SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU (2009)

Režija: Srđan Dragojević
Scenario: Dušan Kovačević

Kada je u julu 2007. godine objavljeno da Srđan Dragojević konačno započinje sa dugo najavljivanim snimanjem filma po drami Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu, i to u tandemu sa samim autorom kao scenaristom, ova vest je dočekana sa oduševljenjеm kod svih domaćih ljubitelja filma. Utisak je pojačan najavom da se radi o grandioznoj ratnoj melodrami iz Prvog svetskog rata, najtragičnijeg i najslavnijeg perioda nacionalne istorije, o najskupljem i produkcijski najambicioznijem srpskom filmu koji će biti sniman pod pokroviteljstvom vlada Srbije i Republike Srpske kao projekat od nacionalnog značaja. Ukratko, da se radi o filmu koji će, kako su producenti i autori najavljivali, Srbija voleti i kojim će se ponositi.

Posle svega navedenog većina filmofila bila je uverena da krajnji rezultat može biti samo vrhunski. Optimizam su temeljili pre svega na imenima autorskog tandema i njihovom minulom radu u vidu kultnih filmskih ostvarenja koje su oni pojedinačno potpisali.

Srđanovi fanovi su u Aždahi prepoznali idealnu priliku za veliki povratak pravog Dragojevića, čoveka koji je režirao film kakav je Lepa Sela Lepo Gore, jer su smatrali pogrešnim mišljenje njegovih kritičara da je on ovim filmom dostigao kreativni vrhunac a da je smećem kakvo su bili Anđeli 2 dotakao samo dno sa kojeg će teško isplivati. Za ovo uverenje imali su pokriće i u izjavama samog Dragojevića koje je godinama davao medijima govoreći da mu je najveća želja da mu se omogući realizacija Georgija i da su nastavci Anđela snimani isključivo radi prikupljanja novca za ovaj film. Zato su njegovi poštovaoci govorili: - Samo obezbedite Srđanu uslove koje traži i najtalentovaniji srpski reditelj koji se pojavio u poslednjih dvadeset godina će vam pokazati da još uvek nije snimio svoj najbolji film.

Svi su takođe bili nestrpljivi da vide Milutina Miloševića i Natašu Janjić koji su najavljeni u glavnim ulogama kao buduće regionalne filmske zvezde jer je Dragojević do sada bio nepogrešiv kod izbora novih glumaca za svoje filmove.

Isto toliko poverenja ulivalo je i ime Dušana Kovačevića. Čovek koji važi za najvećeg savremenog srpskog dramskog pisca, svojim tekstovima je maestralno prikazao mentalitet srpskog naroda, sve njegove vrline i mane, razobličio njegove političke zablude i bolno tačno predvideo nesreće koje će ga snaći, a filmovi snimljeni po njegovim scenarijima bili su sa oduševljenjem primljeni kod publike i doživeli veliku popularnost i gledanost.

Sama tema filma, zasnovana na životnoj drami troje junaka usred velikog rata i najveće golgote srpskog naroda, upravo je materijal kao stvoren za ovu dvojicu autora, teren na kome se oni odlično snalaze i izvor inspiracije koji je od njih obećavao najbolje. Zato se s pravom od Aždahe očekivalo nešto veliko.

U manjem broju bili su skeptici-oni koji su sumnjali da Dragojević još uvek ima potencijala za vrhunska ostvarenja i koji su govorili da je i Kovačević dugo van forme. Svi oni koji su znali koji događaj predstavlja okosnicu Kovačevićeve drame, pa samim tim i filma, i kojima je poznata Dragojevićeva ideološko poltička agenda, a koje se godinama unazad kao po direktivi u svojim filmovima drže gotovo svi srpski reditelji, nisu imali iluzije da će Srbija dobiti još jedan veliki film o srpskom stradanju u Prvom svetskom ratu poput kultnog Marša na Drinu. Ni pompezne najave o najskupljem i produkcijski najimpresivnijem domaćem filmu ništa nisu značile onima koji su upoznati sa hohštaplerskim poslovanjem i amaterizmom u radu u domaćoj kinematografiji.

Na kraju se na žalost ispostavilo da su ovi drugi bili u pravu, ali da čak ni oni nisu mogli da naslute da će Aždaha tako žestoko podbaciti na čisto umetničkom planu niti da pretpostave da jedan film može na tako perfidan način da bude iskorišćen za najprljaviju političku propagandu.

Dakle, šta su Dragojević i najbliži mu saradnici želeli da postignu ovim filmom, na koji način su to pokušali da izvedu i zašto su u tome bili neuspešni.

Centralni motiv ovog ostvarenja i događaj koji direktno određuje sudbinu glavnih junaka, jeste žrtovanje invalida iz balkanskih ratova njihovom mobilizacijom u Cersku bitku po naređenju Vrhovne komande srpske vojske. Kako nam kaže Kovačević, vojnicima prvog poziva iz jednog mačvanskog sela koji vode Cersku bitku, javljeno je da njihove komšije, invalidi iz balkanskih ratova, koriste njihovo odsustvo da se udvaraju njihovim ženama. Vojnici zato napišu peticiju Vrhovnoj komandi kojom zaprete da će masovno dezertirati ukoliko se invalidi iz njihovog sela nasilno ne mobilišu i dovedu na front.

Za ovaj događaj za koji nam na početku filma stoji objašnjenje da je reč o istinitoj priči, ne postoji nikakav relevantan dokaz u istoriografskoj dokumentaciji. Verodostojnost mu se zasniva jedino na rečima Dušana Kovačevića - Pričao mi deda.

Da ne govorimo o tome da je nemoguće da nešto ovako ostane nepoznato istoričarima, ili da se pak ovakav događaj sakrije od srpskih neprijatelja koji bi ga sa zadovoljstvom eksploatisali u propagandne svrhe.

Ono što je posebno žalosno i nisko, pogotovu jer je sam Dušan Kovačević rođen u selu blizu Šapca, jeste to što ovakvim potezom autora srpska Mačva u Prvom svetskom ratu postaje simbol izdaje i nemorala srpskih seljaka čime se potpuno sakriva i u drugi plan stavlja opšte poznata činjenica da je upravo Mačva simbol stravičnih zločina i pokolja Austrougarske vojske nad civilnim stvanovništvom koji su se u njoj odigravali u najvećoj meri baš posle Cerske bitke i za koje su strani ratni izveštači iz tog perioda pisali da su retko zabeleženi u istoriji evropskih ratova.

Ali kao što znamo, priča o srpskim žrtvama je tabu tema za naše filmske umetnike.

Dragojeviću je, međutim, ova neproverena priča o žrtvovanju invalida poslužila kao temelj na kome će sazidati piramidu sastavljenu od laži, falsifikovanja i izvrtanja istorijskih činjenica, zlonamerne revizije srpske borbe u Prvom svetskom ratu, od mržnje i podsmevanja srpskoj tradiciji i srpskom narodu u celini. A sve ovo sa ciljem da bi se Srbima na uglavnom vrlo direktan i u manjoj meri indirektan način, stavilo do znanja da su zli, glupi, ružni, fizički i moralno deformisani ratoborni divljaci koji su sami krivi za sve svoje nesreće zbog urođene autodestruktivnosti i ludosti, da su sve ratove sami izazvali i da su samim tim zaslužili sve tragedije koje su ih zadesile.

U filmu nije manje značajna ni epizoda sa Gavrilom Principom kojom se poručuje da je Srbija napala Austrougarsku, tako izazvala rat i sama skrivila sopstvenu propast.

