THE PEACEMAKER (1997)

Režija: Mimi Leder

Scenario: Michael Schiffer

Mirotvorac je film nekom teroristi koji sa nuklearkom u rancu potegne prema zgradi Ujedinjenih Nacija i stigne ne samo do Njujorka već svega nekoliko ulica od cilja i onda naleti na Džordža Klunija i Nikol Kidman i sve ode u tri lijepe. Business as usual, Amerika je ponovo bezbjedna i heroji mogu na pivo do sljedećeg antiterorističkog filma i novog ataka na Američki Način Života i Novi Svjetski Poredak.

Ništa što već nismo vidjeli mnogo puta ranije, mind you, ali ovaj film ima svoj značaj iz najmanje tri razloga:

1. Pomenuti terorista zove se Dušan Gavrić i srpske je nacionalnosti (iako u svom manifestu odbacuje nacionalnu pripadnost). O Gavriću detaljnije u ostatku teksta.
   
2. Ovo je prvi film kompanije DreamWorks. Mislim da svi kolektivno treba da budemo veoma ponosni što su Spilberg, Kacenberg, Gefen i ostali odlučili da izgube nevinost upravo srpskim teroristom a ne nekim drugim (iako taj terorista u svom manifestu odbacuje nacionalne motive). We will not pursue this point further.
3. Mirotvorac je snimljen 1997 i jedan je od posljednjih filmova u kojima možemo da vidimo prirodnu Nikol Kidmen, znate prije nego što se pretvorila u... ovo:

(Zapravo, ova posljednja poenta nije baš sasvim tačna, al baš me briga.)

Dakle, ko je taj Dušan Gavrić? U pitanju je profesor klavira iz Sarajeva kog Parlament Republike Srpske regrutuje da obavi završni dio udružene rusko-srpske zločinačke operacije usmjerene protiv mira u svijetu, naime da zgradi Ujedinjenih Nacija ljubazno uruči jednu nuklearku. Jer znate, to su inače stvari o kojima se raspravljalo u skupštini tih dana.

Momčilo Krajišnik: «Prva tačka dnevnog reda: Zločinačke aktivnosti. Otvaram raspravu!»Poslanik SDS-a: «Predlažem da bombardujemo Zagreb i Zadar!»
Drugi poslanik SDS-a: «Ja predlažem da granatiramo Sarajevo!»
Još jedan poslanik SDS-a: «A šta kažete da etnički očistimo Posavinu?»
Krajišnik: «Boooooooring! Bando nesposobnjakovića i budala! Pa sve smo to već radili! Zar nemate nijednu jedinu originalnu ideju u tim vašim tikvama???»

Naročito zloizgledajući poslanik SDS-a (neki očigledni štreber s naočalama and stuff): «M'Lord, ja imam sjajnu ideju! Da počastimo UN jednom nuklearkom! Oni bi trebalo da su faktor mira i stabilnosti, a zbog njih stradaju nevini ljudi. This'll teach those sons of bithces, mwahahaha!»
Momo: «Odlično, prihvata se! Ali zamolio bih poslanike da paze kako se izražavaju, ovo ipak ide u direktan prenos u prajm tajmu i gledaju nas roditelji sa djecom.»

(Obratite pažnju da su u raspravi učestvovali samo poslanici SDS-a. To je zato što je u to vrijeme SDS bio jedina parlamentarna stranka.)

Gavrić je tih i povučen čovjek i protivnik nasilja. Njegova porodica nastradala je u napadu pomahnitalog snajperiste, a Unproforci koji su prolazili tuda odbili su da mu pomognu jer ih lijepo boli dupe za neke tamo što ginu od snajpera. Na kraju krajeva, oni su tu da održavaju mir a ne da voze ranjene u bolnice i slično.Dušan je opravdano bijesan zbog kompletne situacije i u tom uzdržavanju od djelovanja on vidi uzorak kompletnog međunarodnog angažmana ubosni, koji je (kao što znamo iz stvarnosti i filma Ničija zemlja) bio više skoncentrisan ka dolivanju benzina na vatru nego gašenju iste. Primijetite da sam ovde umjesto izlizane kovanice «dolivanje ulja na vatru» upotrijebio novi izraz «dolivanje benzina na vatru».

Uprkos tim sitnim zamjerkama na međunarodni angažman ubosni, on (Dušan naime) pristaje direktno da se angažuje tek kad neko rokne srpskog ministra finansija (i to ispred crkve i to usred Sarajeva, što će reći da neko nije baš najbolje odradio research). Taj ministar je trebalo da učestvuje na nekakvoj konferenciji u UN-u, a sad će Gavrić tamo da ode umjesto njega i posadi bombu. Neka cveta hiljadu bombi.

«Hm, da vidim da li sam ponio sve što treba: Četkica za zube – tu. Peškir – tu. Pribor za brijanje – tu. Pasoš – tu. Avionska karta – tu. Odjeća – tu. Neeksplodirana nuklearna glava – tu. Okej, we're all set!»

Poenta je da se međunarodna zajednica jednim superefektnim binladenovskim udarom kazni za svoje loše ponašanje tokom rata. Međutim, nigdje se ne spominje da je akcija sprovedena isključivo u ime Srba – u svojoj terorističkoj poruci (TM) Gavrić na samom početku kaže: «Ja sam Srbin, ja sam Hrvat, ja sam Musliman». Dakle, on djeluje u ime svih naroda sa ovih prostora (osim naravno Roma i ostale boranije koju svakako niko ne zarezuje). Zbog toga se u sceni stradanja njegove porodice nigdje eksplicitno ne spominje nacionalnost snajperiste i sa koje strane je pucao – jer to, u krajnjoj liniji, nije bitno. Pravi negativac su međunarodne «mirovne» snage zbog svog dolivanja benzina na vatru (opet).

Međutim, pošto jedino Srbi imaju onu stvar (hrabrost) neophodnu za operaciju, onda je oni i sprovode. Naravno, u kolaboraciji sa Rusima. I još nekim uglednim ličnostima.

Npr. njega

Zašto sa Rusima i zašto je uopšte u pitanju kolaboracija? Odgovor na to pitanje je očigledan ako film posmatramo u njegovom istorijskom kontekstu. Danas je sasvim normalno da raznorazni Viktori Drejzeni i ostali Srbi organizuju large scale terorističke napade svuda po svijetu i Americi, međutim ovo su bili tek začeci srpskog terorizma i on je morao nježno, poput djeteta koje tek uči da hoda, da se uvede na scenu. Logično, tu su Rusi kao najočigledniji posrednik. Ne samo zbog svog tradicionalnog prijateljstva sa Srbima, već i zbog obilnog iskustva u vidu decenija hladnoratovskog obračunavanja protiv civilizovanog svijeta.

Potrebne sirovine udružena rusko-srpska mafija dobija iz voza koji prevozi gomilu glava ka mjestu gdje treba da se unište. Obratite pažnju da ovo nažalost nisu odsječene ljudske glave već nuklearne. Oni presretnu voz, pobiju sve živo u njemu, survaju ga sa šina, naprave da izgleda kao nesreća i zbrišu. Srbi za svoju pomoć dobijaju jednu nuklearku, a Rusi ostatak.

