Chetnixploitation

Reditelj: Kamil Aydin

Scenaristi: Mehmed Bozdag, Atilla Engin, Isa Yildiz

– Niko krupno ka’ Turčin ne laže – rekao је Njegoš, a ovaj film, koji prikazuje borbu grupe akindžija sultana Mehmeda II Osvajača protiv srpske vojske predvođene kraljem Lazarom Brankovićem u Srbiji XV veka, je najbolja potvrda te izreke, a i najreprezentativniji predstavnik turskog chetnixploitationa.

Pa nije slučaјno, samo dan pred početak bioskopske distribucije, tursko ministarstvo obrazovanja zvanično preporučilo prikazivanje Mača pravde u turskim osnovnim i srednjim školama, a Ministarstvo za omladinu i sport i u studentskim domovima, jer kako se u njihovom aktu navodi, predstavlja snažan doprinos promovisanju nacionalnih i kulturnih vrednosti u Turskoj i u svetu.

Dakle, prevashodni cilj ovog filma je pedagoški – da bude multimedijalni priručnik za tursku omladinu iz turske istorije, religije i morala, ali ako znamo da je film istovremeno pušten u distribuciju i u desetak zapadnih država (iako prevashodno onih sa brojnom turskom dijasporom), jasno je da je funkcija Mača pravde i propagandna, i da su planovi turske države kao sponzora i promotera ovog filmskog projekta, za širenje turske istorijske istine i izvan njenih granica, bili mnogo ambiciozniji.

Za ovaj galimatijas falsifikovanih istorijskih činjenica i pomešanih istorijskih perioda i ličnosti, odgovoran je trio turskih scenarista, a reditelj Kamil Ajdin je bio samo zanatlija koji je angažovan da sve to turskim gledaocima predstavi dovoljno atraktivno i uzbudljivo da bi ovo dvosatno predavanje iz nacionalne istorije sa pečatom njihovih ministarstava pratili sa zanimanjem, i da bi vatreno navijali za glavne junake; znači po modelu čuvenih turskih TV serija popularnih i voljenih na celom Balkanu, a i šire, poput Sulejmana Veličanstvenog,

u kojima postoje samo anđeoski dobri i đavolski zli likovi, samo što ovde ima manje melodrame i romantičnih scena, a više akcije, i budžet je skromniji.

Te uzvišene turske vrednosti navedene u aktima turskih ministarstava ovde personifikuje turski Justice League – grupa akindžija (pripadnika neregularnih jedinica turske vojske – lake konjice i izvidnice) sultana Mehmeda II Osvajača, među kojima se izdvaja najhrabriji, najmoralniji, i najlepši - turski supermen Sungur, čuven po svom ratničkom imenu Mač Pravde, koje seje strah među svim turskim neprijateljima na Balkanu i u zapadnoj Evropi.

Njegov ljubimac i verni pratilac je jastreb, koji je i maskota ove ljute ekipe srednjovekovnih turskih specijalaca na konjima.

Ali kao što pod njegovom sabljom padaju Srbi, Romeji i zapadni krstaši, tako pred njegovim kao ugalj crnim očima i razdrljenim dlakavim grudima padaju žene svih nacija i vera.

Sungurov mentor i uzor, i vođa ove grupe akindžija, je stari i mudri Konuralp.

Ovaj iskusni veteran čvrstom rukom, britkim umom i mudrim savetima predvodi svoje borce i pobratime i ličnim primerom pokazuje kako se služi sultanu, Osmanskom carstvu i Alahu, kako se za njih živi, bori, a kad zatreba i umire.

Kad on citira Kuran, akindžije sa divljenjem slušaju.

Kad on potegne svoju bojnu sekiru, akindžije sa divljenjem gledaju.

I ostali članovi ove turske superherojske ekipe su podjednako živopisni, pa tako imamo i jednog šaljivdžjiju, a i snagatora – Turskog Hulka Turana.

Tokom celog filma gledaocima/učenicima i studentima se u jednakim intervalima drže predavanja iz turske istorije i islama, odnosno kombinovani časovi istorije i verske nastave, a predavači su, naravno, Sungur i Konuralp.

Ovaj prvi je zadužen za mlađe uzraste i niže obrazovne cikluse, pa su i lekcije koje predaje tome prilagođene – to su kratki, jasni i vatreni patriotski govori i parole koje se lako i brzo pamte i usvajaju, dok se Konuralp obraća studentima i starijim gledaocima, pa njegova predavanja sadrže duboke filozofske misli i poruke, i često predstavljaju metafore.

A u samom filmu će njihovi učenici/gledaoci moći da se uvere da sve ono čemu ih njihovi profesori uče, i sami primenjuju u praksi. Čak i kad im preti sigurna smrt u neprijateljskom zatočeništvu, od sopstvenog života im je preča dobrobit naroda i države.

A samo takvi turski junaci - hrabri, pošteni, posvećeni veri i bratski povezani, mogu da poraze apsolutno srpsko zlo koje ovde simbolizuje njihov varvarski vladar Lazar Branković – surovi, izopačeni, krvožedni, srebroljubivi, oholi psihopata i tiranin, koji u borbi za srpsku krunu ne preza čak ni od ubistva najbližih članova porodice.

Za razliku od brkatih, bradatih i uredno podšišanih Turaka (sa izuzetkom turskog Hulka Turana), glavni negativac u ovom filmu je ćosav i dugokos. Ne baš tipičan izgled za jednog srpskog srednjovekovnog vladara, zar ne, ali nećemo sad da cepidlačimo kada se turskim gledaocima mora jasno vizuelno izdvojiti i obeležiti vođa srpske razbojničke bande (kakvom je ovde predstavljena srpska vojska), i u potpunosti razlikovati od glavnog junaka Sungura.

Ekscentrični srpski vladar se kupa sa psom koji ga, kako kaže, najviše voli na celom dvoru.

Lazar na početku filma ne nosi nikakvu titulu jer Srbijom vlada njegova majka Irina Kantakuzina (istorijska despotica Jerina, žena despota Đurđa Brankovića, Lazarevog oca), koja je ovde promovisana u kraljicu.

Ona planira da srpsku krunu ustupi svom najstarijem sinu i Lazarevom bratu Grguru, a Lazar to planira da spreči po svaku cenu.

Lazareva leva i desna ruka na dvoru su njegovi verni vitezovi Karadžić i Milošević Mladić.

Treći srpski vitez očigledno nije bio po planu u scenariju, pa je zato ovaj ćelavi bradonja poneo oba ova čuvena srpska prezimena.

Ako bi neko zamerio turskim scenaristima na ovako besmislenoj filmskoj kondenzaciji (- Šta mu je tu ime, a šta prezime?), oni bi mogli da odgovore da je sve dozvoljeno kada je cilj plemenit, a to je da se opauči po trojici srpskih političkih i vojnih vođa koji su bosanske muslimane iz 20. veka sprečili da očiste Bosnu od Srba.

U filmu ćemo saznati da se Irina našla na srpskom prestolu posle abdikacije njenog muža (što se istorijski nije desilo, jer je ona kao despotica vladala Srbijom nakon smrti Đurđa Brankovića), ali to ovde nije bio Đurađ Branković, već, pazite sad – Bregović!

Ko će ga znati zašto se popularni sarajevski muzičar zamerio Turcima? Možda je razlog sasvim banalan – možda je posle nekog koncerta u Turskoj odbio da se slika sa nekim od autora ovog filma.

Osim Srba imamo i sporedne, ali ništa manje opasne i pokvarene negativce, a to su Latini – zapadni katolici i papa, koje ovde simbolizuje papski izaslanik, neimenovani dugokosi kardinal koji Lazaru nudi blago (koje su krstaši 1204. opljačkali u Carigradu), kako bi im se srpski vladar pridružio u pohodu na turskog sultana Mehmeda II.

