Prenosimo tekst Nebojše Malića „Slike vredne hiljadu laži“ (Images Worth a Thousand Lies) objavljen na sajtu Antiwar 9.5.2002. godine, u kojem autor prikazuje i analizira nastanak i razvoj američkog chetnixploitationa kao još jednog nakaznog ploda višedecenijske simbioze Pentagona i Holivuda, a sve to kroz predstavljanje najpoznatijih CHEX naslova od kojih će, naravno, svaki dobiti poseban tretman na našem blogu. Zahvaljujemo Nebojši što se potrudio da izvorni tekst objavljen na engleskom prevede i prilagodi za naš blog.
Nebojša Malić je istoričar (diplomirao istoriju i političke nauke na američkom univerzitetu Grejsland u Ajovi), politički komentator i prevodilac. Autor je bloga Sivi soko/Gray Falcon i redovni kolumnista pomenutog Antiwar sajta. Živi i radi u SAD.
Balkan u popularnoj kulturi: Slike vredne hiljadu laži
Autor: Nebojša Malić
Budući da su filmovi i televizija izuzetno uticajni u samoj Americi, a zabava američke proizvodnje ima dominantan položaj na svetskom tržištu, ne treba potcenjivati uticaj američke popularnе kulturе na svetske događaje. Istoriju možda pišu pristrasni istoričari ili pokvareni novinari, ali njena uveliko pojednostavljena forma se urezuje u mozgove masa preko filmova i televizije.
Predrasude protiv predrasuda
Na primer, slika Arapa kao terorista je dugo bila standard holvudskog menija, tako sveprisutna tokom 1980-ih da su kultni klasici kao „Povratak u budućnost“ (Back to the Future) i „E.T.“ prikazivali elemente terorističke zavere ili ih spominjali. Muslimanski terorizam je takodje bio ključni element tehno-triler knjiga početkom 1990-ih, kao što su „Neprijatelj iznutra“( Enemy Within) Larija Bonda, ili „Zbir svih strahova“( Sum of All Fears) Toma Klensija.
1998. godine je Edvard Cvik, reditelj filmova - „Slava“, „Hrabrost pod paljbom“( Glory, Courage Under Fire) napravio „Opsadu“, (The Siege) izuzetnu dramu koja se bavi nizom smrtonosnih terorističkih napada islamskih terorista u Njujorku, i državnim merama represije koje potom uslede.
Bio je to čudno proročki film, s obzirom na to šta se dogodilo 11. septembra 2001. i posle. Međutim, arapsko-američke grupe su odmah protestovale protiv ovog filma. Naviknuti na slike u popularnoj kulturi koje su opisivale muslimane isključivo kao teroriste, napali su Cvikov film a da ga nisu ni videli.
Iako je „Opsada“ bila veoma fer prema Arapima - naročito u poredjenju sa, recimo, filmom „Istinite laži“ (True Lies) Džejmsa Kamerona iz 1994. – film je postao meta kontroverze i bojkota. Tako su se protiv navodnih predrasuda borili sa neopravdanim predrasudama, i (gle čuda) predrasude su pobedile.
Da nije bilo stereotipa muslimana kao terorista u popularnoj kulturi, američki Arapi možda ne bi reagovali na „Opsadu“ sa toliko žestine. A da su lekcije „Opsade“ uzete iole ozbiljno, 11. septembar se možda ne bi ni dogodio. Istorija je puna takvih ironija sudbine.
Kroz mračno ogledalo
Tokom 1990-ih, kada su ratovi u bivšoj Jugoslaviji bili na svim naslovnim stranicama, zabavljači su požurili da zarade na tajanstvenim sukobima na drugoj strani sveta. Slike arapskih terorista sada su polako zamenili stereotipi o balkanskim teroristima – što će reći, skoro isključivo Srbima. Stvarni događaji, koje su prvo pogrešno protumačili mediji a onda preuveličali propagandisti, dopali su šaka profesionalnim prodavačima iluzija. Kroz knjige, filmove i TV emisije, Balkan kakvog nikada nije bilo oživeo je u umovima američke publike.
Nepostojeće nuklearne bombe
Pre nego što je Nikol Kidman mogla tragično da se zaljubi u „Mulen Ružu“, morala je prvo da spasi Menhetn - uz pomoć Džordža Klunija - od jednog Srbina sa nuklearnom bombom, u filmu „Mirotvorac“ (Peacemaker 1997). Osujećeni bombaš je predstavljen kao član skupštine RS, koji je ubio svog kolegu da osigura sebi mesto u delegaciji koja putuje u Njujork. Njegov motiv? Osveta Ujedinjenim nacijama, jer su snajperisti ubili njegovu porodicu a mirovnjaci nisu učinili ništa da pomognu.Ne mora se biti stručnjak za Balkan da se odmah vidi u čemu je problem. Pre svega, bosanski Srbi nikad nisu imali nuklearno oružje, niti postoje neki dokazi o tome da su pokušali da ga nabave. Drugo, motiv pripisan "teroristi" bio je čista fantazija. Bosanski Srbi nikad nisu očekivali od UN da im pomogne – već jedino Muslimani. Nije da među Srbima u BiH nije bilo animoziteta prema UN i Imperiji; oni su ipak najčešće pomagali srpskim neprijateljima – pa čak ponekad i istinskim teroristima. Ali holivudsko pravilo je da istini nikada ne treba dozvoliti da stane na put dobroj priči.
Bosanski Srbi sa nuklearnim oružjem imali su ulogu i u seriji mreže UPN, „Sedam dana“ (Seven Days 1998-2001), kada se njen junak koji putuje kroz vreme borio protiv Srba koji su namerili da kupe plutonijum od (isto tako fiktivnih) domaćih američkih terorista . „Sedam dana“ se vratila u Bosnu u još jednoj epizodi, da spasi američke taoce od zlih Srba.Sudija u bombarderu
Najčešći posetilac Bosni je međutim bila hit-drama kanala CBS, „JAG - Mornarička advokatura“ (JAG - Judge Advocate General). Jedna od prvih epizoda je prikazala nepobedivog advokata-pilota Harmona Raba mlađeg kako bombarduje Srbe u Bosni. U potonjim epizodama, Rab je spasavao oborene američke pilote, bombardovao Kosovo, i čak spasavao američke obaveštajce od italijanske mafije - koju su angažovali Srbi.U jednoj epizodi Rab brani previše revnosnog kolegu pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleći da su Srbi koji čine zločine (!). Štaviše, pilot tvrdi da je pre toga video srpske zločine i zakleo se da neće dozvoliti da se ponove.
Što je previše, previše je, čak i kad se radi o fantaziji. Niko od Amerikanaca, pa ni ostalih vojnika NATO ili UN, nikad nije bio svedok nekih zlocina, a kamoli piloti koji su leteli nekoliko kilometara u atmosferi. Dapače, NATO piloti su pre počinioci zločina, kako mogu da posvedoče bombardovani vozovi, mostovi, škole, bolnice, pijace i TV stanice širom Srbije.
Samo neko ko ne zna ništa o VJ je mogao da misli da ona koristi iste oklopne transportere kao Rusi. Budući da to nije slučaj, celi zaplet epizode postaje besmislen. Uostalom, jugoslovenske (a ni srpske) vojske već odavno nije bilo na Kosovu kada su se "mirovnjaci" pojavili. Jedini Srbi koji su ostali na Kosovu bili su civili. Okupacione trupe NATO u stvari jesu bile svedoci zločina – ali onih koje je nad tim civilima činila albanska OVK. Šta su učinili da se ti zločini prekinu ili spreče? Ništa. To se, dabome, nikad ne spominje. Moglo bi da iskomplikuje stvari, je li.
Čovek sa dva pogrešna imena
Takve zamene teza su u svetu TV fantazije više pravilo nego izuzetak. Prva sezona Foksove hit serije „24“ kao arhinegativca je imala «srpskog vojvodu» po imenu Viktor Dražen (Denis Hoper), optuženog za zločine na Kosovu. Eto opet tih famoznih zločina, koji imaju otprilike onoliko veze sa istinom koliko i prosečna američka serija.A tu vezu najbolje opet ilustruje činjenica da Foksov "Srbin terorista" ima dva imena – pa još hrvatska!
Dražen je, naime, hrvatsko ime – a ne srpsko prezime. Kao "Bob" u Americi. Zapravo, verovatnije je da ćete naći Amerikanca koji se preziva "Bob" nego Srbina ili Hrvata koji se preziva "Dražen". Viktor na latinskom znači "pobednik", i prilično je popularno ime među katoličkim Hrvatima – ali ne i pravoslavnim Srbima. Tako su scenaristi jadnom Denisu Hoperu dali em pogrešno prezime, em pogrešnu nacionalnost. Takvo neznanje zahteva trud; talenat sam po sebi nije dovoljan.
Zanimljivo je da sve ove srpske zlotvore igraju ne-Srbi. U svim navedenim primerima, i jos mnogim drugim, srpske zločince (drugih Srba i nema) uvek igra neko drugi. Možda srpski glumci - za razliku od njihovih političkih vođa - još uvek imaju malo dostojanstva. (Napomena autora: ovo je pisano nekoliko godina pre nego što su mnogi srpski glumci odlučili da je prava demonstracija «evropejstva bez alternative» uloga u nekom srbomrzačkom ratnom filmu.)
Bekstvo iz istine
Filmovi o spasavanju su jedan od najgorih pod-žanrova eksploatacije balkanskih ratova. Uzmimo za primer jedno od prvih ostvarenja snimljenih na terenu, „Dobro došli u Sarajevo“( Welcome to Sarajevo) iz 1997, navodno je trebalo da bude kritika ravnodušnih novinara. Dočim je u stvarnosti upravo "interventno novinarstvo" likova poput Kristijan Amanpur učinilo bosanski rat toliko prljavim, uz patnju i smrti namerno isprovociranim da bi se nahranile zapadne kamere.Ovo nije jedini kliše koji „Dobro došli u Sarajevo“ ponavlja do besvesti: tu su i masakri i “koncentracioni logori". A konačna uvreda dolazi u vidu deteta koje je proizvedeno u smisao pohoda jednog dušebrižnog novinara; siroče za čiji izlazak iz grada pod opsadom se bori, uprkos policiji koja zabranjuje svaku evakuaciju (gle čuda, ovo su pogodili) je Muslimanka. Devojčica na kojoj je priča (vrlo labavo) zasnovana je bila Srpkinja.
Ubedljivo najgori u ovoj kategoriji je film „Iza neprijateljskih linija“(Behind Enemy Lines) iz 2001. Radi se o tugaljivoj smesi reciklirane propagande, koja pokušava da ubaci malo Holivuda u neprijatnu priču poručnika Skota O'Grejdija. Rezultati su predvidljivo kriminalni.U leto 1995, O'Grejdijev F-16 je oboren raketom dok je izviđao pozicije bosanskih Srba za planiranu kampanju NATO bombardovanja. On se katapultirao, krio u planinama i posle nekoliko dana ga je pronašla i izvukla četa marinaca, bez ikakve borbe. U O'Grejdijevoj odiseji nema ničega herojskog. Dopustio je da avion vredan više miliona dolara obori zastarela PVO raketa usred bela dana, vucarao se po gudurama zapadne Bosne, a onda su ga pronašli Marinci i helikopterom se vratio u Italiju. Ali kada je američkoj vladi bio potreban heroj da ućutka kritiku njene politike na Balkanu, O'Grejdi je to preko noći postao.
Čak i tako doterana u službi politike i propagande, O`Grejdijeva priča je bila dosadna. Zato je Holivud smislio novu priču. Ovog puta "heroj" je bio navigator, koji je preživeo dok su njegovog pilota brutalno ubili pomahnitali Srbi (koje su opet igrali ne-Srbi, je li). On je onda morao da beži od tih istih Srba kroz kišu metaka, eksplozija, šrapnela ostale pirotehnike, a spasioci nisu bili Marinci već oficiri koji su prekršili naređenja. Usput, navigator je bio "svedok srpskih zločina" (opet!) i čak je sa sobom poneo dokaze!
O'Grejdi je oboren daleko od ratne zone, a nigde blizu mesta gde su navodno viđeni zločini (sugestija filma je da se radi o Srebrenici). Međutim, „Iza neprijateljskih linija“ tvrdi da je baš oboreni navigator doneo "dokaze" koji se koriste na suđenjima za ratne zločine! Znajući kakvim se metodama služi Haška Inkvizicija, ne bi čudilo da «dokaze» uzimaju iz filmskih scenarija, ali što je previše...
Usamljena istina
Ovo je samo vrh ledenog brega. Za odgovarajuće dokumentovanje svih iskrivljenih slika sa Balkana u američkoj pop-kulturi trebalo bi daleko više vremena, prostora, rada i novca. Mnogo je lakše naći primere gde je balkanska tragedija predstavljena realno. Nema skoro nijednog.
Jedan izuzetak vredan paznje je novela Ralfa Pitersa, „Nema rata u Melnici“(There Is No War in Melnica). Ističe se u inače prosečnoj antologiji «Borba» (Combat ) - knjiga 3 urednika Stivena Kuntza. Piters opisuje jezivi karakter haosa u Bosni, gde se zločini pogrešno tumače a ubistva insceniraju zarad provociranja strane vojne intervencije.
Piters je bio u Bosni, za razliku od većine scenarista i njihovih producenata, tako da bi to delimično moglo da objasni ovaj dodir sa stvarnošću. Ali mnogi drugi zapadnjaci su boravili u regionu, pa su ipak izabrali da pletu laži i poluistine. Piters zato zaslužuje pohvalu kao mali, usamljeni glas istine medju bučnim morem sumanutih laži. Na kraju krajeva, istina je često mnogo zanimljivija od fantazije.
Ali fantazija - pogotovo loša fantazija - lakše se prenosi na ekran.
Gledano iz današnje perspektive, Remake teško da ima neki značaj osim istorijskog. U vrijeme kada se pojavio (2003. godina) to je zaista bio ultimativni chetnixploitation. Bosanski dobitnik Oskara, No Man's Land (aka Ničija zemlja), snimljen je dvije godine ranije i predstavljao je pokušaj da se iz neke kvazineutralne perspektive kaže koja pametna o ratu u Bosni, njegovim uzrocima, posljedicama, životu u budućnosti i sl. Istina, Tanović je mizerno flopnuo u svojim umjetničkim ambicijama, jer njegov film u suštini na sva pitanja daje odgovore identične onima koje javnost u Sarajevu i Federaciji BiH in general «zna» od samog početka, tako da ne samo da nije ništa neutralniji od prethodnih djela iz sarajevske kuhinje, već uspijeva da bude ideološki znatno nepošteniji od njih. Ipak, i takav kakav jeste, dovoljan je da zavara neke naivne budale da pomisle kako je to zapravo kritika stranaca koji su imali moć da spriječe krvoproliće a nisu to učinili. Ničijom zemljom ćemo se naravno pozabaviti u posebnom rivjuu.