Međutim, tu na scenu stupa Nikol Kidman koja je u najmanju ruku vidovita ili joj je scenarista direktno u uvo šaptao šta neprijatelj radi («Neprijatelj prelazi reku!»). Ona je odmah prozrela njihov patetični plan i nije prošlo mnogo vremena prije nego što su američke vojničine sa Džordžom Klunijem raskantale te jadne ruske budale i oteli im glave (mislim nuklearne). O sposobnosti Rusa uopšte jasno se izrazio sam Kluni na jednom drugom mjestu u filmu:

Na njihovu žalost, nisu primijetili da je Srbin (inače Gavrićev polubrat) koji je bio s njima uspio da utekne sa svojom glavom (naime nuklearnom). Dakle, Rusi su donji, a Srbi nastavljaju svoju operaciju kao što je i planirano i ovo je ključni moment – Srbima više ne treba pomoć i samostalno nastavljaju sa svojim terorizmom kroz ovaj i mnoge sljedeće filmove. Ovaj trenutak predaje terorističke štafete, inače od istorijskog značaja za filmsku umjetnost i čovječanstvo uopšte, dešava se, ako nekog zanima, nakon sat i šesnaest minuta filma.

Istorijski trenutak

Za razliku od Nikol Kidman (generički agent koji jednostavno sve zna jer bi inače neprijatelj pobijedio) i Klunija (standardna američka vojnička sirovina), Dušan Gavrić je prilično uvjerljiv lik. Naravno, osim tog cijelog nesrećnog posla s bombom, ali oću da kažem da je uvjerljiv u filmskom smislu, ima motivaciju, ima tragičnu pozadinu, a pored svega toga odlično je odglumljen. Za to je zaslužan Rumun Marsel Jures (ljubitelji horora mogli su da ga vide u onom izrazito lošem filmu s ludim kravama), koji ima tu neku tužnjikavo-zamišljenu facu koja je fantastična za ovakvu ulogu, a i odlično govori srpski. Inače, znamo da uloge srpskih terorista obično vode ka užasnom preglumljivanju koje bi postidilo i Krispina Glovera, ali Jures je odigrao za sve udžbenike.

Čekaj malo, Rumun??? A gdje su Srbi? Bogdan Diklić?? Svetozar Cvetković? MIRJANA KARANOVIĆ??? E, ovo je bilo malo drugačije vrijeme. Rat je bio friško završen, nacionalne tenzije još uvijek jake, tako da su srpski glumci redom odbili ovu ulogu, za koju bi danas jednostavno ubio Sergej Trifunović ili bilo koja mlada «nada» koja bi da se probije na međunarodnoj sceni – pazite, u pitanju je produkcijska kuća Stivena Spilberga, prilično dobro napisan negativac sa vrlo solidnim skrin tajmom. To se danas ne odbija. Ali, kao što rekosmo, prije petnaestak godina je bilo malo drukčije, pa su zbog scenarističkih nebuloza ulogu Dušana Gavrića odbili Dragan Nikolić, Lazar Ristovski i Miki Manojlović (s tim da je Miki bio bijesan što mu gadni scenarista nije napisao scenu seksa s Nikol Kidman).

Mirotvorac je uglavnom solidno režiran film, osim jedne od ključnih scena, a to je snajperski napad u kom stradaju Dušanova žena i kćerka. Ponašanje statista u toj sceni je apsolutno urnebesno (naročito neka baba koja samo zakloni glavu rukom i nastavi svojim putem), ali to već morate da vidite sami. Drugi problem je masovnost scene – snajperista rešeta li rešeta, maltene ko onaj Norvežanin, a niko živi da se skloni. I tako on pobije gomilu ljudi, a Gavrića bez problema pusti da tuguje za svojom kćerkom, iako mu je na penalu. Mislim da je trebalo da se konsultuju sa nekim real-life snajperistom ne bi li poradili na autentičnosti ove vrlo bitne scene.

Ali šta ja uopšte pričam? Pa ovaj film je od vrha do dna krcat nebulozama! Prvo, bosanske scene uopšte nisu snimane u Bosni već negdje u Makedoniji, tako da Sarajevo uopšte ne liči na Sarajevo, Grbavica ne liči na Grbavicu, a naročito je urnebesan srpski parlament, koji podsjeća na neku malo veću birtiju u kojoj je sve prekriveno dimom od cigareta, a face koje se tu nalaze isprepadale bi i Bila MekKinija i Kauboja Kauarda. Ali dobro, to su već naši lokalni problemi koje strani gledalac neće ni opaziti.

A clue: no.

However, debilizama ima i na drugim mjestima. Na primjer, u Austriji se nalazi kompanija koja je iznajmila teroristima kamione za njihovu operaciju. Kluni i Kidman upadaju u kancelariju glavnokomandujućeg, razbiju mu nos, vežu ga i onda pod prijetnjom pištoljem iznude šifru njegovog kompjutera (to su vam te sofisticirane američke metode hakovanja). Šifra inače glasi Haselhof. Izvinjavam se na otkrivanju, ali valjda su je do sad promijenili. Uglavnom, veliki vođa naravno na svom kompjuteru ima informacije o svim iznajmljenim kamionima, pa i o onim koji su pozajmljeni teroristima, s tim da pored ove konkretne transakcije stoji i posebna oznaka koja govori gdje treba da ide srpska nuklearka. Uopšte ne znam zašto jednostavno to nisu postavili na veb sajt ili još bolje telefonirali Pentagonu i rekli im da planiraju da im krknu jednu nuklearku na to i to mjesto u to i to vrijeme. (Ovde nema potrebe da se dodatno udubljujemo jer ćemo otkriti dalje idiotizme, kao npr. da je samo postojanje te oznake svakako potpuno besmisleno jer kompanija samo izdaje kamione, nema veze sa samom akcijom.) A nakon što je Nikol uspjela da pošalje sve podatke na svoju e-mail adresu, troši još neko dragocijeno vrijeme da se izloguje iz sistema. To je vrlo bitno, naravno, jer kad šefovi slugani upadnu u prostoriju, vjerovatno neće primijetiti šefa koji sjedi krvavog nosa vezan nasred prostorije, ali će svakako primijetiti to da se neko ulogovao u sistem.

Pred kraj filma, kad je Gavrić već daleko odmakao sa svojom misijom, tj. kad je već stigao u blizinu zgrade UN-a, uspaničeni američki branioci zaustavljaju sve ljude koji nose rance, uključujući žene, iako imaju tačan opis (i sliku) čovjeka sa bombom.

Tu nije pomogla čak ni vidovitost Nikol Kidman.

Da završimo s ovim peglanjem, samo ćemo još kratko da razmotrimo sam naslov filma. Mirotvorac. Na šta li se to odnosi? Prvo, činjenica da su međunarodne snage na ovim prostorima imale ulogu mirotvoraca, ulogu koju nisu obavile kako treba (zapravo obavili su je upravo onako kako su planirali, stoka). U filmu se i kaže da «mirotvorci» treba neki đavo (zaboravio sam šta, da li bol, da li patnju, tako nešto) da osjete na svojoj koži. Ali mirotvorci su množina, a naziv filma je u jednini. Da li je u pitanju štamparska greška, ili se naziv odnosi ipak na nešto drugo? Rješenje je zapravo jednostavno – Mirotvorac iz naslova je zvijer sa nogama medvjeda, krilima rode, repom zeca, trupom divokoze, glavom lava i rogovima nosoroga. Koji inače ima samo jedan rog. Inače bi se zvao nosorogovi. Dakle opet imamo problem jednine i množine. I to govori o cikličnoj prirodi našeg svemira.