Ovaj dugokosi bradonja verovatno predstavlja sublimaciju dva istorijska lika, vatrenih propovednika i učesnika krstaških ratova – Juliana Ćezarinija (kardinala pape Martina V) i franjevačkog teologa i inkvizitora Đovanija di Kapistrana (izaslanika pape Kalista III). Kapistrano je bio poznat po mržnji prema Turcima, ali i svim pravoslavcima (bez diskriminacije), po bezuspešnim pokušajima da Đurđa Bankovića ubedi da promeni veru i postane katolik, kao i po progonu Jevreja koje je u stotinama poslao na lomaču. Katolička crkva dan njegove smrti obeležava kao verski praznik.

Jedini pozitivan lik među Srbima je Lazareva sestra Mara Branković (ćerka despota Đurđa koju je on kao devojku poslao iz vazalne Srbije u Tursku za ženu sultanu Muratu II kako bi spasao Srbiju daljih turskih osvajanja).

Razumljivo je da je u turskom filmu Mara pozitivac s obzirom na ugled koji je uživala na turskom dvoru, posebno kod Muratovog naslednika Mehmeda II, koji ju je smatrao svojom pomajkom, kao i na protursku spoljnu politiku koju je nakon povratka u vazalnu srpsku despotovinu zastupala na dvoru zajedno sa bratom Grgurom, zbog čega je došla u sukob sa drugim bratom, despotom Lazarom Brankovićem, koji je bio okrenut Ugarskoj.

Turski scenaristi su u svom stilu, koji ne poznaje nijanse u portretisanju likova, već samo strogu podelu na kao hleb dobre i do srži pokvarene, sve ovo naduvali i udvostručili, pa je njihova Mara ovde predstavljena poput fanatične Turkinje koja je po ljubavi i odanosti prema Turskoj i sultanu jednaka čak i sa glavnim turskim junacima u filmu – Sungurom i njegovim akindžijama.

Endemske vrste u ovom filmu su dva neutralna ženska lika. Prva je Lazareva ćerka, princeza Marija (istorijska Jelena Branković), koja je ovde u tajnoj ljubavnoj vezi sa njegovim vitezom Karadžićem.

Ona će ostati van dvorskih spletki i političkih sukoba na srpskom dvoru, ali će imati zapaženu ulogu u ljubavnim intrigama ove turske kvaziistorijske telenovele.

Drugi neutralac je neimenovana Lazareva supruga (trebalo bi da je to Jelena Paleolog), a njena uloga u filmu je ista kao i role najboljih prijateljica glavnih junakinja turskih telenovela – ona ovde služi da kroz razgovor sa Lazarom gledaocima saopšti njegove zlokobne planove i izopačene misli, iako bi bilo mnogo efektnije da oni to čuju od njega lično, to jest da on to priča sam sa sobom, što bi u potpunosti odgovaralo psihopatskom profilu njegove ličnosti.

Lazareva žena ima i ulogu frizerke – ona češlja i neguje njegovu dugu kosu na koju je ovaj varvarin toliko ponosan.

Predstavili smo dobre i loše momke i devojke i ovih par „nit smrde nit mirišu“ posmatrača. Ko je još nedostaje? Još neko ko je dobar, ali nije snažan i moćan kao glavni turski junaci.

Pa žrtve! Nevini, slabi, jadni, ugnjeteni i poniženi. Oni kojima će turska super konjica stići u pomoć i osloboditi ih od tirana, jer kakvi su to superheroji koji nikog ne spasavaju od moćnog ugnjetavača?

Ovde su te žrtve – bogumili Bošnjaci.

To mora da je greška. Jesu li bogumili ili Bošnjaci? Pa ne može i jedno i drugo. Pa može u ovom filmu, jer su turski scenaristi samo prepisali historiju fanta historičara bosanskih muslimana po kojoj su pripadnici bogumilskog pokreta bili očevi bošnjačke nacije, najstarijeg naroda u Bosni.

Bogumili Bošnjaci su ovde prikazani kao hipici - i po životnoj filozofiji i verskom ne/opredeljenju, a i po stajlingu.

Među njima nam reditelj odmah na početku izdvaja jednu mladu i lepu devojku. To je glavna junakinja ovog filma – bogumilka Bošnjakinja Alina.

Ona živi u bogumilskom selu sa svojim malim bratom.

Bogumili Bošnjaci pevaju, igraju, smeju se, beru cveće i vole se. Očigledno je da je to jedna savršena zajednica dobrih i srećnih ljudi koji žive u miroljubivoj koegzistenciji i u harmoniji sa prirodom.

Dobrice koji nikome ne smetaju. Nikome osim Srbima.

Njihov dolazak gledaocima će najaviti kadrovi sa srpskim štitovima sa kojih prete zloglasna četiri ocila. Brrrr.

Idilični život ovih nevinih i čistih duša brutalno će prekinuti srpska vojska koja upada u njihovo selo i započinje teror – klanje, silovanje i paljevinu.

Da li vam ovo izgleda poznato?

Da nije Jasmila Žbanić odavde maznula uvodne scene za svoju Aidu ili je to ipak samo slučajna sličnost, procenite sami.

Ipak, ono što sledi je trademark turskih autora – gledaoci će primetiti da Srbi, iako kolju i dave Bošnjake bogumile, ipak većinu njih vezuju i odvode sa sobom. Oni otimaju čak i decu.

Turskim gledaocima je sigurno bilo teško da ovo shvate, jer nešto tako užasno kao što je otimanje dece roditeljima je Turcima kao narodu potpuno strano.

Ali zašto Srbi uopšte otimaju bogumile? Možda im je potrebno roblje za rad u njihovim rudnicima? Možda za vojnike koje će prisilno poslati u prve redove svoje vojske kao topovsko meso?

Ne. Nešto mnogo gore od toga – gledaoci će strašnu istinu čuti iz usta iskeženog zapovednika ove srpske jedinice:

Ali ako ste pomislili da je Lazar Branković to naredio da bi odbranio svetu pravoslavnu veru od jeresi, pogrešili ste. Njegov je motiv svetovan i vrlo prizeman – koristoljublje. On će tako realizovati svoj deal sa papom – on za njega spaljuje jeretike po Srbiji, a on će njemu poslati krstašku vojsku za zajednički pohod na njihovog najvećeg neprijatelja – turskog sultana Mehmeda II, čije su ambicije nakon osvajanja Carigrada, naravno, usmerene ka Zapadu.

A to što će Lazar usput pužiti priliku svojim krvožednim vojnicima da uživaju u paljevini bošnjačkih hipika, sigurno ne može da škodi.

Ni mlada Alina ni njen bratić nisu uspeli da pobegnu srpskim orcima, pa su se i oni našli iza rešetaka na kolima koja ih vode u srpski Mordor – Lazarevo Smederevo.

Ako prikaz srpskog upada u selo nije bio dovoljan da mladi turski gledaoci shvate kakvi su Srbi zlikovci, u to će se uveriti već u sledećoj sceni u kojoj jedan vojnik zlostavlja bogumilsko bošnjačko dete. I to baš malog brata glavne junakinje.

Neustrašiva Alina skače u zaštitu brata i zadivljujućom kombinacijom kung-fu zahvata i samurajskih mačevalačkih poteza (tada prvi put viđenih na srednjovekovnom Balkanu) sređuje dvojicu srpskih vojnika.

Ali je treći obara udarcem sa leđa i za tren oka Srbi je opkoljavaju sa isukanim mačevima i uperenim kopljima, a njihov komandant im naređuje da joj odseku glavu.

Tako to rade Srbi – prvo maltretiraju dete, a kad njegova sestra pokuša da ga zaštiti, oni naređuju njeno pogubljenje.

I baš kada je sve izgledalo izgubljeno za hrabru bogumilku Bošnjakinju, iz daljine su se začule zurle i talambasi.

Iz šume pored puta izleće jastreb, a odmah za njim i turska liga pravde – konjica super akindžija na čijem čelu jaše glavom i brkovima lično turski supermen Sungur – Mač Pravde.

Turci dolaze!

Naravno da srpski vojnici, koji su navikli da se bore samo protiv golorukih hipi muškaraca, žena i dece, a ne protiv pravih ratnika, nisu imali nikakve šanse, pa su ih Sungur i njegova ekipa munjevito i brutalno isekli na froncle.