Remake s druge strane nema apsolutno nikakvu namjeru da se bavi takvim trivijalijama kao što je npr. ko je počeo rat i tome slično. Zna se ko je zlotvor a ko žrtva i tu nema nikakve dalje prepiske. Vrijeme nije potrošeno na objašnjavanje očiglednosti već na razvoj glavnog lika i povezivanje događaja iz devedesetih sa onima iz četrdesetih. Tada je, naime, Sarajevo bilo pod čizmom nacista i njihove marionetske tvorevine NDH, a pola vijeka kasnije slično se ponovilo sa četnicima u glavnoj ulozi, mutatis mutandis. Kao što vidimo iz filma, nacisti, ustaše, Vojska RS (aka četnici), sve je to zapravo potpuno ista gamad, osim suptilnih razlika kao što je npr. ta da su ustaše kulturne, uglađene i ispeglane (ne računajući neku seljačinu iz Jasenovca koja čačka uši dok njegovi minioni zarobljenike časte maljevima u glavu), dok su četnici obična primitivna stoka nedostojna bilo kakvog ozbiljnog razmatranja. Međutim, način na koji je ovaj film prikazao četnike postao je deplasiran pojavom čuvenog ekstravagantnog remek-nedjela Go West.
Četniki skript doktor
Remake prati sudbinu mladog i perspektivnog sarajevskog scenariste Tarika Karage (izem ti prezime), koji je u osvit rata u Bosni nekim Francuzima poslao scenario za nekakav film zasnovan na doživljajima njegovog oca Ahmeda. Taj Ahmed je, naime, početkom četrdesetih godina u okupiranom Sarajevu bio jedan od udarnih operativaca izvjesne organizacije teror..., pardon, boraca za slobodu (Mlada Bosna: The Sequel). Tada je on bio mlad, šarmantan obješenjak, kome se izdešavala sva sila nezgoda – zbog svog slobodarskog djelovanja završio je u Jasenovcu, najbolji prijatelj mu se muvao sa curom, cura mu je poginula, a ubio je baš taj najbolji prijatelj «nesretnim» slučajem, pa je onda on morao da kokne tog najboljeg prijatelja nakog što se izvukao iz Jasenovca itd. Standardno.
Radnja filma dešava se devedesetih, dok su događaji od pola vijeka prije dati u formi flešbekova. U sadašnjem vremenu Ahmed se javlja u ulozi mudrog starca (TM) koji gledaocima sa jeftinijim ulaznicama eksplicitno citira poentu filma – istorija se ponavlja. To ako nisu uspjeli da shvate ni na osnovu naziva filma ni onih silnih flešbekova iz četrdesetih.
Što se tiče Tarika (inače, glumi ga Ermin Bravo, ružnija polovina Mirjane Karanović), on, kao i otac mu, završava u zarobljeništvu (ovog puta četničkom) i, uz sve muke koje tamo podnosi, mora još da brine za voljene osobe o kojima sad ne može lično da vodi računa. Njegov najbolji prijatelj Miro (Srbin, ali dobar čovjek) pomaže mu koliko može iz svoje nezahvalne pozicije – on je pokušao da dezertira u mrtvačkom kovčegu, ali zli četnici su ga skembali i momentalno mobilisali.
"Ti ćeš MENI da se kriješ po mrtvačkim kovčezima? Marš na prvu liniju, bitango dezerterska!"
Srećom po Tarika, oni Francuzi kojima je slao scenario došli su do zaključka da pri ruci imaju novog Orsona Velsa i da nije u redu da jedan takav genije čami u četničkom zarobljeništvu, te izdejstvuju njegovo oslobađanje odatle i prebacivanje u Pariz, gdje će njegov scenario da se filmuje, ne bi li se svijetu skrenula pažnja na «novi genocid» koji se u Bosni dešava. Nažalost po Tarikove voljene osobe, Alehandro Gonzales Injaritu i Giljermo Ariaga su očigledno bili među Topčićevim uzorima prilikom pisanja scenarija, tako da su skoro svi nadrljali, nažalost van kamere. Najveći peh je doživio Miro, ali o tome ćemo nešto kasnije.
"Woe is me!"
Događaji koji se dešavaju u sadašnje vrijeme na Grbavici (a zar ste sumnjali?) ilustruju kakav ljudski otpad su ti četnici. Sve je to primitivno, neuko, debelo, neuredno, prljavo i pokvareno – recimo vojvoda Mišo je ugojeni degenerik koji maltretira Tarika zbog njegovog scenarija (to je topla ljubavna priča, a četnik oće što više silovanja i klanja), a voli i iz čista mira da puca zarobljenicima u glavu. Neki bradati luzer (igra ga lik koji je glumio u britanskom TV filmu Warriors, čiji opis iz pera kolege Simerijanca ćete imati priliku da čitate kasnije na ovom blogu) koji prvi upada Tariku u stan, vodi s njim ovakav razgovor o filmskim posterima na zidu:
«Ko ti je ovaj brko?»
«Čarli Čaplin.»
«Neki vaš?»
Tu je i izvjesni Vaso, grmalj koji jednako ne može da smisli Muslimane i srpske dezertere, ali ipak zlatni globus odnosi trio predvođen Emirom Hadžihafizbegovićem koji se pojavljuje samo u jednoj sceni.
Ali kakva je to scena! Šteta je što čitav film nije u tom stilu. O čemu je zapravo riječ? Naime, nakon jednog neuspjelog bijega, Tarik je prebačen u nekakav zatvor u kom su pitomci mučeni na sljedeći način: Posade ih u klečeći položaj, ruke im vežu na leđima, a na pod postave posude za hranu. Zatim u njih naspu nešto što liči na rižu, ali đavo me odnio ako stvarno znam šta je, pošto je snimak s kog sam gledao film bio tako katastrofalno loš da sam jedva uspio da vidim da je u pitanju nešto bijelo (valjda!). Ako hoće da jedu, nesrećnici moraju da zauzmu položaj sličan onom prilikom klanjanja.
Tu nije kraj poniženjima – Hadžihafizbegović uz pomoć svoje vjerne štoperice mjeri tačno petnaest sekundi za jelo. Ko i nakon isteka vremena pokuša da se gosti, dobije to da mu nogom izbiju tanjir. Za to vrijeme, s druge strane rešetaka stoji bogato namješten sto, sa raznim vrstama mesa i rujnim vinom (zapravo pivom i rakijuštinom, čisto da se ispoštuje kanon o četnicima i rakiji).
Kad četnici završe s maltretiranjem nesrećnika, goste se za tim stolom. E sad, kako jelo nije jelo bez dobre muzike, natjeraju nekog mladića koji dobro pjeva (igra ga onaj nesretnik Mario Drmać, ili Drmač, ne znam tačno, što je kasnije odigrao ulogu života u filmu Go West, gdje je bio supruga Tarika Filipovića) da im izvede neku sevdalinku. Malac počne da pjeva nešto o nekakvom suncu i mjesecu kojih nema i razbija sve u 16 – zarobljenici se satraše plačući, a ni četnicima nije svejedno – gledaju zapanjeno kako lik sipa emocije iz dubine duše. Ali onda naiđe neprikladan dio pjesme u kom se spominje nekakav Ibrahimbeg ili nešto slično i tu ti Hadžihafizbegoviću načisto pukne film. Ko je još vidio da se Ibrahimi spominju za srpskim stolom? On iznervirano ustaje i headbuttuje vrlog pjevača posred nosa. Nakon toga ga još malo iscipelare i ostave da curi niz rešetke.
I taman kad u tom trenutku pomislite kako bi ovo moglo da se pretvori u vrlo solidan četnik-driven torture porn, dolaze oni nesretni Francuzi, vade Tarika iz zatvora (naravno, nakon što je prethodno potpisao papir da sve što ima ostavlja Srpskoj Republici, mada su već sve što ima pokrali) i zabavi je kraj.
Nažalost, ne i filmu. Jer od tog trenutka slijedi zapravo i najambiciozniji dio – kritika odnosa međunarodne zajednice prema ratu u Bosni, kao i istančana psihološka studija glavnog lika, koji u Parizu naleti na jednog od svojih mučitelja (onog što ga je taslačio oko scenarija) i prolazi kroz svu silu untrašnjih borbi u vezi s tim da li da rokne gamad pištoljem ili ne. Ta unutrašnja previranja prikazana su uz pomoć dugih ćutećih scena nabijenih kontemplacijom, što predstavlja pravi test za živce gledaoca – pa ko još voli da gleda kako neka budala zuri u zid i razmišlja? Bar da misli o golim ženama i da nam se te njegove maštarije prikažu u nekoj stilizovanoj sceni, ali jok. Uglavnom, na kraju nam čak nije ni prikazano šta se s četnikom desilo. Tarik je odlučio da uzme pravdu u svoje ruke, kupio pištolj i krenuo da ga rokne i onda je nesretni montažer napravio rez taman kad mu je držao pištoljčinu uperenu u sljepoočnicu. Kakva prevara!
Kao i u Ničijoj zemlji, kritikuje se ravnodušnost stranih sila prema kompletnoj situaciji i nespremnost da se konkretno reaguje bombardovanjem mrskog agresora i njegovim skenjavanjem na licu mjesta. Naime, film počinje nekim koktel partijem u Parizu, gdje onaj lik iz Transportera, koji je valjda gazda te neke producentske kompanije, svojim gostima predstavlja talentovanog scenaristu iz Bosne, čiji narod trenutno doživljava genocid i kome treba da se pomogne. Međutim, kada kasnije potpuno isti govor taj lik ponovi predstavljajući neku šiptarsku mladu spisateljsku «nadu», Tarik shvata bolnu istinu – te vašljive strance lijepo dupe boli za Bosnom i njenim patnjama, oni samo crpe jeftinu radnu snagu u vidu talentovanih bosanskih i šiptarskih pisaca da im rade scenarije za filmove. Kad od nekakvog gastarbajtera sazna da su mu se svi najbliži preselili na onaj svijet (jedino se ne zna šta je s Mirom), zajedno sa saznanjem da strane zemlje ne planiraju da kompletno svoje funkcionisanje koncentrišu na rješavanje bosanskog problema, on je potpuno slomljen čovjek koji više praktično nema razloga da živi. Deprimiran tom situacijom, odluči da ne želi više da boravi u toj neprijateljskoj zemlji koja ima toliko crnaca u fudbalskoj reprezentaciji i vraća se nazad ubosnu ne bi li dao i lični pečat borbi protiv srbočetničkog agresora.
Navlači maskirnu uniformu, kreće na «bojište» i u posljednjoj sceni vidimo ga kako u hrabrom ofanzivnom napadu (konstrukcija (C) Dragiša Ćo(r)sović 2010.) juriša na četnički bunker. U njemu se budi sjećanje na Đoku i Kovača, baca kašikaru unutra, čuje se zaglušujući KA-BOOM!, on veselo ulazi da bi se naslađivao zaprepaštenim licima pokojnih četnika koji su razvaljeni ko posljednje budale, kad tamo... na svoje zaprepaštenje otkriva da je upravo upokojio svog najboljeg prijatelja Miru. Sto mu gromova! U normalnim okolnostima, ubijanje vlastitih prijatelja se smatra dosta tužnim događajem, ali kako je ovaj film sav kredibilitet potrošio još u prvih petnaestak minuta, nećete imati potrebu za korištenjem maramica.
Šta smo naučili iz ovog filma? U Bosni su tekli med i mlijeko i onda se niotkud pojavila ta crnokapa banda bez sapuna (konstrukcija (C) izvjesni spiker sa nekog bosanskog radija tokom rata) i sve pokvarila. To je bila gomila odvratnih zločinaca, predvođenih Radovanom Karadžićem, tim ljudskim šljamom (i šlajmom), zlotvorom koji za doručak jede strah, za ručak patnju, a za večeru paštetu od ljudskog mesa. Svi koji tog zločinca podržavaju jednako su ružni, prljavi, pokvareni, neuredni i čupavi kao on. Jedini koji u četničkoj vojsci mogu da se nazovu ljudima su oni koji su, kao npr. Miro, tu prisiljeni da budu protiv svoje volje.
I to vam je otprilike to – red četničkog terora, red unutrašnje patnje i kontemplacije, red nezainteresovanih stranaca koji ne sprječavaju četnički teror, red relativno (ne)uspješnog humora i prođe film. On inače ima nedopustivo dugo trajanje, sat i četrdeset sedam minuta, a mogao je da bude bar sedamnaest minuta kraći da su ga malo bolje montirali i malo skratili one duge pozorišne scene. Neki od upečatljivih momenata uključuju još već pomenutu scenu pokušaja dezertiranja (grupa baba hoće da pređe u «slobodni» dio grada (onaj što je bez struje i vode i non-stop pod granatama agresora s brda), navodno da bi sahranili neku Čehinju, a u kovčezima nose Miru, Tarikovu curu Almu i njenog brata), kao i golišavu scenu Lucije Šerbedžije.
Ljubaznošću gospođe Džulije Gorin prenosimo njen članak na temu antisrpskih filmova (sa posebnim osvrtom na nemački film „Der Sturm“ aka „Storm“ 2009), koji je objavila na svom blogu Republican Riot.
Ко је Džulija i zašto baš njen tekst na CHETNIXPLOITATION blogu?
Džulija Gorin je američka kolumnistkinja, politička komentatorka, satiričarka i jedna od najpoznatijih stand-up komičarki u SAD. Saradnik je brojnih štampanih i elektronskih medija kao što su The Wall Street Journal, The Christian Science Monitor, Jewish World Review, The Huffington Post i autor humorističkih članaka koji su objavljivani u „Njujork Тajmsu", „Njujork Postu", „Vašington Postu", „Penthausu", a njeni aforizmi našli su se u zbirci „1.500 najboljih viceva svih vremena" (Complete Idiot’s Guide to Jokes), u izdanju čuvene izdavačke kuće „The Penguin Group". Objavila je i nekoliko satiričnih knjiga u kojima su oštrici njene kritike posebno izloženi američki liberali, a najpoznatija je posvećena budalaštinama bračnog para Klinton - Clintonisms: The Amusing, Confusing, and Even Suspect Musing, of Billary. Od 2008. godine je članica američke neprofitne volonterske grupe Američki savet za Kosovo, koja se na američkoj javnoj sceni bori protiv nezavisnosti Kosova.
Zbog svojih upečatljivih političkih tekstova, Džulija je čеsto bila učesnik debata u radio-emisijama i televizijskim emisijima širom SAD (nastupi na ABC, CBS, NBC, Fox TV..), a ima i svoj humoristički šou „Republican riot" koji uživo izvodi u Njujorku, Las Vegasu i Los Anđelesu.
Na ovim prostorima je, međutim, mnogo poznatija po svojoj hrabroj i istrajnoj borbi koju vodi u američkim medijima protiv njihove jednostrane i lažne slike o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije i antisrpske propagande, a preko svojih tekstova i javnih nastupa po uspešnom suprotstavljanju tamošnjim moćnim lobijima i snažnoj mašineriji informativnih centara za ispiranje mozga koji za sva zla na svetu krive Srbe.