CAGED (aka CAPTIFS, 2010)

*(*)  2-

review by GHOUL

            Oho-ho, mislite vi: "Francuski horor! Kavezi, vezivanje, mučenje! Biće torture porna! Biće krvi! Evo nama MARTIRKI 2, ili barem INSIDE-a!"

            Avaj. Privežite konje. Ovome je čak i FRONTIERE(S) nedostižno postignuće. Kao što se iz gornje ocene može naslutiti.

            Međutim! Postoji tu jedan momenat koji ovaj abortus ipak čini zabavnim za pratioce ovog bloga – naime, radi se o još jednom udruženom zločinačkom antisrpskom poduhvatu, i to jednom od najogavnijih u vasceloj gnusobama bogatoj istoriji Chetnixploitationa!

            Elem, trejler nam tvrdi da je ovo "zasnovano na istinitim događajima", pod čime se, konkretnije, misli na trgovinu ljudskim organima, odnosno na činjenicu da su određene subhumanoidne grupe na Kosovu držale u zarobljeništvu ljude druge nacionalnosti, i sekle ih polagano, naživo, kako bi na crno prodavali njihove bubrege, oči i ko zna šta. E, sad, koncepciju tvorcima ovog filma malo sjebava činjenica da su u istinitim događajima na koje oni aludiraju – počinioci tih zverstava bili Šiptari, a da su njihove žrtve bili Srbi. Ti događaji su dobro poznati svakome ko bar malo prati iz sveta, ili barem iz ovog hemoroida na čmaru sveta, pa čak i Francuzima, kao što to recimo OVA VEST dokazuje.

            Međutim, imbecilno-zlikovačke tvorce ovog zlodela istiniti događaji ne zanimaju – oni bi samo da malo ućare na trenutnoj popularnosti a) francuskog horora uopšte, b) torture porna konkretno, i c) "real life inspired" horora naročito (bez ulaženja u to koliko "real" je zaista taj "real"). Zbog toga verovatno nisu ni pročitali do kraja vesti ili Wiki-textove poput gornjih, nego im je bilo dovoljno da vide rečenicu-dve – "O-la-la, organ trafficking in postwar Kosovo, n'est-ce pas? Oui, oui, nous savons. Les Serbs, ces batards, certainment!"  

Neznanje, glupost i nezainteresovanost za istinsku ljudsku tragediju i za istinske zločine svakako nisu opravdanje – a čitaoci skloni teorijama zavere mogu slobodno da veruju kako ovo možda i nije produkt grupice plitkoumnih les imbeciles, već je možda smišljeni zločinački produkt kako bi se jedan od retkih uspelih srpskih "Told you so!" momenata verifikovanih u poslednje vreme oskrnavio i blatio ovom nakaradnom fikcijom u kojoj su Srbi na Kosovu od žrtava nakaradno pretvoreni u trgovce organima! Sve ostalo je klasična CHEX zavrzlama.

Srbi izgledaju kao najgori ološ koji se može zamisliti: neobrijane, namrgođene, masne njuške još masnije kose, izbečenih pogleda, s flašom rakije u jednoj i kurcem-za-silovanje u drugoj ruci (nož je iza uveta, ili za pojasom).

Srbi, u ovoj le porn tortureoix vizuri, toliko su zaostali degenerici da nemaju mobilne telefone. Mon dieu, nemaju ni pristojne fiksne, nego koriste nekakav prototip s kraja 19. veka, by Mihajlo Pupin (e ne bi li tako dodatno oskrnavili i ovog srpskog velikana!). Jeste, oni svoje porudžbine primaju preko ove "zlokobno" smešne sprave na slici.

"Dve suve pite od kokosovog brašna i dva bela bubrega za prekosutra!" "Razumem, šefe!"

Narudžbine pristižu iz Beograda, što se jasno vidi na registracijama automobila koji dolazi da preuzme kantice s ledom i organima, i da isporuči zavežljaj evrića.

Naravno, pošto su Srbi podljudska stoka, taj koverat s parama ovaj iz Beograda vadi iz svojih gaća, čisto da ne bude zabune o čemu se ovde radi.

Žrtve ovih Zlih Srba su neki neodređeni entiteti: recimo, devojčica koju drže u kavezu zove se Ana. Nije mi poznato da je to ime u upotrebi među Šiptarima.

I, naravno, žrtve su im dobrostivi Francuzi, došli tu da pomognu, da leče – "lekari bez granica", takoreći! – ali stoka nezahvalna (i glupa!) zarobi čak i njih, i istranžira bez obzira. Ti Zli Srbi ne jebu živu silu, može im se da ladno otimaju les docteurs internationals po Kosovu, i to niko ne istražuje, niko ih ne dira, jer kao što je dobro poznato, Srbi vladaju Kosovom i ne može im niko ništa, jači su od Sudbine, a kamo li od nekakvih KFOR-a, UNPROFOR-a, CIA-a, KLA-a i ostalih sekti koje ćute kao miševi pred velikosrpskim terorom na Kosovu. Ehm, da. "Zasnovano na istinitim događajima…"

Kultur-rasizam koji je ovde na delu zaista ima vrlo malo pandana u svetskim razmerama, a naročito je gnjusan kada dolazi od strane Francuza, koji su ovde umiljati, mili, bezgrešni, nevini, a čitava vizura svodi se na "Mi ih krstimo, a oni (Srbi) – prde, i kolju!"

Kad sam kod klanja, još dva primera toga koliko je ova karikatura dovedena do groteske, i dalje do toga:

1) Srbi, čak i kad su "hirurzi", i kad od im uspeha operacije zavisi zarada, nisu ništa drugo do – raspasani, štrokavi, nehigijenski mamlazi koji nisu čuli ni za sapun, ni za vodu, a kamo li za sterilisanje operacione sale. "Bacili, mikrobi? To je obično sujeverje!" rekli bi ovi srpski Benveji. Naime, pred kraj vidimo našu heroinu (Kako znamo da je heorina? Pa, nosi majicu na bratele, i ima dobre sise!) kako je ovi smrdljivi štrokavci bacaju na "operacioni sto" sav krvav od prethodnog "pacijenta", a niko da ga spere bar sa malo vode, ako već ne rakijice. Gre'ota da se baca alkohol na to!

2) Srbima je klanje toliko svakodnevna i normalna stvar da u ovom filmu vidimo meni zaista nov običaj – da se zaklani i od creva očišćeni vepar drži obešen u kući, posred kujne u kojoj nekakva srpska majka i domaćica (naravno: predebela; i naravno: surovog zlopogleda) sprema ko zna kakav neopisivi ručak. Pritom muve se lepe svuda po sobi, zuje i kenjaju po svemu, jer srpske domaćice poznate su kao aljkave, je li. Barem ovim francuskim bezveznjacima. Zato ova ovde ima da završi udavljena u koritu svinjske krvi. Svinje svinjama, kažu nam francuščići.