Iz istorije se svojevremeno dobijao kec ako niste znali razliku između povoda i uzroka za početak Prvog svetskog rata i da je Principov hitac samo ubrzao njegov neminovan početak jer se Austrija već uveliko pripremala da napadne Srbiju zbog čega je početkom leta 1914. na njenoj granici stacionirala 250000 vojnika što je bilo zvanično predstavljeno kao vojna vežba.

Zvanična Srbija nije imala nikakve veze sa atentatom koji je bio ideja Mlade Bosne. Ni Crna ruka nije dala odobrenje za njegovo izvršenje, već su pojedini njeni članovi samoinicijativno naoružali atentatore i omogućili im prelazak u Bosnu, jer su pogrešno procenili da bi se ubistvom militariste Ferdinanda sprečio rat.

Apis je bio svestan kakvo stradanje očekuje Srbiju ako izmučena balkanskim ratovima i vojno nepripremljena uđe u sukob sa jednom takvom silom, pa je zato poslao svoje ljude za atentatorima da ih spreče, ali je bilo kasno.

Teorija po kojoj Srbi svesno srljaju u propast i sami biraju rat kako nam autori poručuju ovim filmom, pada u vodu i ako se prisetimo da je austrougarski ultimatum napisan tako da ga nijedna suverena država ne bi mogla prihvatiti (na koji nas ultimatum iz nedavne prošlosti to podseća?), a naročito zato što je Srbija, koliko god njegovi uslovi bili ponižavajući, odbila da prihvati samo jednu tačku i to tek onda kada je dobila garancije da će Rusija zbog nje ući u rat. Dakle, bar u ovom slučaju, priča o srpskoj autodestruktivnosti i mazohizmu je laž.

Umesto da Dragojeviću istorijski okvir u koji je postavljena radnja drame bude inspiracija da kroz životnu priču i tragičnu sudbinu glavnih junaka prikaže stradanje sopstvenog naroda u ratu i na taj način pošalje univerzalne humanističke poruke, kao što bi to uradio svaki reditelj koji poseduje kreativnu snagu i integritet, Srđan bira drugi put. A on je lakši, bezbolniji i za njega isplativiji u svakom smislu. Jer kakva je hrabrost snimiti ovakav film u vreme kada je pljuvanje po Srbima odavno postalo mejnstrim.

U masi tragača za zlom u Srbima koji su se na ulazna vrata Ministarstva kulture i Euroimaža nagurali poput srpske sirotinje na otvaranju nekog megamarketa, Dragojević podseća na čoveka koji je kasno obavešten da se dele televizori po promotivnoj ceni, pa stiže na kraj reda i na silu se probija napred gurajući sve pred sobom uz povike: - E pa ne može to tako, hoću i ja malo da pljunem po Srbima i srpskoj istoriji i tradiciji, hoću i ja malo da preispitam zlo u nama, pa ja sam najbolji i najprovokativniji savremeni srpski reditelj, ko će ako neću ja, od mene se to najviše očekuje. Nije tačno da sam to mogao da uradim i ranije ali nisam imao hrabrosti, nego mi nisu dali pare da mogu da snimim ovakav film. Ja sam to uvek intimno u sebi duboko želeo, samo se nisu stekli uslovi. Nepravedno su me optužili da su Lepa Sela prosrpski film kojim sam opravdavao srpsko učešće u ratu u Bosni, a da sam u Ranama kritikovao samo režim i to kroz karikature i bezazlene stripovske metafore a ne direktno, a da narod i srpsku istoriju nisam ni dotakao. Lažno sam oklevetan i to breme nosim i dalje. Samo mi dajte pare pa ćete videti šta ja tek mogu da isporučim i kako boli kad ja udarim. Videćete, opaliću po nečemu po čemu niko pre mene nije smeo, biće sve direktno u glavu, bez uvijanja jer stoka jedino tako može da shvati, a nešto ću da zamotam u simboliku tek da pokažem koliko sam pametan.

Pošto smo dakle, rekli šta su autori želeli da postignu ovim filmom i zašto, da vidimo sad na koji način su to pokušali da ostvare.

Dragojević svoje poruke saopštava na dva načina. Prve su toliko direktne da bodu i oči i uši.

Da li zato što nije bio u stanju da ih suptilnije plasira i provuče kroz sam rediteljski postupak, ili je pak želeo da se osigura da ga ne optuže da ponovo nije imao dovoljno hrabrosti za otvorenu kritiku i tako se preporuči Euroimažu za svoje buduće filmove, (sledeći njegov projekat za temu će imati beogradsku gej paradu), ili je jednostavno hteo da nam se obrati u svom dobro poznatom stilu kojim je odgovarao svima onima koji su kritikovali nastavke Anđela. Izgleda da je bilo od svega po malo.

Da pogledamo prvo kako su Srbi prikazani u ovom filmu. Kakvi su fizički, a kakvi po karakteru.

Svi oni koji su optuživali Emira Kusturicu da u svojim filmovima Srbe prikazuje kao Cigane, morali bi da mu se izvine posle odgledane Aždahe jer Dragojevićevi Srbi izgledaju kao Turci. Glavnog glumca Milutina Miloševića koji tumači Gavrila kao da su šminkeri potopili u imalin, a sličan prizor je i njegova supruga Jelena u tumačenju tamnopute Milene Predić koju je Dragojević odabrao da nam pokaže kako on vidi i doživljava tipičnu srpsku ženu iz naroda - seljanku i domaćicu. Jelenin lik uveden je u film samo iz ovog razloga, jer ga u pozorišnoj predstavi nema. A ostale tri seljanke koje se pojavljuju u filmu izgledaju kao da su pobegle iz cirkusa.

Njihova suprotnost je Katarina, lepa, zgodna, crvenokosa i aristokratski bela koja već samim svojim izgledom pokazuje da ne pripada Srbima i njihovom svetu.

I svi ostali glumci koji predstavljaju stanovnike srpskog sela u kojem se odvija najveći deo radnje očigledno su birani po kriterijumu - što ružniji, deblji, nezgrapniji, smešniji - to bolji za film. Srđanovi Srbi više podsećaju na karikature iz nekih humorističkih stripova nego na ljudske osobe; izgledaju kao da su pokupljeni sa otpada.

Ovakav izbor bi se mogao opravdati kada bi takav izgled bio neophodan zbog nekih gegova ili komičnih situacija, ali toga u ovom filmu nema, pa je jasno šta je u ovom slučaju bio jedini rediteljev motiv.

Živopisnu ekipu tipičnih Srba upotpunjuju i mutavac Žoja i jedan kepec.

Dragojeviću sve ovo nije bilo dovoljno pa je srpske seljake uz pomoć maskera pretvorio u kompletne nakaze što se posebno odnosi na invalide. Kladim se da je i sam masker Halid Redžebašić u jednom trenutku zastao i rekao: - Srđane, da nismo ipak preterali? - na šta mu je Dragojević sigurno odgovorio: - Ma samo ti pusti ruku, što gore - to bolje.

Iako bez brade i noževa u zubima, Dragojevićevi Srbi su groteskniji čak i od četnika iz Bulajićevih filmova. On Srbe u filmu prikazuje onako kakvim nas on vidi i onako kako nas preko medija percipira svetska javnost.

Dragojević je posebno surov prema invalidima. On nije imao nameru da njihova pojava kod gledalaca izazove sažaljenje, već gađenje. Pretvorio ih je u čudovišta. Setite se fotografija srpskih ranjenika i invalida iz tog perioda, da li su imalo ličili na kreature iz Srđanovog filma.