Krvopljus i druge gore detalje nismo mogli da vidimo zbog dece i omladine, odnosno oznake 7+ pre početka filma, pa su scene krvoprolića blurovane kao u japanskim pornićima.

Očajni zapovednik srpske jedinice shvata da mu je jedini spas da se kukavički sakrije iza bogumilske devojke.

Ali džaba – Sungur mu je skretao pažnju dok se iskusni Konuralp prikrao Srbinu iza leđa a zatim mu nepogrešivim hicem sa 50 metara daljine rascopao glavu sekirom.

Oslobođeni Bošnjaci bogumili pohrlili su u zagrljaj svojim oslobodiocima raspitujući se ozarenih lica ko su oni i odakle su.

Turski Zagor se prvo predstavio Indijancima, a zatim im održao svoj prvi veliki govor – predavanje koje je ogrejalo srca ne samo ovim Bošnjacima u srednjovekovnoj Srbiji, već i mnogima u sadašnjoj BH Federaciji, bar onima koji i dalje sanjaju Bosnu bez Srba.

Sungur im prenosi sledeće reči sultana Mehmeda Osvajača:

Ako znamo da je turski predsednik Erdogan 2021. godine (dakle, godinu dana nakon što je ovaj film prikazan) posetio BH Federaciju i slične poruke uputio u Sarajevu svojim domaćinima, ova scena je još jasnija.

Zato Alina u ime svojih saplemenika poziva sultana da dođe i oslobodi ih od Srba:

Ali nisu samo Sungurove reči rasplamsale vatru u srcu mlade Bošnjakinje, već i njegova pojava.

Možda je turskim i srpskim gledateljkama ovaj turski glumac izgledao kao Burak Ozdživit (popularni Bali Beg is serije Sultan Veličanstveni) sa Ali Expressa, ali je zaljubljeni pogled mlade bogumilke jasno pokazivao da je ovo muškarac po njenom ukusu i da je to bila ljubav na prvi pogled.

Ali zar nije ljubav između jednog fanatičnog islamskog vernika i jedne, najblaže rečeno nevernice, unapred osuđena na propast? Polako. U turskim telenovelama upravo je nemoguća ljubav najviše moguća.

Zato ćemo u sledećoj sceni videti Sungura kako sa blaženim osmehom sanjari o vatrenoj bogumilskoj lepotici.

Nakon što su oslobodili bogumile Bošnjake, održali im predavanje, nahranili ih i napojili, akindžije i sami sedaju da jedu.

To je još jedna prilika da vidimo kako su to zajebani igrači, jer oni svoje oružje koriste kao escajg sa istom veštinom i snagom kao i u borbi, pa su ovo pečenje raskomadali brzo, žestoko i precizno kao i meso njihovih srpskih neprijatelja.

Pošto su se dobro nakrkali, Konuralp otvara ratni savet na kojem treba razraditi strategiju kako najefikasnije napasti Lazara i sprečiti ga da realizuje njegov projekat Velike Srbije.

Turski Hulk, rmpalija Turan, predlaže najjednostavnije rešenje za koje će se, kako obećava, lično postarati.

Njegovo hvalisanje prekida Konuralp upozoravajući ga da su neophodni strpljenje i mudrost da bi se porazio ovako opasan, nepredvidiv i prepreden protivnik kao što je Lazar.

Potvrdu o Lazarevoj oštroumnosti dobićemo i od strane papinog izaslanika.

Ferman sa sultanovog dvora rešava dileme akindžija, jer sadrži detaljan plan za ulazak u Lazarev dvorac preko srpskog izdajnika koji tajno radi za Turke.

Akindžije se dele na dve grupe – prva, predvođena Sungurom, kreće na tajni sastanak u šumu kraj Lazarovog dvorca gde će ih sačekati pomenuti Srbin, a druga grupa sa Konuralpom na čelu odlazi da postavi zasedu Ugarima (u filmu nazvanih Mađarima da bi gledaocima bilo kristalno jasno o kojem narodu se radi) čije jedinice sa severa dolaze da se pridruže srpskoj vojsci za rat protiv Turaka.

A šta za to vreme radi Lazar? Pa naravno da ne sedi skrštenih ruku. Svestan da sultana Mehmeda može pobediti samo ako ga napadne punom snagom, dakle, ako u Srbiji bude imao apsolutnu vlast i podršku cele vlastele, on kreće po srpsku krunu ne prezajući da na tom putu ubije čak i rođenu majku i brata, dok će sestru baciti u tamnicu.

Sigurno ste primetili da su ocila na srpskim dvorskim zastavama okrenuta na unutrašnju stranu, ka krstu, za razliku od onih na ratnim zastavama i štitovima srpske vojske na kojima su okrenuta prema spolja.

Da li se radi samo o neznanju, propustu, ili ipak nameri turskog scenografa da se sprda sa srpskim simbolima, teško je reći zato što smo na osnovu svega lažnog, izokrenutog, pogrešnog i smešnog u ovom filmu, zaključili da je svaka od ove tri opcije podjednako moguća.

Turski gledaoci su sa zgražavanjem posmatrali kako izgleda srpska noć dugih noževa, to jest dugih mačeva, u kojoj je Lazar stupio na srpski presto.

Prvo je sprečio krunisanje svog slepog brata Grgura (u filmu, naravno, nećemo čuti da je istorijskog Grgura Brankovića oslepeo sultan Murat II dok je srpski princ kao talac boravio na njegovom dvoru).

Filmski Lazar je prvo sapleo svog brata kada je zakoračio na tron, a zatim ga, na užas njihove majke, kraljice Irine, sa leđa proburazio mačem.

Istorijski Grgur Branković je kao monah umro na Hilandaru, godinu dana posle Lazareve smrti.

Nakon ubistva brata, filmski Lazar se okreće ka svojoj majci i ciničnim rečima joj saopštava da će se ubrzo pridružiti svom ubijenom sinu Grguru.

Već sledećeg trenutka otrovana Irina pada na stepenice pod srpskim tronom.

Monstruozni Lazar se još i sprda sa majkom na samrti.

Njegovi verni vitezovi Karadžić i Milošević Mladić su odmah zatim posekli Grgurove ljude i malobrojne Lazareve protivnike među srpskom vlastelom.

Sad da se ne lažemo – nisu se često srednjovekovni srpski vladari bratski dogovarali oko podele vlasti, a neki od njih su zbog toga i ratovali, ali nisu se klali, davili i trovali kao što su to radili Turci sa svojom braćom u borbi za presto (Sultan Mehmed II, moralna vertikala u ovom filmu, je nakon dolaska na vlast naredio da se njegov brat Ahmet ubije još kao dvogodišnje dete, a Bajazit je, kao što nam je već poznato, nakon pogibije njegovog oca sultana Murata na Kosovu polju naredio pogubljenje brata Jakuba).

I ne samo sa braćom, već čak i sa sinovima (Sulejman Veličanstveni je pogubio svoje sinove Mustafu i Bajazita).

Ali već ste provalili da su sve ono najgore po čemu su bile zloglasne Osmanlije – njihovi sultani, država i vojska, turski scenaristi ovde pripisali Srbima.

- A šta li će Lazar učiniti sa svojom sestrom Marom? – strahuju turski gledaoci.

Kao što je navedeno, istorijska Mara Branković je nakon povratka u Srbiju sa turskog dvora došla u sukob sa bratom Lazarem oko spoljnopolitičke orijentacije srpske vazalne države, te je zbog proturske struje koju je zastupala, morala da sa bratom Grgurom pobegne u Tursku na dvor Muratovog naslednika Mehmeda II.

A filmska Mara je, naravno, prošla gore – završila je u Lazarevoj tamnici. Lazar je prvo raskrinkava kao sultanovu uhodu na srpskom dvoru čitajući pred svima zaplenjenu poruku koju je ona nameravala tajno da pošalje sultanu. I na koju se čak i potpisala, sa sve titulom.