A koliki su bezveznjaci u pitanju, vidi se i po nekoliko smehotresnih detalja. Naime, ta kvazi-filmadžijska stoka se nije čak ni potrudila da nađe nekog stručnog konsultanta / prevodioca za srpski jezik (što da se muče, kad je Google Translate džabe?!) pa tako imamo, recimo, u jednoj "srpskoj" bolnici na Kosovu, natpis: "Uredski sestra". 

Na istom mestu, u toj bolnici, oštrooki gledalac zapaziće da piše: "Varenje krvi". Šta da se radi kad Francuzi nemaju slovo Đ? Uostalom, varenje ili vađenje, biće dobar srbokolj.

Pošto nisu doveli (ili nisu ni tražili?) srpske glumce da igraju ove subhumanoide, našli su još bolje rešenje, po starom CHEX receptu: kad nema Srba, dobri su i Hrvati! A kad njih nema dovoljno, dovedi i nekog Čeha, i biće sve ok: niko neće ni primetiti razliku.

Tako nam Srbe ovde igraju: Ivan Franek (glavni, najmračniji zlikovac, sa tetovažom na leđima: БОГ ЧУВА СРБЕ!), Igor Skreblin, Philippe Krhajac, Sacha Mijovic, a poseban mig, samo za istinske ezoterike, samo za najvernije pratioce CHETNIXPLOITATIONA, jeste cameo pojava Gorana Kostića, poznatog još i kao "Умро пре рођења" iz rasističke antisrpske travestije HUNTING PARTY. Nažalost, ovde ima mikro-pojavu, skroz neupadljivu, igra žrtvu (!!!), i tu je na samo nekoliko kadrova u polumraku, nisam ga ni prepoznao dok ne videh špicu. Zaista idiotski protraćen onakav talenat!

            Po svemu sudeći, ovi čak nisu ni pravi Hrvati iz Hrvatske, nego nekakva gastarbajterska ili ustašoemigracijska deca ili tako nešto, budući da je njihovo vladanje "srpskim", koji se može čuti ovde, krajnje sumnjivo, i zvuči isto kao i oni Google Translate natpisi – tragikomično, izveštačeno, neuverljivo. Tako, recimo, možemo čuti psovke kao što su "Pizdo materino!" ili besomučno ponavljanje "Jebote Jebote ej Jebote!" mada je najsmešnije kad se upuste u neki kvazi-slovenski, kvazi-srpski gibberish i nekakvo trućanje koje sa srpskim veze nema, al' tako mu je to kad su za "Srbina" s najgadnijom njuškom našli – Čeha!

            Šta, očekivali ste PUSHER 3? Ha ha! Taj serijal režirao je jedan od najboljih reditelja današnjice, a ovo ovde francusko merde izasrao je tamo neki cretin.

            Inače, da ne ispadne da je moja niska ocena produkt mog nekakvog patriotizma, srbizma i ćiriličarstva, i da se iza CAPTIFS zapravo krije nekakav odličan horor u kome, ako zažmurimo jednim okom na te antisrpske idiotizme, zapravo možemo uživati?  C'est des conneries!

            Zaplet je ne samo odvezan od mozga u smislu lokacije, kulture i politike zbivanja u njegovoj zaleđini, nego je patetično rudimentaran u svojoj dramaturgiji: tri francuska humanitarca vraćaju se kući iz tromesečne misije na Kosovu, i to izvode – autom! Kao, voziće kroz Srbiju i ko zna gde, sve do Francuske! Pošto ih na jednom mestu skrenu s glavnog puta (postavljena mina), oni skrenu, dođu do zlokobne farme na kojoj ih na krivi put navedu zlokobni Srbi (Pale nešto u avliji! Vire kroz prozor iza zavese! Ćerka im se ljulja na šrkipavoj ljuljaški na vratima šupe, a umesto očiju ima zavoje! Brrrr…).  

Onda ih ovi "naši" otmu, zatvore u nekakav podrum, odakle ih vade kad zazvoni onaj Pupinov prototip, ali od operacija ne vidimo ništa, nego samo blink'n'miss posledice toga. Pokušaji bekstva su uzaludni (jedan žabojed završi bukvalno popišan) a naša heroina se izbavi sa operacionog stola doslovno tako što posle malo trzanja izvuče ruku iz kaiševa, pošto su Srbi toliki imbecili da ne umeju ni da zategnu to kako treba.

Nema čak ni one otrcane fore sa lomljenjem palca, nego samo abre-ubre, tamte-vamte šakom, i eto slobode, taman da zgodno pri ruci ostavljeni skalpel zarijemo hirurgu u arteriju – a ovaj vajni srpski "hirurg" ne zna čak ni ono što znam čak i ja (koji – za one koji su se kasnije uključili – nisam studirao medicinu), iz filmova, da je pametnije ne vaditi to iz arterije. Jedan japanski štrc kasnije, i eto nama ex-hirurga na patosu. 

Bežanija odatle, uz jurnjavu nekakvih "srpskih" džukela od sorte koju dosad nisam video, stroga je rutina, bez imalo saspensa, jer idioti koji su ovo pisali ama baš svaku situaciju rešavaju deus ex machina intervencijama – konkretno, heroina srećno nabasa na zateznu minu (how convenient!), koju svojim oštrim vidom spazi na vreme, i preskoči, a pusti džukele da na nju nalete. 

Likovi su rudimentarni klišei, odnosi između njih jedva skicirani i za zaplet nebitni, saspensa nema nimalo, režija je jedva-kompetentna ali potpuno neupečatljiva, kao i rad kamerom, zvukom i svim ostalim, a takva je – odrađena, neprimetna, zaboravljiva – i muzika. Drugim rečima, u pitanju je potpuno rutinski i po sebi bezvredan sub-mediokritetizam, kojega vašoj pažnji eventualno može preporučiti samo i jedino taj CHEX momenat. 

Mislim, zaista, malo je filmova nastalih do sada koji se mogu pohvaliti da su se tako obilato popišali na:

- srpske žrtve na Kosovu;

- Srbe uopšte;

- Mihajla Pupina;

- srpsku domaćicu;

- tradiciju svinjokolja;

- uspehe srpskih hirurga;

- natpise u srpskim bolnicama;

i što je najbolnije – na srpske psovke!

Pa mamu im onu ustaškofrancusku smrdosirastu žabožderačku rasističko-kolonijalističku da im mamu!

CITY BY THE SEA (2002) part 2 - Bobi, Đorđe i Šeron na Gazimestanu

Svojim pojavljivanjem u City by the Sea, Bobi je od producenata ovog filma obezbedio sebi protivuslugu u vidu finansijske i svake druge podrške koju će od njih dobiti za svoj budući grandiozni filmski projekat iz srpske istorije. A to je, CHEX vam sada ekskluzivno otkriva, Holivudski rimejk Šotrinog Boja na Kosovu po De Nirovom scenariju i režiji koji nosi radni naslov:

THE BATTLE OF KOSOVO  – A TRUE STORY

(KOSOVSKA BITKA - ISTINITA PRIČA)

Ceo projekat je u pripremnoj fazi i sve je još pod velom tajne tako da nema zvaničnih saopštenja, ali iz krugova bliskih samom De Niru saznajemo da su neke od glavnih uloga već podeljene. Ulogu cara Lazara Bobi je očekivano rezervisao za sebe.