Ali naravno, da bi se zaokružila crna slika Srba po Srđanovom ukusu, nije bio dovoljan samo fizički izgled. Još gori utisak Srbi u filmu ostavljaju svojim ponašanjem i onim što govore. Osim što su nakazni i prljavi, oni su šverceri, psovači, pijanci, prosjaci i siledžije koji mlate svoje žene stolicama a invalide dave svinjskim crevima, ratoborni divljaci i zaostali primitivci koji prvo pucaju i biju pa tek onda razmišljaju, a njihove žene su brkate nakaze koje jedu cveće i kurvaju se sa invalidima dok su im muževi u ratu.

Uostalom, da se podsetimo nekih od replika koje ovo ilustruju, a u kojima se negativne srpske osobine posebno vezuju za seljake:

Katarinina tetka Katarini: - Sa seljacima ne treba imati posla osim na pijaci, a i tada što kraće.
Katarina slika seoske krave i kaže Gavrilu: - Svaki put kad im krava umre, veruju da sam je ja ukrala i stavila u sliku.
Katarina Đorđu: - Učini bar nešto da žene u ovoj selendri poštuju bar malo više od goveda.

Jelena Katarini kad ova obuče crninu zbog sahrane: -Sada i ti smrdiš kao svi mi.
Kada Baća polazi u rat, kaže ženi: -Tuci decu kao da sam ja tu.
Ima još:
Kada šverceri donesu veliko ogledalo u selo, deda Aleksa kaže: -Kakvi smo, bolje da se i ne ogledamo.

Invalid Ninko savetuje siroče Vaneta: -Koji će ti kurac škola!
Austrijski podnarednik Gavrilu: - Vi Srbi ste postali galantni, skoro kao Cigani
Ciga švercer na samrti Gavrilu: - Znao sam da ćemo na kraju zbog vas Srba najebati. (Za ovu scenu kojom je apostrofirao navodnu diskriminaciju Roma u Srbiji, Srđan je sigurno dobio bonus od Euroimaža i ovacije domaćih NVO)

Major koga glumi Miki Krstović Đorđu: - Kada bi se Obilićeva zvezda davala za šverc, ovi tvoji invalidi bi svi bili odlikovani.
Katarina tetki: - Ovdašnjim muškarcima je rat jedina svetinja. Znaju samo da prave decu i ginu.

Osim ovih direktnih i nedvosmislenih replika, tu su i rečenice koje više podsećaju na poslovice i mudre izreke kojima nam Dragojević i Kovačević prenose političke poruke kao da nam drže čas iz moralnopolitičke obuke u JNA, ali to čine banalnije nego što je to rađeno u partizanskim filmovima. Jer u Aždahi ove duboke misli i filozofske zaključke ne izgovaraju neki intelektualci ili diplomate, već prost svet - pijanci, seljaci, prosjaci, pa tako svako malo neko od njih ispali po neku drugosrbijansku parolu u stilu:
-Mi smo zaslužili da živimo u mraku. Ja ne znam koji narod više psuje Sunce od nas.
-Čemu može da se nada narod kome su obične psovke Bog, Sunce, lebac.
-Srbi već sto godina tumaraju po mraku.
-Svinje nikada ne mogu videti zvezde, celog života vide samo blato.

Tu je i monolog dezertera Baće dok ga vezuju na stub za streljanje o državi, vlastima, zemlji i žrtvovanju.

E sad, ova prva grupa poruka bila je pre svega verbalno saopštena i to za običnu raju i široki auditorijum. A „za posvećene intelektualce koji razmišljaju“, tu su sakrivene metafore uvijene u manje ili više otvorenu simboliku.

Pa da krenemo:
Samo selo iz filma simbolizuje naravno Srbiju koja predstavlja skup ludaka, ubica i kriminalaca, primitivaca i naravno invalida koji su simbol moralnih i intelektualnih bogalja.

Pola filma dešava se u mraku - jer je i srpsko društvo u mraku.

Jedini koji se raduje početku rata sa Austrougarskom je slepac koga glumi Aca poštar.

Kada Gavrilo i Đorđe na kraju odlaze u rat i ostavljaju Katarinu, pokazuju da Srbi uvek između porodice i ljubavi sa jedne strane, i rata i mržnje sa druge, biraju uvek ovo drugo. Vojnici koji pišu peticiju Vrhovnoj komandi kojom je primoraju da pošalje invalide na front, pokazuju da Srbi koji započinju ratove sa sobom u propast vode i one koji ne žele da ratuju.

Jedna od najzanimljivijih scena je ona u kojoj nemački avion nadleće seoski vašar a pilot iza čijih se naočara krije sam Dragojević, počinje da maše seljacima i pozdravlja ih. A seljaci umesto da otpozdrave, ovaj „prijateljski gest dobronamernog i demokratskog Zapada shvataju na tipično srpski način, kao pretnju“ - poručuje nam Srđan i u skladu sa tim na njega i odgovaraju - pucnjavom. Nemac na to uzvraća bombama.

Eto takvi su Srbi, sugeriše nam reditelj, Zapad ih ponudi hlebom, a oni se na njega bacaju kamenjem. I posle im je đavo kriv kad dobiju po nosu.

To što se baš Dragojević našao u ulozi pilota koji baca bombe na Srbe nije slučajno, ovako nam on pokazuje svoj prezir prema divljacima ispod sebe kojima ne pripada i kojih se gnuša.

A sad da se pozabavimo glavnim likovima u filmu, odnosno onim šta oni i njihovi postupci simbolizuju.

Gavrilo je slika i prilika žestokog momka iz današnjeg vremena - mladi kriminalac(švercer), ludo hrabar, autodestruktivan i nepromišljen, bez ambicija i plana za sutra, i u ratu i u ljubavi beskompromisan i surov (poteže revolver da ubije Principa samo zato što nije platio prevoz njegovom skelom), usijana glava koja ne priznaje autoritet(Đorđa), nemoralan (povaljuje Đorđevu ženu), nezreo i neodlučan (prvo ostavi Katarinu pa joj se posle vrati), živi brzo i umire brzo. Takav kakav je teško može da izazove simpatije kod bilo koga, sem naravno kod tinejdžerki.

Njegova suprotnost je Đorđe žandar. Častan i pošten domaćin, dostojanstven i tolerantan, on ne mrzi čak ni kad ga žena prevari sa Gavrilom, on oprašta oboma i spreman je pre sebe da ubije nego da njima naudi. Đorđe u rat ne ide zbog nacionalizma i ubijanja, već iz patriotizma i dužnosti.

Kritičari su Đorđev lik opisivali kao modernog Banović Strahinju. On je čovek netipičan čak i za savremenu Srbiju. Možda nam baš zato i ne deluje uverljivo. Đorđe je čovek koji ni o čemu ne odlučuje i ni za šta se ne pita a izigrava autoritet. Svi oko njega rade šta žele a on samo pomatra i sa tim se miri - Katarina ga vara sa Gavrilom, Gavrilo mu spava sa ženom i švercuje ispred nosa, a Đorđe sve to toleriše i oprašta. Njegove pretnje mladim ljubavnicima ne zvuče ozbiljno i ubedljivo - Gavrilo ih se ne plaši a Katarina se na njih ne obazire. On cvili kao kuče i moli Katarinu da mu se vrati. On je pre lik za žaljenje nego za divljenje. Đorđe je gnjecav, popustljiv, neodlučan i patetičan i više podseća na Koštunicu nego na Banović Strahinju (nije onda ni čudo što je i tadašnji premijer dao pare za ovaj film).