Ali ne zamerimo zbog toga turskim scenaristima, jer kao što smo već rekli, ovaj film je pre svega namenjen turskoj omladini, pa zato mora da im se baš sve nacrta kako bi i najgluplji đaci razumeli i zapamtili lekciju.

Mara je jedini glas razuma na srpskom dvoru.

Njoj je preostalo samo da kune brata, i to turskim kletvama, i da mu preti sultanom i turskom vojskom, odnosno naslovom ovog filma.

Mnogi su turski mališani zadrhtali kada je srpski Saruman stavio krunu na glavu, svesni koliko će biti teško poraziti ovako nemilosrdnog i beskrupuloznog protivnika – Lazara Bratoubicu Dugokosog Ćosavog.

Ali ne i Sungur koji se na čelu svojih vernih akindžija približava mestu sastanka sa uhodom koji će ih uvesti u Lazarev zamak. Ispostavlja se, međutim, da je to bila klopka, pa Turci upadaju u srpsku zasedu. Višestruko brojčano nadjačani i lako naoružani, čak ni superakindžije ne mogu da se suprotstave srpskim oklopnicima, pa su začas pobijeni. Sem Sungura, naravno, koji se spasava zahvaljujući žestokoj i krvavoj borbi, pa tako, iako teško ranjen, uspeva da pobegne Srbima u dubinu šume.

Srećom po njega, u njoj su bogumili Bošnjaci. Kao u bajci, Sungurov jastreb pronalazi Alinu, a potom je odvodi do svog gospodara.

Ona će morati da upotrebi sve svoje paganske vidarske veštine da isceli mladog turskog junaka.

To je prava prilika da se veza između dvoje zaljubljenih još više učvrsti, i za još jednu Sungrovu lekciju iz turske istorije i verske nastave pod nazivom „Zašto sam odlučio da postanem akindžija.“

Alina će ostati zadivljena kada čuje kako su plemeniti ciljevi akindžija.

Iako je opčinjena ovim savršenim muškarcem, Alina ne zaboravlja ni svoj narod kojem će, kako se potajno nada, upravo Turci doneti slobodu i, pazite sad – progres. Ona je nestrpljiva da se to što pre desi.

I dok Sungur rutinski osvaja Alinu, dotle Lazar pokušava da zavrbuje svoju sestru Maru da radi za njega protiv sultana, odnosno da bude dvostruki uhoda koja će sultanu podmetati poruke koje joj Lazar bude pisao, a za to joj obećava ne samo slobodu, već i položaj njegovog najvišeg savetnika na dvoru.

Mara to prezrivo odbija sledećim rečima:

Pošto je opčinio Alinu i zarobio joj srce, Sungur se sprema i za agitaciju među njenim sunarodnicima i saplemenicima svestan da mu nedostaje ljudi za borbu protiv Srba (kao Zelenskom topovskog mesa za rat sa Rusima), jer Turska je daleko, a on je sam.

Zato će bogumilima održati motivacioni govor pričajući im kako je David pobedio Golijata, i ubeđujući ih tim primerom da i mali i slabi narodi mogu poraziti mnogo jačeg i brojnijeg neprijatelja ako su hrabri, složni i odlučni. Bogumilima Bošnjacima nije bilo potrebno mnogo govoriti.

Lazar je se za to vreme sastaje sa papskim izaslanikom kako bi koordinisali napad na Mehmeda II. Tada ćemo čuti da Maru nije spaslo smrti to što je Lazareva sestra, već to što mu je potrebna kao talac. Lazar ovako odgovara na pitanje kardinala zašto nije ubio Maru:

Kakva hulja!

A šta se desilo sa drugom grupom akindžija pod vođstvom Konuralpa, koja je trebalo da postavi zasedu ugarskim trupama?

I oni su izdani. Ali nisu pobijeni već zarobljeni.

Po ulasku u srpski zamak svetina ih zasipa kamenjem, đubretom i naravno – uvredama.

To znači da je vreme za novi čas verske nastave koji će, podrazumeva se, održati Konuralp.

Ako je bilo nekih turskih učenika koji su sa ovih časova bežali u školi, zahvaljujući ovom filmu moći će da nadoknade sve propuštene lekcije.

Zarobljene Turke će u dvorištu postrojiti Karadžić lično.

A bogami i omirisati.

Karadžić naređuje Konuralpu da klekne.

Turski veteran na tu uvredu odgovara udarcem glavom u nos omraženog srpskog viteza.

Pošto su sa prezirom odbili njegovu ponudu da otkriju Sungurovo skrovište i sultanove ratne planove, Karadžić ih baca u tamnicu zapretivši im najgorim mogućim mučenjem koje mogu da zamisle.

Jasno je da im je Sungur jedina i poslednja nada.

A on smišlja genijalan plan koji su turski scenaristi očigledno prepisali iz neke epizode najpopularnijeg strip junaka na Balkanu, Zagora. Sungur je saznao da se Lazareva ćerka, princeza Marija, vraća iz Ugarske sa malom pratnjom, pa on planira da unajmi jednog lokalnog razbojnika da je otme kako bi je onda iz njegovih ruku oslobodio baš on, maskiran u italijanskog viteza, a zatim pod tom maskom odveo njenom ocu gde će ga Srbi, naravno, dočekati otvorenih ruku i ne sanjajući koga su pustili u svoj dvorac.

Kakav bre italijanski vitez? - reagovaće sigurno po neki gledalac koji je u školi pazio na časovima istorije na kojima je obrađivan srednji vek. Pa tada Italija kao jedinstvena država nije ni postojala već samo italijanski gradovi-države poput Firence, Đenove, Venecije, ili vojvodstva poput savojskog, napuljske kraljevine itd. Ali valjda smo već ustanovili da je ignorisanje svih istorijskih i geografskih činjenica i pojmova standard kojeg se autori ovog filma dosledno drže.

Vođa bandita kojeg će Sungur iskoristiti za sprovođenje svog plana je Anes kome je omiljena zabava klađenje na trke bubašvaba.

Probajte da pogodite šta se dešava sa bubašvabama koje izgube trku. Ne, nije samo to što ste pomislili.

Sungur šalje Alinu u njegovu birtiju i savetuje da mu kaže da ga je kod njega poslao jedan Srbin (popularnog srpskog srednjovekovnog imena Darko). Sledi jedna od najsmešnijih i najluđih scena u filmu u kojoj ćemo još jednom videti da je mlađana Bošnjakinja Alina rođena ratnica i živa vatra (u kojoj se budi vulkan ako joj neko samo dodirne kosu), kao i da je sposobna da izdrži i najteži, odnosno, najbljutaviji test na koji će je staviti ovaj izopačeni drumski razbojnik.

Eto još jednog dokaza da bi se Alina savršeno uklopila u Sungurovu ekipu super akindžija. Baš kao što DC Justice League ima žensku (Wonder Woman) kao ravnopravnog člana, i kao što Marvelovi Avengersi nisu kompletni bez Crne Udovice, tako bi i turska liga pravednika bila još jača, ubojitija i naravno atraktivnija kada bi njen član postala i Hippie Bogoomilca Alyna.

Ali čak i najmlađi turski gledaoci koji su najviše navijali da se to desi, svesni su da je velika i nepremostiva prepreka za to vera, ili bolje rečeno nevera ove devojke, jer koliko god da je Sungurova ekipa skup pravednika, još je više i skup islamskih pravo/vernika.

Znači nemoguće? Polako, ima još dosta do kraja, a već ste se uverili da je u ovom filmu sve moguće.

Većina turskih gledalaca je ipak više zabrinuta za ostale akindžije koji se nalaze u srpskim rukama, a i nestrpljivi su da vide na kakve su strašne muke Srbi udarili turske junake i kako su ih oni izdržali. E, ovde su nas turski scenaristi, a i reditelj debelo razočarali. Umesto razvlačenja na inkvizicijskim spravama za mučenje koje je Lazar sigurno morao dobiti od svojih zapadnih saveznika, umesto dželata koji Turcima vade oči, seku uši i noseve, razapinju ih na točku, deru, peku užarenim gvožđem, okreću ih na ražnju, seku im kaiševe kože i sole rane, umesto svih tih metoda mučenja koje su scenaristi mogli da prepišu iz turskih istorijskih spisa i to iz bilo kog perioda svoje istorije, i zalepe ih Srbima po istom principu kao što su to radili u celom filmu, ovde smo videli samo jedno pišljivo bičevanje.

