

Deca predvođena Setom i Zoi od samog početka bojkotuju Šejna, smeštajući mu razne pizdarije ne bi li ga oterali, pa ga čak i bukvalno uvaljaju u govna tako što svoje elektronske narukvice pobacaju u kanalizaciju.

Drugi put namažu sapunom stepenice ne bi li se Šejn niz njih strmeknuo, ali umesto njega nastrada nesrećna Rumunka.

Iako je reditelj počastio svoje male gledaoce gomilom sličnih scena kakve najviše vole u crtaćima, isto tako se pobrinuo da se patriotski naboj kod njih, ali i kod njihovih roditelja, održava na istom nivou tokom celog filma tako što je na svakih dvadesetak minuta prikazivao po jedan kadar sa američkom zastavom.U Pacifieru smo je videli čak četiri puta.

Za Šejna situacija postaje nepodnošljiva kada bebisiterka odlučuje da napusti decu jer više ne može da izdrži njihovo ponašanje. Svestan da bez nje neće biti u stanju da izađe na kraj sa toliko podivljalih klinaca, Šejn pokušava da je zaustavi po svaku cenu.

Ali bebisiterka tada pokazuje svoje pravo lice. Istina, ne otmičarke, špijunke ili teroriste već Rumunke, ali to mu dođe na isto, ako ne i još gore. Amerikanci, ni slučajno ne zapošljavajte kod sebe bebisiterke ili spremačice iz Istočne Evrope, a pogotovu Rumunke, da vam se ne bi desilo ono što se desilo Šejnu u ovoj situaciji.

Što je najgore od svega, one će vašu decu naučiti odvratnim istočnoevropskim psovkama a posle će biti kasno da ih od toga odviknete.A koliko su one vulgarne posvedočiće vam ovaj šokirani rumunski gledalac koji je naivno poverovao da Helga glumi Ruskinju:

- there's just one little comment I would like to add as I don't have much to say about the movie itself. the people who have seen it should remember the Russian Helga who used to be the old babysitter. well, for us Romanians, we had quite a shock when we heard our deal beloved Helga, whoa again was supposed to be Russian in the movie, swear and curse in Romanian, not in Russian. well, when you make a movie I think it is wise to actually know what your actors are saying when they're not speaking a language you don't know, because the curses were extremely ill-tempered and vulgar (one actually said 'suck my d..k') because there might be a whole population out there that can understand it better than you thought. you should've seen the horrified looks on our little Romanian children's' faces when, after enjoying a well deserved comedy, hear this vulgarity out of the babysitter's mouth. and furthermore, we Romanians take pride our national curses because of their magnificent length, so we are not very happy when these brilliant chains of vulgar words are associated with Russians!!!!!

buseoana from Romania

Rumunka tako pobegne Šejnu a on ostaje prepušten na milost i nemilost pobesnelih klinaca nemoćan da savlada njihov otpor i nametne im svoj autoritet. Srećom po njega, iste noći desiće se nešto što će mu omogućiti da konačno zadobije njihovo poverenje.

U kuću upadaju dva provalnika, maskirani i opremljeni kao nindže.

- Ko li bi to mogao biti? - pita se Šejn, ali ne i gledaoci koji dobro znaju da su nindže žutaći, baš kao i dvoje komšija koje smo videli ranije. A dal’ su nindže iz Kine, Japana ili Hong-Konga, nije ni bitno – sve je to isto – gukes are gukes! Ni Šejn se nije mnogo opterećivao tim pitanjima već ih je sa lakoćom isprebijao (kaskaderi Džeki Čena koji su angažovani u ovim scenama su više brinuli da Vin Dizel ne povredi samog sebe nego što su vodili računa o sopstvenoj bezbednosti).

Аli neznanci pod maskama ipak uspevaju da pobegnu pre nego što im je otkrio identitet.

Iz priloženih slika ste videli da se Šejn, ne bi li pokazao mišiće, tokom celog filma šeta u beloj majici SEALS-a, iako se ona nosi ispod uniforme i smatra se donjim vešom. Ali, mame u publici nisu imale primedbe na ovaj gaf. Naprotiv:

- Vin, thanks for all you do for us ladies!!

Posle ovog noćnog prepada deca konačno shvataju da im preti velika opasnost pa zato prihvataju Šejnovu zaštitu i pristaju da slede njegova naređenja i da se pridržavaju bezbednosnih mera koje im je uveo. Ali ako ste pomislili da je Šejn bezdušna i sirova vojničina koji će to zloupotrebiti i početi da se iživljava nad njima kako bi im se osvetio za ono što su mu pre toga priredili, prevarili ste se. On kombinacijom retoričkih veština na kojima bi mu pozavideli čak i vaspitači sa višegodišnjim iskustvom, i uz upotrebu najsavremenijih pedagoških metoda koje uključuju interaktivne radionice i pokazne vežbe, uspeva ne samo da dovede u red vaspitno zapuštenu decu porodice Plamer, već i da reši lične probleme svakog od njih. Umirujućim predavanjem, prilagođenim jaslenom uzrastu, Šejn uspeva da svede na razumnu meru vrištanje i proseravanje najmlađeg člana porodice Plamer – Tajlera (u tumačenju izvanrednog Bo Vinka koji je oduševio začuđujuće prirodno odglumljenim histeričnim plačem i autentičnim useravanjem, što je Dizel imao priliku lično da oseti na snimanju).

Takođe mu polazi za rukom da uz pomoć „plesa pande“ potpuno eliminiše prdenje za stolom Pitera Plamera (takođe vrhunska rola i ubedljiva intonacija prdeža ultratalentovanog Kigena Huvera). Iako su Bo Vink i Kigen Huver briljirali u ulogama Tajlera i Pitera, njihovoj interpretaciji su podjednak doprinos dala i rođena braća ovih klinaca, Luk i Logan, koji su ih hrabro dublirali u scenama kada ovi nisu bili raspoloženi za dranje i prdenje.

Izvođenje „plesa pande“ od strane Vina Dizela predstavlja najblamskiju scenu u istoriji kinematografije još otkad je Dragan Bjelogrlić natakao minđušu na uvo i izigravao rokera u Crnom bombarderu. Zbog toga je Dizel za njeno snimanje od producenata sasvim opravdano tražio specijalni bonus kao za izvođenje najopasnije kaskade.

Za Šejna nijedna prepreka nije nepremostiva, pa tako on pronalazi najefikasniji način da uspava petogodišnju Lulu koja pati od nesanice, tako što joj priča bajku kojom njegove kolege, američki vojnici, uspešno uspavljuju svoju decu.

To je morbidna priča o zlim gnomima koji u začaranoj šumi rade u tajnoj fabrici u kojoj od pečuraka prave uranijum (gnomi su očito Iranci), ali ih dobri vilenjaci (američki vojnici) na vreme sprečavaju da ga upotrebe u nedozvoljene svrhe, tako što ih spale sve sa šumom.

Kao i svako američko dete koje je čulo ovu uzbudljivu, lepu i poučnu priču sa srećnim krajem, i Lulu je zaspala srećna i zadovoljna.