             
A ono što će posebno obradovati našu publiku je vest o tome koji glumci će imati tu čast da na filmskom platnu ožive caricu Milicu i Miloša Obilića. Neki od vas su možda već pogodili o kome se radi - o dve velike holivudske zvezde koje su takođe poznate kao veliki prijatelji Srba, o glumcima koji su nas u januaru 2008. godine zadivili svojom veličanstvenom kampanjom protiv nezavisnosti Kosova i Metohije kada su u javnim nastupima hrabro podigli glas protiv siledžijskog akta svoje sopstvene države i na taj način upoznali ceo svet sa nepravdom koja je učinjena srpskom narodu.

Da, pogodili ste - radi se o Šeron Stoun i Džordžu Kluniju.

Ima li lepše nagrade za njih dvoje od uloga koje su im dodeljene u ovom filmu ? Da bi što uverljivije kreirala lik kneginje Milice, predivna Šeron je pristala čak i na to da ofarba svoju plavu kosu koja je njen zaštitni znak i koja je osigurana na nekoliko desetina miliona dolara. 

Miloša Obilića će igrati glavom i bradom Džordž Kluni koji je do uloge došao posle tri žestoka kruga probnih snimanja u direktnom duelu sa Vladimirom Serbian scar Rajčićem.

Istine radi, moramo reći da je Rajčić bio ubedljiviji od Klunija u izvođenju akcionih scena a potpuno ravnopravan u savladavanju postavljenih im dramskih zadataka. Na kraju je presudila ipak veća Klunijeva popularnost kod ženske publike na koju, naravno, svaki producent ozbiljno računa. Gospodin Kluni, u Srbiji poznatiji kao Đorđe, već je počeo da pušta kosu i brkove za ulogu Obilića u šta se možete uveriti na priloženoj fotografiji.

De Niro će biti posebno pažljiv kod odabiranja holivudske glumice koja će tumačiti Kosovku devojku jer mu je važno da i njegov izbor za ovu ulogu bude idealan baš kao što je to bio Šotrin cast.

Zato su najozbiljnije kandidatkinje za ovu rolu Hali Beri i Gong Li.

     
Za uloge ostalih srpskih velmoža i vitezova otvoren je kasting i za sada je izvesno jedino da će Baneta Bumbara igrati Den Ekrojd.

 

Nisu zaboravljeni ni srpski glumci. Prema mišljenju srpskih koproducenata De Nirovog spektakla, čuvenu braću Musić iz Zvečana, neustrašive i časne gospodare severnog Kosova, najuverljivije će predstaviti ništa manje poznata i junačna braća Trifunović od Mostara i Kruševca grada.

                      

Od nespornih glumačkih kvaliteta ove dvojice popularnih srpskih glumaca, mnogo važnija preporuka za njihov angažman bila je hrabrost i beskompromisnost koju su toliko puta pokazali kada su se u javnim nastupima neustrašivo suprotstavljali zlu koje je pretilo srpskom društvu i odlučno ustajali u odbranu pravde, istine i njegovih temeljnih moralnih vrednosti. Još uvek je aktuelna njihova kampanja protiv fašizma i huliganizma ispoljenog u desetooktobarskim terorističkim divljanjima na beogradskim ulicama čiji je organizator bila Al-Kaida na čelu sa Osamom Bin Ladenom koji je celu akciju koordinisao preko mobilnog telefona sa dna jedne avganistanske pećine.

Tu je još jedno prijatno iznenađenje, naročito za domaću žensku publiku, jer će se u ulozi za sada neimenovanog srpskog viteza gotovo sigurno pojaviti Ivan Bosiljčić.

Ali u De Nirovoj verziji Kosovskog boja neće baš svi likovi iz Šotrinog filma biti predstavljeni novim glumcima. Neki od glumaca u srpskom originalu bili su toliko ubedljivi u svojim ulogama da su se maltene stopili sa njima tako da ih i publika sa njima poistovećuje. Zato je odlučeno da i u De Nirovom filmu Josif Tatić i Ivan Bekjarev ponove svoje uloge Jataganca i Kurčubića.

Na žalost, u Bobijevom scenariju nije bilo dovoljno mesta i za lik simpatične prodavačice ribe koju je u Šotrinom filmu maestralno odigrala Neda Arnerić.

Večita devojčica YU filma je ovom snažnom dramskom ulogom  demantovala sve zlobnike koji su tvrdili da ona ume jedino da se skida.

Uloga Vuka Brankovića ponuđena je Mirjani Karanović što je ona iz neobjašnjivih razloga odbila.

Njen negativan odgovor sve je neprijatno iznenadio, tim pre što joj je De Niro pružio priliku kakvu glumci njenog kalibra mogu samo poželeti - da Vuka umetnički prikaže na jedan drugačiji i dosad neviđen način, jer će on u ovom filmu po prvi put biti predstavljen onakav kakav je zaista bio - kao častan vitez koji se beskompromisno borio protiv Turaka sve do svoje smrti.

CELA NOGA U AUTU (THE GANG THAT COULDN'T SHOOT STRAIGHT)

Što se Turaka tiče, za ulogu Branislava Bajazita najozbiljniji kandidat je Deni Treho.

                      
Za ulogu Jakuba, drugog Muratovog sina, ravnopravno se nadmeću Ivan Jevtović i Dejan Lutkić.

                           

Ali ko će biti Murat? - radoznali su svi naši čitaoci svesni da će De Nirov Lazar biti još moćniji i uzvišeniji ako bude imao dovoljno strašnog i dostojnog filmskog protivnika.

Uloga Murata bila je najpre ponuđena Džejmsu Belušiju i to na insistiranje producenata koji su računali da će on u bioskope privući veliki broj svojih sunarodnika, američkih Albanaca. On je, međutim, ulogu odbio i to sa obrazloženjem da De Nirov scenario u potpunosti odstupa od zvaničnih istorijskih činjenica o Kosovskom boju i njegovim učesnicima, a naročito u vezi sa ishodom same bitke.

I upravo to je jedna od najvećih vrednosti De Nirove filmske verzije ovog velikog događaja srednjovekovne evropske istorije - što će po prvi put svetu prikazati pravu istinu o tome kako je ova bitka zaista okončana, a to je naravno srpskom pobedom. Zbog toga De Nirov film i nosi podnaslov -  A True story.

Od brojnih dokaza koji iz vremena same bitke neposredno svedoče u prilog tome, dobro su poznata brojna pisma koja su tih dana stizala na evropske dvorove u kojima je javljano o srpskom trijumfu nad Turcima a najčuvenija je Hronika kaluđera iz Sen Deniа koji piše da je u Parizu višečasovnim oglašavanjem zvona Bogorodične crkve proslavljena velika hrišćanska pobeda. Otuda je jasno zbog čega se Bobijevi saradnici već nalaze u Parizu gde obavljaju pripreme za snimanje ove scene.