Još smešnije je to što ostali turski zarobljenici vatreno bodre svoje drugove pod srpskim korbačima da izdrže ovo divljačko iživljavanje srpskih zlotvora i muški podnesu te nesnosne bolove nezamislive ljudskom umu.

Nije ni čudo što ovi Turci nisu ništa priznali i nikog odali pored ovako kilavih i nemaštovitih srpskih mučitelja.

Na sreću po njih, nedaleko odatle Sungur uspešno sprovodi svoj plan, pa nakon lažne otmice on kao italijanski vitez Rikardo Mancini oslobađa srpsku princezu Mariju.

Znači da ima nade za zarobljene akindžije u srpskoj tamnici!

A oni ni u najtežim uslovima, gladni, žedni, i iscrpljeni od srpskog mučenja, ne gube veru i ne zaboravljaju svoje verske dužnosti, pa ćemo ih videti kako, iako okovanih ruku, zajedno klanjaju namaz.

Sungur (u pratnji Aline koja glumi njegovu sestru) dovodi Lazarevu ćerku u srpsku prestonicu Smederevo.

Baš u trenutku dok Lazar sa svojim vojskovođama drži ratni savet na kojem pokušavaju da otkriju sa koje će strane Mehmedova vojska udariti na Srbiju. Kadar karte na stolu ne ostavlja nikakvu dilemu koji će grad prvo napasti.

I dok Lazar muku muči kako da utvrdi odbranu ovog strateški važnog srpskog grada, Sungur se trijumfalno približava prestonoj dvorani srpskog zamka sa najvrednijim poklonom koji je mogao da donese srpskom vladaru. А princeza Marija je potpuno odlepila za naočitim „italijanskim vitezom“ što nije promaklo ljubomornoj Alini. Šta li će tek da uradi Karadžić kada bude video da mu ženska trza na ovog žabarskog picopevca.

Jedino prepredeni i sumnjičavi Lazar nije poverovao u bajku o italijanskom princu koji spašava srpske princeze.

Zato on Sungura stavlja na test. I to lingvistički. Lazar mu se obraća na „italijanskom“ jeziku.

- Jao! – presekoše se turski đaci. - Pa ovaj Lazar je zaista zločinački mastermind. On je i poliglota!

Naravno da jeste, jer on vlada nekom vrstom nepostojećeg srednjovekovnog italijanskog esperanta koji objedinjuje toskanski, venecijanski, napolitanski dijalekat i sve ostale varijante koje su u to vreme bile u upotrebi na Apeninskom poluostrvu.

Srpski gledaoci su na ovu scenu drugačije reagovali:

- Pa ako Lazar već razume i govori taj superitalijanski jezik, zašto u ovom filmu ne govori i na svom maternjem, srpskom jeziku, već sve vreme moramo da slušamo turski i čitamo titlove da bismo čuli njegove oštroumne i ubojite replike.

- Kako li će se Sungur izvući iz ove bule? Pa nema šanse da on zna italijanski – zabrinuti su turski gledaoci.

Naravno da ima. On još jednom dokazuje da je dorastao svom moćnom neprijatelju, pa mu opširno odgovara na isto tako tečnom italijanskom esperantu.

Ali Lazara ni to nije ubedilo. On stavlja Sungura na poslednji i najteži test, koji je još jedan dokaz da su scenaristi za svoj film pozajmljivali ideje iz Zagorovih stripova.

On pred Sungura dovodi iz tamnice njegovog uzora i mentora Konuralpa i naređuje mu da ga ubije, baš kao što je Tkač u Velikoj zaveri naredio Zagoru da ubije Čika, kao finalni i najteži test odanosti svom budućem šefu.

Sungur ipak nije Zagor, a i nije dobio neispravan revolver, pa da može da isfingira pokušaj ubistva svog poočima, već samo jedan nož kojim mora da ga proburazi ili će biti raskrinkan, čime će i njegov plan da oslobodi svoje saborce iz srpskih tamnica biti osuđen na propast.

Ali hrabri Konuralp je skinuo ovaj težak teret sa Sungurovih leđa tako što je odlučio umesto njega, velikodušno se žrtvujući za svoju tursku braću, a i za Osmansko carstvo, razume se.

Ali ne pre nego što održi svoje poslednje i najupečatljivije predavanje iz patriotizma i odanosti sultanu i državi, u okviru kojeg će mladim gledaocima nabrojati koja su sve velika carstva Turci porazili i potčinili.

Umesto poslednjih reči u kojima bi tražio milost, neustrašivi i hladnokrvni turski veteran obećava Lazaru da će mu snažna i dugačka sultanova ruka pravde presuditi mnogo ranije nego što očekuje.

Lazar nije impresioniran niti uplašen tim pretnjama. On odgovara rečima koje će užasnuti sve turske, ali i neutralne gledaoce (ako takvih uopšte može biti), kojima će istaći ravnopravnu kandidaturu sa vlaškim vladarom Vladom Drakulom, za najvećeg konzumenta turske krvi u istoriji:

- Pa ovog vampira možemo ubiti jedino ako ga nabijemo na kolac! – sigurno su uzviknuli mnogi turski gledaoci.

- Ne budite varvari i pećinski ljudi – odgovorili bi im autori filma da su ih čuli - to su srpski specijaliteti, a ne turski.

Jer kao što ste videli u filmu, Turci ubijaju gospodski, čisto, brzo, gotovo bezbolno, uvek u poštenoj, ravnopravnoj borbi i isključivo u samoodbrani, žene uvažavaju, brane i paze kao malo vode na dlanu, poštuju sve zemaljske i božje zakone, a naročito vode računa o pravima nacionalnih manjina i pripadnika svih veroispovesti.

Srbi su ti koji kolju, pale, truju, siluju, pljačkaju, odvode u roblje i piju krv iz lobanja, a verovatno od njih i prave kule. Srbi su ti koji sprovode genocid nad pripadnicima svih vera i nevera.

A to što u filmu nismo videli da su Srbi nekog nabili na kolac je samo zato što je namenjen mladim gledaocima pa se takve scene njima ne mogu prikazati. Ali ko zna, možda se uskoro pojavi necenzurisani director’s cut sa svim krvavim scenama, koje su ovde iz navedenih razloga morale biti izostavljene.

Svoje poslednje reči Konuralp upućuje Alahu.

Sungur će morati, iako mu se srce cepa, da zarije nož u srce svog poočima.

A ovaj će, umirući, obrisati suze iz Sungurovih očiju.

Pošto je Sungur položio test, Lazar mu dozvoljava da se povuče u odaje koje mu je dodelio, zajedno sa vidarom da mu zaleči zadobijene rane u otmici (a zapravo u borbi sa Srbima), i savetuje ga da se dobro odmori, jer će sutra prisustvovati svetkovini na kojoj će se izvršiti pogubljenje turskih zarobljenika.

A šta radi Mara Branković u Lazarevoj tamnici? Verovali ili ne, moli se svom hrišćanskom bogu da pomogne turskom sultanu.

Pa kad će već jednom sultan da se pojavi, čuveni Mehmed Osvajač, i sruči svoj pravedni gnev na ove varvare i nevernike koji mu ubijaju i muče najbolje i najvernije podanike? – pitaju se u očajanju turski gledaoci koji su već u potpunosti izgubili strpljenje. Isto je pitanje Lazar uputio Konuralpu pre nego što će ga Sungur ubiti.