Međutim, iako je Đorđe potpuno različit od svojih komšija - primitivaca i siledžija ogrezlih u mržnji, koji ovde treba da predstavljaju tipične Srbe, on je čak i za Dragojevićev ukus previše svilen. Zato i nije glavni junak ovog filma. Dragojevićev heroj preko koga on iznosi svoje političke stavove je naravno Katarina.

Od sporednog lika zaljubljene porodične žene iz originalne drame, Dragojević je stvorio feministkinju i ekstremnu antiratnu aktivistkinju po uzoru na članicu neke nevladine organizacije iz 21. veka. (U sceni gde brani invalida koga glumi Bole iz Crnog Gruje od komšija koji ga tuku, ona čak pokazuje da u pravom duhu građanske inicijative brine i za osobe sa posebnim potrebama). Katarina je slikarka iz Beograda, emancipovana umetnica i intelektualka, simbol građanske i evropske Srbije. Ona se potpuno razlikuje od srpske žene kakvom je Dragojević vidi i doživljava. Zato je i izabrao crvenokosu beloputu hrvatsku glumicu Janjićku, a njen kontrast je mala, neugledna i tamnoputa Gavrilova žena Jelena.

Oni koji su pratili ovaj projekat znaju da je audicija za glavnu žensku ulogu trajala vrlo dugo dok Dragojević konačno nije pronašao idealnu suprotnost prosečnoj srpskoj ženi - Zagrepčanku Natašu Janjić. Na opšte iznenađenje, jer su se ljudi pitali zar je moguće da Srđan nije mogao da nađe srpsku glumicu za ulogu Beograđanke Katarine nego je morao da za nju dovodi devojku iz Zagreba. OK, nemamo mi bogzna kako dobre glumice, ali ni Janjićka nije Meril Strip samo zato što je bleda i crvenokosa pa da poverujemo da je odabrana isključivo zbog glumačkih kvaliteta. Ali posle odgledanog filma bilo je jasno zbog čega je izabrana baš ona.

Gavrilova Jelena sa druge strane, podseća na ćerku brkate babe iz Čuda Neviđenog koja puši, pije, spletkari i kune a Savinu Geršak odmerava komentarima: - E što nijesam muško. Jelena se u filmu pojavljuje kao neki usud, crna vrana koja nagoveštava nesreću, večito namrgođena. Ona je sušta suprotnost Katarini, ne samo po izgledu, već i po ponašanju. Dok je Katarina predstavljena kao žena koja se bori za porodicu i želi dete, Jelena ne haje ni za muža niti za njegovo dete koje nosi (iscrpljuje se najtežim poslovima po kući).

U želji da nam po svaku cenu istakne koliko se Katarina razlikuje od Srba u filmu, Dragojević ide u drugu krajnost. Tako Katarina, osim što deluje anahrono, u pojedinim scenama izgleda i komično. Tu pre svega mislim na scene u kojima se šeta po selu u donjem vešu. Srđan hoće da nam pokaže kako su Srbi koji se tome čude primitivni i zaostali. Izgleda da mu je teško da shvati da bi i danas ženu koja bi se tako prošetala bilo kojom svetskom metropolom, svi smatrali ludom a ne emancipovanom.

Najapsurdnije u vezi sa njenim likom je Dragojevićevo insistiranje da nam pokaže koliko se Katarina kao intelektualka sa početka 20. veka razlikuje od tadašnjeg srpskog društva, a upravo ona sama je sušta suprotnost srpskim intelektualkama tog vremena. Jer iako su bile protivnice rata i smatrale decu i porodicu najvećim svetinjama kao i Katarina u filmu, srpske intelektualke u Prvom svetskom ratu su se solidarisale sa svojim narodom, uložile sve svoje sposobnosti da bi mu pomogle i sa njim su delile istu tragičnu sudbinu. Mnoge od njih su za taj prljavi, pokvareni i lopovski narod kakvim nam ga Dragojević prikazuje, žrtvovale i svoj život kao što je to učinila Nadežda Petrović, koja je kao dobrovoljna bolničarka umrla od tifusa a koja je bila slikarka baš kao i Katarina u filmu.

Iako Dragojević kroz ceo film favorizuje Katarinu i sugeriše da je ona pravi junak sa kojim gledaoci treba da se poistovete, njen lik je teško voleti i razumeti. Katarina je ohola, nadmena i cinična, u filmu pokazuje prezir prema selu i seljacima i svom narodu uopšte (podsmeva se njihovim običajima i sujeverju, objašnjava seljacima da se cveće ne jede..), nepoštena je i neiskrena u ljubavi, voli Gavrila ali se udaje za Đorđa, a zatim ga vara sa Gavrilom sa kojim ostaje trudna.

Dragojevićevom pokušaju da sa Katarinom saosećamo i da je razumemo, još više odmaže poslednja scena u kojoj ona poput neke žene u crnom tuče leševe muža i ljubavnika, jer nam ovaj prizor izaziva jedino gađenje.

Da posvetimo pažnju i sporednim likovima koji su iako epizodni, podjednako u funkciji ideološko političke matrice autora Aždahe, uvijene u oblandu kvazi antiratnog filma.

Tu je pre svih, ludi i krvožedni kapetan Tasić u tumačenju Branislava Lečića.

Ovaj psihopata i okoreli militarista treba da simbolizuje srpske generale - srpsku vojsku uopšte, ali isto tako i nacionalne vođe koji zbog svoje ludosti i ambicija guraju narod u rat i propast. Istovremeno je i karikatura srpskog oficira jer njegov govor vojnicima pred borbu zvuči kao iz Slobinih dnevnika iz ratnog vremena.

Ono što je posebno jadno je to što je za ovu priliku ukraden a zatim iskarikiran čuveni govor legendarnog komandanta prve čete Četrdesetog pešadijskog puka, kapetana Luke Đuraškovića, vojnicima u Pomoreki u Sloveniji koji su 1940. godine tu očekivali napad fašističke Italije na Kraljevinu SHS.

Ali i pored svog ludila Tasić je, podseća nas Dragojević, čovek koji ceni tradicionalne srpske vrednosti. Iako je primoran da strelja svog vojnika Baću koji je dezertirao zbog glasina da mu kod kuće komšija invalid spopada ženu, Tasić deli iste zatucane stavove sa njim - kada mu na pitanje da li je bar ubio komšiju, Baća odgovori da nije stigao jer su ga uhapsili ispred sela, Tasić razočarano promrmlja: - Šteta.

A crnu sliku komandanata srpske vojske zaokružuje major u liku Mikija Krstovića sa sprženim licem poput negativaca iz Zagorovih stripova koji se raduje početku rata rečima: - Pred nama je slavno doba!

I Crkva naravno dobija svoju porciju blata od Srđana i to preko seoskog popa (Dragan Nikolić) ubačenog u film samo u tu svrhu. Seoski sveštenik se zajebava na sahrani, i puca na vašaru u nemački avion pri čemu hicem prelomi krst sopstvene crkve. Dragojevićev pop je iskarikiran i pojednostavljen do apsurda poput karikatura popova iz žute štampe a samim tim je miljama daleko od inteligentne i originalne pa samim tim i delotvorne kritike licemerja, lopovluka i nemorala pojedinih predstavnika SPC kao što je to na primer svojevremeno maestralno izveo Živko Nikolić kroz lik legendarnog Makarija Čudotvorca.