De Nira je obradovao Belušijev negativan odgovor jer mu je bilo dobro poznato njegovo lobiranje za nezavisno Kosovo koje je  sprovodio u Holivudu kada je direktno kontrirao kampanji koju su protiv priznavanja ove nakazne državne tvorevine pokrenuli Đorđe Kluni i Šeron Stena. A u poznatom dokumentarcu Brooklyn connection mogli smo da vidimo da je 2004. godine, na donatorskoj večeri u Njujorku koju su za Džona Kerija organizovali bivši pripadnici OVK, Beluši pozvao svoje sunarodnike u Americi da novčanim prilozima pomognu njegovu predsedničku kampanju ukoliko im je stalo do sudbine Albanaca na Balkanu. 

                
Tačno je da je i De Niro finansijski i javno podržao Kerija ali su, kao što ste iz teksta videli, njegovi motivi bili potpuno drugačiji.

Kada vam saopštimo kome je posle Belušija ponuđena uloga Murata i ko je najozbiljniji kandidat za nju, biće vam teško da u to poverujete.

      

Zato ćemo vas podsetiti da holivudski producenti vrlo često pod kategorijom special guest star u svojim filmovima poveravaju uloge poznatim ličnostima koje nisu profesionalni glumci već su muzičari, sportisti, voditelji šou programa ili čak političari, jer u njima prepoznaju sposobnost da ovakve specijalne glumačke zadatke uspešno obave kao i potencijal da svojom harizmom i popularnošću privuku još veći broj gledalaca u bioskope.

Baš zato su američki producenti De Nirovog filma ponudili popularnom i kontroverznom srpskom političaru Nenadu Čanku da na filmskom platnu oživi sultana Murata i to na preporuku srpskih partnera koji su dobro procenili da bi on bio idealan za ovu ulogu.

VOJVOĐANSKI SINATRA (THE UNTOUCHABLE GODFATHER)

Ekipa filma se složila da bi uz sitne intervencije šminkera i maskera koje bi uključivale bradu i potamnjivanje tena, poznati novosadski političar bio pljunuti Murat.

Zato je kod autora filma glavna nedoumica oko angažovanja gospodina Čanka bila da li je on u stanju da glumom uverljivo predstavi karakter jedne tako kompleksne istorijske ličnosti kakva je bio čuveni turski sultan, imajući u vidu da ne poseduje nikakvo glumačko iskustvo. Međutim, srpski koproducenti su De Nira i američke partnere ubedili vrlo jakim argumentima da će se popularni Neša u filmskoj umetnosti snaći kao som u Tisi i da je baš on pravi izbor za ulogu Murata. Ne samo zato što se radi o ličnosti snažnog autoriteta i još većeg ega i o sjajnom govorniku, već i zbog toga što je gospodin Čanak svestrani umetnik koji se uspešno oprobao u različitim vidovima umetnosti.

U Srbiji je poznat i kao bestseler pisac po čijem romanu "Kao i sva ravnica" je snimljena  hit serija koja je oborila sve rekorde u gledanosti kod srpske publike poznate po istančanom ukusu i u kojoj je glavnu ulogu ostvario čak i jedan Gordan Kićič koji je angažman prihvatio isključivo inspirisan kvalitetnim književnim predloškom.

Nenad je i uspešan kompozitor, muzičar i pevač (njegovо izvođenje Sinatrinog hita My Way odavno je postalo kultno) koji je sarađivao sa mnogim poznatim imenima domaće rock i narodne muzike pri čemu posebno treba izdvojiti čuveni duet sa uglednom estradnom umetnicom, političkom i LGBT aktivistkinjom i kolumnistkinjom, Jelenom Karleušom.

Ali ono što je najvažnije, on se već uspešno oprobao na medijima bliskim filmu što je dokazao njegov zapažen nastup u televizijskom reality programu Big brother kada je pobrao sve simpatije publike i kritike.

Poslednja nedoumica koja je mučila holivudske producente je bila kako će gospodin Čanak podneti fizički izuzetno zahtevne uslove snimanja i kako će se snaći u akcionim scenama jer turski sultan će u De Nirovoj verziji Kosovskog boja veći deo filma provesti sa sabljom u ruci jašući svog ata na kome ga je Obilić i ubio (kao što smo rekli, scenario sa zasniva isključivo na autentičnim istorijskim podacima, pa ovde nećete morati da gledate kako Murat rasporenog stomaka pola sata vodi filozofske razgovore sa Obilićem).

Međutim, srpski partneri lako su razuverili svoje američke kolege kada su ih upoznali sa tim da je gospodin Čanak u Srbiji čuven kao ljubitelj ekstremnih sportova od kojih mu je najomiljeniji vožnja motornim sankama gradskim ulicama i to na -10 u kratkim rukavima (što još nijednom zavisniku od adrenalinskih disciplina nije pošlo za rukom), a što su potkrepili čuvenim snimkom njegove vožnje po zavejanom Novom Sadu koji je već dugo hit na Youtube-u. A da izvanredno rukuje oružjem najbolje je pokazao u emisiji TV Pinka Nemoguća misija kada je ne znajući da se radi o skrivenoj kameri vešto i odlučno potegao pištolj kako bi odbranio jednu damu u nevolji, poput nekog srednjovekovnog viteza.

Posle ovoga, za De Nira i njegove finansijere nije bilo dileme - Nenad Čanak će biti Murat i niko drugi.

U tu svrhu su spremni da dobro odreše kesu ne bi li kontroverznog novosadskog umetnika i političara privoleli da prihvati njihovu ponudu. Odgovor gospodina Čanka je još uvek neizvestan, a svi koji ga dobro poznaju kažu da visina ponuđene novčane sume neće biti ono što će ga opredeliti da se okuša u ovoj spektakularnoj ulozi, već mu motiv da prihvati ponudu može biti jedino veličina umetničkog izazova koji stoji pred njim.

ŠATRA PUNA GOSTIJU (SHOWTIME)

Treba reći i to da će De Nirov film u skladu sa visokim renomeom najavljenih glumačkih zvezda, pratiti i isto tako grandiozna i ambiciozna produkcija. Očekuju se veličanstveni setovi i scenografija sa stotinama živopisnih kostima, stotinama hiljada komada različitog oružja specijalno izrađenog za ovaj film i nekoliko desetina hiljada statista. Scene Kosovske bitke biće snimane na samom Kosovu polju zbog čega je Bobi lično intervenisao kod Baraka Obame kako bi naredio američkim okupacionim vlastima na Kosmetu da filmskoj ekipi obezbede nesmetan rad na licu mesta. 

Nekoliko stotina najavljenih kaskadera ukazuju da će u snimanju scena borbe realističan pristup dobiti prednost u odnosu na kompjuterski kreirane specijalne efekte koji bi filmu ove vrste samo štetili, oduzevši mu autentičnost i dušu.

Na De Nirovu odluku da za snimanje samog boja angažuje ovako imponzantan broj ljudi u velikoj meri je uticala amaterski iscenirana Kosovska bitka u Šotrinom filmu u kojoj je samo nekoliko stotina statista predstavljalo celokupne vojske Srba i Turaka koje su u stvarnosti brojale preko 60.000 hiljada vojnika, kao i brojni gafovi po kojima je ovaj film čuven. 