Ali sultan se neće pojaviti u ovom filmu. Naravno da veliki Mehmed II Fetih, osvajač Carigarada, neće da se cima sa tamo nekom varvarskom bandom u Rumeliji koja je sebe proglasila vojskom i da zbog njih podiže svoju moćnu armiju, već je na Srbe poslao samo jednu svoju specijalnu jedinicu – super akindžije, da ih razbucaju i donesu mu glavu njihovog varvarskog kralja.

Sultan je polubožanstvo, nevidljiva, ali svemoćna sila kojoj ne može izmaći nijedan turski neprijatelj. Njegovu hrabrost i mudrost priznaje čak i sam Lazar.

Sultanovo ime među Turcima odjekuje sa strahopoštovanjem i divljenjem, a među Srbima sa paničnim strahom i patološkom mržnjom. A kao što je moćni sultan odlučan i surov kada treba poraziti neprijatelja, isto tako je velikodušan, tolerantan i milostiv prema pobeđenima. Pa ćemo tako čuti kako njegovu versku toleranciju hvali i papski izaslanik.

To je, naravno, turska istina o padu Carigrada i milosrdnom i verski tolerantnom sultanu Mehmedu II, a prava, istorijska istina je da je nakon pada prestonice Romejskog carstva, turska vojska uz dozvolu sultana, ili tačnije rečeno, na osnovu obećanja koje im je dao, tri dana i noći ubiljala, silovala, uzimala roblje, pljačkala i palila (tada su uništeni mnogi kulturni i istorijski spomenici, umetnička dela i dragoceni rukopisi), a prvo naređenje koje je Mehmed izdao u zauzetom Carigradu je da se crkva Božanske Mudrosti - Aja Sofia pretvori u džamiju, u kojoj je i očitao prvu molitvu. Isto je učinio sa mnogim gradovima i crkvama nakon osvajanja u srpskoj despotovini.

Kao što smo već ranije naveli, Mehmed je nakon preuzimanja vlasti u Turskoj, naredio da se ubije njegov dvogodišnji brat.

A da bi sve bilo legalno, sultan je ozakonio bratoubistvo u Osmanskom carstvu, koje je već bilo ustaljena praksa običajnog turskog prava, pa je tako zakonom propisao da je to dozvoljeno ako je motivisano borbom za presto: „Onaj od mojih sinova kome Bog bude podario sultanat, s pravom može pogubiti svoju braću, a za dobro države. Većina ulema smatra to dopustivim”.

A turski sultani su se dosledno držali slova ovog zakona.

Selim I i Selim II su ubili po dvojicu svoje braće, Murat IV trojicu, Murat III petoricu, a neslavni rekord drži Mehmed III koji ih je pobio čak 19.

Sa samo jednim ubijenim bratom Mehmed Osvajač jeste bio na začelju ove liste bratoubica među turskim sultanima, ali da je imao više braće sigurno da bi se i on umešao u borbu za MVP trofej u ovoj kategoriji.

Ali je zato u svim ostalim po kojima su bili zloglasni turski sultani, bio u samom vrhu.

Prvog Srbina na kolac je nabio baš Mehmed II Osvajač. Bio je to vojvoda Nikola Skobaljić iz Dubočice kome se nakon zarobljavanja u bici kod planine Trepanje, sultan na najsuroviji način osvetio za to što je prethodno do nogu potukao njegove trupe u bici kod Banje.

O snazi sulatnove date reči i njegovoj časti govore najbolje sledeći primeri: pošto je 40 dana bezuspešno opsedao Novo Brdo, Mehmed je obećao braniocima da će im poštedeti živote ako se predaju, a kada su ovi otvorili kapije grada, sultan je naredio da se poseče sva gradska vlastela, preko 300 srpskih dečaka i mladića je odvedeno u janjičare, a oko 700 srpskih devojčica i devojaka je poklonio svojim vojnicima.

Mehmed je pogubio i kralja Bosne Stefana Tomaševića iako mu je prethodno obećan život ako preda opsednuti grad Ključ.

Ali kao što smo se već uverili, istorijske činjenice u ovom filmu su zabranjene, naročito one koje kvare idealizovanu i romantičnu sliku turskog sultana.

Ovo je prilika i da se osvrnemo na scenu Lazarevog sastanka sa katoličkim kardinalom u kojoj papski izaslanik poziva Lazara da se pokatoliči kako bi svoje veze sa Rimom dodatno ojačao pred polazak u zajednički pohod protiv sultana (u stvarnosti je to papa bezuspešno zahtevao od Đurđa Brankovića), što je filmski Lazar odlučno odbio sa obrazloženjem da su krstaši nakon osvajanja Carigrada 1204. masakrirali njegovo pravoslavno stanovništvo (što se zaista i desilo).

Pa po ovom filmu ispada da su jedino Turci u srednjem veku ratovali i osvajali humanitarno, po najvišim standardima nepostojećeg međunarodnog ratnog prava, sa posebnim fokusom na zaštiti civilnog stanovništva, kao i nacionalnih, verskih, rodnih i ljudskih prava u najširem smislu, i naravno, uz očuvanje svih materijalnih i nematerijalnih dobara.

Kao što smo ovde mogli da vidimo, genocid, paljevina i pljačka su ekskluzivne, ali i jedine ratne dokrine pravoslavnih i katoličkih vojski.

Vratimo se u odaje Lazarevog dvorca u kojima se svi spremaju za sutrašnju svečanost.

Dok Lazar isprobava koja mu se odora najbolje slaže sa krunom, njegova ćerka, princeza Marija, ima druge probleme – ljubavne.

Ona je potpuno izgubila glavu za Sungurom, to jest kako je ona mislila – za italijanskim vitezom Rikardom, pa je dok mu je dvorski vidar previjao rane, to iskoristila da napari oči, a potom i da stavi ruke na njegove grudi.

Ali Sungur ostaje nem i hladan na dodire srpske nevernice. Te noći u njegovom srcu ima mesta samo za bol i tugu, jer je njegov poočim nastradao od njegove ruke. On pred mladom Bošnjakinjom Аlinom otvara svoju izmučenu dušu, a to je i pravo vreme za novu lekciju iz turske istorije i religije.

Asistentkinja Alina nabacuje profesoru Sunguru voleje, a on ih spremno dočekuje i zakucava u mrežu citatima iz Kurana:

Mlada Bošnjakinja zaključuje ovo predavanje sledećim rečima:

što Sungura inspiriše da smisli novi plan, a to je trovanje Lazara i njegovih vojnika tako što će se Alina uvući u dvorsku kuhinju i sipati zmijski otrov u hranu koja se za njih priprema.

I opet u ovom filmu truje neko drugi, a nikad sami Turci.

Za ulazak u kuhinju Alina će, logično, iskoristiti zatreskanu srpsku princezu koja je svoju prvu ljubav Karadžića zaboravila istog trenutka kada je ugledala svog spasioca Rikarda.

Alina se zadovoljno smeje, jer zna da joj ova budalasta pravoslavka ne može biti ozbiljna konkurencija u borbi za Sungurovo srce.

Površni gledalac bi zaključio da su romantične scene između turskog delije i nevernica koje se nadmeću za njegovu ljubav (od kojih je pravoslavka navalentnija) ubačene u film samo zbog ženskog dela publike.

Onim pažljivijim sigurno nije promakao mnogo važniji razlog za to. Na ovaj način turski scenaristi (na odgovornoj misiji interpretatora zvanične nacionalne istorije) pokazuju gledaocima da su se turski sultani ženili hrišćanskim princezama i dovodili ih u svoje hareme, jer nisu mogli da se odbrane od navalentnih i pohotnih nevernica, a ne (kako su ih lažno optuživali hrišćanski istoriografi - falsifikatori) zato što su ih otimali, ili zato što su one bile primorane da se za njih udaju da bi njihovi roditelji vladari na taj način privremeno spasavali svoje države i narode od osmanskog uništenja.

Sungur poverava Alini da se on nimalo ne plaši smrti ako ih Srbi otkriju, jer će poginuti kao šehid (mučenik) u borbi za veru. Kada je na njeno pitanje da li će i ona postati mučenica ako je Srbi ubiju, Turčin ostao nem, desio se prelomni trenutak u kojem je bogumilka rešila da primi islam.