A Sveti Georgije u Srđanovom filmu se iz sveca zaštitnika vojnika, ranjenika i bolesnika pretvara u zlo božanstvo koje se Srbima prikazuje u vidu crnih oblaka i koje im uvek najavljuje i donosi nesreću, tako što razbija ogledalo na početku filma a na kraju presuđuje da zlo nije u Austrougarskoj imperiji već u Srbima kada austrijsku granatu usmerava na srpskog oficira Tasića i ubija ga, što jedan od njegovih vojnika pozdravlja rečima: - Hvala ti, Sveti Georgije.

Sigurno najbitniji epizodni lik, a za ideju koju autorski tandem pokušava da nam proda ovim filmom podjednako važan kao i glavni junaci u filmu, je lik Gavrila Principa. Iako se u Aždahi pojavljuje svega nekoliko minuta, na neki način je glavni simbol Dragojevićeve i Kovačevićeve istine i presude Srbima, srpskom mentalitetu i istoriji. Jer u filmu je Princip smotani pubertetlija, ćoravi kvazi intelektualac koji je zbog ličnog kompleksa počinio bezumni čin ubistva austrougarskog prestolonaslednika i uveo ceo narod u propast, što naravno vodi zaključku da Srbi uvek sami izazivaju svoju nesreću, da su za to krivi uvek najluđi među njima koji to po pravilu rade zbog dokazivanja lične veličine i potpuno nepromišljeno, pa kad zbog toga narod žestoko nastrada, to je i zaslužio jer stvara i slavi takvu vrstu ljudi.

Međutim, oni na koje bi se jedino mogla odnositi ova kvalifikacija, a to su najviši predstavnici vlasti i političari, u filmu ostaju pošteđeni kritike autora i neobjašnjivo apstraktni. Jer za Dragojevića i Kovačevića uzrok srpske tragične istorije ne nalazi se u delovanju srpskih neprijatelja i pogrešnim političkim odlukama naših državnih vođa, već u zlu srpskog naroda i ludilu njegovih nacionalnih junaka.

Zanimljivo je osvrnuti se na to kako je u tih nekoliko kratkih sekvenci portretisan Principov lik i u kojoj meri je Dragojević banalizovao i jednodimenzionalno prikazao jednu tako kompleksnu i snažnu ličnost.

Čim Princip kroči na splav, mutavac Žoja predoseća nesreću i dodeljuje Principu nadimak Baksuz. Gavrilov brat, koga glumi savetnik potpredsednika Vlade za evropske dezintegracije i neodrživi razvoj, Božidara Đelića - Mile Tranzicija (nekad poznat i kao Zoran Cvijanović), Principa vuče za uvo kako i treba tretirati jednog bezobraznog derana poput njega - poručuje nam Dragojević.

Princip u filmu granicu prelazi sam kako bi Dragojević prikazao da je atentat delo ludog pojedinca.

Nema ni reči o tome da je on predstavljao organizovanu i široku akciju velikog broja srpskih đaka i studenata iz Bosne među kojima su bili i Hrvati i muslimani. Pravi Princip je pregazio granicu sa Čabrinovićem i Grabežom na Drini uz pomoć srpskih seljaka, a ne skelom preko Save.

Dragojevićev Princip je sitni prevarant koji izvrdava plaćanje prevoza Gavrilovoj braći.

Pravi Princip je danima pre atentata nastojao da izmiri sve svoje dugove pre polaska na put u Sarajevo jer je znao da se sa njega neće vratiti.

To što u filmu Princip nosi revolver sakriven u knjizi, osim što je izmišljotina, samo je način da se on prikaže kao lažni đak, navodni intelektualac kome je knjiga samo maska iza koje krije svoje pravo lice, a to je lice teroriste i fanatika.

Pravi Princip je sve do pristupanja ogranku Mlade Bosne-udruženju Smrt ili Život u Beogradu koje je trebalo da organizuje atentat, bio odličan i redovan učenik gimnazije. Među pripadnicima Mlade Bosne je bio poznat kao najbolji poznavalac književnosti. U Terezinskoj tamnici se žalio bečkom lekaru Papenhajmu, u vreme kada je već bio smrvljen tuberkulozom, da najviše pati zbog toga što ne može da čita i piše jer mu je to bilo zabranjeno: -Knjige za mene znače život.

Čudi me jedino da Dragojević kao diplomirani klinički psiholog nije pokušao da kroz svoj film za Principovo politički nekorektno i civilizacijski neprihvatljivo ponašanje ponudi objašnjenje u tome što je on od stranih pisaca najviše voleo da čita E.A.Poa i Oskara Vajlda, što je bio nizak i što nije imao devojku.

Princip u filmu nosi naočare - Dragojević nam na taj način poručuje da je on slepac jer samo slepac nije mogao da vidi šta će proizvesti atentat a u sve se uklapa i njegova replika da svinje ne vide zvezde jer stalno gledaju u blato.

U jednom od poslednjih razgovora sa Papenhajmom, Gavrilo Princip je rekao da se ne može osećati krivim za svetski sukob do koga je došlo posle atentata: -Svetski rat ne bi izostao, od toga sam nezavistan. Žrtava bi bilo svejedno. Ne kajem se, samo sam ubrzao kraj Austrije. Žao mi je vojvotkinje jer nju nisam hteo da ubijem... Nišanio sam Potjoreka ali zrno ne ide uvijek kuda čovjek želi..... Ja ne žalim sebe, ali sasvim sam utučen kad vidim moj narod kako strada.

Baš iz ovog razloga, da bi sprečio stradanje bosanskih seljaka koje su u toku istrage austrijske vlasti počele da vešaju i tuku u dvorištu zatvora kako bi izvršile pritisak na atentatore jer njihovim mučenjem ništa nisu mogli da saznaju, nagovorio je ostale drugove da sve priznaju. Kada su ih suočili, Princip im se obratio ovim rečima: - Priznajte sve, kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo društvu bili da se ne bi naudilo pravednicima.

Međutim, iako su svi ovi likovi i poruke ovako postavljeni i napisani isključivo sa ciljem da bi se progurala planirana politička agenda, taj pokušaj je ostao neuspešan, ne samo zato što su one ovako nevešto isporučene, već i zato što ovaj film podbacuje i na elementarnom umetničkom planu i u pogledu tehničke egzekucije. Za to krivicu snosi sam autorski tandem, a ponajviše naravno Dragojević.

Aždaha nije ni ubedljiva melodrama, a još manje je istorijski spektakl.

Kao prvo, ljubavni trougao koji formiraju glavni junaci deluje potpuno neuverljivo. Srđan greši što nam ne prikazuje razvoj emocija između njih, bilo da se radi o ljubavi, mržnji ili ljubomori, već se sve već desilo ranije što najčešće saznajemo iz njihovih razgovora u kojima prepričavaju ranije događaje, umesto da dramu proživljavamo zajedno sa njima u trenutku kada im se dešava. Za jedan od najtragičnijih događaja, smrt Đorđevog sina, saznajemo tek pred kraj filma.
Dragojević je ovoga ipak svestan pa zbog toga toliko insistira na krupnim planovima u pokušaju da na silu stvori emocije između svojih junaka kojih nema: - Evo vidite izbliza, kako vole, kako pate, kako su ljubomorni, kako mrze!

Ali kao što to ne prepoznajemo u interakciji likova kroz njihove reči i postupke, tako to ne vidimo ni na njihovim licima. A krivicu za ovo Dragojević ne može da svaljuje samo na glavne glumce jer ih je on sam pogrešno odabrao i nije bio sposoban da iz njih dobije ono što mu je bilo potrebno za ovaj film.