S obzirom na to da je glas Džulije Gorin, glas ugledne javne ličnosti američkog političkog i kulturnog života, a koja je pripadnik jevrejskog naroda, razumljivo je što ima jak odjek na američkoj javnoj sceni, a posebno u izraelskim medijima i što istina koju ona na taj način iznosi, mnogima smeta. Zato nije ni čudo što je u SAD izložena ne samo opstrukciji u profesiji kojom se bavi, već i zabranama i cenzuri u medijima kada želi da piše ili govori o ovim temama, a vrlo često čak i direktnim pretnjama po život od strane onih koji se u Uvodnom slovu našeg bloga mogu pronaći pod odrednicom „žrtve“.
Zbog svog teksta „The ‘Successful War’ we Lost in Kosovo“, objavljenog u American Legion Magazinu, najpoznatijem časopisu američkih ratnih veterana, u kojem je ubedljivo i argumentovano raskrinkala navodnu humanitarnu misiju SAD na Kosmetu i prikazala njen pravi karakter – okupacioni i zločinački, imala je problem i sa oficirima zaduženim za odnose sa javnošću Američke vojske u Bondstilu. U tom slučaju ipak je najgore prošao jedan vojnik iz Bondstila koji je potvrdio sve što je Gorinova iznela u tom tekstu i uputio joj pismo podrške, zbog čega ga je komanda proglasila ludim i poslala na prisilno lečenje.
Njen članak „When will the world confront the undead of Croatia", objavljen 2007. godine u listu The Baltimore Sun, u kojem državu Hrvatsku i njene zvanične predstavnike prikazuje kao dosledne nastavljače politike NDH prema srpskom stanovništvu, izazvao je osim brojnih pretnji i uvreda ustaške emigracije, i javni protest atašea hrvatske ambasade u SAD.
„Žrtve“ iz Uvodnog slova CHEX-a Džuliji su posvetile čak i poseban blog gde su joj fotomontažom obukli četničku majicu, tako da verovatno nije nemoguće da neka od njihovih kinematografija uskoro ispovrati i film o njoj koji ćemo, ako se pojavi, naravno sa posebnom pažnjom predstaviti na našem blogu.
Pošto je, dakle, i sama često u poziciji u kojoj se nalaze dežurni negativci iz filmova chetnixploitation žanra, a odlično je upoznata sa političkim aspektima ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije i sa pravom ulogom SAD na Balkanu, gospođa Gorin je apsolutno kvalifikovana da piše na temu kojom se bavi naš blog. Džulija je najavila još tekstova na temu CHEX žanra na svom blogu u budućnosti, pa se nadamo da ovo neće biti jedini njen članak koji ćete ovde moći da pročitate.
Posebno se zahvaljujem gospođici Džejn Dou koja je omogućila kontakt sa Džulijom i koristim priliku da preporučim njen blog Džejn’s Two Cents kao jedan od retkih domaćih blogova ženskih autora vrednih pažnje.
NAJNOVIJI ANTISRPSKI FILM – ZAR JE IZNENAĐENJE ŠTO JE REDITELJ NEMAC?
Autor Džulija Gorin
Upravo se pojavio film pod nazivom "Der Sturm“ (Oluja) o haškom tužiocu i naravno nevinoj bosanskoj muslimanki, žrtvi – čega drugog nego srpskih zločina tokom rata u Bosni. Evo naručene i otaljane kritike iz Njuјork Tamjsa, autora Stivena Holdena:
Zločin,kazna i bolna sećanja iz Bosne:
"Oluja" Hansa-Kristijana Šmita je suv, sažet triler koji istražuje političku pozadinu krivičnog gonjenja bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba za ratne zločine. Početak njegovog prikazivanja u Americi je izgleda motivisan tekućim suđenjem u Hagu bivšem lideru bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću. U filmu Karadžića predstavlja izmišljeni lik Goran Đurić (tumači ga Dražen Kin), koji je optužen za sprovođenje „etničkog čišćenja“ nad bosanskim muslimanima.
Ali ono što je izgledalo kao završen slučaj, iznenada se raspada samoubistvom glavnog svedoka Tužilaštva, Alena Hajdarevića(Krešimir Mikić),slabašnog muslimana unezverenog pogleda, koji se obesio kada je otkriveno da je lagao na sudu svedočeći o događajima kojima nije prisustvovao. Njegova smrt je težak udarac za Hanu Majnard (Kerry Fox), neustrašivog tužioca kojoj je upravo dodeljen slučaj od strane njenog ciničnog i beskompromisnog šefa,Kita Hejvuda (Stephen Dillane).
To je već čudno samo po sebi, jer musliman ne izvršava samoubistvo sem ukoliko nije opasan eksplozivom tako da sa sobom u smrt povede i gomilu drugih.
Odlučna da ne bude žrtveno jagnje za tuđe neuspehe i da slučaj ostane i dalje otvoren, Hana dobija nedelju dana da otputuje u Bosnu i pronađe nove dokaze protiv Đurića. Na Hajdarevićevoj sahrani u Sarajevu,ona upoznaje njegovu sestru Miru Arent (Anamarija Marinca,rumunska glumica iz "4 meseca, 3 nedelje i 2 dana"),koja se na kratko vratila iz Berlina gde živi sa suprugom i malim sinom. Hana iz Mire izvlači informacije o hotelu koji je bio štab vojske bosanskih Srba u kojem su počinjeni zločini. Mira oprezno priznaje da je tamo bila zatvorena sa drugim ženama i više puta silovana. Hana ubeđuje Miru da krene sa njom u Hag i svedoči protiv Đurića, iako zbog vremenskog ograničenja ne može da garantuje da će Mirino svedočenje biti prihvaćeno.
"Oluja" počinje uvodom koji nas vraća tri godine ranije, u 2005-u i prikazuje Đurićevo hapšenje dok je bio na odmoru sa suprugom i dve ćerke. U filmu se ne postavlja pitanje njegove krivice, ona se podrazumeva. U sudnici je Đurić zastrašujuća pojava; on hladnim,zapovedničkim pogledom prati postupak.
Zar ovo ne objašnjava sve? Kao i u životu, tako je i na filmu: Srbi su unapred krivi. I niko oko toga ne pravi pitanje. Ni u vladi. Ni u medijima. Ni na filmu. Kao što sam uvek isticala, subjekti koji obično kontrolišu jedni druge – vlada,mediji,vojska,filmska industrija,organizacije za ljudska prava i ostali – su uvek, baš uvek na istoj strani kada se radi o Balkanu, forsirajući i neprestano ponavljajući jednu istu verziju događaja.
Obratite pažnju na to kako filmski autori nemaju nikakav problem sa tim da li je realno da Srbima bude unapred pripisana krivica, pa to mirne savesti prikazuju na filmu. Pa tako ni filmski kritičar Njujork Tajmsa nema nikakav problem sa pretpostavkom krivice Srba koju je reditelj predstavio u ovom filmu.
Nazad na recenziju:
Za politički triler, "Oluja" je izuzetno svedena. Nisu prikazani flešbekovi iz rata na Balkanu niti zločini počinjeni u hotelu koji Hana posećuje tražeći informacije. Dok je Hana tamo boravila, srpski nacionalisti su joj pretili i tajno je fotografisali, a jedan od njih joj je razbio prozor na automobilu. Miru je, pre njenog odlaska u Holandiju, jedan srpski nasilnik pribio uz zid i upozorio je da ne sarađuje sa "onim svinjama u Hagu". Gospođa Marinca tumači Miru kao zabrinutu,ali hrabru ženu uzdrmanu od strane spoljnih sila dok se sprema da iz sebe oslobodi poplavu traumatičnih sećanja.
O, te preteće srpske siledžije i srpski nacionalisti! Zar ne spavam bolje noću i zar se ne osećam sigurno znajući da su svi ti srpski nacionalisti i razbojnici iza rešetaka u Hagu?!
Sigurno nemam razloga da se brinem zbog njihovih „žrtava“ - svih tih bosanskih muslimana koji se šetaju svuda naokolo. Imam li razloga za brigu?
Možda će jednog dana da se pojavi film koji pokazuje šta se dešava sa svedocima haškog tužilaštva na suđenjima balkanskim muslimanima. Kamen kroz prozor automobila? Guranje uza zid? Kamo sreće da je samo to!
... Pošto je Mira suočena sa mogućnošću da joj se ne dozvoli da svedoči o svom teškom iskušenju, njoj izleće pitanje o Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju,pitanje koje leži u srži filma: - Kakav je ovo sud? Čemu dođavola služi?
Frustrirajući odgovor koji Hana mora da prihvati glasi: Delimična pravda je bolja nego nikakva.
Kakvo je to pitanje? Čemu služi sud?
Služi da promoviše islamsku prevlast zasnovanu na afirmaciji muslimanskog shvatanja „hrišćanske podlosti i ugnjetavanja“. A frustrirajući odgovor koji moramo da prihvatimo je: Ponekad pravosudni sistem podbacuje u nastojanju da muslimanskom svetu donese kompletnu pobedu. I to im je vrlo teško da progutaju.
Hajde samo da razmislimo o tome koliko su Srbi bitni za šou biznis. Samo se zapitajte: Šta bi šou biznis bez Srba?
Kao dodatak Law and order bajkama o srpskim silovanjima i anti-srpskom filmskom opusu, kao što su nacistička propaganda Ričarda Gira iz 2007. godine „Hunting partу“ i falsifikat od filma „Behind enemy lines" (lažan kao i takozvana prava priča prikazana u našim medijima na kojoj je zasnovan), ispod su još neke slične televizijske i filmske teme iz nedavne prošlosti koje sam želela da spomenem.
Još bajki iz 2007-e o srpskim silovanjima poslao je čitalac iz Bostona Ed:
Britanska serija „Prime Suspect“ od po dve dvočasovne epizode i poslednja,šesta sezona - The Last Witness (Poslednji svedok) u kojoj se Helen Mirren pojavljuje u ulozi višeg inspektora Tenison. Ona goni hrvatskog Srbina koji je ubio i silovao 14-godišnju bosansku muslimanku u Londonu.
On je odbegli "ratni zločinac" koji je pobegao u Veliku Britaniju nakon ratnih sukoba pod lažnim identitetom "dobrog" Srbina (da bi izbegao optužbu za ratne zločine), a koga inspektorka nije mogla da uhapsi jer je bio zaštićen od strane MI6 pošto im je pomagao u otkrivanju svojih bivših saboraca koji su se takođe krili.Tako je postao izdajnik svojih sunarodnika koji su ubijali, silovali i mučili žene i decu bosanskih muslimana.
Tenison ga na kraju uhvati i protiv njega sastavi čvrstu optužnicu jer je on po dolasku u Veliku Britaniju počinio silovanje i ubistvo muslimanske devojke koja je bila britanski državljanin. Bio je oženjen i imao ženu i devojčicu (vrlo kavkaskog izgleda - plavuša, plavih očiju..) koji su sve znali o njegovoj prošlosti ali nije ih bilo briga.
Ukratko, još jedan od primera o kojima pišeš ... činjenica da SAD i njihovi saveznici kao i uvek u Srbima nalaze dežurne krivce, a ne spominju ništa о muslimanskoj ulozi u izazivanju ili barem večitom održavanju ovog vekovima starog sukoba kultura i u masovnom pokolju koji je proizveo.
Emisija je prvi put emitovana u aprilu 2004. ali je potrajalo dok nije stigla do Bostona i dok preko PBS-a (američkog javnog televizijskog radiodifuznog servisa) nije emitovana u SAD. PBS je svako malo izvlači radi ponovnog prikazivanja.
Naravno, kao što znamo, sve u emisiji je potpuno suprotno stvarnosti: Balkanski ljudi koji siluju po Engleskoj i Švajcarskoj su Albanci, a ne Srbi. A kriminalci, ratni zločinci i teroristi koje štiti MI6 su Albanci, bosanski muslimani i Hrvati. A deca koja su ravnodušna – čak i ponosna na zločine svojih roditelja, baba i deda su hrvatska i albanska. Hrvatski tinejdžeri ponosno nose ustaško nasleđe i dan danas, čak i ovde u Americi. A bosanski muslimani, sa druge strane, su do te mere internacionalizovali svoj status žrtve koju im je dodelio Zapad, da nisu ni svesni da su počinili bilo kakve zločine, pa tako ni njihova deca nisu svesna da postoji nešto zbog čega bi se stideli ili bili ponosni.
Ed mi je uskoro poslao još jedan primer:
Žao mi je što moram da spomenem ali preko PBS-a u Bostonu je emitovan još jedan film iz ciklusa "Mystery Theatre" koji se ponovo bavi ubistvom albanskih muslimana - muškaraca, žena i dece - od strane srpskih policajaca tokom ratova 90-ih , ali je priča preneta u današnji London. Jednu albansku ženu imigranta u Londonu uhodi bivši srpski policajac, takođe imigrant, što dovodi do njegovog hapšenja od strane "Inspector Lynley"-a u dvočasovnoj epizodi serije istog imena.
U konkretnoj epizodi inspektorova žena je slučajno pogođena i ubijena od strane muslimanske žene, koja je metak zapravo namenila bivšem srpskom policajcu koji je u Londonu bio zaposlen kao šofer lokalnog mafijaša.
Pošto su svi ovi filmovi koje sam spomenuo napravljeni pod okriljem BBC-a, lako je zaključiti kakvo je javno mišljenje Britanaca koje se propagira kroz ove priče koje sve imaju za temu „okrivite Srbe za ubistvo muslimana ".
Samo jedan šou je bliži stvarnosti kada je u pitanju Balkan. Taj šou je Kelsey Grammer’s „Medium“ gde glavnu ulogu igra Patricia Arquette. U jednoj od epizoda prve dve sezone, jedan kriminalac je ubijen u bolnici gde se oporavljao nakon pucnjave. Kada je Arquette (koja tumači stvarnu ličnost, medijuma Allison Dubois koja je radila kao konsultant na ovoj seriji) pitala bolničko osoblje za njega, rečeno joj je: "srpska mafija ili bosanska, sami izaberite.“ To nije mnogo. Ali je primetno odstupanje od jedne iste verzije o uvek istim lošim momcima koju nam svi ostali i dalje serviraju.
I nedavni proboj filma "Taken" zaslužuje pohvale, jer ide korak dalje u prikazivanju realnosti. U njemu je ćerka glavnog junaka koga glumi Liam Neeson oteta od strane Albanaca, odvedena u seksualno roblje i prodata arapskom šeiku.