                
Koliki problem je Šotra imao zbog nedovoljnog broja statista najbolje ilustruje i podatak da je od lokalnih seljaka za film iznajmljeno na desetine strašila za ptice koja su dublirala srpske i turske vojnike u filmu. Ako nam ne verujete,najbolje je da se sami uverite:

 

I kostimograf je bio na velikim mukama jer nije dobio dovoljno novca da obezbedi potreban broj kostima za film. Srećom po njega i reditelja, na snimanju je bio prisutan veliki broj statista iz raške oblasti koji su se prijavili da glume Turke i koji su ovaj problem jednostavno rešili svojim velikodušnom ponudom: - Hoćete li nam vi dati kostime ili da ih ponesemo od kuće?

Da li je budžet filma bio zaista toliko mali ili je gotovo u celini, kao što se u vreme snimanja pisalo, podeljen između autorske ekipe i glumaca, ostaće poznato samo reditelju i njegovim najbližim saradnicima koji na tu temu i danas mudro ćute.

 

Na De Nirovom filmu biće takođe angažovani i najbolji holivudski majstori mačevanja, koreografi masovnih borbi i dreseri konja, jer je Šotra sa svojim statistima koji su smušeno mlatarali mačevima i sudarali se po livadi kao naši fudbaleri, najočiglednije demonstrirao kako takve scene ne treba režirati.

Nije slučajno što će se posebna pažnja posvetiti dreserima konja i kaskaderima koji će ih jahati jer su upravo kaskade ove vrste u Šotrinom filmu kod gledalaca izazivale smeh. Zbog čega su te scene tako loše snimljene, to jest zbog čega srpski i turski jahači u filmu padaju sa konja sami od sebe iako ih nije oborio protivnički jahač, niti ih je pogodila strela ili koplje, teško je objasniti, kao i zašto jednom od srpskih konjanika  prilikom pada, ispod šlema ispadne turski turban.

Ali iz izjava samih kaskadera koji su u njima učestvovali moguće je naslutiti da se odgovor krije koliko u nesposobnosti reditelja, toliko i u nedostatku novca za post produkciju. Kaskaderi su, isto kao i gledaoci, bili neprijatno iznenađeni finalnim rezultatom jer im je kako kažu, reditelj obećao da će strele i koplja koje pogađaju konje biti naknadno kompjuterski dodate.

Razmatrano je čak i da se te scene snime na kraju filma tako što će se konji zaista pogađati strelama i ubadati kopljima radi postizanja autentičnosti ali se od toga ipak odustalo, ne zbog društava za zaštitu životinja koja tada u Srbiji još nisu ni postojala, već zato što je Šotra morao da ih vrati lokalnim seljacima od kojih ih je iznajmio za snimanje, a mizerna sredstva koje je odvojio za ovu svrhu nisu dozvoljavala luksuz kakvim je raspolagao Veljko Bulajić za Bitku na Neretvi kada je za scene prelaska reke i juriša četničke konjice mogao da potroši neograničen broj konja.

Zanimljivo je međutim da je zahvaljujući ovim scenama, ubrzo posle prikazivanja filma u domaćim bioskopima, u Srbiji nastao novi ekstremni sport poznat kao „Srpski rodeo“ koji je posebno popularan u seoskim sredinama. Pravila su jednostavna: takmičari skaču sa konja u punom galopu na zemlju a pobednik je onaj koji poslednji polomi noge.

Rad sa statistima u Šotrinom ostvarenju je posebno smešna priča. Iz priloženih kadrova filma može se videti da su se ovi mladići odlično zabavljali na snimanju i njima se naravno ne može ništa zameriti jer su to bili uglavnom vojnici na odsluženju vojnog roka i lokalni seljaci kojima je filmsko ratovanje očigledno predstavljalo ostvarenje dečačkih snova.

Ali zato se od reditelja i montažera Lane Vukobratović očekivalo da ove kadrove uklone iz završne verzije filma. Međutim, s obzirom na toliki broj propusta ove vrste, nameće se zaključak da je njih jednostavno mrzelo da tome posvete vreme i da su rezonovali u stilu: - Ma ko će još u filmu o Kosovskom boju da obraća pažnju na scene same bitke ? Očigledno su im bile mnogo važnije kvazifilozofske diskusije Irfana Mensura i Pepija Lakovića, svađe Pere Kralja sa seljankama na pijaci, ili  scena u kojoj Čuma krije baterijsku lampu u svojoj torbi.

Ipak, od brojnih gafova kojima obiluje Šotrin film, bez konkurencije se izdvajaju oni u kojima su se proslavila trojica brkatih kaskadera koji su u ulozi turskih vojnika „ginuli“ nekoliko puta u toku bitke i među ljubiteljima filmske umetnosti postali čuveni kao Shotra’s immortals.

Ništa nije moglo da zaustavi ove Turke sa devet života; oni su ginuli i od mača i od strele, i od koplja i od buzdovana, ali su se uvek iznova dizali iz mrtvih. Kostimografi su se za neke scene bar potrudili da im promene kostime, ali ih je uglavnom mrzelo da to rade što je generacijama filmskih gledalaca obezbedilo sjajnu zabavu.

Ovaj simpatični bucko sa potkresanim zulufima bitku je započeo kao turski strelac.

           
Kada je potrošio sve strele, munjevito se oslobodio luka i tobolca i presvukao u opušteniju garderobu ne bi li se lakše upustio u borbu prsa u prsa sa srpskim vitezovima, ali mu je jedan od njih ubrzo zario koplje u stomak.

Kako li se srpski vitez samo iznenadio kada je sekund kasnije video istog  Turčina kako živ i zdrav navaljuje na drugog srpskog viteza koji ga je potom proburazio mačem u  nadi da će ga konačno ubiti.

Ali uzalud. Samo koji minut posle debeljko je u novom jurišu i to ponovo u dresu iz prvog poluvremena. Srpski vitez ga raspaljuje oštricom mača i Turčin još jednom pada.

I taman kad smo ga zaboravili, eto ti na samom kraju boja našeg brke kako zadihan ali bez ijedne ogrebotine pokušava da u stilu iskusnog guarda iz američkog fudbala probije poslednju liniju uzdrmane srpske odbrane kako bi svom kvoterbeku Bajazitu omogućio prodor kroz sredinu.

Njegov drugar sa brčinama Harisa Džinovića takođe je bio imun na sve vrste oružja. Prvo su ga oborili buzdovanom ali Turčinova glava je čudesno odolela. 

Samo par sekundi kasnije on je već na konju odakle nastavlja borbu. Srbi ga sada obaraju kopljima. Ali opet ćorak.

 

Probadanje mačem bio je još jedan bezuspešan pokušaj da ga izbace iz stroja.

                        

Тaman su ga zaboravili kad eto ti njega opet na konju sa koga ničim izazvan pada.

Posle svega što su videli, srpski vojnici su posumnjali da im je sopstveno oružje omađijano pa su neuništivog Turčina pokušali da ubiju golim rukama. Probali su da ga zadave ali sve je bilo uzalud - brkajlija je jednostavno odbijao da umre.

Srpskim vitezovima pao je mrak na oči kada su ga malo kasnije ponovo ugledali kako u tunici druge boje ali u istim pantalonama i na  istom konju juriša u novi napad. Konj mu se srećom sapleo o visoku travu.