Džaba onda što se Lazar Ristovski sasvim poistovetio sa likom koji tumači, kad njegov Đorđe ne ostvaruje uverljivu komunikaciju sa drugo dvoje glavnih protagonista pa tako ni sa samim gledaocima.

Milutin Milošević je samo maneken, dečko ima pojavu za slikanje i to je to.

Nataša Janjić jeste solidna i lepa glumica ali to nije dovoljno za ovu ulogu, jer ona ne uspeva da nam dočara da je njena Katarina fatalna žena oko koje su se zakrvili Gavrilo i Đorđe. Janjićka deluje hladno i racionalno a ne impulsivno i strastveno. Čak izostaju i scene seksa u kojima bi se ta strast i ljubav mogle naglasiti. Imamo onu kratku sekvencu u senu snimljenu u mraku iz ćoška prema kojoj čak i kvazi erotske scene između Gloga i Branke Katić iz Ubistva sa predumišljajem deluju strasnije i uverljivije.

Glavne junake Aždahe je teško razumeti, a još teže voleti ih. I kao što smo bili ravnodušni prema njihovim ljubavnim i drugim životnim problemima, tako smo ravnodušni i prema njihovoj smrti na kraju filma.

Za razliku od junaka u Lepim Selima koji su nam zahvaljujući ubedljivo kreiranom bekgraundu datom kroz flešbekove - uverljivi. To su likovi do kojih nam je stalo jer opasnost u kojoj se nalaze proživljavamo zajedno sa njima, doživljavamo intenzivno sve što im se dešava u tunelu i žalimo za njima kada umiru. Osim toga, u Aždahi čija se radnja sastoji od nepreglednog niza nesreća i tragičnih događaja, u mračnom okruženju punom bede i jada (Gavrilo ostaje bez ruke, Đorđu je umrlo dete, selo je puno bogalja i nakaza), kako uopšte na kraju može biti kulminacije ili bilo kakve emotivne reakcije poput sažaljenja ili šoka kod gledalaca prilikom pogibije glavnih junaka ili invalida. Pa baš scena pogibije invalida u jurišu izaziva sasvim suprotnu reakciju od one koju je Dragojević očekivao. Umesto da bude potresna i izazove kod nas žaljenje prema njihovom stradanju i mržnju prema onima koji su ih poslali u smrt, ona deluje patetično, predvidljivo i krajnje neuverljivo. Osim toga, iz života koji su invalidi vodili u selu zaključujemo da tu pravog života i nije bilo i da im smrt u stvari donosi spasenje što sigurno nije bila namera reditelja.

Ni ostali glumci, u epizodnim ulogama, nisu ništa ubedljiviji. Lečić svojim preglumljivanjem uspeva jedino da bude komičan. Bez ikakve zajebancije, ali klinac Predrag Vasić koji glumi Vaneta siroče je najbolji u filmu.

Sve gore navedene mane Aždahe su još vidljivije zbog loše postavljene strukture filma, nekonzistentne naracije i neujednačenog tempa.

Radnja je isprekidana, cela priča nam deluje razvučeno i konfuzno, pojedine sekvence kao da su ubačene na pogrešno mesto u filmu a neke deluju nedovršeno kao da je neki nosač kablova iz ekipe završio film umesto montažera Petra Markovića i reditelja.

Ovo je sigurno bilo poprilično iznenađenje od Dragojevića čiji su raniji filmovi bili odličan primer kako se vešto vodi priča i drži pažnja gledaocima sa istim intenzitetom od početka do kraja. Očigledno Srđan nije bio u stanju da bez primene takvog rediteljskog postupka sastavljenog iz kratkih fragmenata i kombinovanja prošlosti i sadašnjosti, uspešno vodi priču ovog obima i dužine.

Ovaj film nema ni obeležja ratnog spektakla jer ovde nećete videti čak ni samu Cersku bitku, nema totala niti masovki - sve što se vidi je malo puškaranja, nekoliko eksplozija i jedan smandrljani juriš u sloumoušnu.

O scenama artiljerijske borbe i topovskim kanonadama poput onih iz Marša na Drinu, nema ni govora.

Ali čak i da je planirano da milioni evra koje su producenti dobili budu iskorišćeni za snimanje takvih scena i da je Dragojević umeo da ih snimi, one bi u njegovom filmu sigurno izostale. Jer njegova verzija srpske borbe u Prvom svetskom ratu upravo je onakva kakvom je prikazao u svom filmu - srpski vojnici zapravo i nisu vodili prave bitke protiv Austrougarske vojske niti uz ogromne žrtve porazili najmoćniju vojnu silu tog vremena, oni su se na frontu ubijali međusobno dok su im njihove komšije, ratni invalidi iz prethodnog rata, spopadali žene, bavili se švercom i mačevali se štakama na seoskim vašarima.

U filmu nema ni humora koji je bio zaštitni znak svih Dragojevićevih filmova. U stvari, da budemo pošteni ipak ima ali nenamernog, a za to su zaslužni savetnik potpredsednika Vlade za evropske dezintegracije i neodrživi razvoj, Zoran Cvijanović i Boris Milivojević u ulogama Mileta Tranzicije i Boleta iz Crnog Gruje.

Ne znam koliko je Mile svojim savetima bio u stanju da pomogne ministru Đeliću i u kojoj meri je doprineo dobijanju „belog šengena“, ali je nesumnjivo da se Miletova intenzivna saradnja sa Božom blagotvorno odrazila na obogaćivanje njegovog komičarskog talenta.

Čak i one retke stvari koje su u ovom filmu urađene pozitivno sa tehničkog aspekta, ne dolaze do izražaja usled loših rediteljskih rešenja. Jer šta vredi sjajna fotografija Dušana Joksimovića kada se pola filma događa u mraku, a jedino osvetljenje je izgleda bio onaj fenjer koji nosi mali Vane.

I koja je korist od izvanredne scenografije Miljena Kreke Kljakovića ako se selo koje je izgradio nijednom ne vidi u totalu, a ni bojište nije dovoljno iskorišćeno.

Ton u Aždahi je loše odrađen kao što smo već navikli u domaćem filmu, ali i pored toga nećete propustiti mnogo da čujete pošto se junaci filma sve vreme deru - psuju, prete, kunu, jer takvi su eto Srbi.

U Aždahi ima materijala i za one gledaoce koji po filmovima love filmske greške iliti goofs. Počev od pogrešnih oznaka na uniformama, kaubojskih opasača na srpskim oficirima, revolverima i puškama koje u srpskoj vojsci nikada nisu korišćeni ili su u upotrebi bili godinama posle rata, (Đorđev revolver napravljen tek 70ih godina), tada nepostojećih modela automobila i nemačkog aviona, pa sve do juriša vojnika sa bajonetima sa kojih nisu skinute kanije.

Ali najveći propust i istorijska netačnost koja se teško može pravdati umetničkom slobodom, jeste prikaz Cerske bitke kao frontovske borbe u rovovima.

Ovde se ne radi o malom i nebitnom okršaju u nekom budžaku pa da je nepoznato kako se ona odvijala i da je potpuno nebitno na koji način će biti prikazana, već o jednoj od najčuvenijih i najvećih bitaka koje je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu i prvoj pobedi saveznika uopšte koja se zbog briljantne strategije srpskih generala i hrabrosti i disciplini vojnika, izučavala na najpoznatijim svetskim vojnim akademijama.