DEFENDOR je jedan nesnosno dosadan i nepotreban produkt kojim neću previše da se bavim kao filmom, vrednim analiziranja per se: jer, šta reći o njegovim jadnim pokušajima da nesigurno vrluda između podsmeha i divljenja jednom half-wit nesrećniku koga život nije mazio, koji oseća potrebu da se oblači u smešni 'superherojski' kostim a la superhik-sa-šlemom kako bi se borio protiv sitnih lopova, a sve to u potrazi za 'kapetanom industrijom' koji mu je ubio majku?
u teoriji, pokušaj da se preispituju superheroji mogao je da bude barem marginalno zabavan da se išlo na parodiju ili dobroćudnu komendiju – iako se radi o opštim mestima, izlizanim i davno već elaboriranim u stripovima i filmovima u rasponu od ZEBRAMANA preko INVINCIBLESA do WATCHMENA. da je barem išao tom utabanom stazom ('ajde da se smejemo ljudima koji oblače gaće preko hulahopki! a ha haaa! i šminkaju se! i koriste eye-linere i one-linere u borbi protiv zločina! a ha haaaa!' itd.), bio bi marginalno zabavan zbog harizme vudija harelsona u glavnoj (i naslovnoj) ulozi. vidim, čak, da se ovo čudo reklamira kao KOMEDIJA! plot na IMDB-u za ovo kaže: "A comedy centered around three characters: an everyday guy who comes to believe he's a superhero, his psychiatrist, and the teenager he befriends."
ko na ovo dođe očekujući komediju, biće žešće razočmaran.
umesto toga, dobijamo užasno neujednačenu – čas smešnu, čas patetičnu, čas stilizovanu, čas 'realističnu' – dramurdu o tom poluretardu i njegovom sjebanom životu. čak i ona bi MOŽDA bila zanimljiva da se u toj drami išlo dosledno do kraja, i da film – too little, too late – ne pokuša da nam od karikature, uvedene na početku, na kraju napravi tragičnog heroja. nije jadan samo 'defendor' kao lik, nego je jadan i savršeno nezanimljiv i banalan 'zaplet' u kome se našao, i zlikovac s kojim ima da se obračuna.
U TEORIJI, barem taj zlikovac je mogao da bude zabavan, pošto je u pitanju nekakav srbin, RADOVAN KRISTIĆ. avaj, čak i ako zbog tog detalja rešite da pogledate OVO, smorićete se. bolje reprizirajte PUSHERA 3, za autentičan, žestok, duhovit, i dramski nabijen portret srpskog mafijaša. jer, baš kao i sve ostalo u ovom filmu (uz blagi izuzetak umereno zabavnog harelsona – ipak, beskrajno boljeg u ZOMBILENDU!), i ovaj 'kristić' je – half-assed!
kasting je loš: Alan C. Peterson je, naprosto, jedno neharizmatično mrtvo puvalo: debela mešina koja, iz aviona, može da liči na milovog duplo debljeg brata (milo, iz PUSHERA 3; ne mislim na onog crnogorskog mafijaša), ali nema ni trunku duha ili ikakve vrste zabavnosti: nema dobre dijaloge, nema dobre akcije, set-pisove, nema baš ništa jebeno zanimljivo i gledanja vredno da kaže ili uradi u celom filmu. da doda uvredu na uvredu, ovaj 'radovan' se u filmu zapravo bavi vrstom kriminala koju su, maltene, trejdamarkovali šiptari a ne srbi (belo roblje i droga), mada je apsurdno da bilo šiptari bilo srbi te radnje obavljaju usred amerike sa ovoliko moći kao u ovom naivnom i glupom filmu.
jedina, uslovno, zanimljiva stvar u celom ovom jedva-gledljivom i s-harda-smesta-obrisanom-delcu, jeste način na koji je uspeo da upadne u SF žanr, iako je sve do kraja uporno čučao u realizmu. ovo, naravno, ako ozbiljno shvatate teorije o žanru dr zorana živkovića.
naime, ako je verovatni dr zoći, svekolika umetnost se deli na fantastičnu i realističnu.onog trenutka kada se u nekom delu javi i najmanji znak fantastičnog, ono smesta pada s one strane zida, u fantastiku, i onda mu samo treba odrediti kojoj tačno sorti pripada...(klikni za više detalja).
DEFENDOR, tokom vascelog svog trajanja, nema nikakve novum elemente: naš sirotan nema superherojske moći, niti leti nit je otporan na metke, a ni njegovi protivnici nisu nikakvi ludi naučnici, roboti i čuda, nego bedni i savršeno neinteresantni moskriji. nikakvi laseri, kriptoniti, esp mutacije – NIŠTA. svet kakav poznajemo. dosadno realan (ako zanemarimo scenarističke, dramaturške slobode i gluposti, koje ipak ne spadaju u domen fantastičnog).
a onda, dame i gospodo, DEFENDOR u bukvalno poslednjem minutu, otkrije da se NE dešava u svetu kakav poznajemo, nego u PARALELNOM UNIVERZUMU, U ALTERNATIVNOJ STVARNOSTI, što ga – prema dr zoći – automatski smešta u žanr SF-a. kako to može, pitate se?
lako.
ali samo ako ste dovoljno zaludni da friz-frejmujete članak iz novina koji se načas vidi na kraju, i pažljivo ga pročitate. jer, samo najpažljivijim gledaocima otkriće se da je žanr ovog filma zapravo SF. naime, kada pogledamo sadržaj tog članka, iz njega otkrijemo da osoba koja se celo vreme izdavala kao 'radovan kristic' uopšte nije tek tamo neka debela somina i sitni srpski moskri koji usred amerike trguje belim robljem ko zna odakle (valjda preko celog atlantskog okeana prebacuje otete bosanke i šiptarke – pošto je amerima malo mexikanki i azijatkinja koje im drugi, uhodani dobavljači belim robljem švercuju)! ne! to je sve samo cover up. jer, 'radovan kristic' je zapravo pseudonim SLOBODANA MILOŠEVIĆA!
ako ja lažem, ne laže capture tog kadra.
ko ne vidi dobro, evo šta na njemu piše:
HAGUE EXTRADITES SERBIAN MOB BOSS
Behind Bars and Facing Charges for a Wide Variety of Crimes
Kristic is behind bars in The Hague today, facing charges for crimes against humanity. Kristic was handed over by Serb authorities yesterday. He will become the first former head of state to face the UN War Crimes Tribunal.
The United States has exerted tremendous pressure on Yugoslavia, repeatedly warning that it was prepared to boycott an international donors conference in Brussels today if Kristic was not handed over. Yugoslavia's economy is in shambles after a decade of war and the NATO bombing and the sanctions imposed to punish Kristic's policies. A Yugoslav authority announced today the US had pledged $180 million.
The transfer was executed swiftly by the Serbian government, without informing Kristic's successor as Yugoslav president Vojislav Kostunica, and despite a constitutional court ruling that barred the extradition. Kostunica condemned the move, calling it "illegal and unconstitutional". Some members of government are threatening to quit their posts, raising the possibility that the democratic coalition could break apart and cause the new federal government to fall forcing early elections.
ovaj članak sadrži nekoliko nesumnjivo FANTASTIČNIH elemenata.
kao prvo, u ovom paralelnom univerzumu, HAG je taj koji obavlja izručenje, a ne zemlja koja izručuje! naslov je jasan: Hag izručio srpskog šefa mafije! kome ga je izručio, i otkud ovaj uopšte u hagu, nije jasno. FANTASTIKA!
zatim, u članku se kaže da su kristica izručile 'srpske vlasti', međutim, kasnije u textu pominje se i nekakva "Yugoslavia", zemlja koja u našoj verziji stvarnosti odavno ne postoji – ali u ovoj, paralelnoj, i danas je aktivna! FANTASTIKA!
najfantastičniji momenat je, međutim, otkud 'krstić', tj. milošević, uopšte u yugo-srbiji, kad se ceo celcati film dešava u americi (or so we're lead to believe?!), i kad ga na kraju filma uapse AMERIČKI POLICAJCI?! FATAMORGANA!
implikacija je, izgleda, da su ameri, poštujući međunarodne propise, uapsile miloševića na svojoj teritoriji, za brdo zlodela počinjenih na američkom tlu, a onda ga (zašto???) izručile yugo-srbiji, koja ga je, pak (zašto???), poslala u hag. ali kakve veze uopšte hag ima sa vrstom sitnog pilićarenja kojim vidimo da se ovaj debeljko bavi?
takođe, KOME ga je izručio hag? nazad amerima?
moraćemo da sačekamo DEFENDORA 2 za razrešenje ove misterije. oh, pardon, tog filma možda i neće biti, jer defendor gine na kraju ovoga. plus, puko je na blagajnama, i teško da će neko snimati nastavak ovakvog limp dicka od filma. mada, ko zna: stranger things have happened. možda i dočekamo nešto kao DEFENDOR 2: BEYOND HAGUE-DOME!?
u svakom slučaju, DEFENDOR je savršeni lakmus papir za dr zoćinu teoriju žanra. prema njoj, možete vi da gledate 100 minuta nečega što IZGLEDA kao komedija, ili drama, ili šta god, ali ako u 101 minutu iskoči otkrovenje jedne PARALELNE STVARNOSTI i ALTERNATIVNE ISTORIJE u kojoj slobodan milošević pod lažnim identitetom odlazi u ameriku kako bi postao trgovac belim robljem – onda je to, van svake sumnje, SF!
ružan je zato što do apsurda dovodi 'poetiku' nedešavanja, dugih kadrova, hiper-mini-minimalizma i bleferskih ćutanja koja bi trebalo da budu pregnantna značenjem - samo što se reditelj nije potrudio da ih okruži ičim što bi suvislo značenje sugerisalo.
glup je zato što promoviše jednu imbecilnu tezu koja nema veze sa stvarnim životom, a to je da su ljudi stoka kojoj je dovoljno malo komandovanja, žege i žeđi pa da neosetno postanu monstrumi.
zao je zato što se oportunistički, izdajnički šlihta vladajućem zapadnom diskursu – ili barem onom koji dodeljuje stipendije, sponzorstva, nagrade – a to je, da su ti monstrumi – isključivo srbi.
nemoj da ste kokoš pa da padnete na tu foru kako, navodno, 'reditelj' vladimir perišić ovde priča opštu, univerzalnu priču o nekim apstraktnim ljudima ni na nebu ni na zemlji, 'lost in time and lost in space… and meaning' što bi reko dr frank'n'further. ovo je film o regularnim vojnicima vojske jugoslavije / srbije i CG ili kako se već tada zvala, koji vrše masovno streljanje nad sirotim i nedužnim svetom – a zna se ko je, u očima zapadnih gledalaca koji su već svarili NAFAKU, GRBAVICU, GO WEST, NIČIJU ZEMLJU i ostale chetnixploitation naslovčiće – sirot i nedužan.
ako imate pileći mozak, onda ćete potpisati ovakve redove: "mladom perišiću je pošlo za rukom da minimalističkom dramaturgijom i estetikom, bez uranjanja u psihološku dubinu likova, stilski, gotovo dokumentaristički, izgradi zavidno snažnu, a univerzalnu, priču o ratu i ljudima i o prirodi koja je indiferentna na ljudska (zlo)dela." i još: "iako se priča iz perišićevog filma može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica, jasno je da je inspiracija potekla iz jugoslovenskih ratnih iskustava. Film OBIČNI LJUDI je u tom smislu častan, rediteljski osvešćen."
autorka navedenih redova je duda lakić, kritičarka našeg najuglednijeg dnevnog lista POLITIKA. ona nam ne kaže kako je to 'mladi perišić' (vratiću se na ovo) uspeo da -bez uranjanja u psihološku dubinu likova- izgradi 'snažnu, a univerzalnu', priču o nekim ljudima. ne objašnjava nam šta je to 'univerzalno' u ovoj pričici (if any). ne elaborira po čemu se to ova tvorevina, navodno, može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica.
ako se zaista 'može' odnositi na bilo koju vojsku, zašto onda ovi vojnici ovde imaju nedvosmislene, nimalo izmenjene niti stilizovane, već copy-paste preuzete uniforme vojske jugo-srbije – celokupna oprema, od gaća i majica preko čizama do opasača, pantalona i košulja je oprema vojske jugo-srbije. spavaona u kojoj se glavni junak 'džoni' budi, kasarna iz koje polazi, pa i u poklič za buđenje 'USTAJ, VOJSKO!' kojim počinje film – sve su to detalji koji se, povremeno, jave u košmarima svakog onog ko je ikada služio regularno (a ne u civilstvu) vojsku jugo-srbije! naravno, i puške iz kojih ubijaju nedužne (?) zarobljenike takođe su nepogrešivi kalšnjikovi vojske jugo-srbije.
prema tome, to o 'opštoj, univerzalnoj priči' je žvaka za retarde.
svakome ko ima više od 3 vijuge u glavi – dakle, dovoljno da ne kenja po avliji – jasno je da je ovo priča o srpskim zločinima nad nesrbima.
Režija: Srđan Dragojević Scenario: Dušan Kovačević
Kada je u julu 2007. godine objavljeno da Srđan Dragojević konačno započinje sa dugo najavljivanim snimanjem filma po drami Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu, i to u tandemu sa samim autorom kao scenaristom, ova vest je dočekana sa oduševljenjеm kod svih domaćih ljubitelja filma. Utisak je pojačan najavom da se radi o grandioznoj ratnoj melodrami iz Prvog svetskog rata, najtragičnijeg i najslavnijeg perioda nacionalne istorije, o najskupljem i produkcijski najambicioznijem srpskom filmu koji će biti sniman pod pokroviteljstvom vlada Srbije i Republike Srpske kao projekat od nacionalnog značaja. Ukratko, da se radi o filmu koji će, kako su producenti i autori najavljivali, Srbija voleti i kojim će se ponositi.
Posle svega navedenog većina filmofila bila je uverena da krajnji rezultat može biti samo vrhunski. Optimizam su temeljili pre svega na imenima autorskog tandema i njihovom minulom radu u vidu kultnih filmskih ostvarenja koje su oni pojedinačno potpisali.
Srđanovi fanovi su u Aždahi prepoznali idealnu priliku za veliki povratak pravog Dragojevića, čoveka koji je režirao film kakav je Lepa Sela Lepo Gore, jer su smatrali pogrešnim mišljenje njegovih kritičara da je on ovim filmom dostigao kreativni vrhunac a da je smećem kakvo su bili Anđeli 2 dotakao samo dno sa kojeg će teško isplivati. Za ovo uverenje imali su pokriće i u izjavama samog Dragojevića koje je godinama davao medijima govoreći da mu je najveća želja da mu se omogući realizacija Georgija i da su nastavci Anđela snimani isključivo radi prikupljanja novca za ovaj film. Zato su njegovi poštovaoci govorili: - Samo obezbedite Srđanu uslove koje traži i najtalentovaniji srpski reditelj koji se pojavio u poslednjih dvadeset godina će vam pokazati da još uvek nije snimio svoj najbolji film.
Svi su takođe bili nestrpljivi da vide Milutina Miloševića i Natašu Janjić koji su najavljeni u glavnim ulogama kao buduće regionalne filmske zvezde jer je Dragojević do sada bio nepogrešiv kod izbora novih glumaca za svoje filmove.