Iako im Lazarev mač visi nad glavama, iako se nalazi usred neprijateljskog tabora, a svi njegovi saborci u srpskoj tamnici, Sungur nije propustio priliku da preobrati jednu nevernicu i poturči je.

Čekajte, bre! Pa kako da je poturči kada je ona Bošnjakinja, dakle, već je poturčena?!

Pa zato što u ovom filmu bošnjaštvo označava samo nacionalnu, a ne i versku pripadnost. A nakon što su ovi bogumili primili islam, to je postalo jedno isto.

Ako bi neko zlonameran uputio kritiku autorima filma da je potpuno skandalozan, ali i nerealan ovakav prikaz bogumila, to jest krstjana kako su sebe nazivali, jer oni ni pred ognjem i mačem nisu pristajali da se odreknu svojih verskih ubeđenja,

reditelj i scenaristi bi mogli odgovoriti da oni nisu bili suočeni sa tako snažnim iskušenjem u vidu ovako sugestivnog, ali i naočitog propovednika kakav je Sungur zbog koga bi svaki čovek, a naročito žena, počinio čak i greh, a ne samo se odrekao svoje vere.

Reditelj filma dostojno ispraća Konularpa u dženet, jer ovde u slavu velikog turskog ratnika i mudraca ubacuje u film i prvu muzičku numeru.

Zagrljeni derviši igraju oko vatre, a umesto refrena, između svake strofe ponavljaju: - Alah, Alah!!

Horsko slavljenje Alaha u filmu ćemo čuti više puta i uvek u prelomnim trenucima – kada Turci kreću u odlučujuću bitku, kada su u bezizlaznoj situaciji i u najtežim časovima kada ih samo svevišnji može spasiti.

Zato su se tako oglasili i kada su ih srpski stražari poveli na gubilište usred Lazarevog dvorca.

A tamo Srbi održavaju neku pagansku svetkovinu, ritualni ples koji očigledno uvek izvode pred masovno žrtvovanje zarobljenika. U ovom slučaju-turskih.

Turski gledaoci su još jednom zgroženi. Pa ti Srbi ne poštuju ni sopstvenu hrišćansku veru. Kakvi bezbožnici!

Još veći šok će doživeti kada kada se pod strašnom maskom jednog od igrača ukaže odurno lice samog srpskog kralja – Lazara Brankovića.

Nas ostale više je iznenadio, a i zabavio, zvanični dvorski ples koji je potom usledio – velika igranka srpske vlastele na kojoj je, naravno, učestvovao i njihov dragi gost – vitez Rikardo Mancini.

Bila je to smehotresna kombinacija menueta, valcera, crnogorskog ora i ringe ringe raja, a sve u pratnji harmonike dugmetare koja se čula u pozadini.

Mučeni Sungur je morao da pleše sa srpskom princezom koja se za njega zalepila kao krpelj, ali ga je ipak više mučilo zbog čega otrov koji je Alina sipala Srbima u hranu još uvek ne deluje.

Pa zato što ih je Lazar otkrio. Njegove uhode pratile su poturčenu bogumilku i uhvatile je u kuhinji sa rukama u džemu, ili bolje rečeno sa bočicom zmijskog otrova nad kazanom pasulja.

Tako se Sungurov plan razbio u paramparčad, kao i njegova maska italijanskog viteza.

I baš kada je sve izgledalo izgubljeno za njega, njegove pobratime u srpskim okovima, Alinu i Maru Branković, desio se neočekivani obrt. Zarobljenim Turcima u pomoć stižu preobraženi, to jest poturčeni bogumili. Dakle, Turci. Na čelu sa Alininim malim bratom.

A ovo se sasvim uklapa i u teoriju bošnjačkih kvaziistoričara da su bogumili u Srbiji i Bosni u srednjem veku masovno prešli u islam.

Eto šta može da učini jedan harizmatičan predavač, teoretičar i praktičar kao što je Sungur – par udaraca mačem, par prijemčivih parola, i ceo jedan narod druge vere prevede u islam. U odnosu na njega, hrišćanski misionari u latinskoj Americi bili su obični amateri.

Izbezumljeni srpski stražar će lica izobličenog od straha uzviknuti u objektiv kamere naziv ovog filma, i tako svojim sunarodnicima najaviti Armagedon.

Bošnjaci na kvadrat upadaju u Lazarev zamak, oslobođaju akindžije iz srpskih okova, i onda se ujedinjuju sa svojom novom braćom – Turcima.

I tada za srpsku vojsku nastaje pakao.

Ali samo za vojsku, jer ovi Turci ne napadaju narod.

Čak ni kad osvoje srpsku prestonicu? Čak ni tad. Ni jednom nenaoružanom stanovniku Smedereva ovde nije falila ni dlaka sa glave, ni jedna Srpkinja nije silovana, niko nije odveden u roblje, nije opljačkan ni jedan dukat is dvorske riznice.

A prave, a ne filmske akindžije, imale su upravo takav zadatak u Osmanskom carstvu – da brzim upadima u pogranične krajeve neprijateljskih država sprovode teror, pljačku, pustošenja, odvode roblje, izazivaju paniku kod lokalnog stanovništva i slabe odbranu protivnika pripremajući teren za napad regularne turske vojske.

Umesto naknade u novcu od turske države, oni su se namirivali opljačkanim plenom iz svojih pohoda.

Naravno da je Sungur odmah preuzeo vođstvo u bici i još jednom demonstrirao kako neumoljivo i ubojito seče turski Mač Pravde.

A odmah iza njega je vatrena Alina, koja srbe kosi i sabljom i jataganom u stilu Mlade iz Kill Bill-a i Elektre, pa zadivljeni turski gledaoci zato viču: - E ovako treba da izgleda turski female empowerment u 21. veku!

Karadžić i Milošević Mladić padaju u bezuspešnom pokušaju da zaštite svog gospodara. Od Sungurove ruke, podrazumeva se.

- Znači ništa od zarobljavanja i slanja ove dvojice ratnih zločinaca u neki srednjovekovni Hag gde će biti bačeni u najdublju i najmračniju tamnicu dok im kosti ne istrunu? – zapitali su se sigurno neki turski gledaoci.

- Naravno da ne, ovako bi i u 20. veku trebalo da izgleda pravda za ovu dvojicu da su se Turci tu nešto pitali – poručili su nam ovim scenama autori filma.

Alina oslobađa Maru Branković iz Lazarevog kazamata, a zatim se pridružuje Sunguru koji je krenuo po glavu spskog kralja. Ona je odbila da izađe iz zamka i ode na sigurno zajedno sa ostalim akindžijama i Marom kroz tajni prolaz, koji im je Lazareva sestra otkrila. Odabrala je da sa svojim voljenim Turčinom ostane do kraja.

To je pravi trenutak da Sungur i zvanično primi Alinu u njihove redove što će simbolično biti obavljeno svečanim uručenjem sablje, koju mogu da koriste jedino akindžije turske lige pravednika.

U svojoj prestonoj dvorani Lazar ostaje uhvaćen kao u mišolovci iz koje nema izlaza. I tada poraženi srpski tiranin, koji je ostao bez svoje pretorijanske garde i živog štita – rođene sestre, pokazuje još jedno svoje ružno lice – bedne, ljigave i jadne kukavice, koja Sungura preklinje za život.

Uzalud.

Sungur nije slučajno u celoj srednjovekovnoj Evropi i Aziji čuven kao Mač Pravde.

A njegova je oštrica neumoljiva.

Istorijski despot Lazar Branković umro je od bolesti očekujući u Smederevu napad Mehmedove vojske.

Sungur potom uspostavlja red u novoosvojenoj, tj u turskoj verziji-novooslobođenoj državi za svog sultana, pa Lazarevu krunu stavlja na glavu njegove žene – Jelene Paleolog.

Zatim će joj izdiktirati njene vazalne obaveze ili u prevodu – ćuti, slušaj, redovno nam uplaćuj rate harača i nema glava da te boli, a ako budeš kasnila sa uplatama, šurovala sa Ugarima i spletkarila, znaš šta te čeka...