Cerska bitka je bila manevarskog karaktera što podrazumeva da su jedinice stalno bile u pokretu tako da su položaji bili privremeni a ne stalni i utvrđeni, pa samim tim nije bila moguća klasična fortifikacija sa izgrađenim sistemom rovova kao recimo na Zapadnom frontu kao što je u filmu predstavljeno, već samo pomoćnih, improvizovanih zaklona koji su mogli da se naprave na brzinu.

Zamislite američki film o Alamu gde Teksašani dočekuju Meksikance na otvorenom, umesto u svom legendarnom utvrđenju.

Naravno da bi bilo nepravedno svu odgovornost za ovaj promašaj svaliti samo na reditelja jer tu je i drugi član autorskog tandema. Stručnjak za srpski mentalitet i Srbe uopšte - Dušan Kovačević. On je svojim ranijim scenarijima vešto uspevao da spoji kritiku srpskog društva sa prikazom njegovih pozitivnih strana. On je na naše negativne osobine ukazivao dobronamerno, sa stilom i duhovito. Zato su njegovi tekstovi bili tako dobro prihvaćeni u narodu a filmovi po tim scenarijima postali kultni. Smejali smo se njegovim likovima i samim tim našim manama, predrasudama i glupostima jer smo sebe prepoznavali u njima, a Kovačevićeva kritika nije sadržala zlu nameru niti imala cilj da nas uvredi. Sasvim suprotno od onoga što nam je predstavio ovim filmom. A to su mržnja, osuda i jeftino politikantsko propovedanje u stilu najgorih domaćih stranačkih portparola.

Ono što je ranije bilo sakriveno iza originalnih metafora i inteligentno konstruisane simbolike (setimo se Maratonaca, Pantelije - Tita i njegovih naslednika - političkih lidera koji po njegovoj smrti započinju rat do istrebljenja da bi zauzeli njegovo mesto), u Aždahi je isporučeno surovo i primitivno poput pljuvačke pravo u lice.

Oni koji bi pokušali da opravdaju Kovačevića reći će: - Pa ne može Kovačević da bude odgovoran zbog toga što je Dragojeić likovima iz drame dao drugačiju dimenziju od originalne, što su neki likovi čak i dodati kao i zbog toga što je reditelj menjao, pogrešno i zlonamerno interpretirao originalni tekst. Ali u tom slučaju Kovačević je mogao da se ogradi od filma, a on ne samo da to nije uradio već ga je žestoko branio od brojnih kritičara. Ali sa velikom kintom koja je bila u igri potpuno je razumljivo ovakvo njegovo izdanje. Osim toga, bilo je iluzorno očekivati od njega da prihvati kritike da je Aždaha dokaz da je najbolji savremeni domaći dramski pisac iscrpeo svoj kreativni kapacitet a naročito ono što je za sve bilo najveće iznenađenje - da je postao politički korektan.

Za razliku od ranijih filmova koje su potpisali Kovačević i Dragojević, Aždaha ne samo da neće postati kultni srpski film, već neće ni ostati zapamćena, niti će biti rado ponovo gledana. Ovaj film je krajnje naporno i mučno gledalačko iskustvo i može se ponovo gledati jedino radi eventualnog iščitavanja nekih političkih poruka koje prvi put možda niste zapazili.



Da ne zaboravimo ni priče o aferama i finansijskim malverzacijama koje su pratile Aždahu čime papazjanija koju ovaj film predstavlja postaje kompletna.

Pre nego što je snimanje i počelo, čaršija se već zabavljala izveštajima insajdera da je Sergej Trifunović, koji je trebalo da tumači Gavrila, ispao iz kombinacije za tu ulogu jer je Laza Ristovski uplašen da će mu ovaj svojim nastupom ,,ukrasti film“, uslovio svoje učešće u projektu (kao glumca i koproducenta), njegovim odlaskom.

Mnogo zanimljivija je, kao i uvek u Srbiji, ipak priča oko novca. Mediji su bili puni tekstova o mutnim radnjama autorske i producentske ekipe, zloupotrebi i proneveri državnog novca ili da se kulturno izrazimo - nenamenskom trošenju sredstava dodeljenim za snimanje, a posebna poslastica su bili intervjui sa glumcima i članovima ekipe poput Lečića, Dragana Nikolića i Kreke Kljakovića koji su se žalili na neisplaćene honorare, bedan tretman od strane producenata i amaterizam u radu.

Za ovo je najbolji primer ono što se desilo jednom od najboljih svetskih scenografa, Kreki Kljakoviću, koji je zbog neizmirenih obaveza i brojnih ispala od strane rukovodeće ekipe projekta napustio snimanje filma sa rečima: -Nikad više neću snimati u Srbiji.

Početna cena Aždahe bila je procenjena na oko 5 miliona evra koliko je autorska i producentska ekipa dobila od vlada Srbije i Republike Srpske. Međutim, Dragojeviću i njegovim ortacima ni to nije bilo dovoljno, pa su po završenom snimanju počeli da kukumavče po srpskim medijima da im treba bar još milionče i po da bi završili postprodukciju i da je Vlada dužna da im to obezbedi jer je Aždaha kako su već sto puta ponovili - filmski projekat od visokog nacionalnog interesa, tako da je konačna cena filma dostigla gotovo 7 miliona evra.

A kada je Aždaha konačno završena i kada se pojavila u bioskopima, i najvećem filmskom laiku bilo je očigledno da troškovi snimanja tog filma nikako nisu mogli iznositi 7 miliona evra. Producentska ekipa se pravdala skupom scenografijom na koju je navodno otišlo 2 miliona, a sam Kljaković ih je demantovao rekavši da njena cena ne prelazi 600000 evra. Vadili su se i na navodno složene masovke u scenama Cerske bitke i skupe pirotehničke efekte u njima iako mi ni u jednom kadru borbe nismo videli više od pedesetak smušenih statista u rovovima i nekoliko neuverljivih eksplozija.

Ostaje takođe neobjašnjivo zašto se moralo ići u Bugarsku da bi se tamo snimio Šabac 1914.-e, kao i samo dvadesetak sekundi scene Sarajevskog atentata koja izgleda kao pozorišni skeč snimljen u krupnom planu.

Filmski kritičari i dobri poznavaoci filmske produkcije pisali su da ovakav film ne može koštati više od 2,5 do 3 miliona evra. Uostalom, Čarlston Za Ognjenku koji je bio upola jeftiniji od zvanično objavljene cene Aždahe, izgledao je mnogo skuplje i raskošnije od Aždahe.

Novinski natpisi o masnim honorarima Ristovskog i autorskog dvojca koje su oni sebi odvojili od dodeljenih im sredsatva pre nego što je film i bio završen, pomogli su nam da naslutimo gde je završio veći deo tog novca.

Međutim, ako znamo kakva je ekipa bila umešana u ovaj projekat, a da su njegove glavne mecene bili Mlađan Dinkić i Mile Dodik, sve ovo je i bilo više nego očekivano.

A o tome na koji je način ovakav film proguran da bude zvanični srpski kandidat za Oskara, nema potrebe da ovde govorimo jer se ta priča već dovoljno provlačila po domaćim medijima.

Ali, bilo je i onih kojima se film svideo i koji su tvrdili da je u njemu realno prikazan srpski narod i da su njegovu istoriju autori zasluženo obojili najcrnjim bojama, a da su epizode sa invalidima i švercerima upravo paradigma srpskog učešća u Prvom svetskom ratu kao i prava metafora za srpske ratove devedesetih.