Isto toliko poverenja ulivalo je i ime Dušana Kovačevića. Čovek koji važi za najvećeg savremenog srpskog dramskog pisca, svojim tekstovima je maestralno prikazao mentalitet srpskog naroda, sve njegove vrline i mane, razobličio njegove političke zablude i bolno tačno predvideo nesreće koje će ga snaći, a filmovi snimljeni po njegovim scenarijima bili su sa oduševljenjem primljeni kod publike i doživeli veliku popularnost i gledanost.
Sama tema filma, zasnovana na životnoj drami troje junaka usred velikog rata i najveće golgote srpskog naroda, upravo je materijal kao stvoren za ovu dvojicu autora, teren na kome se oni odlično snalaze i izvor inspiracije koji je od njih obećavao najbolje. Zato se s pravom od Aždahe očekivalo nešto veliko.
U manjem broju bili su skeptici-oni koji su sumnjali da Dragojević još uvek ima potencijala za vrhunska ostvarenja i koji su govorili da je i Kovačević dugo van forme. Svi oni koji su znali koji događaj predstavlja okosnicu Kovačevićeve drame, pa samim tim i filma, i kojima je poznata Dragojevićeva ideološko poltička agenda, a koje se godinama unazad kao po direktivi u svojim filmovima drže gotovo svi srpski reditelji, nisu imali iluzije da će Srbija dobiti još jedan veliki film o srpskom stradanju u Prvom svetskom ratu poput kultnog Marša na Drinu. Ni pompezne najave o najskupljem i produkcijski najimpresivnijem domaćem filmu ništa nisu značile onima koji su upoznati sa hohštaplerskim poslovanjem i amaterizmom u radu u domaćoj kinematografiji.
Na kraju se na žalost ispostavilo da su ovi drugi bili u pravu, ali da čak ni oni nisu mogli da naslute da će Aždaha tako žestoko podbaciti na čisto umetničkom planu niti da pretpostave da jedan film može na tako perfidan način da bude iskorišćen za najprljaviju političku propagandu.
Dakle, šta su Dragojević i najbliži mu saradnici želeli da postignu ovim filmom, na koji način su to pokušali da izvedu i zašto su u tome bili neuspešni.
Centralni motiv ovog ostvarenja i događaj koji direktno određuje sudbinu glavnih junaka, jeste žrtovanje invalida iz balkanskih ratova njihovom mobilizacijom u Cersku bitku po naređenju Vrhovne komande srpske vojske. Kako nam kaže Kovačević, vojnicima prvog poziva iz jednog mačvanskog sela koji vode Cersku bitku, javljeno je da njihove komšije, invalidi iz balkanskih ratova, koriste njihovo odsustvo da se udvaraju njihovim ženama. Vojnici zato napišu peticiju Vrhovnoj komandi kojom zaprete da će masovno dezertirati ukoliko se invalidi iz njihovog sela nasilno ne mobilišu i dovedu na front.
Za ovaj događaj za koji nam na početku filma stoji objašnjenje da je reč o istinitoj priči, ne postoji nikakav relevantan dokaz u istoriografskoj dokumentaciji. Verodostojnost mu se zasniva jedino na rečima Dušana Kovačevića - Pričao mi deda.
Da ne govorimo o tome da je nemoguće da nešto ovako ostane nepoznato istoričarima, ili da se pak ovakav događaj sakrije od srpskih neprijatelja koji bi ga sa zadovoljstvom eksploatisali u propagandne svrhe.
Ono što je posebno žalosno i nisko, pogotovu jer je sam Dušan Kovačević rođen u selu blizu Šapca, jeste to što ovakvim potezom autora srpska Mačva u Prvom svetskom ratu postaje simbol izdaje i nemorala srpskih seljaka čime se potpuno sakriva i u drugi plan stavlja opšte poznata činjenica da je upravo Mačva simbol stravičnih zločina i pokolja Austrougarske vojske nad civilnim stvanovništvom koji su se u njoj odigravali u najvećoj meri baš posle Cerske bitke i za koje su strani ratni izveštači iz tog perioda pisali da su retko zabeleženi u istoriji evropskih ratova.
Ali kao što znamo, priča o srpskim žrtvama je tabu tema za naše filmske umetnike.
Dragojeviću je, međutim, ova neproverena priča o žrtvovanju invalida poslužila kao temelj na kome će sazidati piramidu sastavljenu od laži, falsifikovanja i izvrtanja istorijskih činjenica, zlonamerne revizije srpske borbe u Prvom svetskom ratu, od mržnje i podsmevanja srpskoj tradiciji i srpskom narodu u celini. A sve ovo sa ciljem da bi se Srbima na uglavnom vrlo direktan i u manjoj meri indirektan način, stavilo do znanja da su zli, glupi, ružni, fizički i moralno deformisani ratoborni divljaci koji su sami krivi za sve svoje nesreće zbog urođene autodestruktivnosti i ludosti, da su sve ratove sami izazvali i da su samim tim zaslužili sve tragedije koje su ih zadesile.
U filmu nije manje značajna ni epizoda sa Gavrilom Principom kojom se poručuje da je Srbija napala Austrougarsku, tako izazvala rat i sama skrivila sopstvenu propast.
Iz istorije se svojevremeno dobijao kec ako niste znali razliku između povoda i uzroka za početak Prvog svetskog rata i da je Principov hitac samo ubrzao njegov neminovan početak jer se Austrija već uveliko pripremala da napadne Srbiju zbog čega je početkom leta 1914. na njenoj granici stacionirala 250000 vojnika što je bilo zvanično predstavljeno kao vojna vežba.
Zvanična Srbija nije imala nikakve veze sa atentatom koji je bio ideja Mlade Bosne. Ni Crna ruka nije dala odobrenje za njegovo izvršenje, već su pojedini njeni članovi samoinicijativno naoružali atentatore i omogućili im prelazak u Bosnu, jer su pogrešno procenili da bi se ubistvom militariste Ferdinanda sprečio rat.
Apis je bio svestan kakvo stradanje očekuje Srbiju ako izmučena balkanskim ratovima i vojno nepripremljena uđe u sukob sa jednom takvom silom, pa je zato poslao svoje ljude za atentatorima da ih spreče, ali je bilo kasno.
Teorija po kojoj Srbi svesno srljaju u propast i sami biraju rat kako nam autori poručuju ovim filmom, pada u vodu i ako se prisetimo da je austrougarski ultimatum napisan tako da ga nijedna suverena država ne bi mogla prihvatiti (na koji nas ultimatum iz nedavne prošlosti to podseća?), a naročito zato što je Srbija, koliko god njegovi uslovi bili ponižavajući, odbila da prihvati samo jednu tačku i to tek onda kada je dobila garancije da će Rusija zbog nje ući u rat. Dakle, bar u ovom slučaju, priča o srpskoj autodestruktivnosti i mazohizmu je laž.
Umesto da Dragojeviću istorijski okvir u koji je postavljena radnja drame bude inspiracija da kroz životnu priču i tragičnu sudbinu glavnih junaka prikaže stradanje sopstvenog naroda u ratu i na taj način pošalje univerzalne humanističke poruke, kao što bi to uradio svaki reditelj koji poseduje kreativnu snagu i integritet, Srđan bira drugi put. A on je lakši, bezbolniji i za njega isplativiji u svakom smislu. Jer kakva je hrabrost snimiti ovakav film u vreme kada je pljuvanje po Srbima odavno postalo mejnstrim.
U masi tragača za zlom u Srbima koji su se na ulazna vrata Ministarstva kulture i Euroimaža nagurali poput srpske sirotinje na otvaranju nekog megamarketa, Dragojević podseća na čoveka koji je kasno obavešten da se dele televizori po promotivnoj ceni, pa stiže na kraj reda i na silu se probija napred gurajući sve pred sobom uz povike: - E pa ne može to tako, hoću i ja malo da pljunem po Srbima i srpskoj istoriji i tradiciji, hoću i ja malo da preispitam zlo u nama, pa ja sam najbolji i najprovokativniji savremeni srpski reditelj, ko će ako neću ja, od mene se to najviše očekuje. Nije tačno da sam to mogao da uradim i ranije ali nisam imao hrabrosti, nego mi nisu dali pare da mogu da snimim ovakav film. Ja sam to uvek intimno u sebi duboko želeo, samo se nisu stekli uslovi. Nepravedno su me optužili da su Lepa Sela prosrpski film kojim sam opravdavao srpsko učešće u ratu u Bosni, a da sam u Ranama kritikovao samo režim i to kroz karikature i bezazlene stripovske metafore a ne direktno, a da narod i srpsku istoriju nisam ni dotakao. Lažno sam oklevetan i to breme nosim i dalje. Samo mi dajte pare pa ćete videti šta ja tek mogu da isporučim i kako boli kad ja udarim. Videćete, opaliću po nečemu po čemu niko pre mene nije smeo, biće sve direktno u glavu, bez uvijanja jer stoka jedino tako može da shvati, a nešto ću da zamotam u simboliku tek da pokažem koliko sam pametan.
Pošto smo dakle, rekli šta su autori želeli da postignu ovim filmom i zašto, da vidimo sad na koji način su to pokušali da ostvare.
Dragojević svoje poruke saopštava na dva načina. Prve su toliko direktne da bodu i oči i uši.
Da li zato što nije bio u stanju da ih suptilnije plasira i provuče kroz sam rediteljski postupak, ili je pak želeo da se osigura da ga ne optuže da ponovo nije imao dovoljno hrabrosti za otvorenu kritiku i tako se preporuči Euroimažu za svoje buduće filmove, (sledeći njegov projekat za temu će imati beogradsku gej paradu), ili je jednostavno hteo da nam se obrati u svom dobro poznatom stilu kojim je odgovarao svima onima koji su kritikovali nastavke Anđela. Izgleda da je bilo od svega po malo.
Da pogledamo prvo kako su Srbi prikazani u ovom filmu. Kakvi su fizički, a kakvi po karakteru.
Svi oni koji su optuživali Emira Kusturicu da u svojim filmovima Srbe prikazuje kao Cigane, morali bi da mu se izvine posle odgledane Aždahe jer Dragojevićevi Srbi izgledaju kao Turci. Glavnog glumca Milutina Miloševića koji tumači Gavrila kao da su šminkeri potopili u imalin, a sličan prizor je i njegova supruga Jelena u tumačenju tamnopute Milene Predić koju je Dragojević odabrao da nam pokaže kako on vidi i doživljava tipičnu srpsku ženu iz naroda - seljanku i domaćicu. Jelenin lik uveden je u film samo iz ovog razloga, jer ga u pozorišnoj predstavi nema. A ostale tri seljanke koje se pojavljuju u filmu izgledaju kao da su pobegle iz cirkusa.
Njihova suprotnost je Katarina, lepa, zgodna, crvenokosa i aristokratski bela koja već samim svojim izgledom pokazuje da ne pripada Srbima i njihovom svetu.
I svi ostali glumci koji predstavljaju stanovnike srpskog sela u kojem se odvija najveći deo radnje očigledno su birani po kriterijumu - što ružniji, deblji, nezgrapniji, smešniji - to bolji za film. Srđanovi Srbi više podsećaju na karikature iz nekih humorističkih stripova nego na ljudske osobe; izgledaju kao da su pokupljeni sa otpada.
Ovakav izbor bi se mogao opravdati kada bi takav izgled bio neophodan zbog nekih gegova ili komičnih situacija, ali toga u ovom filmu nema, pa je jasno šta je u ovom slučaju bio jedini rediteljev motiv.
Živopisnu ekipu tipičnih Srba upotpunjuju i mutavac Žoja i jedan kepec.
Dragojeviću sve ovo nije bilo dovoljno pa je srpske seljake uz pomoć maskera pretvorio u kompletne nakaze što se posebno odnosi na invalide. Kladim se da je i sam masker Halid Redžebašić u jednom trenutku zastao i rekao: - Srđane, da nismo ipak preterali? - na šta mu je Dragojević sigurno odgovorio: - Ma samo ti pusti ruku, što gore - to bolje.
Iako bez brade i noževa u zubima, Dragojevićevi Srbi su groteskniji čak i od četnika iz Bulajićevih filmova. On Srbe u filmu prikazuje onako kakvim nas on vidi i onako kako nas preko medija percipira svetska javnost.
Dragojević je posebno surov prema invalidima. On nije imao nameru da njihova pojava kod gledalaca izazove sažaljenje, već gađenje. Pretvorio ih je u čudovišta. Setite se fotografija srpskih ranjenika i invalida iz tog perioda, da li su imalo ličili na kreature iz Srđanovog filma.
Ali naravno, da bi se zaokružila crna slika Srba po Srđanovom ukusu, nije bio dovoljan samo fizički izgled. Još gori utisak Srbi u filmu ostavljaju svojim ponašanjem i onim što govore. Osim što su nakazni i prljavi, oni su šverceri, psovači, pijanci, prosjaci i siledžije koji mlate svoje žene stolicama a invalide dave svinjskim crevima, ratoborni divljaci i zaostali primitivci koji prvo pucaju i biju pa tek onda razmišljaju, a njihove žene su brkate nakaze koje jedu cveće i kurvaju se sa invalidima dok su im muževi u ratu.
Uostalom, da se podsetimo nekih od replika koje ovo ilustruju, a u kojima se negativne srpske osobine posebno vezuju za seljake:
Katarinina tetka Katarini: - Sa seljacima ne treba imati posla osim na pijaci, a i tada što kraće. Katarina slika seoske krave i kaže Gavrilu: - Svaki put kad im krava umre, veruju da sam je ja ukrala i stavila u sliku. Katarina Đorđu: - Učini bar nešto da žene u ovoj selendri poštuju bar malo više od goveda.
Jelena Katarini kad ova obuče crninu zbog sahrane: -Sada i ti smrdiš kao svi mi. Kada Baća polazi u rat, kaže ženi: -Tuci decu kao da sam ja tu. Ima još: Kada šverceri donesu veliko ogledalo u selo, deda Aleksa kaže: -Kakvi smo, bolje da se i ne ogledamo.
Invalid Ninko savetuje siroče Vaneta: -Koji će ti kurac škola! Austrijski podnarednik Gavrilu: - Vi Srbi ste postali galantni, skoro kao Cigani Ciga švercer na samrti Gavrilu: - Znao sam da ćemo na kraju zbog vas Srba najebati. (Za ovu scenu kojom je apostrofirao navodnu diskriminaciju Roma u Srbiji, Srđan je sigurno dobio bonus od Euroimaža i ovacije domaćih NVO)
Major koga glumi Miki Krstović Đorđu: - Kada bi se Obilićeva zvezda davala za šverc, ovi tvoji invalidi bi svi bili odlikovani. Katarina tetki: - Ovdašnjim muškarcima je rat jedina svetinja. Znaju samo da prave decu i ginu.