Turski gledaoci nisu bili iznenađeni što posle Irine Kantakuzine na filmu vide još jednu srpsku kraljicu iako tako nešto ne mogu da razumeju. – Kod nas žene na dvoru mogu da budu samo uz sultanove skute ili u haremu, a kod kilavih Srba mogu i da vladaju državom sa krunom na glavi.

I to je bilo to – turska pravda je još jednom trijumfovala, nevernici su pobeđeni i postavljeni na svoje mesto, slava i autoritet sultana i snaga islamske vere su potvrđeni, a granice Osmanskog carstva proširene.

Sungur i Alina na čelu svojih pobratima jašu u suton i to znači da je vreme za odjavnu špicu u kojoj će pažljive gledateljke uočiti jednu kratku ali vrednu scenu venčanja glavnih junaka, mada ipak ostati razočarane što nije bilo i poljupca za savršeni hepi end, ali ne i mnogo iznenađene, jer su takvi izlivi nežnosti retki i u turskim TV serijama po čijoj mustri je rađen i ovaj film.

I gluma je bila u najboljem, ili bolje rečeno, u najgorem maniru turskih telenovela. Da li zato što ovi glumci bolje ne umeju ili zato što je film pre svega namenjen mlađoj publici, tek oni ovde glume kao u pozorišnoj predstavi za decu i toliko se beče i prenemažu tako da ni jedan gledalac nema dilemu šta njihovi likovi osećaju ili misle dok izgovaraju svoje replike ili dok ćute.

U tome je prednjačio glavni glumac koji je demonstrirao tursku školu totalne glume, posebno u sceni u kojoj trpi nesnosne bolove od zadobijenih rana ili u sceni u kojoj tuguje.

Oštru konkurenciju imao je u epizodistkinji u ulozi srpske kraljice Irine, koja nam je suptilnom, jedva primetnom mimikom, dočarala kako je mala razlika između opstipacije i bolova u želucu izazvanih otrovom.

Ovaj film je tokom 2020. godine prikazivan u čak 360 bioskopa širom Turske (nakon dve nedelje pogledalo ga je pola miliona gledalaca), a i u desetak zapadnoevropskih država, što je najbolji dokaz koliko je dalekosežan ovaj projekat turske države koji je bio planiran, realizovan i promovisan u okviru mnogo šire političke strategije i ideologije poznate kao neosmanizam, koja podrazumeva povratak Turske na nekadašnje teritorije osmanskog carstva kroz vojni, politički, ekonomski, identiteski i kulturni uticaj, u koji spadaju, koliko god to bilo bizarno, i filmovi poput ovog, ili Fetih 1453 (o turskom osvajanju Carigrada), i naravno, serije poput Sulejmana Veličanstvenog ili najnovije, Mehmed-Sultan Osvajač, koja je prikazana ove godine.

Dakle, koliko god nekom našem gledaocu iskarikirani istorijski likovi i izmišljena istorija, i trećerazredna gluma u turskom Maču Pravde bili zabavni i smešni, stvari očigledno nisu za zajebanciju. Ili bar ne za preteranu.

Zato bi nam idejni tvorci, ali i autori ovakvih projekata, na naše sprdanje sa ovim filmom i njegovim glavnim junacima mogli lakonski odgovoriti poslovicom - Ko se zadnji smeje...

Upravo u tom kontekstu je ovaj film analizirao naš čuveni islamolog, filolog orijentalista i diplomata (bivši ambasador u Turskoj), akademik dr Darko Tanasković u tekstu izvorno objavljenom na sajtu elektronskih novina Andrić-grada Iskra.

https://iskra.co/kultura/darko-tanaskovic-turci-dolaze-ili-o-sirenju-negativne-predstave-o-srbima/

- Vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Nije loše znati i ne zaboravljati – završava Tanasković svoj analitički prikaz.

A najbolji podsetnik za to mogla bi biti naša TV serija Vuk Karadžić Đorđa Kadijevića i Milovana Vitezovića, koja bi za razliku od ovde recenziranog turskog revizionističkog filmskog treša, zaista mogla da služi kao multimedijalni istorijski priručnik za upoznavanje sa jednim periodom osmanske vladavine i tiranije nad Srbijom, kao i borbe našeg naroda za oslobođenje od Turaka i obnovu samostalne države, jer je u potpunosti zasnovana na istorijskim činjenicama, gotovo dokumentarno realistična, a uz to je i vrhunsko umetničko ostvarenje.

Mogla bi biti, kada bi je bilo moguće videti na državnoj televiziji u čijoj je produkciji proizvedena, ali na kojoj je njeno prikazivanje već godinama iz ne/poznatih razloga zabranjeno.

Zato Turska ne mora da ulaže dodatni trud i sredstva za promociju svoje filmske istorijske istine o vremenu njihove petovekovne vladavine srpskim zemljama, jer srpska televizijska i filmska istina o tome, u samoj Srbiji ne može i ne sme da se vidi.

Ne znamo šta Turska sledeće ima u planu od filmskih i televizijskih projekata od nacionalnog značaja sa Srbima u ulogama glavnih negativaca, ali ne bismo se iznenadili ako uskoro snime i nastavak filma Turci dolaze pod nazivom Turci su se vratili – Mač Pravde II, koji će se dešavati u savremeno doba i imati za temu povratak Turaka u Srbiju.

Na žalost, to ne bi bila nikakva fantastika već surova realnost, jer su se Turci (posle nešto više od jednog veka) zaista vratili u Srbiju, i to baš na Kosovo, u oviru NATO trupa, nakon bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. u kojem su i oni učestvovali (sa 18 aviona).

Turski vojnici (čija je država među prvima priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova) su među najbrojnijima u okviru kontigenta KFOR-a kojima je okupirana južna srpska pokrajina (ima ih više čak i od Amerikanaca), a stacionirani su u kasarni Sultan Murat (sasvim slučajno valjda) u nekadašnjoj prestonici cara Dušana Prizrenu.

A od oktobra prošle godine, prvi put je na čelu svih trupa KFOR-a jedan turski komandant.

Srbi im to nisu zamerili ili bar ne naša vlast, jer je nakon prošlogodišnjeg zemljotresa u Turskoj, poslala u ovu zemlju spasilačke timove i oko 3 miliona evra humanitarne pomoći u medicinskoj opremi, lekovima i robi.

Turska nam se odužila tako što je počela sa intenzivnim naoružavanjem šiptarske paravojske na Kosovu-tzv kosovskih bezbedonosnih snaga (protivoklopnim sistemima, haubicama, dronovima, minobacačima i borbenim vozilima) i obukom njihovih pripadnika (uključujući i pilote za helikoptere koje će im takođe isporučiti), podržala u Ujedinjenim nacijama svojim glasom nemačku rezoluciju o Srebrenici kojom se Srbi proglašavaju genocidnim narodom, a nakon upada šiptarskih terorista u srpske institucije na severu naše pokrajine u maju prošle godine, poslala je oko 500 turskih specijalaca da brane Šiptare i NATO od golorukih Srba.

OOOPS! Greška! Turska je u stvari poslala oko 500 svojih humanitaraca i mirotvoraca da brane srpske doseljenike i njihove crkve, koje su nakon 1999. sagradili na Kosovu, od neodgovornih pojedinaca među ilirskim starosedeocima koji bi ako se napiju, tamo mogli slučajno da izazovu neki neprijatan, ali izolovan incident.

Ovako bi najverovatnije mogao da izgleda scenario filma Turci su se vratili ako, ili bolje rečeno, kada bude bio snimljen.

A do tada nam ostaju samo stare slike (danka u krvi i otmice srpskih devojaka, nabijanja na kolac igumana Pajsija, đakona Avakuma i ostalih učesnika Hadži-Prodanove bune, spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru, dranja kože episkopa Teodora Nestorovića) i jedna fotografija (najzloglasnije kule na svetu), kao podsećanje na jedine Turke koji su nam dobro poznati.