Ajde da pretpostavimo da je priča o mobilisanim invalidima istinita. Međutim, čak i da se tako nešto zaista desilo, moglo se raditi samo o izolovanom slučaju koji nikako ne može predstavljati sinonim za srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu i ulogu veterana balkanskih ratova u njemu, pa samim tim ni za srpski narod u celini kao što su Dragojević i Kovačević želeli da predstave. Jer, isto tako, mogao se ceo film snimiti o tome kako su se špekulanti i trgovci bogatili na narodnoj nesreći ili o tome kako su streljane na stotine dezertera, jer svega toga je naravno bilo.

Pitanje za autore Aždahe i samu publiku jeste: - Da li je to ono što treba da bude simbol srpskog učešća u Prvom svetskom ratu i da li je to ono po čemu treba da bude zapamćen kod gledalaca ovog filma (kako domaćih tako i stranih), ili pak po hrabroj borbi srpskog seljaka, humanom odnosu prema neprijateljskim zarobljenicima i ranjenicima, ali iznad svega po stravičnoj golgoti naroda koji nije imao izbora, po stradanju za koje nije bio kriv što autori ovim filmom imputiraju a koje nije moglo biti izbegnuto već jedino ublaženo drugačijim i pametnijim odlukama srpskog kralja i vlade.

Upravo je to ono što bi bilo realno i potpuno legitimno ispitivati filmom poput ovoga - da li se mudrijim odlukama državnog vrha mogao u većoj meri spasiti narod, da li su njegove ogromne žrtve obezvređene posleratnim političkim odlukama kralja i Vlade o formiranju Kraljevine SHS, i naravno pozabaviti se na ozbiljan a ne karikiran način, nebrigom i nehumanim odnosom države prema ratnim invalidima u posleratnom periodu. Tako su autori mogli poslati i aktuelnu poruku kroz paralelu sa savremenom srpskom istorijom i skorašnjim srpskim ratovima. Ali u optužnici koju su oni svojim filmom podigli protiv celog srpskog naroda, njih objektivna istraga nije zanimala. Oni su mu unapred presudili i proglasili ga isključivim krivcem za sopstvenu tragediju.


E sad, posle ovih redova neko će reći: -Pa šta ste vi očekivali, još jedan nacionalistički propagandni film u slavu rata i srpske vojske poput Marša na Drinu?

Na ovo pitanje lako je dati odrečne odgovore. Pre svega zato što vojevanju Srba u Prvom svetskom ratu nije potrebna odbrana u vidu filmske ili bilo kakve druge propagande. To je period srpske istorije koje se nisu usudili da dotaknu čak ni srpski neprijatelji znajući da se srpskoj vojsci koja je ovaj rat vodila ne može pripisati ništa zločinačko, nepravedno i nečasno. Ali kao što smo videli, Dragojević i Kovačević nisu takvog mišljenja.

Drugo, Marš na Drinu je pre svega primer izvanrednog antiratnog filma. Reditelj ovog kultnog ostvarenja, Žika Mitrović, nam kroz sudbine glavnih junaka – vojnika artiljerijske jedinice koji ovde simbolično predstavljaju celi srpski narod - ubedljivo i potresno prikazuje sav užas i tragediju rata. I što je podjednako važno, daje realan prikaz srpskog društva u ratnom okruženju tog doba. Niko od mobilisanih seljaka ne juriša sa oduševljenjem na front. Objavi rata kliču samo režimski novinari i gradska svetina koja vojnicima priređuje ispraćaje i pijanke. Da, film prikazuje kako srpski majori i oficiri lično predvode juriše i ginu sa svojim vojnicima i kako im prete vešanjem za krađu čizama neprijateljskih zarobljenika, ali isto tako je i prikazano kako neki od njih koriste svoj položaj za maltretiranje svojih potčinjenih, prikazani su i žigosani ratni profiteri i šverceri, videli smo i kako su političari i bogati trgovci izvlačili svoje sinove iz vojske i sklanjali ih daleko od fronta, prikazane su i gradske udovice koje flertuju sa vojnicima.
Ali to nije centralni motiv filma, već je to stradanje naroda i heroizam njegovih vojnika.

Glavni junaci filma, seljaci koji čine artiljerijsku jedinicu, nisu bezlične figure veštački pretvorene u mitske i nestvarne heroje već obični ljudi iz naroda sa svojim karakterima i sopstvenim problemima sa kojima se možemo poistovetiti zbog čega su nam toliko uverljivi i životni i zbog čega nam je stalo do njih i njihovih sudbina. Kroz razgovore vojnika i legendarne replike koje izgovaraju junaci Mitrovićevog dela, autentično je prenet i narodni duh. U filmu imamo naravno i uzbudljive scene Kolubarske bitke, izvanredno izrežirane i snimljene masovke. Ovde ćete videti sve ono čega u Dragojevićevom filmu nema ni u naznakama.



Ali ako dakle, od Aždahe nismo očekivali nacionalističku propagandu, šta smo onda očekivali?

Pa jednostavno - očekivali smo umetnički snažan i ubedljiv antiratni film, bar toliko dobar kao Lepa Sela, a dobili smo upravo propagandu, samo usmerenu u drugom pravcu i to jeftinu, prljavu i amaterski serviranu.

Ali možda su Srbi zaista tako glupi kakvim su ih u svom filmu predstavili autori Aždahe, pa su pogrešno protumačili sve te njihove poruke i parole i nisu bili u stanju da shvate ono što su oni u stvari želeli da im kažu, a što su posle premijere ponavljali na svakoj konferenciji za štampu: - Glavni cilj našeg filma je da objasnimo Srbima da je rat loš.

??!!??!!!!!!???!!!?????

Neko će i pored svega reći: - Jeste li vi čuli za umetničku slobodu? Legitimno je pravo svakog reditelja da svojim filmom da sopstvenu umetničku viziju i interpretaciju nekog istorijskog perioda i događaja čak i ako ona u potpunosti odstupa od realnosti i istine.

OK, mogao je Dragojević da snimi i SF film podžanra alternativne istorije u kome Srbi napadom naše avijacije na Beč započinju Prvi svetski rat koji se završava trijumfom Centralnih sila uz minimalne gubitke na srpskoj strani, ali da ga plati sopstvenim novcem ili sredstvima prikupljenim od privatnih sponzora.

Ovde je problem što se film kojim se falsifikuje nacionalna istorija, skrnavi i omalovažava odbrambena borba srpskog naroda i njegove žrtve, a njegova tragedija zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe, finansira novcem upravo građana Srbije. Autori su čak i planirali da se premijera ovog filma održi na godišnjicu bitke na Ceru što im se srećom izjalovilo.

Jedino što posle odgledane Aždahe nije bilo iznenađenje za domaće gledaoce je to što je Vlada Srbije bila pokrovitelj ovog filma i što ga je proglasila za projekat od nacionalnog značaja. Jer kakva nam je država, takav je i ovaj film, kakva joj je nacionalna i kulturna politika, takav je i njen filmski projekat od nacionalnog interesa.

Jedina vrednost ovog ostvarenja je upravo to - što predstavlja autentično svedočanstvo u kakvom se mulju nalazi srpska država i njena kinematografija.

Srećom, zbog svih gore navedenih mana i propusta, autorima nije uspelo da ovim filmom urade ono što su želeli, pa je njihov pokušaj takozvanog beskompromisnog obračuna sa srpskim mitovima i tradicijom, ostao samo pucanj u prazno.

Zato smo od preambiciozno zamišljenog, pompezno najavljenog i papreno plaćenog filmskog ostvarenja, dobili samo neuverljivo realizovan i plasiran politički pamflet koji će štetu naneti jedino samim autorima, njihovom ugledu i kredibilitetu.

SIMERIJANAC