Osim ovih direktnih i nedvosmislenih replika, tu su i rečenice koje više podsećaju na poslovice i mudre izreke kojima nam Dragojević i Kovačević prenose političke poruke kao da nam drže čas iz moralnopolitičke obuke u JNA, ali to čine banalnije nego što je to rađeno u partizanskim filmovima. Jer u Aždahi ove duboke misli i filozofske zaključke ne izgovaraju neki intelektualci ili diplomate, već prost svet - pijanci, seljaci, prosjaci, pa tako svako malo neko od njih ispali po neku drugosrbijansku parolu u stilu: -Mi smo zaslužili da živimo u mraku. Ja ne znam koji narod više psuje Sunce od nas. -Čemu može da se nada narod kome su obične psovke Bog, Sunce, lebac. -Srbi već sto godina tumaraju po mraku. -Svinje nikada ne mogu videti zvezde, celog života vide samo blato.
Tu je i monolog dezertera Baće dok ga vezuju na stub za streljanje o državi, vlastima, zemlji i žrtvovanju.
E sad, ova prva grupa poruka bila je pre svega verbalno saopštena i to za običnu raju i široki auditorijum. A „za posvećene intelektualce koji razmišljaju“, tu su sakrivene metafore uvijene u manje ili više otvorenu simboliku.
Pa da krenemo: Samo selo iz filma simbolizuje naravno Srbiju koja predstavlja skup ludaka, ubica i kriminalaca, primitivaca i naravno invalida koji su simbol moralnih i intelektualnih bogalja.
Pola filma dešava se u mraku - jer je i srpsko društvo u mraku.
Jedini koji se raduje početku rata sa Austrougarskom je slepac koga glumi Aca poštar.
Kada Gavrilo i Đorđe na kraju odlaze u rat i ostavljaju Katarinu, pokazuju da Srbi uvek između porodice i ljubavi sa jedne strane, i rata i mržnje sa druge, biraju uvek ovo drugo. Vojnici koji pišu peticiju Vrhovnoj komandi kojom je primoraju da pošalje invalide na front, pokazuju da Srbi koji započinju ratove sa sobom u propast vode i one koji ne žele da ratuju.
Jedna od najzanimljivijih scena je ona u kojoj nemački avion nadleće seoski vašar a pilot iza čijih se naočara krije sam Dragojević, počinje da maše seljacima i pozdravlja ih. A seljaci umesto da otpozdrave, ovaj „prijateljski gest dobronamernog i demokratskog Zapada shvataju na tipično srpski način, kao pretnju“ - poručuje nam Srđan i u skladu sa tim na njega i odgovaraju - pucnjavom. Nemac na to uzvraća bombama.
Eto takvi su Srbi, sugeriše nam reditelj, Zapad ih ponudi hlebom, a oni se na njega bacaju kamenjem. I posle im je đavo kriv kad dobiju po nosu.
To što se baš Dragojević našao u ulozi pilota koji baca bombe na Srbe nije slučajno, ovako nam on pokazuje svoj prezir prema divljacima ispod sebe kojima ne pripada i kojih se gnuša.
A sad da se pozabavimo glavnim likovima u filmu, odnosno onim šta oni i njihovi postupci simbolizuju.
Gavrilo je slika i prilika žestokog momka iz današnjeg vremena - mladi kriminalac(švercer), ludo hrabar, autodestruktivan i nepromišljen, bez ambicija i plana za sutra, i u ratu i u ljubavi beskompromisan i surov (poteže revolver da ubije Principa samo zato što nije platio prevoz njegovom skelom), usijana glava koja ne priznaje autoritet(Đorđa), nemoralan (povaljuje Đorđevu ženu), nezreo i neodlučan (prvo ostavi Katarinu pa joj se posle vrati), živi brzo i umire brzo. Takav kakav je teško može da izazove simpatije kod bilo koga, sem naravno kod tinejdžerki.
Njegova suprotnost je Đorđe žandar. Častan i pošten domaćin, dostojanstven i tolerantan, on ne mrzi čak ni kad ga žena prevari sa Gavrilom, on oprašta oboma i spreman je pre sebe da ubije nego da njima naudi. Đorđe u rat ne ide zbog nacionalizma i ubijanja, već iz patriotizma i dužnosti.
Kritičari su Đorđev lik opisivali kao modernog Banović Strahinju. On je čovek netipičan čak i za savremenu Srbiju. Možda nam baš zato i ne deluje uverljivo. Đorđe je čovek koji ni o čemu ne odlučuje i ni za šta se ne pita a izigrava autoritet. Svi oko njega rade šta žele a on samo pomatra i sa tim se miri - Katarina ga vara sa Gavrilom, Gavrilo mu spava sa ženom i švercuje ispred nosa, a Đorđe sve to toleriše i oprašta. Njegove pretnje mladim ljubavnicima ne zvuče ozbiljno i ubedljivo - Gavrilo ih se ne plaši a Katarina se na njih ne obazire. On cvili kao kuče i moli Katarinu da mu se vrati. On je pre lik za žaljenje nego za divljenje. Đorđe je gnjecav, popustljiv, neodlučan i patetičan i više podseća na Koštunicu nego na Banović Strahinju (nije onda ni čudo što je i tadašnji premijer dao pare za ovaj film).
Međutim, iako je Đorđe potpuno različit od svojih komšija - primitivaca i siledžija ogrezlih u mržnji, koji ovde treba da predstavljaju tipične Srbe, on je čak i za Dragojevićev ukus previše svilen. Zato i nije glavni junak ovog filma. Dragojevićev heroj preko koga on iznosi svoje političke stavove je naravno Katarina.
Od sporednog lika zaljubljene porodične žene iz originalne drame, Dragojević je stvorio feministkinju i ekstremnu antiratnu aktivistkinju po uzoru na članicu neke nevladine organizacije iz 21. veka. (U sceni gde brani invalida koga glumi Bole iz Crnog Gruje od komšija koji ga tuku, ona čak pokazuje da u pravom duhu građanske inicijative brine i za osobe sa posebnim potrebama). Katarina je slikarka iz Beograda, emancipovana umetnica i intelektualka, simbol građanske i evropske Srbije. Ona se potpuno razlikuje od srpske žene kakvom je Dragojević vidi i doživljava. Zato je i izabrao crvenokosu beloputu hrvatsku glumicu Janjićku, a njen kontrast je mala, neugledna i tamnoputa Gavrilova žena Jelena.
Oni koji su pratili ovaj projekat znaju da je audicija za glavnu žensku ulogu trajala vrlo dugo dok Dragojević konačno nije pronašao idealnu suprotnost prosečnoj srpskoj ženi - Zagrepčanku Natašu Janjić. Na opšte iznenađenje, jer su se ljudi pitali zar je moguće da Srđan nije mogao da nađe srpsku glumicu za ulogu Beograđanke Katarine nego je morao da za nju dovodi devojku iz Zagreba. OK, nemamo mi bogzna kako dobre glumice, ali ni Janjićka nije Meril Strip samo zato što je bleda i crvenokosa pa da poverujemo da je odabrana isključivo zbog glumačkih kvaliteta. Ali posle odgledanog filma bilo je jasno zbog čega je izabrana baš ona.
Gavrilova Jelena sa druge strane, podseća na ćerku brkate babe iz Čuda Neviđenog koja puši, pije, spletkari i kune a Savinu Geršak odmerava komentarima: - E što nijesam muško. Jelena se u filmu pojavljuje kao neki usud, crna vrana koja nagoveštava nesreću, večito namrgođena. Ona je sušta suprotnost Katarini, ne samo po izgledu, već i po ponašanju. Dok je Katarina predstavljena kao žena koja se bori za porodicu i želi dete, Jelena ne haje ni za muža niti za njegovo dete koje nosi (iscrpljuje se najtežim poslovima po kući).
U želji da nam po svaku cenu istakne koliko se Katarina razlikuje od Srba u filmu, Dragojević ide u drugu krajnost. Tako Katarina, osim što deluje anahrono, u pojedinim scenama izgleda i komično. Tu pre svega mislim na scene u kojima se šeta po selu u donjem vešu. Srđan hoće da nam pokaže kako su Srbi koji se tome čude primitivni i zaostali. Izgleda da mu je teško da shvati da bi i danas ženu koja bi se tako prošetala bilo kojom svetskom metropolom, svi smatrali ludom a ne emancipovanom.
Najapsurdnije u vezi sa njenim likom je Dragojevićevo insistiranje da nam pokaže koliko se Katarina kao intelektualka sa početka 20. veka razlikuje od tadašnjeg srpskog društva, a upravo ona sama je sušta suprotnost srpskim intelektualkama tog vremena. Jer iako su bile protivnice rata i smatrale decu i porodicu najvećim svetinjama kao i Katarina u filmu, srpske intelektualke u Prvom svetskom ratu su se solidarisale sa svojim narodom, uložile sve svoje sposobnosti da bi mu pomogle i sa njim su delile istu tragičnu sudbinu. Mnoge od njih su za taj prljavi, pokvareni i lopovski narod kakvim nam ga Dragojević prikazuje, žrtvovale i svoj život kao što je to učinila Nadežda Petrović, koja je kao dobrovoljna bolničarka umrla od tifusa a koja je bila slikarka baš kao i Katarina u filmu.
Iako Dragojević kroz ceo film favorizuje Katarinu i sugeriše da je ona pravi junak sa kojim gledaoci treba da se poistovete, njen lik je teško voleti i razumeti. Katarina je ohola, nadmena i cinična, u filmu pokazuje prezir prema selu i seljacima i svom narodu uopšte (podsmeva se njihovim običajima i sujeverju, objašnjava seljacima da se cveće ne jede..), nepoštena je i neiskrena u ljubavi, voli Gavrila ali se udaje za Đorđa, a zatim ga vara sa Gavrilom sa kojim ostaje trudna.
Dragojevićevom pokušaju da sa Katarinom saosećamo i da je razumemo, još više odmaže poslednja scena u kojoj ona poput neke žene u crnom tuče leševe muža i ljubavnika, jer nam ovaj prizor izaziva jedino gađenje.
Da posvetimo pažnju i sporednim likovima koji su iako epizodni, podjednako u funkciji ideološko političke matrice autora Aždahe, uvijene u oblandu kvazi antiratnog filma.
Tu je pre svih, ludi i krvožedni kapetan Tasić u tumačenju Branislava Lečića.
Ovaj psihopata i okoreli militarista treba da simbolizuje srpske generale - srpsku vojsku uopšte, ali isto tako i nacionalne vođe koji zbog svoje ludosti i ambicija guraju narod u rat i propast. Istovremeno je i karikatura srpskog oficira jer njegov govor vojnicima pred borbu zvuči kao iz Slobinih dnevnika iz ratnog vremena.
Ono što je posebno jadno je to što je za ovu priliku ukraden a zatim iskarikiran čuveni govor legendarnog komandanta prve čete Četrdesetog pešadijskog puka, kapetana Luke Đuraškovića, vojnicima u Pomoreki u Sloveniji koji su 1940. godine tu očekivali napad fašističke Italije na Kraljevinu SHS.
Ali i pored svog ludila Tasić je, podseća nas Dragojević, čovek koji ceni tradicionalne srpske vrednosti. Iako je primoran da strelja svog vojnika Baću koji je dezertirao zbog glasina da mu kod kuće komšija invalid spopada ženu, Tasić deli iste zatucane stavove sa njim - kada mu na pitanje da li je bar ubio komšiju, Baća odgovori da nije stigao jer su ga uhapsili ispred sela, Tasić razočarano promrmlja: - Šteta.
A crnu sliku komandanata srpske vojske zaokružuje major u liku Mikija Krstovića sa sprženim licem poput negativaca iz Zagorovih stripova koji se raduje početku rata rečima: - Pred nama je slavno doba!
I Crkva naravno dobija svoju porciju blata od Srđana i to preko seoskog popa (Dragan Nikolić) ubačenog u film samo u tu svrhu. Seoski sveštenik se zajebava na sahrani, i puca na vašaru u nemački avion pri čemu hicem prelomi krst sopstvene crkve. Dragojevićev pop je iskarikiran i pojednostavljen do apsurda poput karikatura popova iz žute štampe a samim tim je miljama daleko od inteligentne i originalne pa samim tim i delotvorne kritike licemerja, lopovluka i nemorala pojedinih predstavnika SPC kao što je to na primer svojevremeno maestralno izveo Živko Nikolić kroz lik legendarnog Makarija Čudotvorca.
A Sveti Georgije u Srđanovom filmu se iz sveca zaštitnika vojnika, ranjenika i bolesnika pretvara u zlo božanstvo koje se Srbima prikazuje u vidu crnih oblaka i koje im uvek najavljuje i donosi nesreću, tako što razbija ogledalo na početku filma a na kraju presuđuje da zlo nije u Austrougarskoj imperiji već u Srbima kada austrijsku granatu usmerava na srpskog oficira Tasića i ubija ga, što jedan od njegovih vojnika pozdravlja rečima: - Hvala ti, Sveti Georgije.
Sigurno najbitniji epizodni lik, a za ideju koju autorski tandem pokušava da nam proda ovim filmom podjednako važan kao i glavni junaci u filmu, je lik Gavrila Principa. Iako se u Aždahi pojavljuje svega nekoliko minuta, na neki način je glavni simbol Dragojevićeve i Kovačevićeve istine i presude Srbima, srpskom mentalitetu i istoriji. Jer u filmu je Princip smotani pubertetlija, ćoravi kvazi intelektualac koji je zbog ličnog kompleksa počinio bezumni čin ubistva austrougarskog prestolonaslednika i uveo ceo narod u propast, što naravno vodi zaključku da Srbi uvek sami izazivaju svoju nesreću, da su za to krivi uvek najluđi među njima koji to po pravilu rade zbog dokazivanja lične veličine i potpuno nepromišljeno, pa kad zbog toga narod žestoko nastrada, to je i zaslužio jer stvara i slavi takvu vrstu ljudi.
Međutim, oni na koje bi se jedino mogla odnositi ova kvalifikacija, a to su najviši predstavnici vlasti i političari, u filmu ostaju pošteđeni kritike autora i neobjašnjivo apstraktni. Jer za Dragojevića i Kovačevića uzrok srpske tragične istorije ne nalazi se u delovanju srpskih neprijatelja i pogrešnim političkim odlukama naših državnih vođa, već u zlu srpskog naroda i ludilu njegovih nacionalnih junaka.
Zanimljivo je osvrnuti se na to kako je u tih nekoliko kratkih sekvenci portretisan Principov lik i u kojoj meri je Dragojević banalizovao i jednodimenzionalno prikazao jednu tako kompleksnu i snažnu ličnost.
Čim Princip kroči na splav, mutavac Žoja predoseća nesreću i dodeljuje Principu nadimak Baksuz. Gavrilov brat, koga glumi savetnik potpredsednika Vlade za evropske dezintegracije i neodrživi razvoj, Božidara Đelića - Mile Tranzicija (nekad poznat i kao Zoran Cvijanović), Principa vuče za uvo kako i treba tretirati jednog bezobraznog derana poput njega - poručuje nam Dragojević.