Тreći Turčin bio je najtvrđi orah. Srbi su ga na početku bitke ustrelili direktno u srce ali njemu nije bilo ništa pa su pri kraju boja morali da ga još jednom strelom pogode u isto mesto. Džaba su se ponadali, protiv njega nije pomogao ni najubojiti rvački zahvat grčko - rimskog stila.



Pošto su svi njihovi pokušaji da ih unište ostali bez uspeha, Srbi su ovu trojicu besmrtnika jednostavno zaobilazili u borbi jer su shvatili da na njih samo uzalud troše snagu i gube vreme. Onda nije ni čudno što je srpska vojska u Šotrinom filmu izgubila bitku na Kosovu, jer protiv ovakvih neranjivih turskih delija pobeda je bila praktično nemoguća.

SRPSKO TAJNO ORUŽJE

Ali i pored neuništive turske trojke, na krajnji ishod bitke ipak je presudno uticalo to što Srbi nisu mogli da upotrebe svoje tajno oružje – traktore sa drljačama.

Ovde možete videti snimak sa vojne vežbe srpske vojske održane nekoliko dana pred bitku, čiji je glavni cilj bio uvežbavanje koordinisanog napada konjice i traktora.

Uvođenjem ovako moćnog oružja u borbu, Srbi bi ostvarili ključno preimućstvo nad protivnikom, i to kako u efektivnom vojnom smislu, tako i u psihološkom:

srpski traktori, sa vozačima u kabinama zaštićenim od neprijateljskih strela, zarili bi se poput tenkova u tursku konjicu dok bi drljačama mrvili njihovu pešadiju kao sitnu zemlju, a pojava traktora izazvala bi isti onakav šok i pometnju u turskim redovima kakav su doživeli vojnici Aleksandra Makedonskog kada su se u Indiji suočili sa slonovima.

Srećom po Turke, traktori nisu upotrebljeni u Kosovskom boju. Zbog čega? Pa, da bismo odgovorili na to pitanje, treba da se vratimo nekoliko dana pred samu bitku, u vreme kada su Toplica Milan i Kosančić Ivan stigli pred Lazara sa svoje tajne misije u Vizantiji.

I tako je Boj na Kosovu odlučen i pre nego što je počeo, jer Srbi su jedino sa traktorima mogli da nadjačaju tursku vojsku koju su predvodila trojica supermena.

Ovako, Bajazit je bio taj koji je na kraju slavio pobedu, bahato se podsmevajući zarobljenom Lazaru, neznajući koliko malo je njegovu vojsku delilo od potpunog poraza.

Odgledavši Šotrin Boj na Kosovu, Bobi je shvatio zbog čega se na svom rimejku mora najozbiljnije posvetiti rediteljskom i scenarističkom radu, okupljanju najboljih tehničkih saradnika, kao i izboru pravih glumaca i to sve do onih najmanjih uloga.

 

 

Jer, Šotrin film je na najbolji način pokazao da nije svako dorastao umetničkom izazovu kakav predstavlja ekranizacija Kosovskog boja i kako se kvalitetan i inspirativan scenaristički predložak kao što je dramski tekst Ljubomira Simovića može upropastiti neadekvatnom adaptacijom, traljavom režijom i pogrešnim izborom pojedinih glumaca, naročito epizodista.

 Sve to je dovelo do toga da se film koji je trebalo da bude istorijska drama sa ozbiljnom i velikom nacionalnom temom, pretvorio u najobičniju parodiju čime se obezvređuje i ovaj značajan događaj srpske istorije, a obesmišljava i trud nekih od najboljih srpskih glumaca u ovom filmu. Jer koliko je Miloš Žutić bio uverljiv u ulozi kneza Lazara tokom prvog dela i pri kraju filma kao vladar, govornik i mudrac, toliko su bile smešne scene u kojima je prikazan kao vitez u samoj bici.

Uglavnom, već smo vam i previše otkrili o veličanstvenom spektaklu koji De Niro sprema i to isključivo sa namerom da objasnimo okolnosti pod kojima je nastala sporna CHEX scena iz City by the Sea. Ostaje nam samo da se strpimo i Bobiju poželimo sreću u realizaciji ovog projekta koji je za Srbiju od neprocenjivog značaja.

Više nema razloga da žalimo za tim što se nikad nije realizovao plan da režija filma o Kosovskom boju bude poverena čuvenom Džonu Burmanu, reditelju epskog spektakla Excalibur, jer će De Niro konačno to uraditi kako treba i kako dolikuje ovako velikom događaju naše nacionalne istorije. 

ŠAMPION U KAJAKU JEDNOSEDU (WISE GUY)

I, šta sad kažete? Da li i dalje smatrate da je De Niro morao da izbegne spornu rečenicu u ovom filmu ili da odbije da u njemu glumi ako se ona ne izbaci iz scenarija? Veliki majstor glume je na taj način još jednom preveslao američki establišment a da toga ovi nisu bili ni svesni.

    

NAŠ OSKAROVAC (FRANKENSTEIN)

Posle svega navedenog, sigurno se pitate zašto smo onda uopšte objavili insert iz filma City by the Sea ?

Pa jednostavno, ekipa CHEX-a je dosledna u poštovanju načela na kojima počiva ovaj blog, a koja su definisana u našem Uvodnom slovu, te smo u skladu sa tim uvrstili na blog i ovaj film. Ali zato smo i napisali ceo ovaj tekst jer se sporni insert može posmatrati i razumeti jedino u odgovarajućem kontekstu.

U suprotnom, neupućeni gledalac mogao bi pogrešno da ga protumači i zaključi da je Robert De Niro, iako jedan od najvećih svetskih glumaca, ipak samo još jedna tipična holivudska zvezda kojoj je stalo jedino do slave i para i koja uživa u prijateljstvu sa svetskim moćnicima koji presuđuju milionima ljudi kao da gaze mrave; da je neko koga nije briga ni za sopstvene italijanske korene (kojih se priseti samo za izbore kada Italijane u Americi treba da natera da glasaju za Demokrate), a kamoli za to što njegovi ortaci bombarduju Srbiju i bacaju kasetne bombe baš na Niš i na onu istu pijacu na kojoj su možda i tog dana bili njegovi bivši domaćini koji su ga nekad davno primili u svoju kuću i pomogli mu kada je kao siromašni student bio opljačkan.

                   

DUŠA OD ČOVEKA (ANGEL HEART)

Dakle, da nije bilo ovog teksta uz gornji insert, takvi posetioci CHEX bloga ne bi mogli znati da se iza De Nirove nevidljive maske koju je za političare američke administracije kreirao isto tako vešto kao i svoje najbolje uloge, krije skromni humanitarac, borac za mir u svetu i najveći srpski dobrotvor.

                  

Zato ne zaboravite, iako je Bobi trenutno zauzet pripremama za početak snimanja filma o Kosovskom boju, on u najvećoj tajnosti paralelno nastavlja svoju borbu za Srbiju na svim poljima. Ako za koji mesec čujete da nam je odobren novi kredit od MMF-a, ili ako u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo još neko od naših fudbalera da gol rukom a sudija ga ipak prizna, ili ako naša rok grupa Van Gogh ponovo dobije MTV nagradu, budite sigurni da je za sve to zaslužan lično naš Bobi.

Autor teksta SIMERIJANAC

Sredio i uredio Son of Man