Princip u filmu granicu prelazi sam kako bi Dragojević prikazao da je atentat delo ludog pojedinca.
Nema ni reči o tome da je on predstavljao organizovanu i široku akciju velikog broja srpskih đaka i studenata iz Bosne među kojima su bili i Hrvati i muslimani. Pravi Princip je pregazio granicu sa Čabrinovićem i Grabežom na Drini uz pomoć srpskih seljaka, a ne skelom preko Save.
Dragojevićev Princip je sitni prevarant koji izvrdava plaćanje prevoza Gavrilovoj braći.
Pravi Princip je danima pre atentata nastojao da izmiri sve svoje dugove pre polaska na put u Sarajevo jer je znao da se sa njega neće vratiti.
To što u filmu Princip nosi revolver sakriven u knjizi, osim što je izmišljotina, samo je način da se on prikaže kao lažni đak, navodni intelektualac kome je knjiga samo maska iza koje krije svoje pravo lice, a to je lice teroriste i fanatika.
Pravi Princip je sve do pristupanja ogranku Mlade Bosne-udruženju Smrt ili Život u Beogradu koje je trebalo da organizuje atentat, bio odličan i redovan učenik gimnazije. Među pripadnicima Mlade Bosne je bio poznat kao najbolji poznavalac književnosti. U Terezinskoj tamnici se žalio bečkom lekaru Papenhajmu, u vreme kada je već bio smrvljen tuberkulozom, da najviše pati zbog toga što ne može da čita i piše jer mu je to bilo zabranjeno: -Knjige za mene znače život.
Čudi me jedino da Dragojević kao diplomirani klinički psiholog nije pokušao da kroz svoj film za Principovo politički nekorektno i civilizacijski neprihvatljivo ponašanje ponudi objašnjenje u tome što je on od stranih pisaca najviše voleo da čita E.A.Poa i Oskara Vajlda, što je bio nizak i što nije imao devojku.
Princip u filmu nosi naočare - Dragojević nam na taj način poručuje da je on slepac jer samo slepac nije mogao da vidi šta će proizvesti atentat a u sve se uklapa i njegova replika da svinje ne vide zvezde jer stalno gledaju u blato.
U jednom od poslednjih razgovora sa Papenhajmom, Gavrilo Princip je rekao da se ne može osećati krivim za svetski sukob do koga je došlo posle atentata: -Svetski rat ne bi izostao, od toga sam nezavistan. Žrtava bi bilo svejedno. Ne kajem se, samo sam ubrzao kraj Austrije. Žao mi je vojvotkinje jer nju nisam hteo da ubijem... Nišanio sam Potjoreka ali zrno ne ide uvijek kuda čovjek želi..... Ja ne žalim sebe, ali sasvim sam utučen kad vidim moj narod kako strada.
Baš iz ovog razloga, da bi sprečio stradanje bosanskih seljaka koje su u toku istrage austrijske vlasti počele da vešaju i tuku u dvorištu zatvora kako bi izvršile pritisak na atentatore jer njihovim mučenjem ništa nisu mogli da saznaju, nagovorio je ostale drugove da sve priznaju. Kada su ih suočili, Princip im se obratio ovim rečima: - Priznajte sve, kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo društvu bili da se ne bi naudilo pravednicima.
Međutim, iako su svi ovi likovi i poruke ovako postavljeni i napisani isključivo sa ciljem da bi se progurala planirana politička agenda, taj pokušaj je ostao neuspešan, ne samo zato što su one ovako nevešto isporučene, već i zato što ovaj film podbacuje i na elementarnom umetničkom planu i u pogledu tehničke egzekucije. Za to krivicu snosi sam autorski tandem, a ponajviše naravno Dragojević.
Aždaha nije ni ubedljiva melodrama, a još manje je istorijski spektakl.
Kao prvo, ljubavni trougao koji formiraju glavni junaci deluje potpuno neuverljivo. Srđan greši što nam ne prikazuje razvoj emocija između njih, bilo da se radi o ljubavi, mržnji ili ljubomori, već se sve već desilo ranije što najčešće saznajemo iz njihovih razgovora u kojima prepričavaju ranije događaje, umesto da dramu proživljavamo zajedno sa njima u trenutku kada im se dešava. Za jedan od najtragičnijih događaja, smrt Đorđevog sina, saznajemo tek pred kraj filma. Dragojević je ovoga ipak svestan pa zbog toga toliko insistira na krupnim planovima u pokušaju da na silu stvori emocije između svojih junaka kojih nema: - Evo vidite izbliza, kako vole, kako pate, kako su ljubomorni, kako mrze!
Ali kao što to ne prepoznajemo u interakciji likova kroz njihove reči i postupke, tako to ne vidimo ni na njihovim licima. A krivicu za ovo Dragojević ne može da svaljuje samo na glavne glumce jer ih je on sam pogrešno odabrao i nije bio sposoban da iz njih dobije ono što mu je bilo potrebno za ovaj film.
Džaba onda što se Lazar Ristovski sasvim poistovetio sa likom koji tumači, kad njegov Đorđe ne ostvaruje uverljivu komunikaciju sa drugo dvoje glavnih protagonista pa tako ni sa samim gledaocima.
Milutin Milošević je samo maneken, dečko ima pojavu za slikanje i to je to.
Nataša Janjić jeste solidna i lepa glumica ali to nije dovoljno za ovu ulogu, jer ona ne uspeva da nam dočara da je njena Katarina fatalna žena oko koje su se zakrvili Gavrilo i Đorđe. Janjićka deluje hladno i racionalno a ne impulsivno i strastveno. Čak izostaju i scene seksa u kojima bi se ta strast i ljubav mogle naglasiti. Imamo onu kratku sekvencu u senu snimljenu u mraku iz ćoška prema kojoj čak i kvazi erotske scene između Gloga i Branke Katić iz Ubistva sa predumišljajem deluju strasnije i uverljivije.
Glavne junake Aždahe je teško razumeti, a još teže voleti ih. I kao što smo bili ravnodušni prema njihovim ljubavnim i drugim životnim problemima, tako smo ravnodušni i prema njihovoj smrti na kraju filma.
Za razliku od junaka u Lepim Selima koji su nam zahvaljujući ubedljivo kreiranom bekgraundu datom kroz flešbekove - uverljivi. To su likovi do kojih nam je stalo jer opasnost u kojoj se nalaze proživljavamo zajedno sa njima, doživljavamo intenzivno sve što im se dešava u tunelu i žalimo za njima kada umiru. Osim toga, u Aždahi čija se radnja sastoji od nepreglednog niza nesreća i tragičnih događaja, u mračnom okruženju punom bede i jada (Gavrilo ostaje bez ruke, Đorđu je umrlo dete, selo je puno bogalja i nakaza), kako uopšte na kraju može biti kulminacije ili bilo kakve emotivne reakcije poput sažaljenja ili šoka kod gledalaca prilikom pogibije glavnih junaka ili invalida. Pa baš scena pogibije invalida u jurišu izaziva sasvim suprotnu reakciju od one koju je Dragojević očekivao. Umesto da bude potresna i izazove kod nas žaljenje prema njihovom stradanju i mržnju prema onima koji su ih poslali u smrt, ona deluje patetično, predvidljivo i krajnje neuverljivo. Osim toga, iz života koji su invalidi vodili u selu zaključujemo da tu pravog života i nije bilo i da im smrt u stvari donosi spasenje što sigurno nije bila namera reditelja.
Ni ostali glumci, u epizodnim ulogama, nisu ništa ubedljiviji. Lečić svojim preglumljivanjem uspeva jedino da bude komičan. Bez ikakve zajebancije, ali klinac Predrag Vasić koji glumi Vaneta siroče je najbolji u filmu.
Sve gore navedene mane Aždahe su još vidljivije zbog loše postavljene strukture filma, nekonzistentne naracije i neujednačenog tempa.
Radnja je isprekidana, cela priča nam deluje razvučeno i konfuzno, pojedine sekvence kao da su ubačene na pogrešno mesto u filmu a neke deluju nedovršeno kao da je neki nosač kablova iz ekipe završio film umesto montažera Petra Markovića i reditelja.
Ovo je sigurno bilo poprilično iznenađenje od Dragojevića čiji su raniji filmovi bili odličan primer kako se vešto vodi priča i drži pažnja gledaocima sa istim intenzitetom od početka do kraja. Očigledno Srđan nije bio u stanju da bez primene takvog rediteljskog postupka sastavljenog iz kratkih fragmenata i kombinovanja prošlosti i sadašnjosti, uspešno vodi priču ovog obima i dužine.
Ovaj film nema ni obeležja ratnog spektakla jer ovde nećete videti čak ni samu Cersku bitku, nema totala niti masovki - sve što se vidi je malo puškaranja, nekoliko eksplozija i jedan smandrljani juriš u sloumoušnu.
O scenama artiljerijske borbe i topovskim kanonadama poput onih iz Marša na Drinu, nema ni govora.
Ali čak i da je planirano da milioni evra koje su producenti dobili budu iskorišćeni za snimanje takvih scena i da je Dragojević umeo da ih snimi, one bi u njegovom filmu sigurno izostale. Jer njegova verzija srpske borbe u Prvom svetskom ratu upravo je onakva kakvom je prikazao u svom filmu - srpski vojnici zapravo i nisu vodili prave bitke protiv Austrougarske vojske niti uz ogromne žrtve porazili najmoćniju vojnu silu tog vremena, oni su se na frontu ubijali međusobno dok su im njihove komšije, ratni invalidi iz prethodnog rata, spopadali žene, bavili se švercom i mačevali se štakama na seoskim vašarima.
U filmu nema ni humora koji je bio zaštitni znak svih Dragojevićevih filmova. U stvari, da budemo pošteni ipak ima ali nenamernog, a za to su zaslužni savetnik potpredsednika Vlade za evropske dezintegracije i neodrživi razvoj, Zoran Cvijanović i Boris Milivojević u ulogama Mileta Tranzicije i Boleta iz Crnog Gruje.
Ne znam koliko je Mile svojim savetima bio u stanju da pomogne ministru Đeliću i u kojoj meri je doprineo dobijanju „belog šengena“, ali je nesumnjivo da se Miletova intenzivna saradnja sa Božom blagotvorno odrazila na obogaćivanje njegovog komičarskog talenta.
Čak i one retke stvari koje su u ovom filmu urađene pozitivno sa tehničkog aspekta, ne dolaze do izražaja usled loših rediteljskih rešenja. Jer šta vredi sjajna fotografija Dušana Joksimovića kada se pola filma događa u mraku, a jedino osvetljenje je izgleda bio onaj fenjer koji nosi mali Vane.
I koja je korist od izvanredne scenografije Miljena Kreke Kljakovića ako se selo koje je izgradio nijednom ne vidi u totalu, a ni bojište nije dovoljno iskorišćeno.
Ton u Aždahi je loše odrađen kao što smo već navikli u domaćem filmu, ali i pored toga nećete propustiti mnogo da čujete pošto se junaci filma sve vreme deru - psuju, prete, kunu, jer takvi su eto Srbi.
U Aždahi ima materijala i za one gledaoce koji po filmovima love filmske greške iliti goofs. Počev od pogrešnih oznaka na uniformama, kaubojskih opasača na srpskim oficirima, revolverima i puškama koje u srpskoj vojsci nikada nisu korišćeni ili su u upotrebi bili godinama posle rata, (Đorđev revolver napravljen tek 70ih godina), tada nepostojećih modela automobila i nemačkog aviona, pa sve do juriša vojnika sa bajonetima sa kojih nisu skinute kanije.
Ali najveći propust i istorijska netačnost koja se teško može pravdati umetničkom slobodom, jeste prikaz Cerske bitke kao frontovske borbe u rovovima.
Ovde se ne radi o malom i nebitnom okršaju u nekom budžaku pa da je nepoznato kako se ona odvijala i da je potpuno nebitno na koji način će biti prikazana, već o jednoj od najčuvenijih i najvećih bitaka koje je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu i prvoj pobedi saveznika uopšte koja se zbog briljantne strategije srpskih generala i hrabrosti i disciplini vojnika, izučavala na najpoznatijim svetskim vojnim akademijama.
Cerska bitka je bila manevarskog karaktera što podrazumeva da su jedinice stalno bile u pokretu tako da su položaji bili privremeni a ne stalni i utvrđeni, pa samim tim nije bila moguća klasična fortifikacija sa izgrađenim sistemom rovova kao recimo na Zapadnom frontu kao što je u filmu predstavljeno, već samo pomoćnih, improvizovanih zaklona koji su mogli da se naprave na brzinu.
Zamislite američki film o Alamu gde Teksašani dočekuju Meksikance na otvorenom, umesto u svom legendarnom utvrđenju.
Naravno da bi bilo nepravedno svu odgovornost za ovaj promašaj svaliti samo na reditelja jer tu je i drugi član autorskog tandema. Stručnjak za srpski mentalitet i Srbe uopšte - Dušan Kovačević. On je svojim ranijim scenarijima vešto uspevao da spoji kritiku srpskog društva sa prikazom njegovih pozitivnih strana. On je na naše negativne osobine ukazivao dobronamerno, sa stilom i duhovito. Zato su njegovi tekstovi bili tako dobro prihvaćeni u narodu a filmovi po tim scenarijima postali kultni. Smejali smo se njegovim likovima i samim tim našim manama, predrasudama i glupostima jer smo sebe prepoznavali u njima, a Kovačevićeva kritika nije sadržala zlu nameru niti imala cilj da nas uvredi. Sasvim suprotno od onoga što nam je predstavio ovim filmom. A to su mržnja, osuda i jeftino politikantsko propovedanje u stilu najgorih domaćih stranačkih portparola.
Ono što je ranije bilo sakriveno iza originalnih metafora i inteligentno konstruisane simbolike (setimo se Maratonaca, Pantelije - Tita i njegovih naslednika - političkih lidera koji po njegovoj smrti započinju rat do istrebljenja da bi zauzeli njegovo mesto), u Aždahi je isporučeno surovo i primitivno poput pljuvačke pravo u lice.
Oni koji bi pokušali da opravdaju Kovačevića reći će: - Pa ne može Kovačević da bude odgovoran zbog toga što je Dragojeić likovima iz drame dao drugačiju dimenziju od originalne, što su neki likovi čak i dodati kao i zbog toga što je reditelj menjao, pogrešno i zlonamerno interpretirao originalni tekst. Ali u tom slučaju Kovačević je mogao da se ogradi od filma, a on ne samo da to nije uradio već ga je žestoko branio od brojnih kritičara. Ali sa velikom kintom koja je bila u igri potpuno je razumljivo ovakvo njegovo izdanje. Osim toga, bilo je iluzorno očekivati od njega da prihvati kritike da je Aždaha dokaz da je najbolji savremeni domaći dramski pisac iscrpeo svoj kreativni kapacitet a naročito ono što je za sve bilo najveće iznenađenje - da je postao politički korektan.
Za razliku od ranijih filmova koje su potpisali Kovačević i Dragojević, Aždaha ne samo da neće postati kultni srpski film, već neće ni ostati zapamćena, niti će biti rado ponovo gledana. Ovaj film je krajnje naporno i mučno gledalačko iskustvo i može se ponovo gledati jedino radi eventualnog iščitavanja nekih političkih poruka koje prvi put možda niste zapazili.
Da ne zaboravimo ni priče o aferama i finansijskim malverzacijama koje su pratile Aždahu čime papazjanija koju ovaj film predstavlja postaje kompletna.
Pre nego što je snimanje i počelo, čaršija se već zabavljala izveštajima insajdera da je Sergej Trifunović, koji je trebalo da tumači Gavrila, ispao iz kombinacije za tu ulogu jer je Laza Ristovski uplašen da će mu ovaj svojim nastupom ,,ukrasti film“, uslovio svoje učešće u projektu (kao glumca i koproducenta), njegovim odlaskom.
Mnogo zanimljivija je, kao i uvek u Srbiji, ipak priča oko novca. Mediji su bili puni tekstova o mutnim radnjama autorske i producentske ekipe, zloupotrebi i proneveri državnog novca ili da se kulturno izrazimo - nenamenskom trošenju sredstava dodeljenim za snimanje, a posebna poslastica su bili intervjui sa glumcima i članovima ekipe poput Lečića, Dragana Nikolića i Kreke Kljakovića koji su se žalili na neisplaćene honorare, bedan tretman od strane producenata i amaterizam u radu.
Za ovo je najbolji primer ono što se desilo jednom od najboljih svetskih scenografa, Kreki Kljakoviću, koji je zbog neizmirenih obaveza i brojnih ispala od strane rukovodeće ekipe projekta napustio snimanje filma sa rečima: -Nikad više neću snimati u Srbiji.
Početna cena Aždahe bila je procenjena na oko 5 miliona evra koliko je autorska i producentska ekipa dobila od vlada Srbije i Republike Srpske. Međutim, Dragojeviću i njegovim ortacima ni to nije bilo dovoljno, pa su po završenom snimanju počeli da kukumavče po srpskim medijima da im treba bar još milionče i po da bi završili postprodukciju i da je Vlada dužna da im to obezbedi jer je Aždaha kako su već sto puta ponovili - filmski projekat od visokog nacionalnog interesa, tako da je konačna cena filma dostigla gotovo 7 miliona evra.
A kada je Aždaha konačno završena i kada se pojavila u bioskopima, i najvećem filmskom laiku bilo je očigledno da troškovi snimanja tog filma nikako nisu mogli iznositi 7 miliona evra. Producentska ekipa se pravdala skupom scenografijom na koju je navodno otišlo 2 miliona, a sam Kljaković ih je demantovao rekavši da njena cena ne prelazi 600000 evra. Vadili su se i na navodno složene masovke u scenama Cerske bitke i skupe pirotehničke efekte u njima iako mi ni u jednom kadru borbe nismo videli više od pedesetak smušenih statista u rovovima i nekoliko neuverljivih eksplozija.
Ostaje takođe neobjašnjivo zašto se moralo ići u Bugarsku da bi se tamo snimio Šabac 1914.-e, kao i samo dvadesetak sekundi scene Sarajevskog atentata koja izgleda kao pozorišni skeč snimljen u krupnom planu.
Filmski kritičari i dobri poznavaoci filmske produkcije pisali su da ovakav film ne može koštati više od 2,5 do 3 miliona evra. Uostalom, Čarlston Za Ognjenku koji je bio upola jeftiniji od zvanično objavljene cene Aždahe, izgledao je mnogo skuplje i raskošnije od Aždahe.
Novinski natpisi o masnim honorarima Ristovskog i autorskog dvojca koje su oni sebi odvojili od dodeljenih im sredsatva pre nego što je film i bio završen, pomogli su nam da naslutimo gde je završio veći deo tog novca.
Međutim, ako znamo kakva je ekipa bila umešana u ovaj projekat, a da su njegove glavne mecene bili Mlađan Dinkić i Mile Dodik, sve ovo je i bilo više nego očekivano.
A o tome na koji je način ovakav film proguran da bude zvanični srpski kandidat za Oskara, nema potrebe da ovde govorimo jer se ta priča već dovoljno provlačila po domaćim medijima.
Ali, bilo je i onih kojima se film svideo i koji su tvrdili da je u njemu realno prikazan srpski narod i da su njegovu istoriju autori zasluženo obojili najcrnjim bojama, a da su epizode sa invalidima i švercerima upravo paradigma srpskog učešća u Prvom svetskom ratu kao i prava metafora za srpske ratove devedesetih.
Ajde da pretpostavimo da je priča o mobilisanim invalidima istinita. Međutim, čak i da se tako nešto zaista desilo, moglo se raditi samo o izolovanom slučaju koji nikako ne može predstavljati sinonim za srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu i ulogu veterana balkanskih ratova u njemu, pa samim tim ni za srpski narod u celini kao što su Dragojević i Kovačević želeli da predstave. Jer, isto tako, mogao se ceo film snimiti o tome kako su se špekulanti i trgovci bogatili na narodnoj nesreći ili o tome kako su streljane na stotine dezertera, jer svega toga je naravno bilo.
Pitanje za autore Aždahe i samu publiku jeste: - Da li je to ono što treba da bude simbol srpskog učešća u Prvom svetskom ratu i da li je to ono po čemu treba da bude zapamćen kod gledalaca ovog filma (kako domaćih tako i stranih), ili pak po hrabroj borbi srpskog seljaka, humanom odnosu prema neprijateljskim zarobljenicima i ranjenicima, ali iznad svega po stravičnoj golgoti naroda koji nije imao izbora, po stradanju za koje nije bio kriv što autori ovim filmom imputiraju a koje nije moglo biti izbegnuto već jedino ublaženo drugačijim i pametnijim odlukama srpskog kralja i vlade.
Upravo je to ono što bi bilo realno i potpuno legitimno ispitivati filmom poput ovoga - da li se mudrijim odlukama državnog vrha mogao u većoj meri spasiti narod, da li su njegove ogromne žrtve obezvređene posleratnim političkim odlukama kralja i Vlade o formiranju Kraljevine SHS, i naravno pozabaviti se na ozbiljan a ne karikiran način, nebrigom i nehumanim odnosom države prema ratnim invalidima u posleratnom periodu. Tako su autori mogli poslati i aktuelnu poruku kroz paralelu sa savremenom srpskom istorijom i skorašnjim srpskim ratovima. Ali u optužnici koju su oni svojim filmom podigli protiv celog srpskog naroda, njih objektivna istraga nije zanimala. Oni su mu unapred presudili i proglasili ga isključivim krivcem za sopstvenu tragediju.
E sad, posle ovih redova neko će reći: -Pa šta ste vi očekivali, još jedan nacionalistički propagandni film u slavu rata i srpske vojske poput Marša na Drinu?
Na ovo pitanje lako je dati odrečne odgovore. Pre svega zato što vojevanju Srba u Prvom svetskom ratu nije potrebna odbrana u vidu filmske ili bilo kakve druge propagande. To je period srpske istorije koje se nisu usudili da dotaknu čak ni srpski neprijatelji znajući da se srpskoj vojsci koja je ovaj rat vodila ne može pripisati ništa zločinačko, nepravedno i nečasno. Ali kao što smo videli, Dragojević i Kovačević nisu takvog mišljenja.
Drugo, Marš na Drinu je pre svega primer izvanrednog antiratnog filma. Reditelj ovog kultnog ostvarenja, Žika Mitrović, nam kroz sudbine glavnih junaka – vojnika artiljerijske jedinice koji ovde simbolično predstavljaju celi srpski narod - ubedljivo i potresno prikazuje sav užas i tragediju rata. I što je podjednako važno, daje realan prikaz srpskog društva u ratnom okruženju tog doba. Niko od mobilisanih seljaka ne juriša sa oduševljenjem na front. Objavi rata kliču samo režimski novinari i gradska svetina koja vojnicima priređuje ispraćaje i pijanke. Da, film prikazuje kako srpski majori i oficiri lično predvode juriše i ginu sa svojim vojnicima i kako im prete vešanjem za krađu čizama neprijateljskih zarobljenika, ali isto tako je i prikazano kako neki od njih koriste svoj položaj za maltretiranje svojih potčinjenih, prikazani su i žigosani ratni profiteri i šverceri, videli smo i kako su političari i bogati trgovci izvlačili svoje sinove iz vojske i sklanjali ih daleko od fronta, prikazane su i gradske udovice koje flertuju sa vojnicima. Ali to nije centralni motiv filma, već je to stradanje naroda i heroizam njegovih vojnika.
Glavni junaci filma, seljaci koji čine artiljerijsku jedinicu, nisu bezlične figure veštački pretvorene u mitske i nestvarne heroje već obični ljudi iz naroda sa svojim karakterima i sopstvenim problemima sa kojima se možemo poistovetiti zbog čega su nam toliko uverljivi i životni i zbog čega nam je stalo do njih i njihovih sudbina. Kroz razgovore vojnika i legendarne replike koje izgovaraju junaci Mitrovićevog dela, autentično je prenet i narodni duh. U filmu imamo naravno i uzbudljive scene Kolubarske bitke, izvanredno izrežirane i snimljene masovke. Ovde ćete videti sve ono čega u Dragojevićevom filmu nema ni u naznakama.
Ali ako dakle, od Aždahe nismo očekivali nacionalističku propagandu, šta smo onda očekivali?
Pa jednostavno - očekivali smo umetnički snažan i ubedljiv antiratni film, bar toliko dobar kao Lepa Sela, a dobili smo upravo propagandu, samo usmerenu u drugom pravcu i to jeftinu, prljavu i amaterski serviranu.
Ali možda su Srbi zaista tako glupi kakvim su ih u svom filmu predstavili autori Aždahe, pa su pogrešno protumačili sve te njihove poruke i parole i nisu bili u stanju da shvate ono što su oni u stvari želeli da im kažu, a što su posle premijere ponavljali na svakoj konferenciji za štampu: - Glavni cilj našeg filma je da objasnimo Srbima da je rat loš.
??!!??!!!!!!???!!!?????
Neko će i pored svega reći: - Jeste li vi čuli za umetničku slobodu? Legitimno je pravo svakog reditelja da svojim filmom da sopstvenu umetničku viziju i interpretaciju nekog istorijskog perioda i događaja čak i ako ona u potpunosti odstupa od realnosti i istine.
OK, mogao je Dragojević da snimi i SF film podžanra alternativne istorije u kome Srbi napadom naše avijacije na Beč započinju Prvi svetski rat koji se završava trijumfom Centralnih sila uz minimalne gubitke na srpskoj strani, ali da ga plati sopstvenim novcem ili sredstvima prikupljenim od privatnih sponzora.
Ovde je problem što se film kojim se falsifikuje nacionalna istorija, skrnavi i omalovažava odbrambena borba srpskog naroda i njegove žrtve, a njegova tragedija zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe, finansira novcem upravo građana Srbije. Autori su čak i planirali da se premijera ovog filma održi na godišnjicu bitke na Ceru što im se srećom izjalovilo.
Jedino što posle odgledane Aždahe nije bilo iznenađenje za domaće gledaoce je to što je Vlada Srbije bila pokrovitelj ovog filma i što ga je proglasila za projekat od nacionalnog značaja. Jer kakva nam je država, takav je i ovaj film, kakva joj je nacionalna i kulturna politika, takav je i njen filmski projekat od nacionalnog interesa.
Jedina vrednost ovog ostvarenja je upravo to - što predstavlja autentično svedočanstvo u kakvom se mulju nalazi srpska država i njena kinematografija.
Srećom, zbog svih gore navedenih mana i propusta, autorima nije uspelo da ovim filmom urade ono što su želeli, pa je njihov pokušaj takozvanog beskompromisnog obračuna sa srpskim mitovima i tradicijom, ostao samo pucanj u prazno.
Zato smo od preambiciozno zamišljenog, pompezno najavljenog i papreno plaćenog filmskog ostvarenja, dobili samo neuverljivo realizovan i plasiran politički pamflet koji će štetu naneti jedino samim autorima, njihovom ugledu i kredibilitetu.
Bio je to čudno proročki film, s obzirom na to šta se dogodilo 11. septembra 2001. i posle. Međutim, arapsko-američke grupe su odmah protestovale protiv ovog filma. Naviknuti na slike u popularnoj kulturi koje su opisivale muslimane isključivo kao teroriste, napali su Cvikov film a da ga nisu ni videli.
Ne mora se biti stručnjak za Balkan da se odmah vidi u čemu je problem. Pre svega, bosanski Srbi nikad nisu imali nuklearno oružje, niti postoje neki dokazi o tome da su pokušali da ga nabave. Drugo, motiv pripisan "teroristi" bio je čista fantazija. Bosanski Srbi nikad nisu očekivali od UN da im pomogne – već jedino Muslimani. Nije da među Srbima u BiH nije bilo animoziteta prema UN i Imperiji; oni su ipak najčešće pomagali srpskim neprijateljima – pa čak ponekad i istinskim teroristima. Ali holivudsko pravilo je da istini nikada ne treba dozvoliti da stane na put dobroj priči.
Sudija u bombarderu
U jednoj epizodi Rab brani previše revnosnog kolegu pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleći da su Srbi koji čine zločine (!). Štaviše, pilot tvrdi da je pre toga video srpske zločine i zakleo se da neće dozvoliti da se ponove.
A tu vezu najbolje opet ilustruje činjenica da Foksov "Srbin terorista" ima dva imena – pa još hrvatska!
Ovo nije jedini kliše koji „Dobro došli u Sarajevo“ ponavlja do besvesti: tu su i masakri i “koncentracioni logori". A konačna uvreda dolazi u vidu deteta koje je proizvedeno u smisao pohoda jednog dušebrižnog novinara; siroče za čiji izlazak iz grada pod opsadom se bori, uprkos policiji koja zabranjuje svaku evakuaciju (gle čuda, ovo su pogodili) je Muslimanka. Devojčica na kojoj je priča (vrlo labavo) zasnovana je bila Srpkinja.
U leto 1995, O'Grejdijev F-16 je oboren raketom dok je izviđao pozicije bosanskih Srba za planiranu kampanju NATO bombardovanja. On se katapultirao, krio u planinama i posle nekoliko dana ga je pronašla i izvukla četa marinaca, bez ikakve borbe. U O'Grejdijevoj odiseji nema ničega herojskog. Dopustio je da avion vredan više miliona dolara obori zastarela PVO raketa usred bela dana, vucarao se po gudurama zapadne Bosne, a onda su ga pronašli Marinci i helikopterom se vratio u Italiju. Ali kada je američkoj vladi bio potreban heroj da ućutka kritiku njene politike na Balkanu, O'Grejdi je to preko noći postao.
